offline
- Pridružio: 03 Okt 2011
- Poruke: 273
|
Пет редова и два официра
Судбина Београда практично је била запечаћена. Југословенска команда наредила је 10. априла да се све оперативне снаге из Баната повуку на десну обалу Дунава. У ноћи између 11. и 12. априла дигнути су у ваздух савски железнички мост из 1884, друмски ланчани мост „Витешког краља Александра” из 1934, као и панчевачки мост „Краља Петра II” из 1935. године. С Немцима у Земуну, Панчеву и на Авали, Врховна команда закључила је да је сваки отпор само продужетак агоније престонице. Донета је одлука да се у граду и око њега не пружа никакав оружани отпор па су трупе одбране Београда и Сремска дивизија 12. априла повучене на леву обалу Топчидерске реке. Тако је истог поподнева, рањени, попаљени, полуисељени град, без иједног војника који би се одупро освајачу, био савршена позорница за предстојећу представу.
Фриц Клингенберг
СС дивизија „Рајх” била је једна од најелитнијих јединица немачких оружаних снага. Углавном је била састављена од прекаљених ветерана из Пољске и Француске, као и фолксдојчера из окупираних земаља, а упућивана је на све критичне тачке где је требало „вадити кестење из ватре”.
У саставу дивизије налазила се 2. чета извиђачког батаљона с хауптштурмфирером (капетаном) Фрицом Клингенбергом на челу. Чета је била опремљена снажним БМВ Р-75 мотоциклима с приколицом, тако да је брзо и лако могла да се креће и ван путева, по сваком терену и времену.
Једно извиђачко одељење 2. чете 12. априла пре подне избило је на леву обалу Дунава. Клингенберг је утврдио да је панчевачки мост само неколико сати раније срушен. Посматрајући догледом десну обалу, могао је да запази мртвило, дим попаљених зграда и пусто подручје Вишњице и Карабурме. Искусни капетан закључио је да у граду вероватно нема никаквих војних снага и да је то савршена прилика да стекне славу освајача „тврђаве Београд”. Гацајући по шеварима и врбацима, Немци су око 16 часова нашли скривени моторни чамац југословенске војске. Капетан Клингенберг, поручник Ханс Хосфелдер, двојица подофицира, те петорица редова пребацили су из приколица БМВ-а лично наоружање и резерве муниције и хране, упалили ванбродски мотор и упутили се у „форсирање” мутног, набујалог Дунава. По свему судећи, прелазак огромне усталасале реке у претрпаном чамцу, био је најопаснији део читаве операције „освајања Београда”. Мокри и промрзли, Немци су око 17.00 часова срећно пристали уз десну обалу Дунава. Клингенберг је двојицу војника чамцем одмах упутио натраг, да довезу појачање. Једно дебло је, међутим, преврнуло чамац и тешка опрема одвукла је војнике на дно реке.
Тако осталој седморици није преостало ништа друго него да се пустим вишњичким друмом упуте ка Карабурми и даље, центру града, односно према немачком посланству.
Корачајући опрезно, с оружјем на готовс, есесовци су све дубље залазили у град и утврдили да нема живе душе која би им пружила оружани отпор, а да ретки цивили, огуглали на страхоте претходних дана, на њих не обраћају посебну пажњу. Изненада, у сусрет им је наишла колона коју су чинила два „Фордова” војна камиона и један изанђали аутобус с педесетак уплашених, необријаних и уморних резервиста 49. допунског пука Сремске дивизије југословенске војске. Међу другопозивцима у сивомаслинастим униформама клатио се и полупијани немачки туриста са статусом „ратног заробљеника”. Војници су се с олакшањем предали седморици есесоваца. Група, наиме, није примила наређење о повлачењу на леву обалу Топчидерске реке па је бесциљно лутала, и то у потпуно погрешном смеру, стрепећи да непријатељ не припуца на њих. Тако је Клингенберг неочекивано добио превоз, водиче и преводиоца - туристу који је натуцао српски. Моторизована, група се знатно брже кретала пустим улицама и за неколико минута стигла до Булевара краља Александра и немачког посланства, где их је одушевљено дочекала нарочито припремљена тројка.
