offline
- Mixelotti
- Administrator
- Zidam zgrade i fasade ......... I armiram, betoniram. Utovaram, istovaram i nikad se ne odmaram.
- Pridružio: 14 Dec 2005
- Poruke: 25995
- Gde živiš: Na istoj adresi ali promenih četiri države
|
Autor teksta Sebastian Baloš
Tekst objavljen u časopisu Aeromagazin br49 jun 2003
Meseršmitov Bf-109
Jedna od večitih dilema koja opseda istoričare i entuzijaste koji se bave avijacijom, posebno onom iz Drugog svetskog rata jeste, koji bi lovac iz tog perioda trebao da ponese epitet najboljeg. Teško da bi se uopšte dostigao koncenzus i oko kriterijuma: da li su to performanse, broj oborenih protivničkih aviona, ili nešto treće. Slavni avioni, kao što su Spitfire, Mustang, Zero i Jak-3 imaju svoje vatrene zagovornike, ali se sa tog spiska nikako ne sme izostaviti Messerschmitt Bf-109. Iako nije avion sa najboljim performansama, niti najbezbedniji, a ni najprijatniji za letenje, Bf-109 ima iza sebe monumentalni doprinos ratnim naporima Hitlerove Nemačke. Po rečima jednog britanskog pilota koji je imao priliku da ga testira, ovaj lovac je u potpunosti oslikavao agresivnost i smrtonosnost režima iz kog je potekao. Piloti koji su se sa njim susretali, mogli su se složiti oko jedne činjenice - za razliku od Spitfire-a, koji je sugerisao privrženost, a Zero vernost, Messerschmitt je od pilota, a naročito protivnika, zahtevao poštovanje.
Koreni
Bf-109, nastao je iz jednog od prevnaca konstruktora Willi Messerschmitt-a, Bf-108. To je bio brzi i agilni metalni jednokrilac veoma čistih aerodinamičkih linija, nastao iz težnje Hitlerove Nemačke da povrati ugled svoje vazduhoplovne industrije u svetu. Iako je razočarao zauzimanjem trećeg mesta na takmičenju turističkih aviona, jasno je bilo da se radi o izvanrednom avionu. Sledeća verzija bio je Bf-108B, popularni trenažni i laki putnički avion sa četiri sedišta.
Nakon odbacivanja Versajskog sporazuma, Nemačko Ministarstvo vazduhoplovstva raspisalo je konkurs za lovački avion nove generacije. Pretendenti su bili Arado Ar-80, Focke Wulf FW-159, Heinkel He-112 i naravno, novi Messerschmitt Bf-109. Kako su Arado i Focke Wulf bili tada već zastareli, jedini takmac ostao je Heinkel. Prednost Heinkel-a bio je pre svega široki stajni trap koji se uvlačio prema unutra i manje opterećenje krila, što ga je činilo okretnijim pri manjim brzinama. Međutim, performanse i nešto niža cena bile su na strani Bf-109, kao i vatreno zalaganje tada uticajnog slavnog pilota - asa iz Prvog svetskog rata Ernsta Udeta, tako da je ovaj avion odneo pobedu. Interesantno je da je Udet na početku testova izjavio da od Bf-109 nikada neće biti lovac!
Rane varijante: od A do D
Prototip Bf-109V1, bio je relativno mali avion, monokok konstrukcije, sa aluminijumskom oplatom pričvršćenom nitnama. Kabina je bila potpuno zatvorena, kompaktna, čak po nekima neprijatno uska. Motor je bio britanski Rolls Royce Kestrel V, snage 695 ks, a brzina je dostizala solidnih 470 km/h. V2 koristio je nemački motor Junkers Jumo 210, snage 610 ks, a V3 je prvi dobio naoružanje od dva mitraljeza MG-17, kalibra 7,92 mm, u nosu. Ovo naoružanje je bilo slabo u poređenju sa britanskim normama od čak osam lakih mitraljeza, te se od Bf-109A (popularno nazvanog Anton) odustalo.
Bf-109B-1 (Bertha) dobio je treći mitraljez koji je bio smešten između blokova V-motora, a gađao je kroz glavčinu elise. B-2 je imao poboljšani motor i povećanu brzinu na 486 km/h. Ovi avioni stigli su u pravi čas da uzmu učešće u Španskom građanskom ratu, u okviru nemačke Legije Kondor, ekspedicionih snaga poslatih da se bore na strani nacionalista.
