offline
- Pridružio: 05 Jan 2011
- Poruke: 1037
|
Napisano: 26 Feb 2012 22:14
Mislim da će ovo mnogima biti nepoznato:
"Uveče je došao Laza Trpković i rekao mi da me drug Tito zove na miting.
Krenuo sam u grupi sa članovima Vrhovnog štaba. Popeli smo se na svečano ukrašenu tribinu, na kojoj su se vijorile zastave: nacionalna trobojka, crvena zastava Sovjetskog Saveza i engleska zastava.
Počela je svečana parada. Na čelu su bile grupe radnika sa upaljenim lučem, simbolično pnkazujući svetlost koja razbija mrak fašizma. Iza njih je naišao eskadron narodne konjice, a onda nekoliko četa jedna za drugom. I u eskadronu i u četama nošene su zastave.
Mislim da treba naglasiti da je tog dana, 7. novembra 1941, u znak proslave oktobarske revolucije održana parada samo u Moskvi i u Kujbiševu, a od cele porobljene Evrope jedino u Užicu.
...
Miting je otvorio Radivoje Jovanović Bradonja... Zatim je govorio drug Pavlović. Bio je to partizanski nadimak Lole Ribara. Imao je divan, jak i dubok glas, pravi govornički. Gotovo svaka njegova rečenica bila je prekidana burnim odobravanjem i pljeskom. Govorio je o Sovjetskom Savezu i borbi za dobrobit čovečanstva. Govorio je da smo i mi danas udruženi u velikoj borbi protiv fašizma. Govorio je i o izdajničkoj ulozi Draže Mihailovića.
Mene je sve više hvatala trema, razmišljao sam šta da kažem. Niko mi nije rekao o čemu da govorim. Shvatio sam da je i to bio znak poverenja, ali šta reći posle Lole Ribara. Tek što sam zaustio da nešto kažem, iz naroda se čuo poklik: "Neka živi jedinstvo poštenih rodoljuba!"
Kao eho odjeknulo je: "Živelo!"
U svom govoru napao sam Milana Nedića, predsednika "srpske vlade" pod okupacijom. Nazvao sam ga izdajnikom, koji se busa u grudi kako spasava srpski narod, a zašto ga nije spasavao u aprilskom ratu, kad je imao stotine hiljada vojnika kao komandant grupe armija, nego je kapitulirao prvog dana rata. Napao sam i sve one koji su naseli Nemcima, koji izazivaju građanski rat u Srbiji pomoću svojih prljavih slugu, petokolonaša i izdajica srpskog naroda.
Govorio sam i o nemačkim zločinima i napao sve one koji nas koji se borimo nazivaju razbojnicima.
"Ja. vas pozdravljam i pozivam da svi zajednički i složno i dalje istrajemo u borbi i da ne podlegnemo petokolonaškom radu onih koji još nisu metak ispalili i koji ga neće nikad ispaliti. Ja vam kažem da onaj koji je od mene više Nemaca ubio toliko puta više od mene vredi. Ali oni koji nisu metak opalili a neće ga ni opaliti nemaju nikakvo pravo da govore da smo mi razbojnici. Ja vas pozivam da dobro otvorite oči i da pomažete našu borbu za slobodu, za zlatnu slobodu koju ćemo u Srbiji sa oružjem u ruci stvoriti."
Na kraju sam sve pozvao da uzviknemo "da živi naš mladi kralj Petar II, da živi Staljin!" Završio sam uz burne pozdrave.
Tu su stajali drugovi, Tito, generalni sekretar Komunističke partije i vrhovni komandant, i članovi Centralnog komiteta. Kad sam upitao druga Tita kako sam govorio, rekao mi je: "Dobro si govorio."
Mislim da sve ovo što pišem, pokazuje koliko je mogućnosti bilo za sve rodoljube da se udruže u borbi protiv okupatora."
Ratko Martinović - OD RAVNE GORE DO VRHOVNOG ŠTABA
glava VI - U VRHOVNOM ŠTABU
http://www.znaci.net/00001/9_6.htm
Dopuna: 26 Feb 2012 22:24
U komandi mesta kazao sam ko sam i da želim kod vrhovnog komandanta druga Tita. Bio sam bradat i duge kose, imao sam na sebi nemački šinjel, šmajser i oficirski nemački bodež, koji sam skinuo sa komandanta Krupnja. Takav sam upao među jedno desetak partizana koji su bili obezbeđenje Vrhovnog štaba. Uz određene opreznosti predali su me straži koja je obezbeđivala Vrhovni štab. Imao sam sreću da me je odmah na ulazu sreo Voja Rađevac, koji me je poznavao iz borbe za Krupanj. On me je odveo do Laze Trpkovića, koji me je takođe poznavao. Veoma sam se obradovao kada mi je saopšteno da ću biti primljen kod druga Tita.
