|
Dušan T. Simović (28. oktobar 1882 — 26. avgust 1962) je bio srpski vojskovođa, armijski general Vojske Kraljevine Jugoslavije, načelnik Glavnog generalštaba, ministar vojske i mornarice, a posle državnog udara kojim je zbačena pronemačka vlada i proglašenja princa Petra II Karađorđevića za punoletnog postao je predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije i načelnik Glavnog generalštaba. Nosilac je više odlikovanja.
Armijski general Simović T. Dušan rođen je 28. oktobra 1882. u Kragujevcu. Osnovnu školu i dva razreda gimnazije je završio u rodnom gradu. Još kao gimnazijalac dosta se interesovao za vojne stvari i vojnički poziv. Zbog svog velikog interesovanja za vojna pitanja, napušta gimnaziju i upisuje vojnu akademiju u Beogradu. Vojnu akademiju je završio 1900. godine, kada je proizveden u čin artiljerijskog potporučnika. Višu školu Vojne akademije završio je 1905, a generalštabnu pripremu 1912. godine. U balkanskim ratovima 1912-1913 i Prvom svetskom ratu 1914—1918. pokazao se kao odličan oficir i u čin generalštabnog majora unapređen je 1913, a potpukovnika 1915. godine. Na Solunskom frontu je bio komandant Sedmog pešadijskog puka. No, još na Solunskom frontu, Simović se interesovao za vazduhoplovstvo i protiv-vazdušnu odbranu. Svakim danom se sve više zanimao za radove Mihaila Petrovića, čitajući njegove izveštaje u balkanskim ratovima, kao i njegove studije o vazduhoplovstvu. Tako se prelomio i odlučio da se posle rata posveti vazduhoplovstvu. Godine 1918. određen je za delegata Srpske vlade i Vrhovne komande kod Narodnog vijeća Slovenaca, Hrvata i Srba u Zagrebu. U periodu do početka drugog rata, posvećuje se isključivo vazduhoplovstvu.
Glavnokomandujući vazduhoplovnih snaga postaje 1936. i na tom položaju ostaje sve do 1938. kada ga je zamenio general Milutin Nedić. U međuvremenu, čin vazduhoplovnog generala dobija januara 1938, a već maja iste godine postaje načelnik Glavnog generalštaba sve do 1940. godine. Na položaju načelnika Glavnog generalštaba je nasledio generala Milutina Nedića. Kao ministar vojni, zalagao se za to da se u slučaju Nemačkog napada na Jugoslaviju pruži otpor koji će trajati sve dok se i saveznici ne pridruže jugoslovenskoj vojsci, a u slučaju neuspeha da se vojska povuče prema Grčkoj i time stvori novi Solunski front. Ovakva njegova razmišljanja nisu prihvaćena, pa je aprila 1940. morao dužnost načelnika da preda generalu Petru Kosiću. Aktivno je pratio tok zbivanja, a kada je potpisano pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu, uzeo je učešća, zajedno sa brigadnim generalom Borivojem Mirkovićem, pukovnikom Dragutinom Savićem, vazduhoplovnim pukovnikom Stjepanom Burazovićem, generalštabnim pukovnikom Miodragom Lazićem i drugim oficirima u zaveri protiv vlade Dragiše Cvetkovića.
Kad je završen vojni puč i srušeno namesništvo kneza Pavla, Simović je izabran za novog predsednika vlade, a pored toga pripala mu je i dužnost načelnika generalštaba po drugi put. No, Simović nije imao mnogo vremena da pripremi vojsku za predstojeći rat. Na dan venčanja njegove ćerke, Nemci su napali Jugoslaviju 6. aprila 1941. Simović, kao predsednik vlade, i načelnik generalštaba u Aprilskom ratu imao je mnogo problema. Prvo dolazi do izdajstva na frontu, a zatim do raspada vlade, jer su nekolicina ministra, proosovinski orijentisanih, podnela ostavke. Simović se sa svojom vladom nalazi u Crnoj Gori, u Nikšiću, gde je 13. aprila 1941. održana poslednja sednica vlade pred odlazak iz zemlje.
Simović je podneo Kralju Petru ostavku na mesto šefa Generalštaba i predložio za to mesto armijskog generala Danila Kalafatovića, tadašnjeg komandanta pozadine, koji će potpisati kapitulaciju. Simović odlazi iz zemlje 15. aprila zajedno sa svojom ženom i bratom. Posle dočeka na aerodromu „Agrenion“ u Atini, engleskim avionom odlazi u London. U inostranstvu ostaje na mestu predsednika vlade sve do čuvene Kairske afere, kada je smenjen 11. januara 1942. U inostranstvu se opredelio za NOP, vraća se u Beograd 1945. i učestvuje kao svedok na suđenju Draži Miahiloviću 1946. godine. Kao vojni pisac objavio je veliki broj knjiga i radova. Nosilac je više odlikovanja, a za zasluge u ratovima Srbije dobio je dva puta Karađorđevu zvezdu sa mačevima četvrtog sterpena, U Beogradu je ostao do svoje smrti.
|
