offline
- Pridružio: 21 Maj 2008
- Poruke: 15252
|
Док сам истраживао евакуације америчких авијатичара наишао сам на један занимљив догађај. Почетком новембра 1944. су Немци из Грчке евакуисали заробљене савезничке војнике. Колона са заробљеницима је ишла пешке од Митровице до Лепосавића, кад су је напали четници и ослободили савезничке војнике.
У међувремену сам наишао на још материјала о истом догађају, довољно да се накупи за занимљиву тему и анализу како је овај догађај до сад приказиван.
Податке приказујем онако како сам их хронолошки сакупљао, редом како сам истраживао причу.
----
Догађај сам почео да пратим преко 11-орице америчких авијатичара који су оборени изнад Грчке 24. септембра 1944. Авион 42-50755 је погођен изнад Солуна, и само два члана посаде су преживела експлозију. Посада авиона 42-78330 је била срећнија, сви су искочили из авиона. Пилот је нашао уточиште код грчких герилаца, док су осталу деветорицу заробили Немци (MACR извештаји 8952 и 8951).
Два дана касније је ова група послата возом за Будимпешту. Међутим, како је у то време трајала операција “Ratweek” (пресецање комуникација немачким јединицама које су се повлачиле из Грчке), они су после 20 дана пута са прекидима стигли тек до Краљева, те су враћени у Митровицу и смештени у школу која је претворена у затвор. Група је, заједно са другим заробљеницима, била у Митровици до 5. новембра, када су кренули пешке ка северу. У групи је било 17 заробљеника, 11 Американаца, 1 Британац, 1 Бугарин и 4 Совјета, и пратило их је 12 немачких стражара и 12 италијанских фашиста. Јутра трећег дана, 37 километара северозападно од Митровице, четници су ушли у привремени логор и тражили да им се предају заробљеници. Дошло је до окршаја, после ког су четници заробили стражаре и прикупили заробљенике. Американци, Британац и Совјети су одведени у село Поповце, где су остали до 24. новембра. Били су третирани одлично, док су четници за то време нападали немачке колоне које су се повлачиле оближњим путем. Ова група је касније одведена у бугарску команду у оближњем Лепосавићу, који су их пребацили у Софију 4. децембра, и касније до Барија 25 децембра. Ово је објављено у “Torretta flyer No 22, Summer Fall 1992.”, страна 18. Новина је гласило удружења ветерана 461 i 484 BG, на основу Извештаја о бекству авијатичара.
Са бугарске стране постоји извештај да су ови авијатичари преузети (“289 days near Shumen”, Stanimir Stanev i Marc LaScotte, страна 76), само што они не наводе да су их четници ослободили.
У прилогу је страна часописа са изјавама:
При даљој анализи треба имати у виду да су изјаве о спашавању узимане одмах по повратку у базу, од стране професионалних лица, и да је било 11 американаца у групи.
-----
Следећи опис овог догађаја је објављен код нас, али знатно другачије:
Citat:МАСАКР НЕМАЦА НА РОГОЗНИ
Новембра месеца 1944. године колоне Немаца повлачиле су се из Грчке, поред осталог и преко територије 2. косовског корпуса мајора Жике Марковића. Немци су ишли од Косовске Митровице према Новом Пазару, најкраћим друмом, који је водио преко планине Рогозне. Четничке извиднице јавиле су мајору Марковићу да се ка Рогозни креће колона од 60 до 70 коњских кола, на којима је седело по 10 до 12 војника. Извиднице су, такође, уочиле да Немци са собом воде 30 до 35 ратних заробљеника, који су пешачили.
Мајор Марковић је наредио да се на најпогоднијем месту постави заседа, у дужини од једног километра, тако да обухвати целу колону. Четник 2. косовског корпуса, учесник борбе, Младен Максимовић, пише:
Када је колона ушла у заседу напали смо их са свих страна. Највише смо их побили у колима. Ретко ко да је успео из њих да искочи. Остали су се предали. Ми нисмо имали ни једног мртвог нити рањеног борца. У време напада заробљеници су легли на земљу, тако да ни од њих нико није страдао. Међу заробљеницима било је 11 Американаца, три Енглеза, два Руса, неколико Грка и Бугара... У товару ове немачке колоне било је свега и свачега. Опљачкале швабе доста тога, потовариле и мислиле да носе кући, али ни живу главу нису однели.119
Један од тројице спашених Енглеза био је Џон Лодвик, који је о овој борби, и потоњим догађајима, 7. јула 1946. године у часопису «Спектатор» објавио следећи чланак:
У новембру 1944. године, као немачки заробљеник, ослобођен сам од четника под командом мајора Марковића, близу Косовске Митровице у Србији. Једног елитнијег британског официра, три војника, 11 америчких ваздухопловаца, 26 Бугара и 380 Руса ослободила је иста бригада у истом месецу... Ни један (Немац) није заробљен, већ је непријатељ оставио у тронедељној борби не мање од 800 мртвих. Даље, знајући да смо ми Британци разорни људи, Марковић нам је по Михаиловићевом наређењу дао слободне руке на железничкој линији која води на север ка Краљеву, и више трупних возова је било избачено из колосека, а више пропуста дигнуто у ваздух са четничком помоћи. Стављено нам је на расположење две стотине хиљада Недићевих динара, да са њима допунимо наше већ ионако обилне оброке хране, ово опет по Михаиловићевом наређењу.