Iako je avion dobro ocenjen, Luftwaffe je zahtevala povećanje brzine, što je postignuto snažnijim motorom Jumo 210G, od 700 ks. Pored toga, naoružanje je pojačano na dva mitraljeza MG-17 u nosu i dva topa MG FF u krilima, kalibra 20 mm, čime su se ovi avioni, Bf-109C (Clara ili Cezar) izjednačili sa britanskim Hurricane-ima, sa osam mitraljeza. Usled nedostatka topova, umesto njih su najčešće korišćeni mitraljezi.
Iako su peformanse aviona bile zadovoljavajuće, Willi Messerschmitt je želeo novi Daimler Benz-ov motor DB-600. Sa svojih 900 ks pri poletanju, omogućavao je brzinu od 520 km/h i tako, Bf-109 je konačno došao "na svoje". Novi avioni verzije D (Dora) odmah su poslati u Španiju, gde su pokazali znatnu premoć i nad najboljim republikanskim lovcima. Pored toga, Nemci su nastojali da pošalju što veći broj pilota na "kaljenje", a razvili su i savremeniju taktiku.
Slavni Emil
Glad Luftwaffe za brzinom, zadovoljena je pojavom nove varijante, Bf-109E. Naime, megalomanija koja je opsedala čelnike Reich-a tražila je najbrže lovcem, makar po cenu drugih karakteristika.
Rešenje je pronađeno u još snažnijem motoru DB-601A, koji je umesto karburatora koristio jači kompresor i direktno ubrizgavanje goriva, a razvijao je 1050 ks. E-0 imao je četiri mitraljeza, a E-1 je imao i mogućnost nošenja jedne bombe od 250 kg ili četiri od 50 kg. E-2 je imao dva ili tri topa MG FF od 20 mm (dva u krilima i jedan u nosu, gađa kroz glavčinu elise) i dva mitraljeza u nosu, a izvezeni su i u Jugoslaviju, Rumuniju, Španiju i Švajcarsku
Masovnija proizvodnja uspostavljena je podvarijantom E-3, sa snažnijim motorom DB-601Aa, snage 1175 ks, sa ojačanim poklopcem kabine i oklopom za pilota. Zvanično, imala je naoružanje kao i E-2, ali je trupni top pravio probleme i najčešće se uklanjao. U vreme napada Nemačke na Poljsku 1939., Bf-109E predstavljaju okosnicu lovačkih pukova Luftwaffe. Sjajni uspesi u ovoj kampanji rezultat su više faktora: nespornih kvaliteta nemačkih lovaca i iskustva pilota, ali i zastarelih poljskih lovaca. Ubrzo nakon toga, V. Britanija bombarderske napade na nemačko tle. Najveća vazdušna borba u dotadašnjem toku rata, desila se 18. Decembra 1939., kada je 24 britanska bombardera Wickers Wellington bez lovačke pratnje napalo luku Wilhelmshafen. Tom prilikom su Emili oborili čak polovinu bombardera, uz gubitak svega dva lovca, što je definitivno pokazalo prednosti topovskog naoružanja u odnosu na mitraljesko. Slično se desilo i u napadu na Holandiju, Belgiju i Francusku, koja zbog zapostavljene domaće avio - industrije nije mogla da angažuje dovoljan broj kvalitetnih lovaca, kao što su bili Dewoitine D-520. Krajem Francuske kampanje, pojavljuje se novi i najčešće proizvedeni Emil.
