Drugi svetski rat Prebilovački masakr

• 1Ovo se svidja korisniku: ljubasav
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

У Другом свјетском рату село је израсло у симбол страдања српског народа у такозваној Павелићевој НДХ. Бацањем живе дјеце и њихових мајки у јаму Голубинку код Шурманаца убијено је око 600 становника овог села.[3] Догодило се то 6. августа 1941. године. У истом мјесецу на више од 40 мјеста убијено је још више од 200 људи из овог села које је пред Други свјетски рат имало око хиљаду становника. У Пребиловцима су, тада, потпуно уништене 52 породице а 36 огњишта је угашено. Страдање су преживјела само 172 становника Пребиловаца.
(preuzeto iz wik http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D0%B5%D0.....1%86%D0%B8)





6 Август 1941
Масакр у Пребиловцима је један од накрвавијих покоља цивилног становништва у току 2 светског рата. Преко 650 људи, махом жена и од чега 300 деце је римокатоличким инквизиторским методама, ритуално поклано и ударцима секирама и гвозденим пајсерима у главу, бачено у оближњу јаму Голубинка поред места Шурманци. Поред Пребиловчана, сурову смрт у бездану огромне јаме нашло је још и неколико хиљада Срба из других херцеговачких градова који су живи похватани у организованим усташким рацијама. Бруталност масакра се огледа у томе да није испаљен ниједан једини метак. Ликвидације су рађене углавном оштрим хладним оружјем, ножевима, секирама, тестерама, косама,тупим предметима, маљевима, лопатама, гвозденим шипкама, летвама, свиме што је пијаним усташким злотворима пало под руку. Посебно су биле упечатљиве сцене сакаћења и убијања пребиловачке деце, чије су нејаке лобање разбијане огромним маљевима и расецане секирама. У масакру је учествовало око 1000 усташа предвођених локалним фанатизованим херцеговачким фратрима махом ђака широкобјешке фрањевачке гимназије, тог по злу познатог армирано бетонског бункера, које је дало око 600 крволочних кољача од чега су чак 3 били управници концентрационог логора Јасеновац (Вјекослав Лубурић-Макс, Фра Мирослав Филиповић-Сатана и Љубо Милош).
Да би прикрили своју монструозну прошлост,потомци кољача су 1992 минирали спомен костурницу српских новомученика као и Храм Сабора српских светитеља који се налазио у склопу костурнице. Са неколико тона високобризатног војног експлозива пентрита и ТНТ, спомен костурница са костима 4000 мученика, је дигнута у ваздух и разнета до темеља. Од силине експлозије комади бетона су падали километрима унаоколо. Згариште и огромни кратери су потом преорани булдожерима у тешком механизацијом, тако да се ни дан данас не зна шта је са силним костима извађених из Голубије јаме.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Knjiga o stradanju od 1941. do 1992. u Prebilovcima "Oči u oči"




knjigu možete besplatno preuzeti na sajtu http://www.prebilovci.net/cirilica/naselje/ebook.php

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

IronWill,
кад се поставља туђи текст потребно је навести одакле је преузет.

У овом случају претпостављам да се ради о Википедији.
http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D0%B5%D0.....1%86%D0%B8

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

vathra ::IronWill,
кад се поставља туђи текст потребно је навести одакле је преузет.

У овом случају претпостављам да се ради о Википедији.
http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D0%B5%D0.....1%86%D0%B8

Tako je, medjutim 1 mi je tema koju sam napisao pa mi se valda oprashta...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Prebilovci su vrlo blizu mjesta gdje sam rođen (Ortiješ) i veliki dio moje dalje porodice je nastradao, pa sam želio s vama da podjelim ovaj tekst. I da, želim da napomenem da sam praunuk Milana Medana, tog čovjeka koji je i posle zločina u Prebilovcima prvi zapjevao na Nikoljdan 1941. Moj otac se zove Milan, u čast svoga đeda. Slava i milost svim palim žrtvama.

"Na Nikoljdan u našoj zajednici gorelo je pet sveća, jer mi činimo ostatke pet porodica. Četiri su gorele na puškama, a jedna na hrastovoj oblici, jer ja do tog dana nisam bio nabavio pušku. Isto su postupile i ostale novonastale porodične zajednice. Nas petorica, ustali smo kako je i uobičajeno u 12 sati na molitvu, pre ručka, a potom obedovali. Kako je dan bio sunčan, posle ručka smo izašli napolje. Neočekivano, u jednom trenutku čuli smo pesmu u Bulutovoj mahali. Pogledasmo se nemo i začudismo; ko peva posle ubistva naroda? U Prebilovcima se nije čula pesma punih osam meseci, od aprila kada je naša država okupirana, pa do Nikoljdana.

Nakon oglašavanja pesme, vidimo, odmah potom, da iz Bulutove mahale izlazi grupa zagrljenih ljudi. Korača pevajući, i zastaje. Skupljaju se ispod škole, na prostoru koji je omeđen potpornim zidom školskog dvorišta, Ždrakanovića kućama i Bulutovom mahalom- u najstrožem centru sela. Ispred Medeća kuća prepoznajem dvojicu visokih ljudi,- Gojka Buluta i Milana Medana iz sela Ortiješa kod Mostara, čoveka gorostasne građe, sa šajkačom na glavi i, čini mi se, sa krupnim brkovima. On i Gojko su jedan do drugog, zagrljeni. Lanac zagrljenih se pruža levo i desno od njih.

Došao Milan kao i prošle godine na slavu, u isti dan, kod sestre Stane i muža joj, njegova zeta Dušana Lole Buluta. Al’ Stanu, sestru i njene kćerke Joku od 4 i Mirjanu od 2 godine ne nađe. One su usnile, nasilno, večiti san 6. avgusta 1941. godine u dubokom ponoru Šurmanačke jame, od zločinačke ustaške ruke.

Mučen željom da iskaže bol, podstrekao je Bulute, da bol zajednički iskažu kroz pesmu, a ne kroz plač. Jedini čovek sa strane među Bulutima, zapevao je gromoglasno, iz sve snage, a Buluti prihvatili pesmu sa takvim uzbuđenjem koje ih je namah, svekolike, diglo na noge. Kao kad žiška padne u benzin razbuktala su se u ljudima najdublja osećanja tuge, bola i žalosti pomešana s radošću, gordošću, prkosom... Istog trenutka sinula im je ideja da zagrljeni, kolektivno, izađu na naše tradicionalno saborište kod škole. Njihova pesma i pojava na otvorenom prostoru, u središtu sela, delovala je kao zov trube na zbor."

Tekst je preuzet sa oficijalnog web sajta prebilovci.net