Стицајем околности, тренутно сам у Русији. 22.јуна смо другарица и ја устали у 3 ујутра да би већ у 4 сата (у време када су прве бомбе пале на територију СССР-а) били на Тргу Тенкиста у граду Орелу.
Прво што се дало приметити...да су на том тргу били све људи млађи од 25 година.
Друго, сви су носили картице на којима је писало : "Я помню, я горжусь" (Ја памтим, ја се поносим)
Поставићу неколико слика да видите...нису баш нешто ал ајде..боље и то него ништа.
Такође...на лицима тих младих људи могло приметити истинско поштовање према херојима, својим прецима и свима онима који су војевали против фашистичких звери.
Саме људе који су били тамо нисам сликао..јер то нико није радио па нисам хтео да се истичем
Да би сте схватили колико тај рат и то сећање њима значи, ево једна занимљивост
Док је још ишла у средњу школу, другарица моја, учитељица је рекла следеће : "Нека устану сви којима је неко од предака учествовао у Великом Отаџбинском рату" - цео разред је устао, њих 36.
Ових 5 слика су сликане баш тог јутра на Тргу Тенкиста
Neka je večna slava svim vojnicima, koji su i u takvim trenucim pokazali plemenitost, uzdržanost i poštenje , ma kojoj naciji pripadali. Uvek se setim sovjetskog pilota i kasnijeg asa u korejskom ratu krmarenka, koga bi ubio jedan njegov sunarodnik benderovac, da se u taljigama kojim se vozio nije našao jedan takođe ranjeni nemac, koji je izvadio uperio pištolj prema benderovcu i rekao : Nein, hospital !
