Vojni obaveštajci - bez prava na slavu

• 3Ovo se svidja korisnicima: McRule, LonelyWolf, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Пре неколико дана добио сам предлог за који је повод био моја аватар да размислим да начнем тему о шпијунима. Ево, сада то чиним. Ово је некаква "дајџестирана" биографија Рихарда Зоргеа, са http://www.warheroes.ru/ али није то све. У брзој потрази по Рунету нашао сам јој којекавог материјала из кога ми предстоји да приредим још нешто о "Рамзају" и постујем у овој теми.

Наравно, сваки допринос вас са форума је више него доброшао, како о Зоргеу, тако и о другим шпијунима и агентима.


РИХАРД НИНОВИЧ ЗОРГЕ
1895-1944

Рихард Зорге се родио 4. октобра 1895. године у јужној Русији, у засеоку Сабунчи код Бакуа, где је радио његов отац, Адолф, Немац по националности. Од мајке рускиње, друге жене Адолфа Зоргеа, до четврте године Ика, како су звали Рихарда, није знао никаквог другог језика осим руског. Године 1898. породица Зорге се вратила у Немачку и од тада је отац почео да децу васпитава у немачком духу, док је пак, Рихарда, интересовала историја и своји предци.

Са својих 19 година одлази у рат у коме му гине брат, а сам Рихард бива рањаван три пута. У болници се зближава са социјалистима. Треће рањавање, 1916. године, Зоргеа чини хромим за читав живот, када и бива отпуштен из армије

Зорге је завршио универзитет у Хамбургу, где је 1919. постао доктор правних наука. Са пажњом је дочекао Октобарску револуцију, учествовао у револуцији у Немачкој и исте године ступа у Комунистичку партију Немачке. Партијски рад је био разнолик и опасан, па је Зорге неколико пута био хапшен.

У Немачку је 1924. године допутовала совјетска делегација која, упознавши Зоргеа и његове ставове, позива га у СССР, где он и долази децембра исте године. Но, поред задовољства што је допутовао у Москву, догодило се то да Зоргеова супруга, партијски колега, Кристина Герлах, одбија да са њим пође у Русију.

У Москви је Зорге писао научне радове, био активан у клубу немачких комуниста, сретао се за разним људима. Упознао се са, тада глумицом у театру, Јекатерином Александровном Максимовом, која га учи руском језику, са којом се чак често и спорио. Али све то, његова нова љубав није могла да га одврати од заштите СССР, угроженог са свих страна. То је знао Јан Карлович Берзин, тадашњи начелник Државне обавештајне управе радничко-сељачке Црвене Армије, па од 1929. године Рихард Зорге постаје Рамзај – војни обавештајац земље Совјета.

Три године, од '30. до '33., Рихард је провео у Шангају по именом Александра Џонсона, америчког новинара. Сам је налазио људе са којим је радио. Његов главно помоћник је био јапански новинар Хозуми Озаки. Ту је био и радиста кога је послао Центар, немац, Макс Клаузен. У Шангају се оженио са рускињом Аном Матвејевном Жданковом, удовицом чији је муж дошао у Шангај. Ускоро су се Зорге и Клаузен уверили да је Жданкова "њихов човек", те је и она постала део тима.

У фебруару '33. су Зоргеа позвали назад у Москву, где је Зорге жени са Јекатерином Александровном Максимовом, али ће њихова срећа трајати само три месеца: Берзин је одлучио да начини обавештајну организацију на територији Јапана да би се сазнало ко, када и како планира да нападне СССР. Јапан је био земља где су у сваком странцу видели шпијуна, али је Зорге прихватио изазов.

Осим Озакија и Клаузена, Центар је као помоћ препоручио југословенског новинара Бранка Вукелића и јапанског уметника Јотоку Мијагија. То је било интернационално језгро организације "Рамзај" – четворо комуниста и убеђени марксиста. Зорге је "пустио корење" у немачкој амбасади у Токију, успео да постане неопходан, важан извор информација за друге. Баш због тога су други говорили Зоргеу све што су знали. Номинално је амбасадор био Еуген От, а фактички – Зорге. Прича се да је Зорге много тога добијао уз помоћ жена, али да је краја остао веран својој јединој љубави.

А Озаки је обновио пријатељство из школских дана са Фумимаром Коное, чланом владе и у више наврата, премијером Јапана. Озаки је био експерт по питању Кине, његова мишљења су се уважавала, па је могао да има утицаја на одлуке владе Јапана. Остали из групе су чинили колико су могли.