Messerschmitt protiv Spitfire-a
Zanimljivo je, da je jedan primerak Emila pao u ruke Francuza, ali testovi nisu izvršeni zbog udesa. Osim toga, jedan primerak dobili su i Englezi, usled greške pilota. Izvršena su uporedna ispitivanja, koja su pokazala da je Bf-109E gotovo po svemu bolji od Hawker Hurricane-a i od rane varijante Supermarine Spitfire-a I sa dvokrakom elisom. Tek nakon uvođenja trokrake elise Spitfire MkI i II dostigli su Messerschmitt. Spitfire je bio bolji u zaokretu i na velikim visinama, dok je Bf-109E bio brži u penjanju i obrušavanju, jer je imao pumpu za ubrizgavanje goriva, te nije bilo prekida u dovodu goriva i samim tim prekida rada motora, što je bio slučaj kod motora Rolls Royce Merlin sa karburatorom. Pored toga, imao je bolje ubrzanje. Topovsko naoružanje Bf-109E bilo je efikasnije protiv bombardera, dok je osam Spitfire-ovih mitraljeza pružalo veću brzinu paljbe i time veću verovatnoću pogotka pokretljivijih, lovačkih aviona. Paradoksalno, tokom Bitke za Britaniju, zadatak Spitfire-a bio je da uglavnom napada bombardere, a Messerschmitt lovce. Tokom ovih operacija, pokazala se najveća mana Bf-109, premali dolet. Naime, dugi letovi iznad kanala La Manche, dovodili su nemačke pilote u neugodnu situaciju da vode borbu na samom kraju radijusa dejstva, tako da se mnogi upravo zbog toga nisu uspeli vratiti. Bez obzira na to, nemački lovci su se odlično pokazali tokom samostalnih dejstava protiv britanskih lovaca. Situacija se promenila, kada je Göring lično zahtevao strogo praćenje bombardera, što je Nemcima dalo manje slobode u manevru.
Nakon E-4, pojavili su se poboljšani E-4N sa motorom DB-601N sa ubrizgavanjem nitrooksida sa 1200 ks, E-7 sa dodatnim rezervoarom za gorivo i E-8 sa motorom DB-601E, snage 1350 ks i mogućnošću nošenja bombi i dodatnog rezervoara za gorivo. E-5, E-6 i E-9 bili su izviđači. Pojedini avioni tzv. "trop" bili su opremljeni specijalnim filterima za vazduh, kako bi zaštitili motore od peska u severnoj Africi.
Lovac za nosače aviona
Paralelno sa razvojem varijante E, Messerschmitt je radio i na verziji T (Toni, Träger - nosač, nosač aviona), namenjenu za prvi nemački nosač aviona Graf Zeppelin. Nekoliko aviona Bf-109E-3 opremljeno je vitlom za katapultiranje, kukom za zaustavljanje, kao i preklapajućim krilima. Odustajanje od ovog broda, značio je i kraj za ovu varijantu, koja je još jedno vreme korišćena sa kopna, gde je demonstrirala izvanredno kratko poletanje i sletanje.
Nova verzija Fritz
Još u vreme Bitke za Britaniju, Messerschmitt je radio na poboljšanju Emil-a, što je rezultiralo novom varijantom, F (Fritz, Friedrich, Frederick, Frantz). Uveden je u upotrebu maja 1941., dva meseca nakon uvođenja novog Spitfire V, koji je nadmašivao Emil-a. Fritz je dobio aerodinamičniji oblik, zaobljenu kapu elise, tanja i produžena krila sa zaobljenim krajevima, upornice horizontalnih repnih površina su eliminisane, a repni točak se uvlačio. Prve serije F-0 i F-1 imale su motor DB-601N, izuzetnu upravljivost i naoružanje od svega jednog topa MG-FF u nosu, jer nova, tanja krila nisu mogla poneti topove. F-2 je umesto topa, dobio teški mitraljez MG-151 od 15 mm, koji je imao veću početnu brzinu projektila i brzinu gađanja, što ga je činilo efikasnijim u vazdušnim borbama. Pored toga, ugradnja između cilindara motora i gađanje kroz glavčinu elise kombinovano sa dva mitraljeza u nosu davalo je skoncentrisanu vatru na svim daljinama. To je bilo povoljnije rešenje nego ugradnja u krilima, gde su se putanje projektila susretale na određenom dometu. F-3, koji se pojavio početkom 1942, koristio je novi motor DB-601E sa ubrizgavanjem nitrooksida, od 1350 ks. Osnovna varijanta Fritz-a, bio je F-4 sa novim topom MG-151/20, kalibra 20 mm. F-5 i F-6 su bili izviđači. Takođe su postojali avioni prilagođeni za pustinjske uslove, kao i lovci - bombarderi, oznake F-4/B sa bombom od 250 kg. Ti su avioni bili prilično uspešni i uništili su čak 63.000 t savezničkih brodova, a napadali su i britanske priobalne ciljeve.