У децембру, када су Немци отишли, ми, такође (Американци и Британци), рекли смо да морамо отићи и ухватили везу са Бугарима и били смо пребачени до Софије... О партизанима се никад није чуло у овој области, али усиљеним маршем од Ниша они су је «ослободили». Тада су они почели нападати Марковића...120
Мештани села са Рогозне потврђују Лодвикове наводе да Немци нису заробљавани, већ да су сви ликвидирани. То се сматрало као освета за злочине које је Хитлерова солдатеска починила претходних година, у злогласним казненим експедицијама и одмаздама стотину за једнога. Нарочито се препричава случај једног Немца који је, мислећи да су га заробили партизани, изјавио да је комуниста. «Њега стрељајте двапут», биле су речи мајора Марковића. Немац је наставио да преклиње, показујући слику жене и троје деце, на што га је Марковић подсетио на стрељање српске деце у Крагујевцу и Краљеву. Само овај Немац је покопан - лешеве осталих растргле су звери - и то место на Рогозни мештани и данас зову Немцев гроб.121
ИЗВОРИ
119 М. Максимовић, четнички одреди и 2. косовски корпус 1941-1944-1946, 61.
120 М. Максимовић, четнички одреди и 2. косовски корпус 1941-1944-1946, 62. На чланак Џона Лодвика, за кога каже да је писац, позива се и др Иван Авакумовић (Михаиловић према немачким документима, 165)
121 Изјава новинара Ранка Милосављевића, родом из ових крајева, аутору.
Из књиге ''Борбе четника...'' 2. том.
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=7087
----
Изјава Џона Лодвика која се спомиње у тексту је данас доступна на интернет архиви часописа Спектејтор.
У свом писму он наводи да је током новембра четничка јединица мајора Марковића, осим наведених 11 америчких авијатичарам ослободила и 3 војника, 1 британског војника, 26 Бугара и 380 Руса. Такође наводи да је у борбама било преко 800 убијених Немаца, и да нису узимали заробљенике, као и да су минирали пругу на више места и избацили неколико возова са шина.
http://archive.spectator.co.uk/article/7th-june-1946/13/mihailovitch
Изјава се налази у издању од 7. јуна 1946, у рубрици писма читалаца.
Иначе, претрагом архиве се може видети да је овај часопис писао јако мало о Југославији током рата.
Џон Лодвик је био припадник британског SBS, морнаричког екивавалента познатијег SAS, заробљен у Грчкој. Имао је занимљив ратни пут, а своју каријеру писца је почео већ 1943.
http://en.wikipedia.org/wiki/John_Lodwick
Углавном је писао фикцију (у једној књизи су ликови четници које је срео током овог догађаја).
За ову причу је занимљива његова аутобиографија која је објављена 1958, ”Bid The Soldiers Shoot”, у којој на неколико страна описује овај догађај.
Овај догађај је Лодвик у књизи описао опширније. Говори да су четници током ноћи дошли у немачки логор и причали са стражарима и заробљеницима, те да су се вратили ујутро и без пуцњаве убили део чувара, а остатак заробили. Заробљени Немци су били толико изненађени овим нападом, да су, по њему, до пре него што су их четници убили мислили да хоће да убију заробљене савезничке војнике, а не њих.
У наставку наводи да је од претходне савезничке мисије код четника остало око 450 килограма експлозива, делом у лошем стању. Сугерише, мада не наводи директно, да су минирали локални пут и пругу.
Он наводи да су евакуисани преко Бугарске, и да је са њима кренуо четнички мајор, предратни морнарички официр, који је задржан у Бугарској и наводно стрељан пошто су савезнички војници отишли даље ка Софији.
У књизи не спомиње ослобођене Бугаре и Русе, као ни укупан број убијених Немаца током боравка код четника, које наводи у писму ”Спектајтору”. Не наводи ни да је било других борби, поготово не тако великих.
-----
Горе је поменуто да је и Авакумовић у књизи ”Михаиловић према немачким документима” писао о овом догађају. Ево шта он каже:
-----
И за крај излагања материјала, да погледамо шта кажу о самом догађају Немци:
NAW, T-314, Roll 1630, 000280: Извод из ратног дневника оперативног одељења 91. армијског корпуса за 13. новембар 1944.
Превод дела који говори о овом догађају:
„На ”Турском путу” (Митровица-Нови Пазар, помоћни пут за ”Зелену руту”), који досад није био угрожаван од банди, први пут су нападнуте две колоне. Сумња се да су напади извршени од стране пријатељски настројених, иако непоузданих четника.“
Иако нису наведени губици, видимо да се ради о ”две колоне”, односно вероватно о два случаја.