U Užice sam stigao 4. ili 5. novembra, uoči proslave oktobarske revolucije. Baš u to vreme Draža Mihailović je izdao naređenje svim svojim komandantima i "vojvodama" da počnu opšti napad na partizane. Koliko je odugovlačio sa borbom protiv Nemaca, a sada je tako brzo za račun tih istih Nemaca izdao naređenje za opšti napad na srpske partizane.
Slučaj je hteo da pred Užice istovremeno dođemo kapetan Račić i ja. On sa jedne, a ja sa druge strane. Ja sam došao da ojačam borbu i saradnju svih rodoljubivih snaga protiv Nemaca, a Račić je došao na Karan, pred Užice, da izvrši naređenje Draže Mihailovića za napad na Užice, glavnu bazu slobodne teritorije, i na Vrhovni štab.
Određeno nu je da se smestim u sobu koja je bila predviđena za smeštaj partizanskih rukovodilaca koji su dolazili sa fronta. U sobi je bilo oko šest običnih vojničkih kreveta sa ćebadima.
...
Došlo je i vreme za prijem kod Vrhovnog komandanta. Kao vojnik osećao sam tremu. Formalno, ja nisam bio potčinjen i partizanski komandant mi nije bio starešina. Ali ja sam osećao da je drug Tito i meni vrhovni komandant, jer sam u njemu našao čoveka koga sam tražio toliko meseci, našao sam čoveka koji će me povesti u borbu. On je bio moj vrhovni komandant koga sam dobrovoljno izabrao.
Čim sam ušao, drug Tito se podiže od stola i pođe mi u susret, pozdravivši me: "Zdravo, Martinoviću !" I kasnije, godinama, pri svim sastancima uvek bi mi rekao "Martinoviću", ne stavljajući nikad ispred mog imena ni čin, ni zvanje, ni "druže". Jednostavno, ali prvi put izrečeno, zbunilo me je. Možda sam odgovorio čak i sa "Smrt fašizmu", pozdravom koji sam od partizana preuzeo. Danas se više ne sećam kako sam odgovorio.
Nije to bilo sve što me iznenadilo. Umesto da podnesem raport o situaciji, drug Tito me je u običnom drugarskom razgovoru pitao kako je kod nas na frontu.
Počeo sam govoriti, kao što ljudi uvek čine, o onom što me je u to vreme najviše tištalo. Bio sam opterećen četničkom izdajom. Pošto sam ukratko izneo kako Nemci pale kuće, sela i ubijaju nevmo stanovništvo i kako su prodrli u Krupanj i Valjevo, počeo sam govoriti o četničkoj izdaji.
Govorio sam o majoru Panteliću, koji je odmah u početku nemačkog napada pregovarao s Nemcima, i o slučaju poručnika Komarčevića, koji im je u Loznici predao raport. Zatim sam izneo Račićevo lukavstvo i izvlačenje iz borbe, što je, u suštini, uvek bilo naređenje Draže Mihailovića. Nisam mogao da prećutim kako je još u septembru major Pantelić tražio da se i ja stavim pod njegovu, odnosno Dražinu komandu i kako me je pukovnik Mihailović osudio na smrt zbog izdaje.
Titove reči navodim po sećanju, a ne doslovno. Rekao mi je da je njemu još u Beogradu bilo poznato da je Draža Mihailović mene smatrao nepokornim oficirom i da je pripremao da me ubije kada budem prelazio Drinu. Zatim o tome kako je Račić sa svojim četnicima i drugim četnicima Draže Mihailovića napao partizane, ali su ih naši borci potpuno razbili.
Drug Tito mi je naglasio kako bi trebalo nastojati da se što više rodoljuba koji hoće da se bore protiv okupatora, otrgne od uticaja raznih petokolonaša. To je bio i odgovor na moje kazivanje kako su petokolonaši i u mom odredu uzeli maha i kako sprovode propagandu Draže Mihailovića da se prestane sa borbom protiv Nemaca.
Ima još poštenih oficira kao što sam ja, rekao mi je drug Tito, i mogla bi se pri Vrhovnom štabu formirati od njih četnička komanda koja bi objedinila sve koji prihvataju borbu protiv okupatora.
Nisam ni osetio da smo razgovarali oko dva sata. Na kraju me je drug Tito pozvao da uveče na mitingu i paradi u čast proslave oktobarske revolucije, ako želim, i ja govorim. Rekao mi je da razgovaram i sa drugim drugovima u Vrhovnom štabu, naročito sa drugom Bevcom.
Kada sam polazio, rekao sam drugu Titu: "Ja bih obrijao bradu."
"Zašto, to meni ne smeta. Glavno je da se ti boriš protiv okupatora", odgovorio mi je drug Tito.
|