Припреме за запоседање Београда, наиме, темељито су вршили немачки обавештајци, првенствено они у надлежности СС. Министар иностраних послова Рајха Јоаким фон Рибентроп још 2. априла наредио је да се немачка амбасада у Београду (бивше чехословачко посланство) одмах евакуише, с тим да у згради остану само саветник Герд Фајне, војни изасланик и шеф диверзантско-обавештајних група пуковник Рудолф Тусен, и опуномоћеник Главног уреда безбедности Рајха (РСХА) СС штурмбанфирер Карл Лот Краус. У подруму зграде, под гомилама угља, сакривена је радио-станица која ће служити за одржавање везе с немачким трупама, а на тавану припремљена велика застава са „свастиком” коју је требало развити одмах по уласку првих немачких трупа. Ово би, с једне стране, симболично означило пад града у руке освајача, а, што је далеко важније, сопственој артиљерији и авијацији ставило би до знања да даља дејства треба обуставити.
Група из подрума
Након одушевљеног поздрава с Клингенберговом групом, Немци су одмах, од крова до приземља посланства, развили црвену нацистичку заставу, и радио-станицом вишој команди јавили да је Београд „пао”. Према Ратном дневнику 2. немачке армије, током ноћи 12/13. априла, делови 8. дивизије са земунске стране посели су северне крајеве града, а 13. априла у 6.30 и Евалд фон Клајст, на челу 11. оклопне дивизије, свечано је ушао у Београд. Истога дана, са севера је пристигао и пешадијски пук „Гросдојчланд” који се ослањао на Клингенбергове обавештајне податке али није имао довољно техничких средстава да форсира Дунав и стигне пре 8. или 11. дивизије.
Иначе, основни задатак трочлане групе која се скривала у подруму немачког посланства од 4. до 12. априла био је да припреми терен за прихват војне, обавештајне и политичке делове окупационих трупа. Непосредно након почетка војних подухвата, наиме, од 60 оперативаца Службе безбедности (СД), Полиције безбедности (СИПО), Тајне државне полиције (ГЕСТАПО), Криминалистичке полиције (КРИПО), те Службе оперативног извиђања бр 4, штандартенфирер др Вилхелм Фухс окупио је злогласну „Делатну групу Србија” („Ајнзацгрупе Сербиен”). Она је пратила 46. корпус Друге армије током напредовања кроз северозападни део Југославије. Кад је проценио које јединице имају највеће могућности да прве уђу у престоницу, Фухс је 25 обавештајаца, предвођених штурмбанфирером Густавом Јонаком, пребацио у СС дивизију „Рајх”. Тако се догодило да је Краус већ 13. априла имао на располагању делотворну, сурову и искусну групу обавештајаца и полицајаца задужених за прогон и уништење противника свих врста, као и успостављање новог политичког поретка у окупираном граду. Сутрадан, 14. априла, у Београд је ушла и „Обавештајна група Првог одељења војно-обавештајне службе - Абвера”. Тако су се у граду, за само 48 сати, не рачунајући прикривене „кртице” које су „испливале” на површину, сјатили сви могући политички, полицијски и војни обавештајци, према којима су „обични” извиђачи 2. чете моторизованог батаљона СС дивизије „Рајх”, са све својим униформама и „неустрашивим” СС хауптштурмфирером Фрицом Клингенбергом на челу - изгледали као мала деца. Ови професионалци одавно су располагали списковима свих лојалних државних чиновника; тако су брзо створили власт, наредивши да домаћа полиција и жандармерија одмах наставе своје редовне дужности.
Тиме би права прича била готова.
Бранко Богдановић
|
