|
Ulazak SAD u Drugi svetski rat, naterao je Nemce da razmisle o načinima za napad na američko kopno. Kako bi poslali oružje sa jednog kontinenta na drugi, bilo im je potrebno da „zaobidju“ radijuse letova tadašnjih bombardera, odnosno daljine plovljenja brodova površinske flote.
Bile su prisutne različite metode, od kojih se najbolje pokazala metoda iskrcavanja grupa podmornicom. Iako su tri grupe uspešno iskrcane (sa U-202 13. juna 1942. godine, sa U-584 16. juna 1942. godine i sa U-1230 30. novembra 1944. godine) plan je propao usled nerentabilnosti i nesposobnosti nemačkih agenata.
Kao druga mogućnost za napad na američko tle razmatran je napad bombarderima, gde je bilo predvidjano prinudno sletanje na površinu mora u blizini podmornice koja bi ih čekala. Zbog razumljivog manjka entuzijazma, kako kod pilota Luftwaffea, tako i kod vodećih ljudi Kriegsmarine, i ova ideja je propala, ukoliko izuzme navodni izvidjački let do Njujorka aviona Ju-390 iz 5. FAGr januara 1944. godine.
Tokom razgovora izmedju Dr. Ernsta Štajnhofa (Ernst Steinhoff), inžinjera u Pinemundeu i njegovog brata, kapetana korvete Frica Štajnhofa (Fritz Steinhoff), komandanta nemačke podmornice U-511, na svetlo dana izlazi još jedan način za napad na SAD – lansiranje rakete sa zaronjene podmornice.
Testovi su izvedeni u periodu maj/jun 1942. godine upotrebom standardnog lansera Wurfgerat 41 koji je bio montiran na samoj palubi. Testovi su pokazali da to ne samo da je izvodljivo, već i da se rakete mogu lansirati sa do 15 m dubine, bez uticaja na let rakete. Denic je odmah poželeo da se rakete koriste protiv pratnji konvoja, što je ubrzo odbačeno usled nemogućnosti navodjenja raketa na površinske ciljeve. Ali je zato bilo moguće raketama napasti američke lučke instalacije. Plan je ipak malo odložen, jer su maritimna svojstva podmornice bila ozbiljno narušena ugradnjom lansera na palubu. Zato je mornarica želela da se razviju posebni lanseri za ugradnju na podmornice, umesto da koriste modifikovanu opremu iz arsenala kopnene vojske. Kako su Amerikanci pojačali protivpodmorničke mere na prilazima svojoj obali, plan napada na luke je otkazan.
Montiran lanser na palubi
Lansiranje rakete sa U-511
Jula 1943. godine projekat doživljava uskrsnuće, uspešnim razvojem rakete V-1. Uskrsnuće uskoro splašnjava i program se ponovo odbacuje...
Sa razvojem rakete V-2 na svetlost dana ponovo izlazi ideja o naoružavanju podmornica raketnim naoružanjem. Ovog puta malo ozbiljnije, ali ne najozbiljnije sve do druge polovine 1944. Godine kada je Pinemunde uspeo da odvoji neka sredstva za taj deo projekta. Projekt je dobio kodno ime „Prufstand XII“, a cilj napada bio je Njujork.
Velike dimenzije rakete V-2 uslovljavale su da je ugradnja u sam trup podmornice nemoguća. Umesto toga, razmotrena je ugradnja V-2 u veliki, vodonepropusni cilindrični kontejner, koji će biti tegljen preko Atlantika. Po dolasku na poziciju lansiranja, raketa bi bila popunjena gorivom, bio bi ugradjen sistem za vodjenje i potom lansirana na Njujork.
Kontejner u položaju za lansiranje rakete
Naručena su tri kontejnera, od kojih je samo jedan napravljen pred sam kraj rata. Takodje su u planu bile i izgradnje podmornica sa ugradjenim lanserima za ove rakete. Kraj rata je prekinuo sve nemačke planove za izgradjnu ovakvih podmornica, ali što ne znači da nekome nije i pomogao, tj. skratio im put do finalnog proizvoda.
|
