offline
- Danko SVIK VRS
- Mod u pemziji
- Pridružio: 19 Maj 2009
- Poruke: 4980
- Gde živiš: Beograd - Srbija; Novi Grad - Republika Srpska
|
Napisano: 24 Avg 2011 23:35
Сремски фронт у историјској науци оцењен је као једно од најтежих, најдуготрајнијих и најславнијих бојишта у народноослободилачкој борби против окупатора и за ослобођење Југославије. Формиран је после ослобођења Београда, крајем октобра 1944. године и трајао до 12. априла 1945. године. Немци су га поставили са циљем да обезбеде извлачење групе армија "Е" из Грчке, Македоније и са Косова и упорно га бранили. Први пролетерски корпус НОВЈ (од 1. јануара 1945. преименован у Прву армију ЈА) посео је Сремски фронт да би заштитио ослобођени Београд и наставио потискивање непријатеља према западу.
На Сремском фронту ангажоване су бројне снаге, како Народноослободилачке војске, Црвене армије и Бугарске народне армије. Југословенске снаге сачињавало је 12 дивизија: Прва и Друга пролетерска, Пета крајишка, Шеста личка пролетерска, 11. крајишка, 17. источно-босанска, 21. и 22. српска, 16. и 36. војвођанска, 42. и 48. македонска дивизија, група ваздухопловних дивизија и више самосталних јединица. Ове јединице дејствовале су по сменама (војвођанске су у новембру дислоциране у Бачку).
Снаге Црвене армије (ангажоване у почетку Сремског фронта) чинили су: 64. и 68. стрељачки корпус, делови две ваздухопловне дивизије и речна флотила. Бугарска Прва армија имала је 3. и 8. пешадијску дивизију. У саставу Прве пролетерске дивизије, борио се и батаљон Словенаца, формиран у ослобођеном Београду, као и бригада "Италија".
Све јединице, ангажоване у борбама на Сремском фронту, попуњене су младим борцима из Србије. Током борби у Шумадији и за ослобођење Београда, спроведене су добровољне мобилизације у Горњем Милановцу, Ваљеву, Мачви, Шумадији, Београду и другим крајевима Србије. Крајем 1944. и у зиму 1945. године спроведене су две војне мобилизације у ослобођеној Србији. Са младим борцима одржавани су курсеви, војне обуке, а потом су упућивани у борбене јединице. Они су у великој већини чинили састав свих јединица, како српских, тако и црногорских, босанских и хрватских (сем македонских).
Борбе на Сремском фронту биле су дуготрајне, веома тешке и упорне. Окупатор, помогнут усташама и деловима белогардејског Руског заштитног корпуса жилаво се бранио. Неколико пута фронт се померао западно од Сремске Митровице, па се усталио иза Шида. Немци су, поред упорних одбрамбених борби, извршили два снажна противудара. Први пут, 3. јануара 1945. године изненадним противнападом надмоћним снагама потиснули су 21. српску дивизију правцем Оток-Комлетинци-Нијемци на леву обалу Босута. Други, далеко снажнији противудар Немци су извршили 17. јануара (познат као "Зимска олуја"), ангажовањем своје три и бројно и технички веома јаке дивизије, потиснули Прву југословенску армију на исток и заузели Шид. После два дана, 19. јануара, Прва армија (ојачана Другом пролетерском дивизијом), присилила је непријатеља на одбрану и повратила Шид. Отад је Сремски фронт стабилизован до коначног пробоја 12. априла.
Све јединице - учеснице у борбама на Сремском фронту имале су великог савезника и помагача у сремском народу. У својим домовима и свим другим грађевинским објектима борци су налазили сигурна склоништа. Народ их је примао оберучке, пружао им је све што је имао, и ако је у то време и позадинско снабдевање било добро организовано. Народ је помагао и у смештају, транспорту и нези рањеника. А војне јединице су узвраћале народу у пољским радовима, у време затишја, посебно у берби кукуруза.
