Dornie Do Val (Dornier Do Wal)

• 2Ovo se svidja korisnicima: Mixelotti, RJ
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Дорние До Вал (Dornier Do Wal)

После првог светског рата, немачкој су била постављена ригорозна ограничења у погледу развоја, градње и употребе авиона. Многи конструктори су морали да се сналазе и довијају како би наставили рад на својим пројектима, међу њима је био и Клаус Дорние (Claus Dornier). Како је био принуђен да затвори своју фабрику авиона у Семосу, близу Фридрихсхафена, уз помоћ немачке државе је основао у Италији фирму у граду Марина ди Пиза. Истовремено је наставио свој рад на прекинутом пројекту великог хидроавиона познатог под ознаком Do Cs II из 1920. године. Убрзо се појавио нови хидроавион са ознаком До Ј који ће постати опште познат као Дорние До Вал (Do Wal). Хидроавион је пројектован у конструкторском бироу фирме Dornie metalbaugen под руководством самог Клаус Дорниеа. Био је то летећи чамац, моноплан парасол. Два мотора у тандему су била постављена на крилу. На овој машини су први пут била постављена мала крила на доњем делу трупа.
Интересантно је да није постојао прототип већ је први серијски авион Do J (са два мотора Хиспано Суиза 8Фб од по 300 КС) први пут полетео 6. новембра 1922. године. Први наручилац је била Шпанија и за њу је до децембра 1923. године израђено првих 6 примерака. Затим су следиле наруџбине из Аргентине, Чилеа и Хочандије. затим ће се за потребе Италије израдити око 50 цивилних Валова. Хидравион је серијски произвођен у заводима SMAR (каснија CMASA) у Марина ди Пиза (Италија), Aviolanda у Палендрехту (Холандија), CASA у Кадизу (Шпанија), Dornie у Манцелу (Немачка) и Заводу No 45 у Севастопољу (СССР). Укупно је произведено око 300 хидроавиона овог типа у више војних и цивилних верзија. Славу је стекао 1925 године када је Р. Амундсен покушао да долети до северног пола са два хидроавиона овог типа. Он је долетео до 88 степени северне ширине, али је био принуђен да се врати до Шпицберга после квара на једном од апарата.
Хидроавиони До Ј су се налазили у наоружању Шпаније (од 1923), Аргентине (од 1924), Чилеа (од 1925), СССР-а и Холандије (од 1926), Југославије (од 1927) и Немачке (од 1933). Производња је прекинута у Холандији 1932. године, у Шпанији 1934. године и Немачкој 1936. године.
Хидроавиони До Ј су први пут употребљени у борбени дејствима, од стране Шпанаца у Мароку 1925. године. Јануара 1933. године холандски хидроавиони овог типа су учествовали у угушивању побуне холандских морнара у Источној Индији. Од јула 1936. године учествовали су Шпанском грађанском рату. У Холанадској Источној Индији, почев од септембра 1939. године Валови су постепено замењивани хидроавионима До 24 и пребацивани на задатке обуке, многи су ипак учествовали у одбрани ове холандске колоније од јапанске инвазије априла 1942. године. Премда су хидроавиони До Ј званично повучени из совјетског наоружања 1937. године многи су учествовали у Другом светском рату и то од августа 1941. године у Северној флоти а од новембра 1941. године у Тихоокеанској флоти на задацима извиђања, противподморничког патролирања и транспорта све до пролећа 1942. године. Немачка их је септембра 1939. године користила као патролне авионе над Северним морем а касније све до краја 1940. године као школске авионе. У Шпанији су повучени из наоружања тек 1950. године.
Основна спољна разлика војне верзије у односу на цивилну је био положај пилотске кабине која је била далеко испред крила. Поред тога постојале су још дбе кабине за осматраче – стрелце и то једна у носу авиона а друга на горњем делу трупа иза крила. Обе кабине за митраљесце имале су Scarff постоље за митраљезе. Посада се састојала до пет чланова два пилота, механичара и два стрелца – бомбрадера.
Један од прототипова немачке војне верзије означене са До-16 је био D-AKEK W. Nr. 553 био је то серијски Do J IId преправљен у војну верзију пре свега тако што је добио нову опрему и од наоружања 3 митраљеза. У односу на оригинални Do J II a Bos повећана је полетна маса са 8000 на 8500 кг. Израђено је 46 апарата за немачку Луфтвафе.