Rivalstvo sa Spitfire se nastavljalo. Iako se aktuelni Spitfire MkV približio po brzini penjanja, maksimalna brzina Fritz-a bila je između 612 i 628 km/h, što je bilo više nego kod Spitfire MkV (594 km/h). Britanski avion je zadržao prednost u zaokretu i u naoružanju (dva topa i četiri mitraljeza, u krilima), dok je Fritz imao veću brzinu obrušavanja, tako da se i ove dve verzije mogu smatrati prilično izjednačenima, uz marginalnu prednost kod kasnijih F-4, koji se smatraju najuspelijim Bf-109 uopšte.
Međutim, kako je rat odmicao, od lovaca se sve više zahtevalo povećanje brzine i snažnije naoružanje, što se naravno odrazilo i na Bf-109.
Početkom 1942. godine postalo je jasno da budućnost pripada bržim, snažnije naoružanim i bolje opremljenim lovcima, bilo to i po cenu slabijih manevarskih osobina.
Gustav
Bf-109G - Gustav, nastao je iz Bf-109F, oko novog motora DB-605. DB-605 je u odnosu na DB-601 imao povećanu radnu zapreminu, koliko god su ukupne dimenzije bloka motora dozvoljavale. Osim toga, konstrukcija aviona je ojačana i ugrađena je kabina pod pritiskom, radi udobnijeg letenja na većim visinama. Kako novih motora nije bilo dovoljno, u predseriju G-0, ugrađivani su stariji DB-601E. Juna 1942., pojavio se G-1 sa motorom DB-605A snage 1475 ks, G-2 je bio lovac - bombarder sa bombom od 500 kg na podtrupnom nosaču, G-3 je imao savremeniji radio, a G-4 nije imao kabinu pod pritiskom. Poboljšani motor, DB-605A1, uveden je u upotrebu na G-5 i koristio je dodatni uređaj GM-1 za ubrizgavanje nitrooksida, zbog poboljšanja performansi na većim visinama. Pored nosnog topa MG-151/20, imao je i dva teška mitraljeza MG-131, kalibra 13 mm, koji su zamenili dva laka mitraljeza MG-17. Zbog toga su se morale napraviti dve zaobljene izbočine, koje su pokrivale zadnji deo mitraljeza, te su ovi avioni dobili naziv "Beule" (guka). Sve su ovo bila prelazna rešenja, do pojave G-6, inače najbrojnijeg Gustava i Bf-109 uopšte.
Bf-109G-6 pojavio se početkom 1943., i ostao je u prvim borbenim redovima sve do kraja rata. Ojačana konstrukcija omogućavala je ugradnju težeg naoružanja i opreme, jer su se nad Nemačkom u to doba sve češće pojavljivali američki teški četvoromotorni bombarderi, B-17 - Leteće tvrđave, koji su zahtevali od lovaca znatno teže naoružanje. Postojao je velik broj podvarijanti sa različitim naoružanjem, verovatno zbog težnje da se proizvede što je moguće više aviona, te su se manje - više stihijski opremali, što fabrički, što u samim aerodromskim i poljskim radionicama. Umesto standardnog topa u nosu MG-151/20, često se ugrađivao znatno snažniji 30 mm top MK-108, koji je ispaljivao granatu tri puta veće mase, te prema tome, efikasniji za borbu protiv bombardera. Osim toga, najveći broj aviona imao je ispod ojačanih krila dva dodatna topa MG-151/20 ili MK-108 (Bf-109G-6/R-6 i R-4), tako da su raspolagali izuzetnom vatrenom moći i bili veoma efikasni, sve do pojave američkih pratećih lovaca Mustang. G-6/R-2 je umesto topova u gondolama ispod krila nosio dve rakete WG-21 prečnika 21 cm, za razbijanje bombarderskih formacija. Time bi se omogućilo da pojedinačne avione savladaju drugi lovci. Postojale su i podvarijante, koje su nosile bombu 250 kg (R-1), dodatni rezervoar za gorivo (R-3) ili uređaje Naksos Z, koji su služili za navođenje lovca na signale sa radara savezničkih bombardera. Međutim, ovako opremljeni avioni imali su znatno veću masu i lošiju aerodinamiku, a samim tim i lošije performanse, tako da su se na kasnijim serijama ugrađivali motori DB-605AS i AM, prvi sa snažnijim kompresorom, a drugi sa uređajem za ubrizgavanje vode i metanola MW-50, čime se kratkotrajno moglo postići čak 1800 ks. Ovo je bilo dovoljno, da bez krilnih topova, G-6 ima odličnu brzinu penjanja i brzinu 650 km/h, dakle tek nešto više od aktuelnog Spitfire MkIX, sa 645 km/h. Imajući u vidu Spitfire-ovu veću pokretljivost, snažnije naoružanje i veći dolet, blaga prednost je pripadala britanskom avionu. Da zlo bude gore, brzina aviona opterećenog topovima bila je svega 620 km/h. Uz to, manevarske osobine i brzina penjanja bile su takođe lošije, a time je G-6 lišen najvećih aduta. Kao takav, bio je znatno slabiji od Spitfire MkIX, koji ga je u svemu nadmašivao, osim u naoružanju. Čast su branili sami piloti, koji su neretko imali iza sebe čak i do pet ratnih godina u neprestanim borbama i raspolagali ogromnim iskustvom.