-------
-------
Шта можемо закључити на основу свега овога?
Видимо да се по броју ослобођених савезничких заробљеника доста извора приближно слаже:
- американци наводе укупно 17 заробљеника, 11 Американаца, 1 Британац, 1 Бугарин и 4 Совјета
- Самарџић цитира учесника борбе који наводи ”Међу заробљеницима било је 11 Американаца, три Енглеза, два Руса, неколико Грка и Бугара”
- Лодвик у свом писму наводи да је током новембра ослобођено 11 америчких авијатичара, 4 британца (један официр), као и 26 Бугара и 380 Руса - које уопште не спомиње у својој аутобиографији.
- Бугари наводе да је преузета група савезничких заробљеника.
Можемо са сигурношћу рећи да је у групи било 11 америчких авијатичара, чија имена знамо и чије изјаве су сачуване, као и Британац Џон Лодвик. Мање разлике у броју осталих заробљеника су објашњиве тиме што је путовање групе трајало, она је мењала састав, који је у изјавама забележен у различито време.
За број чувара који су били са овом групом постоје веће разлике:
- амерички авијатичари прецизно наводе 12 Немаца и 12 Италијана.
- Лодвик наводи да стража није била велика, што се види из тога да је већина чувара убијена без пуцњаве, док је неколико Немаца и Италијана било заробљено, што није у супротности са изјавама Американаца.
- Самарџић цитира да је у колони било ”60 до 70 коњских кола, на којима је седело по 10 до 12 војника, и да воде 30 до 35 ратних заробљеника, који су пешачили”, као и навод учесника борбе Младена Максимовића који каже ”Када је колона ушла у заседу напали смо их са свих страна. Највише смо их побили у колима. Ретко ко да је успео из њих да искочи. Остали су се предали. Ми нисмо имали ни једног мртвог нити рањеног борца. У време напада заробљеници су легли на земљу, тако да ни од њих нико није страдао. Међу заробљеницима било је 11 Американаца, три Енглеза, два Руса, неколико Грка и Бугара... У товару ове немачке колоне било је свега и свачега. Опљачкале швабе доста тога, потовариле и мислиле да носе кући, али ни живу главу нису однели.”
Нешто је озбиљно лоше у Самарџићевом опису догађаја, који наводи да је колона ухваћена у заседу дужине километар, да су убијени сви Немци (њих око 800) без губитака четника и заробљеника  Такође, ниједан други извор не наводи да је уопште и било толико Немаца у колони. Чак и Лодвик који у свом писму (али не и у књизи) спомиње исти број, наводи да је то било током целог месеца.
Са друге стране, ако узмемо само изјаву Младена Максимовића видимо да се она слаже са изјавама америчких авијатичара и Лодвика, додуше само дела догађаја како су га они описали (прескочен је део са причом са Немцима).
Ипак, из Самарџићевог текста је тешко разлучити на шта се односи која фуснота, очигледно да је било више извора, те је тешко закључити ко је шта навео у оригиналу.
Оно што је такође занимљиво у овој причи је сам почетак напада. Американци, и Лодвик још опширније у мемоарима, наводе да су четници прво ушли у немачки логор, причали са чуварима, и касније их напали, што је изазвало изненађење, па чак и неверицу чувара.
То се слаже са немачким извештајем су ”напади извршени од стране пријатељски настројених, иако непоузданих четника”. Потпуно је немогуће да би четници, осим ако нису били познати Немцима као пријатељска формација, могли да им приђу, причају са њима и касније их изненадно нападну.
На крају, да споменемо и закључке које је Авакумовић извукао на основу Лодвиковог писма у својој књизи ”Михаиловић према немачким документима” - које, занимљиво, за овај спектакуларан навод, Авакумовић није узео у обзир.
Он је узео податак о 800 убијених Немаца као чињеницу , упоредио са немачким губицима на Балкану и добио да је то сваки 53-ћи војник, односно да је то више Немаца него што је погинуло од ”Титове војске за време скоро целе Четврте офанзиве”, и нешто мање него што је погинуло за време ”Шварца” (Пете офанзиве) од партизана и четника.
Све и да је Авакумовић узео званичан извештај а не писмо читаоца новинама са оскудним информацијама, он није присуствовао догађајима за које је дао податак од 800 убијених, и није навео извор информација. Видимо и да се навод у Лодвиковој аутобиографији разликује од његовог писма. Наводе једне стране увек треба узети са резервом и проверити их са другом страном, све и да се ради о званичном документу, направљеном из више извора. У овом случају се јасно види и због чега је то потребно.
На овом примеру се такође види и рад ”ревизиониста”, који се често заснива на сумњивим и непровереним информацијама, па и не чуди што су и добијени закључци потпуно погрешни. Тешко је поверовати да су од свих извора узети само они који иду максимално у прилог једном гледишту, те је вероватније да је мањак извора при разматрању више до намерног прављења једног гледишта него до методолошке грешке.
|