Задржаћемо се мало на увођењу Валова у совјетско наоружање јер је то директно повезаано са нашим првим Валом. Већ средином августа 1925. године руководство совјетског РВ преко свог представника у Берлину обратило се Клоду Дорниеу са молбом за продају двадесет хидроавиона До Ј. Пошто је добијен пристанак одлучено је да се најпре набаве два опитна примерка базирана на моделу произведеном за Чиле. Та два хидроавиона са моторима Лорен Дитрих 12Еб снаге по 450 КС имали су W. Nr. 56 и 57 и довршени су средином 1926. године након чега су их италијански пилоти де Бриганти и Крозио прелетели у Одесу. Ту је од 2. до 18. августа извршена преобука совјестких пилота на тај тип хидроавиона. Авиони су 26. септембра 1926. године прелетели у Севастопољ где су извршена детаљна испитивања. на основу резултата ових опита Руси су Дорниеу поставили своје тактичко техничке захтеве које је Дорние у потпуности усвојио и на основу њих градио и остале Валове предвиђене за војну употребу од којих је први управо био онај намењен Краљевини СХС. Совјетских 20 серијских Валова (W. Nr. 90-100 и 127-135) опремљених моторима BMW VI је наручено за укупну цену од 875.000 долара након договора совјетског Металимпорта и Дорние металбаутена од 22. априла 1927. године. Свио ови хидроавиони су требали да буду завршени од 30. новембра 1927. до маја 1928. године. Први совјетски Вал је завршен у Марина ди Пизи новембра 1927. године истовремено са последња два наша хидроавиона До Д. Због детаљних испитивања први Вал је стигао у Севастопољ тек 19. априла 1928. године. Тиме ћемо завршити причу о својетским а вратити се нашим Валовима.
Застарели трофејни хидроавиони Поморског ваздухопловства Краљевине Југославије нису били у стању да испуне своје задатке у случају рата, а како је било пуно поморских пилота хидроавиона с једне, и мало бродова с друге стране, поморско ваздухопловсво се релативни брзо развијало.
Набавком хидроавиона До Д одлучено је да се набави и један хидроавион До Ј Wал који би служио као вођа хидроавијације, односно као нека врста адмиралског брода. Хидроавион је купљен 1927. године у Марини ди Пиза, и са њим је пилот Мирослав Гогола долетео у Боку Которску 16. јуна 1927. године. Овај хидроавион Do J Militärwal је био практично идентичан совјестким серијским Валовима а разликовао се једино у опреми и наоружању. Хидроавион је, најпре, распоређен у 20. хидроескадрилу 2. хидро групе у Боки. Међутим, 1. маја 1932. године био је директно потчињен Команди поморског ваздухопловства у Дивиљама, премда се налазио код 25. хидроескадриле. Како се радило о командном авиону, означан је бројем 200, док су До Д бис означени бројевима од 201 до 224.
Задовољни његовим карактеристикама, нарочито способношћу да може да служи и као даљни извиђач, 1930. године је одлучено да се набави још 6 хидроавиона овог типа, са моторима Gnome-Rhone Jupiter VI 9akx од 480 КС. Од 6 хидроплана типа Do J II 8 Tonnen-Wal и то највероватније подваријанта Do J IIa Bos или Do J IIb Bos али са моторима Гном-Рон Јупитер 480 КС уместо оригиналних BMW VI. Хидроавиони су наручени 1930. године. На основy репарација било је до мораторијума од 1. јула 1931. године довршено само четири и то један комплетан (бр. 251) и три без мотора (бр. 252-254). Ипак 1. маја 1932. године већ су три нова Вала (251, 252 и 253), довршена 1931. године код Дорниеја у Фридрихсхафену, била оперативна и чувана су у Кумбору код 3. хидроплнаске команде. Били су предвиђени за 21. хидроескадрилу која је у то време била у формирању. Преостала два апарата (бр. 255-256) морала су да буду плаћена јер је Немачкој одобрен 1. јула 1931. године једногодишњи мораторијум због светске економске кризе, затим су јој репарационе обавезе смањене на десетину првобитне суме. Авиони су опремљени тако да су доведени на војни стандард Do J Militärwal премда су касније у Југославији модернизовани на делимично на стандард Do J II Militärwal. У Поморском ваздухопловству им је додељена ознака До-Вал/Ј (До-Вал/Ј). Код два хидроплана (253, 256) мотори Јупитер замењени су моторима Кестрел XVI истим као на лиценцно рађеним ловачким авионима Хокер Фјури II. Иначе, хидроавион типа Do J II 8 Tonnen-Wal конструисан је 1930. године а први пут полетео 27. јануара 1931. године.