Зорге је последњи пут био у Москви на инструктажи 1935. године и поново су га испратили у Јапан на рок од три године, али ситуација 1938. године није била таква да би дозволила нови долазак у Москву и макар привремено обезглављивање организације "Рамзај". Супругу Јекатерину је Рихард оствало у ишчекивању детета, али су га на жалост изгубили. Обоје су тешко подносили тај губитак, но ипак је Јекатерина остала верна својим речима: "Чекаћу те макар читавог живота. Ја не знам чиме се ти бавиш, где одлазиш. Али знам да без свог посла не можеш да живиш. Значи да је он важан, твој посао."

На рачун организације иде и упозорење о провокацији која се спрема на Халхин-Голу 1939., стална свежа нформација о заједничким сплеткама Јапана и Немачке. И не само информације. Зоргеова организација је чинила све што је могуће да би се посвађале те две државе, не дозволити им да у јединственом фронту наступају против СССР-а.

Али није се читава делатност "Рамзаја" од све самих успеха. Зорге и његови сарадници су грешили, пострајали жртве дезинформација. Пошто се нису потврдиле прве информације о томе да ће Немци напасти СССР у мају, Москва се према наредним информацијама добијеним од "Рамзаја" односила на исти начин као и у првом наврату. Чак је и контра-обавештајна служба Зоргеа сматрала двоструким агентом. А и ко је могао да гарантује за њега, када је Берзин 1938. године био стрељан јер је био главни војни саветник у Шпанији у рату који је, како је познато, био изгубљен.

Дана 15. октобра 1941. године, Зорге је у Центар предао радиограм са поруком да Јапан неће напасти на СССР. Чланови организације су се спремали да појединачно напусте Јапан, где више нису имали чиме да се баве, и ако треба, да оду у Немачку. Али нису успели. Ужасни напори током последњих шеснаест месеци су почели да се показују, а Зорге није успе да организује евакуацију. Круг око организације се сужавао и 18. октобра су сви њени чланови ухапшени.

Самице, мучење и глад нису успели да их сломе. Зорге се клео да његови сарадници нису ништа радили, да би их поштедео. То је трајало у наредне три године. На крају су на смрт осуђени само Зорге и Озаки. Мијаги је умро од последица мучења још пре суђења, Вукелића и Клаузена су осудили на доживотне казне, а Жданкова је добила три године затвора. Вукелић је касније умро у затвору, а Клаузена је ослободила Црвена Армија.

У зору, 7. новембра 1944. године, Зорге је сам ставио омчу око врата и рекао: "Живела Црвена Армија! Живео Совјетски Савез!". После рата су његови другови нашли његово тело и сахранили га са почастима на гробљу Тама у Токију.месту где су сахрањени јапански антифашисти.

Своју супругу, Јекатерину Максимовну, Рихард је надживео. Она је умрла 4. августа 1943. у евакуацији, у Краснојарску од последица опекотина задобијених у несрећном случају.

Двадесет година после смрти, Рихарду Зоргеу додељено је звање Хероја Совјетског Савеза и његово име су добиле улице, школе и бродови. У Москви, у улици која носи његово име, стоји споменик у његово име.



Izmenjen naslov u dogovoru s autorom teme

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Bravo za pokrenutu temu. Nedavno sam u Volokolamsku gledao izvanredni dokumentarni film ''Tri Ivana'', o nastanku ruske obaveštajne službe, pa eto povoda da krene ova lepa tema.

No, idemo od početka.

U Bibliji, u Četvrtoj knjizi Mojsijevoj, u 13. glavi se kaže: “2. I Gospod reče Mojsiju govoreći: 3. Pošalji ljude da uhode zemlju Hanansku, koju ću dati sinovima Izrailjevijem...”
Reklo bi se da vojna obaveštajna služba jeste jedan od najstarijih zanata na svetu. Čak i mit o tome govori (počevši od ''Ilijade'' i ''Odiseje''); oduvek su ljudi želeli da znaju šta se u protivničkom taboru dešava, kako bi uz što manje gubitaka, služeći se ratnim lukavstvom i veštinom, postigli pobedu ili se bar bolje zaštitili. Sung Cu je pre mnogo vekova izrekao vrlo aktuelnu i danas važeću misao: ''Najbolji su oni planovi za koje neprijatelj sazna tek kad počnu da se ostvaruju''.

Junak ovog posta je Ivan Viskavatov. Rekoh da sam na četvrtom medjunarodnom festivalu vojnog i patriotskog filma u Volokolamsku, Rusija, gledao izvanredan dokumentarni film Jurija Avetikova o nastajanju i usponu moćne ruske imperije pod presudnim vodjstvom Ivana Groznog. Film , kojim dominira slogan ''bez prava na slavu'' govori o osnivaču ruske diplomatije i obaveštajne službe, Ivanu Viskavatovu. Pošto o njemu ima sasvim dovoljno na netu, ne bih sada prepričavao film, te vas upućujem na neke od linkova:
http://en.wikipedia.org/wiki/Ivan_Mikhailovich_Viskovatyi
http://mirslovarei.com/content_his/VISKOVATYJ-VISK.....66888.html

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Kad smo već kod obaveštajaca (a ne špijuna), mogu da vam preporučim memoare Valtera Šelenberga.

