offline
- Sirius
- SuperModerator
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 26058
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
Počasno mesto na početku ove teme pripada Ernestu Hemigveju. Nije se razdvajao od cigare, pecaroškog štapa i - puške. Njome je i okončao svoj život, kada je shvatio da ne može zavisiti samo od svoje snage i volje. Od jednog ratnika, fizički veoma snažnog čoveka, drugo se gotovo i nije moglo očekivati. Učestvovao je u četiri rata! Budući da je bio talentovan pisac (novinar) nije mu bilo teško da svoja borbena iskustva pretoči u knjige.
Može se, dakle, smatrati da su njegove knjige odraz realizma, izvor za reditelje i snimatelje a, boga mi, i priručnik za vojnike, diverzante i partizane. Eto jedne ličnosti koja je u sebi sublimisala mnoga znanja, stoga mu u ovom mom prvom postu poklanjam dužnu pažnju, ali se i poklanjam velikom ratniku i književniku.
''Za kim zvono zvoni''
Moto za roman preuzet je iz Donove ’’Meditacije XVII’’, uvodnog teksta iz filosofsko-lirskog traktata ’’Devotions upon Emergent Occasions’’ iz 1624. godine. Roman je baziran na istinitom događaju, sudbini Roberta Džordana, univerzitetskog predavača španskog jezika i eksperta za inžinjeriju, diverzije i eksloziv. Napisan na Kubi, omiljenom Hemingvejevom mestu, on je ubrzo postao literarni hit i inspiracija za mnoge. Sem Vud je u tom delu video gotovo idealan predložak za scenario pa ga je, bez mnogo intervencija i prihvatio takvog. Priča je jednostavna. Neću, naravno , prepričavati ni knjigu ni film jer bih učinio dvostruku grešku: onaj ko je gledao film ima množda drugačije viđenje , a onaj ko ga nije gledao, zadovoljiće se prepričanim. No, svakako treba podsetiti na osnovne crte: američki instruktor, priključuje se u pozadini Frankovih linija grupi ilegalaca. Zadatak je jasan: u određenom trenutku, ni pre ni kasnije, srušiti most koji vodi od Ronde do Segovije, strateških mesta i sprečiti pregrupisavanje trupa. Cilj je, naravno, kao i u svakom ratu utopijski – da se skrati trajanje rata. Džordan (Gari Kuper) se zaljubljuje u napaćenu Mariju (Ingrid Bergman) i stvari kreću prepoznatljivim tokom. Oportunizam vođe ilegalaca, ustvari polu-bande brđana dovodi Džordana u situaciju da zadatak razreši po cenu sopstvenog života. On to i čini, pa se film završava krupnim planom u kome on zaleže za puškomitraljez u manje-više izvesnoj akciji zaustavljanja potere posle uspešnog rušenja mosta. Izvesnoj sa stanovišta neumtnog kraja jer je pitanje trenutka kada će usamljeni puškomitraljezac biti neutralisan.
Sve bi to bilo uobičajeno i već viđeno jer su rastanci i smrt neizostavni ’’dekor’’ ratnog miljea, surove zbilje koja odnosi sve ono što je najlepše, a u čoveku budi ili gasi sve ono najbolje. U ovoma dvoma budi ono najbolje: ljubav i odlučnost da se iznad nemoguće situacije uzdignu bar u svojim osećanjima. Njemu je više nego jasno, a ona sluti. Oboje svakako znaju da za njih nema nade. Za njih nema, ali za ljubav svakako ima jer će ona živeti bar u jednom od njih dvoje .
Reklo bi se – melodrama, kao svaka druga. međutim, ova melodrama izrodila je neke druge, veoma interesantne događaje i legende, tako dragocene , važne i imanentne tako slikovitim sudbinama kakve su ove, kojima se bavi roman i film. Film je snimljen na istom mestu gde je i bila stvarna radnja koja je inspirisala Hemingveja. Da bi postigli surovost pejzaža (koji , zahvaljujući raznovrsnoj klimi, idealan za vegetaciju cveća i svakojakog rastinja), scenski radnici su svakog jutra čupali prelepo planinsko cveće koje bi tokom noći buknulo. Nekoliko nominacija za oskar, kako to obično biva, nisu tada bile uspešne. Jedini oskar dobila je grčka glumica Katarina Daksinou, za epizodnu ulogu Pilar. Gari Kuper se okitio oskarom za ulogu u filmu ’’Narednik Jork’’ , a Ingrid je uzela dva oskara. Za nju je vezan jedan bizaran detalj da je jedna od retkih slavnih ličnosti (jedna od njih je i Šekspir) koja je umrla na svoj rođendan.
Priča ne bi bila kompletirana kada se u sve ovo ne bi umešala i više nego slikovita biografija velikog Hemingveja. Spomenuh da se most , ’’glavni ratni junak’’ ovoga filma nalazio na putu ka Segoviji, u blizini poznatog grada Ronde, u kome postoji jedna od najpopularnijih španskih korida. Na samom ulazu koride neupadljivo je obeleženo mesto na kome se nalazi urna sa srcem Ernesta Hemingveja. Telo je , pored supruge, sahranjeno u Americi, ali je srce stiglo tamo gde je stvarno pripadalo. Tako je i poruka ’’Meditacije br. 17’’ zaokružena i tim, završnim detaljem iz izvanredne i neobične bografije: ’’...I zato nikada ne pitaj za kim zvono zvoni. Ono zvoni za tobom’’. Šopenovski, nema šta...
Naravno, ovo nije jedini Hemingvejev roman prema kome je snimljen film, ali je najznačajniji.
|