Такође, током 1931. године наручена су још 3 Вала на основну посебних кредита. Али као што ћемо даље видети биће испоручена 4 Вала.
Осми Вал такође типа Do J Militär Wal али са моторима BMW VI, означен као До-Вал/Б, купљен је 1935. године и премда је била реч о Валу прве генерације опремљен је мање више на идентичан као и остали касније набављени Валови. Добио је број 257. Последња три (258, 259 и 260), опремљена моторима Хиспано (Hispano-Suiza 12Ydrs), набављена су 1936. а ПВ их је означило са До-Вал/Х (До-Вал/Х). Ова 4 хидроавиона су ушла у састав 26. хидроескадриле.
Један (W. Nr.675) од ова три хидроавиона је био оригинални Do J II Militärwal и најпре је служио у Luftwaffe као До 16. Израђен је о матичном погону Dornier Manzell, а пре даје немачком РВ имао је привремену регистрацију D-AHUI. Избрисан је из састава Luftwaffe јула 1935. године и модификован по захтевима југословенског поморског ваздухопловства да би привременом регистрацијом за прелет D-7 био испоручен Југославији. Други од њих (W. Nr.217) је израђен као Do J II d Bis у 1932. години такође у матичном погону Dornier Manzell. Прву регистрацију D-2489 добио јуна 1933. године, а касније и други D-AGOF. Службовао је у Опитном центру у Травеминдеу (RDL Erprobungsstelle Travemunde). Током 1935. године брисан је из немачког цивилног регистра и модификован по југословенским захтевима да би са привременом регистрацијом за прелет D-8 био испоручен Југославији.(s. 117) О трећем (W. Nr.245) знамо само да је израђен као Do J II d Bis почетком 1934. године у матичном погону Dornier Mamzell. Служио је у Luftwaffe али је већ марта 1935. године отписан и пребачне у фабрику да би се и на њему извршиле модификације које су захтевали Југословени. За прелет је добио привремену регистрацију D-6. На жалост за сада нисмо могли да утврдимо који је од ова три авиона добио који југословенски војно евиденцијски број.
Једини познати удес са хидроавионима типа Wал се десио када је се Wал број 256 преврнуо на слетању недалеко од Боке. Срећом хидроавион је остао да плута те је још истог дана подигнут на палубу дизалицом брода-матице "Змај".
На почетку априлског рата у 21. хидроескадрили, 3. хидрокоманде у Кумбору су се налазили Wалови 251, 252, 253, 255 и 256. У саставу 26. хидроескадриле, 2. хидрокоманде су били 257, 258, 259 и 260. Број 200 је био у радионици 3. хидрокоманде на поправци, а у радионици 2. хидрокоманде се налазио 254 који је чекао уградњу нових мотора.
Први напади на наше Wалове нису били успешни због пребазирања на ратне локације, међутим без средстава за маскирање, везе са командом и средстава ПВО, 9. априла је 26. хидроескадрила поново нападнута и овај пут десеткована. После овог напада су са уништених хидроавиона скинути митраљези, који су служили за одбрану од наредних напада. Чак је и оборен један непријатељски авион. Два лакше оштећена Wала (258 и 260) прелећу 11. априла за Боку, али је ускоро све било готово. После примирја објављеног 15. априла, организован је прелет борбених хидроавиона у Северну Африку, међутим ни један Wал није узео учешћа у овом прелету.
Према италијанским подацима у Боки је заробљено 6 хидроавиона Wал (251, 252, 253, 255, 256 и 200), за 258 и 260 нема података о заробљавању. Италијанска комисија за ратни плен је закључила да су ови хидроавиони дотрајали за било какву употребу и као такви остављени да иструну.