Средином јануара 1945. године, Сремски фронт је посетио Врховни командант маршал Јосип Броз Тито, а фебруара 1945. године фелд-маршал Харолд Александер, командант савезничких снага на Средоземљу и том приликом дао високу оцену вредности наше војске: "Студирао сам вашу историју у овом рату са највећим интересовањем. Сећам се свих ваших значајних борби... Познате су ми и борбе, у мају 1943. године, када је ваша изгладнела војска издржала неравноправну борбу са 11 непријатељских дивизија. Тешки дани остали су иза нас. Велики дани су пред нама. Ускоро ћемо се спојити северно од Јадрана и тако, као прави ратни другови, победоносно завршити ову борбу. Поздрављам храбру борбу Југословена и Југославије и њеног вођу Маршала Тита..."
У депеши Здруженом генералштабу Британске армије 28. фебруара 1945. године Александер је јавио: "Посетио сам партизанску борбену линију код Шида. То је посебно организован фронт са рововима... Југословени заслужују да им помогнемо, јер се боре са ограниченим средствима с којима располажу, да отерају Немце из своје земље."
После свестраних припрема, у склопу завршних операција за ослобођење Југославије, извршен је Пробој Сремског фронта, 12. априла 1945. године. За пробој су формиране три оперативне групе: Северна (главна), Босутска и Јужна. Јужна група дивизија (2. пролетерска, 3. крајишка и 17. источно-босанска), током уводних борби почетком априла форсирала је Дрину, ослободила Семберију и Брчко и тако угрозила немачки десни бок фронта. Босутска оперативна група (6. пролетерска и 11. дивизија и 1. коњичка бригада), заузела је полазне положаје на Босуту. Северна оперативна група (1. пролетерска, 21, 22, 42. и 48. дивизија, 2. тенковска и инжињеријска бригада), заузела је положаје на правцу главног удара. Командант Прве армије, генерал Пеко Дапчевић, командовао је Јужном оперативном групом, а пробојем фронта начелник Штаба I армије генерал Милутин Морача.
"Пробој фронта почео је 12. априла у зору артиљеријском припремом од 15 минута из 120 артиљеријских оруђа и авио припремом од два налета од по 50 авиона. Одмах затим, кренуле су на јуриш дивизије првог ешалона и за кратко време заузеле главни одбрамбени појас непријатеља. На правцу главног удара, после пробоја првог одбрамбеног положаја, Штаб Прве армије одмах је за 21. дивизијом увео у пробој 48. дивизију. Даљим брзим продором 1. пролетерске, 21. и 48. дивизије и 2. тенковске бригаде, сломљен је отпор непријатеља по дубини и до краја дана, поред осталих места ослобођени су Вуковар и Товарник. На помоћном правцу, 42. дивизија заузела је Илинце, Шидске Бановце и Илачу, а 22. дивизија, која је у напад кренула 11. априла увече, Липовац и Адашевце. Ноћу 11/12. априла уочи напада главних снага, на мониторима Црвене армије пребацила се из Бачке Пета бригада 21. дивизије и у току дана уништила један немачки батаљон, пресекла комуникацију Опатовац-Сотин и образовала мостобран на десној обали Саве. Јаке јединице Немачке војске, Усташа и Домобрана сконцентрисале су се у Врбањи, јер су чували пругу. То им је било важно јер су туда извлачили припаднике усташких и немачких формација које су се возовима повлачиле из Тузле и Брчког. Успут је око пруге створено минско поље, и дејствовано свим средствима на припаднике југословенске армије. За само једну ноћ је, у јуришу на Врбању, страдало око 1000 припадника Народноослободилачке југословенске војске. и Јужна оперативна група дивизија продужила је наступање на север и у току дана заузела Посавске Подгајце и Жупању... Заузимањем Винковаца и Жупање, Прва армија пробила је Сремски фронт на целој дубини и отворила пут за пробој према Славонском Броду и Загребу..." (Војна енциклопедија, том IX, стр. 112. и 113).
У уводним борбама и у пробоју Сремског фронта од 3. до 13. априла губици Прве армије износили су: 1.713 погинулих, 5.948 рањених и 53 нестала борца. За то време, немачке снаге имале су 9.512 убијених, 3.273 рањена и 5.427 заробљених војника, подофицира и официра.
Током борби на Сремском фронту од 172 дана укупно је погинуло око 13.000 бораца Народноослободилачке војске (утврђено именом и презименом, а подаци нису коначни), затим 1.100 бораца Црвене армије, 623 борца Бугарске народне армије и 163 борца бригаде "Италија".