Konačno je postalo jasno da Bf-109 počinje da gubi korak, te se morao i dalje poboljšavati. G-7 i G-9 nisu proizvedeni, dok je G-8 bio izviđač. Najbrži od svih Gustava bio je G-10, s kraja 1943. Imao je bolje aerodinamički profilisan poklopac motora, tako da su eliminisane izbočine za mitraljeze, jednostavniji poklopac kabine omogućavao je bolju vidljivost, povećane vertikalne repne površine, a mogao je poneti dodatne topove, dodatni rezervoar za gorivo, bombe i rakete, kao i G-6. Imao je motor DB-605D (DB-605DB i DC) povećanog kompresionog odnosa, sa uređajem za ubrizgavanje vode i metanola (MW-50), maksimalne snage 1850 ks i boljih performansi na većim visinama. Na taj način, maksimalna brzina je dostigla čak 690 km/h, naravno, bez potkrilnih topova. Kako su potrebe ratišta zahtevale i više pilota, za bržu obuku konstruisan je dvosedi G-12, a G-14 bio je sličan G-10 sa standardizovanim modifikacijama. G-16 je bio oklopljeni jurišnik, ali nije ušao u upotrebu.
Paralelno je razvijan i visinski lovac, H - Hans, baziran na verzijama F i G. Korišćeni su motori sa ubrizgavanjem nitrooksida, a raspon krila je povećan za dva metra. Operativni plafon bio je čak 13500 m, a naoružan sa dva mitraljeza 7,92 mm i jednim topom MK-108. Proizvedena je ograničena serija, ali nije poznato da li su ovi avioni bili borbeno angažovani za vreme iskrcavanja u Normandiji. Na kraju se od ove varijante odustalo u korist sjajnog Focke Wulf Ta-152.
Kraj proizvodnje
Iako je G-10 sustigao, a u brzini otišao korak dalje od Spitfire MkIX, 1944. su se pojavile usavršene verzije američkih Mustanga i najnovijih britanskih Spitfire MkXIV i Tempest, brzine oko 700 km/h, prevazilazeći čak i G-10. Kao osnova za novu varijantu, poslužili su motori DB-605ASCM i DCM, koji su uz uređaje MW-50 i snažnije kompresore, koristili prirodna i sintetička goriva od 97 oktana, čime je snaga dostigla i preko 2000 ks. Kabina i nosni deo bili su kao kod G-10, dok se grčevito nastojalo što je moguće više pojednostaviti proizvodnju, jer se usled savezničkog bombardovanja težilo uspostaviti proizvodnju u više malih pogona. Naoružanje je bilo kao i kod G-10, jedan top MK-108 i dva teška mitraljeza MG-131. Ovi novi lovci, dobili su oznaku K (Karl, Kurfürst - knez ili König - kralj), a počeli su se pojavljivati septembra 1944. Osnovna podvarijanta bila je K-4, sa brzinom od 728 km/h i najboljim ubrzanjem i brzinom penjanja od svih klipnih lovaca Drugog svetskog rata. Oni su predstavljali približno ravnopravne protivnike savezničkim lovcima poslednje generacije, ali ih nije bilo dovoljno da ozbiljnije utiču na brojčanu prednost savezničkih aviona. Aprila 1945., u elitni 52. lovački puk (JG 52 - Jagdgeschwader), stigla su dva najnovija K-14, sa motorom DB-605L sa dvostepenim kompresorima, što je verovatno bila poslednja ratna isporuka aviona Bf-109.