Пробој Сремског фронта историјски асоцира на Пробој солунског фронта 1918. године. После пробоја Солунског фронта, српска војска је за веома кратко време ослободила Македонију, Србију, Црну Гору и све земље које су ушле у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца те године. И после пробоја Сремског фронта, у склопу завршних операција у складу са општом савезничком офанзивом снаге Југословенске армије за кратко време, за непун месец дана ослободиле су целу територију Југославије и Истру и Словеначко приморје, а неколико јединица учесница пробоја Сремског фронта, доспеле су до Трста и Караванки. Пред ударима Југословенске армије капитулирала је група армија "Е" и заробљен је један од највећих ратних злочинаца Александар фон Лер, немачки командант тих снага и човек по чијим је замислима разорен Београд, априла 1941. године.
Спомен-комплекс "Сремски фронт"
"Спомен-комплекс "Сремски фронт" се налази у Адашевцима, код Шида, и представља монументалну споменичко-музејску целину насталу осамдесетих година XX века. Читав простор подељен је на три основне целине повезане једном истом логичком идејом његовог аутора, академског вајара Јована Солдатовића.
На посебним зидовима постављене су бронзане плочице са именима свих страдалих припадника Југословенске армије, као и совјетских, италијанских и бугарских јединица и то разврстаних по јединицма којима су припадали. Завршна целина споменичког комплекса јесте стилизовани бункер у коме се налази богата музејска поставка.
Dopuna: 24 Avg 2011 23:39
Najtragičnija srpska bitka u Drugom svetskom ratu
Oko nas
nedelja, 11 april 2010 14:02
BEOGRAD - U selu Adaševci kod Šida u ponedeljak će, komemoracijom i odavanjem pošte poginulima, biti obeležena 65. godišnjica proboja Sremskog fronta koji je označio kraj Drugog svetskog rata na teritoriji Srbije. Sremski front je jedno od najtežih, najdugotrajnijih i najtragičnijih srpskih, ali i bojišta Drugog svetskog rata, na kome je u rovovskoj borbi od oktobra 1944. do 12. aprila 1945. godine učestvovalo oko 250.000 vojnika na obe strane. Sremski front je uspostavljen pošto su otpočele završne borbe za ošlobodjenje Beograda i cele zemlje, kada je formirana borbena linija duž zapadnih granica Srema. Nemci su taj front držali zbog izvlačenja delova armije "E" iz Grčke, Makedonije i sa Kosova i zato su ga očajnički branili. Prvi proleterski korpus Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije (NOVJ) zaposeo je taj front posle oslobodjenja Beograda, 21. oktobra 1944. kako bi zaštitio prestonicu i nastavio potiskivanje neprijatelja na zapad. Jugoslovenske snage na Sremskom frontu sačinjavalo je 12 divizija koje su se borile u sadejstvu sa snagama sovjetske "Crvene armije" i bugarske Narodne armije u nastojanju da probiju petostruku liniju neprijateljskog fronta u nadiranju ka Slavoniji. Sve jedinice na Sremskom frontu popunjene su mobilizacijom mladića iz Srbije, pretežno maloletih, krajem 1944. i u zimu 1945. Srbi su tako činili ogromnu većinu svih jedinica, ne samo onih iz Srbije, već i Crne Gore, Bosne i Hrvatske, osim makedonskih. U sastavu Prve proleterske divizije borio se i bataljon Slovenaca, formiran u oslobodjenom Beogradu, kao i brigada "Italija". Teške borbe na Sremskom frontu trajale su 175 dana, jer se nemački okupator uporno branio, potpomognut ustašama i delovima belogardejskog "ruskog zaštitnog korpusa". Nekoliko puta, front se pomerao zapadno od Sremske Mitrovice, a Nemci su, pored žestoke odbrane, izvršili i dva snažna protivudara. Prvi su iznenada izveli 3. januara 1945. i potisnuli 21. srpsku diviziju na levu obalu Bosuta, a drugi znatno snažniji pod nazivom "Zimska oluja" 17. januara, kada su angažovanjem tri jake divizije potisnuli Prvu jugoslovensku armiju na Istok i zauzeli Šid. Samo dva dana kasnije, 19. januara, Prva jugoslovenska armija, ojačana Drugom proleterskom divizijom, prisilila je neprijatelja na povlačenje i ponovo oslobodila Šid, gde je Sremski front stabilizovan do konačnog proboja, 12. aprila. U istoriji će ostati zapisano da su sve jedinice koje su učestvovale u borbama na Sremskom frontu imale saveznika u stanovništvu Srema čiji su domovi i objekti bili njihova sigurna skloništa. Sremci su borce primili oberučke, davali im sve što su imali, pomagali u trasportu i nezi ranjenika, a vojne jedinice su u vreme zatišja uzvraćale pomoć poljskim radovima i berbom kukuruza. Sredinom januara 1945. godine, Sremski front je posetio vrhovni komandant Jugoslovenske armije maršal Josip Broz Tito, a krajem februara i komandant savezničkih snaga na Sredozemlju, feldmaršal Harold Aleksander. Posle svestranih priprema, koje su izvršene u okviru završnih operacija za oslobodjenje Jugoslavije, za proboj Sremskog fronta formirane su tri operativne grupe - Severna (glavna), Bosutska i Južna. Komandant Prve armije JA General Peko Dapčević komandovao je Južnom operativnom grupom, a probojem fronta načelnik štaba Prve armije general Milutin Morača. Proboj Sremskog fronta počeo je u zoru 12. aprila artiljerijskom pripremom od 15 minuta iz 120 orudja i dejstvima iz 50 aviona u dva naleta, a nedugo zatim su krenule na juriš divizije prvog ešalona i za kratko vreme zauzele glavni odbrambeni pojas neprijatelja. Posle celodnevnih borbi, oslobodjeni su Vinkovci i Županja, a Sremski front je probijen na celoj dubini i otvoren put prema Slavonskom Brodu i Zagrebu. U pripremnim borbama i samom proboju fronta Prva armija JA je izgubila 1. 713 boraca, gotovo 6.000 je ranjeno i 53 nestalo, dok su nemačke snage imale više od 9. 500 poginulih, oko 3. 300 ranjenih i 5. 427 zarobljenih vojnika, podoficira i oficira. Tokom borbi na Sremskom frontu, koje su trajale 175 dana, poginulo je 13. 000 boraca NOVJ, ali tačan broj imenom i prezimenom nikada nije utvrdjen. Sovjetska Crvena armija izgubila je 1.100 vojnika, bugarska Narodna armija 623 i brigada "Italija" 163 borca. Na strani neprijatelja poginulo je oko 30.000 vojnika. Posle proboja Sremskog fronta, u sadejstvu sa savezničkom ofanzivom, jugoslovenske snage su za nepunih mesec dana oslobodile celu teritoriju zemlje, Istru i Slovenačko primorje, dok je nekoliko jedinica dospelo do Trsta i Karavanki. Pred udarima JA kapitulirala je grupa armija "E" i i zarobljen njen komandant Aleksandar fon Ler prema čijoj je zamisli razoren Beograd u nacističkoj agresiji početkom aprila 1941. godine, koji je potom osudjen kao ratni zločinac i streljan 17. februara 1947. Istoričari se slažu da je Sremski front za saveznike imao veliki, a za partizanske jedinice presudan značaj, ali ne i u ocenama da li je bilo neophodno da srpska mladež ostavi kosti u blatu sremske ravnice. U Srbiji je javnost tek posle pada komunističkog sistema mogla da čuje svedočenja preživelih, prema kojima je mobilizacija golobradih mladića često bila nasilna, kao i da su mnogi bez bilo kakve obuke poslati iz školskih klupa praktično u smrt. Pojedini istoričari smatraju da na samom kraju rata, kada su savezničke snage bile u nadiranju, Sremski front nje bio potreban i da je "cvet srpske mladeži", smišljeno gurnut pravo u klanicu. Možda i u tome treba tražiti objašnjenje zašto je Memorijalni kompleks izginulima na jednom tako važnom ratištu podignut skoro pola veka kasnije, tek 8. maja 1988. godine. (Tanjug)
|