Projekti sa crtaće table
Pored ogromnog broja varijanti i podvarijanti operativno korišćenih, postojalo je i nekoliko koje nisu ugledale svetlost dana. Bf-109X imao je radijalni vazdušno hlađeni motor BMW-801 i predstavljao je takmaca FW-190, ali nije poručen. Visinski lovac - L, trebao je imati motor Junkers Jumo-213E, snage preko 2000 ks, kojim bi se prema proračunima postigla brzina od 766 km/h, sa rasponom krila 13,33 m. Interesantan je bio i Bf-109S sa sistemom za prinudni protok vazduha preko krila, čime se poboljšala upravljivost pri manjim brzinama, ali takođe nije realizovan.
Znatno radikalniji bio je Bf-109Z (zwilling - blizanci). Avion se sastojao od dva Bf-109F, spojena centralnom sekcijom krila. Trebao je biti avion za vuču jedrilica, ali je kasnije predloženo da bude teški lovac i razarač (za napade na ciljeve na zemlji). Razmatrana je upotreba trupa Bf-109G, ali je prototip uništen savezničkim bombardovanjem, čime se rad na ovom projektu završio. Ovaj avion odlikovao se teškim naoružanjem od čak pet topova MK 108, od 30 mm.
Posleratne varijante
Čehoslovačka kompanija Avia, za vreme rata je za Nemce proizvodila Bf-109G, a proizvodnja se nastavila i posle rata. Međutim, kako nije bilo dovoljno motora DB-605, ugrađivani su raspoloživi Jumo-211, koje je proizvodila domaća industrija. Međutim, to je bio motor predviđen za rad na niskom broju obrtaja, predviđen za pogon bombardera. Performanse ovih aviona, oznake S-199 bile su zbog toga lošije čak i od starih Bf-109E i od pilota su dobili naziv "Mezec", ili mula. Ipak, nekoliko ovih aviona su prodati Izraelu, koji ih je koristio protiv arapskih Spitfire, za vreme rata za nezavisnost 1948.
Uspešniji su bili Španci sa svojom modifikacijama HA-1109 i HA-1112K-1L, za koje takođe nisu imali na raspolaganju nemačke motore, te su koristili Hispano Suiza HS-12Z. Iako su ovi avioni bili bolji od Emil-a, za vreme njihovog uvođenja u upotrebu 1952., bili su potpuno zastareli kao lovci, te su predviđeni za napade na ciljeve na zemlji, sa dva topa Hispano od 20 mm i osam 80 mm raketa. Nakon podizanja embarga, iz V. Britanije nabavljeni su bolji motori Rolls & Royce Merlin, a ova varijanta dobila je oznaku HA-1112M-1L. Ironično, i prvi i poslednji Bf-109 imali su britanske motore!
Nakon Drugog svetskog rata i domaće Jugoslovensko ratno vazduhoplovstvo koristilo je do 1952., kako nekoliko zaplenjenih, tako i iz Bugarske kupljenih Bf-109G u podvarijantama G2, G10 i G12.
Messerschmitt Bf-109 bio je s pravom najslavniji nemački avion svih vremena. Tim avionom je oboreno više protivničkih aviona nego svim drugim nemačkim lovcima zajedno, a na njemu su leteli najveći piloti - asovi svih vremena, npr. Erich Hartmann i Gerhard Barkhorn, sa 352 i 301 priznatom vazdušnom pobedom. Primera radi, najviše vazdušnih pobeda među savezničkim pilotima imao je Ivan Kožedub, "svega" 62. Osim toga, broj proizvedenih letelica prevazišao je brojku od 33000, od čega je samo 1944., proizvedeno čak 14212, dakle gotovo 40 svakog dana i to u uslovima savezničkog strategijskog bombardovanja! To ga postavlja na drugo mesto nakon sovjetskog Il-2, po broju proizvedenih primeraka svih vremena, a na prvo među lovcima.
Iako je na početku razvoja jedna od zamerki na Bf-109 bilo da ne poseduje dovoljan razvojni potencijal, dokazalo se da to nije tačno. Broj varijanti i podvarijanti bio je fantastičan, a pokazalo se da je ovaj avion uvek bio sposoban da ponese snažnije motore i naoružanje, kako bi u bespoštednim vazdušnim borbama ostao konkurentan.
(Sebastian Baloš, dipl. ing.)
Tekst objavljen na forumu uz odobrenje autora
|
!Imamo istu literturu 