• 3Ovo se svidja korisnicima: Oxygen, Bane san, plavigrom
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Valter Šelenberg je jedan od retkih profesionalaca koji nije tretiran kao zlikovac. Poznat je po mnogo čemu, no slavna je njegova angedota sa Hajnrihom Himlerom. Kada ga je prvi put ugledao, Hanrih je gotovo ljut uzvikunuo: '' Pa Vi ste mladi!''. Valter mu je odgovorio: ''Da, ali to se vremenom može ispraviti''...i trenutno ga je ''razoružao''.

PS
Rade, tvoj post je upravo prava potvrda Zorgeovih i mojih konsultacija u vezi s naslovom teme. Vojni obaveštajci nisu špijuni. Stoga sam promenio naslov.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Припремио сам још нешто материјала о Рихарду Зоргеу користећи се разним материјалима из разних извора објављеним на сајтовима http://nvo.ng.ru/ и http://www.peoples.ru/ . Било би ми кудикамо лакше да просто поставим линкове на те текстове, али по мојим досадашњих искуствима, руски језик већина не познаје, па је можда најбоље да сам напишем нешто користећи те материјале (надам се – довољно занимљиво и питко) о Рихарду Зоргеу. Убијају ме транскрипције јапанских имена на руски; па ко примети грешке – моје извињење. Овог пута – нешто о његовом обавештајном деловању и још нечему везаном за њега.

Упадом јапанске армије у Манџурију '31. године из корена се изменио однос сила у Азији. Јапан је постао претендент на статус азијске супер-силе и као такав је постао интересантан совјетским обавештајцима. Због тога Ј. К. Берзин '33. позива Зоргеа из Кине назад у Москву и даје му нове директиву: успоставити агентурну мрежу на територији Јапана. До тог времена то није успело ни једном другом совјетском агенту.

У почетку је Зорге то одбијао јер је сматрао да ће својом европском спољашношћу бити сумњив подозривим Јапанцима, да би на крају, по наговору Берзина, свој недостатак претворио у предност – Зорге је био Немац. Професија новинара је веома добро скидала све сумње са Зоргеа због показивања интереса за многе ствари. Осим тога, и Зоргеово академско образовање је свакако било од помоћи.

Вративши се из Кине у Немачку, Зорге ступа у контакт са редакцијама новина за које би требало да постане извештач из Јапана, те са разним обавештајним структурама и "Гестапом", да би убрзо био послат у Јапан, одакле је слао чланке чето објављиване у нацистичкој штампи, најчешће у "Франкфуртер цајтунгу".. Пред рат је чак постао аташе за штампу немачке амбасаде у Токију. Образовање, манири, познавање страних језика поставили су га у високе кругове у амбасади. Зорге се спријатељио са немачким војним аташеом у Токију, Отом и својим одличним анализама о снази и потенцијалима Јапана, задобија његово поверење, што је касније било драгоцено због Отове особине да са пријатељима коментарише службене ствари. Зорге је био захвалан слушалац и компетентан саветник

У последњој инструктажи у Москви, '35. фодине, Зорге од новог начелника Четврте управе, Урицког, добија задатак да истражи да ли је Јапан по својим људским и материјалним ресурсима способан да нападне СССР. У исто време бива решено да Зоргеов радиста постане његов стари познаник, Макс Клаузен, чије шифровање нису успели да расшифрују на јапански, ни западни шифранти. Наиме, он је као кључ за шифровање користио немачке статистичке годишњаке. Осим на тај начин, важне информације слане су на микрофилмовима чија је садржина била смањивана до тих димензија, да је микрофилм био лепљен као тачка на крају реченице неког писма обичног садржаја.

Фебруара '36., услед неуспешног војног преврата организованог од стране групе официра да би се свргла влада адмирала Окаде, политичка сиутација се заоштрила. Користећи своје канале информација, долази до закључка да ће напад Јапана на СССР зависити од тога која ће фракција доћи на власт. Тај материјал је послао не само у Москву, већ, напорима Ота, навикнутог на Зоргеову помоћ - и у Берлин. Као и обично, извештај Зоргеа је из канцеларије Трећег Рајха добио високу оцену. Као последица тога, От бива постављен на место амбасадора.

Од тих дана се ситуација у Јапану заоштрава и почиње лов на шпијуне. Од тада су Зорге и сарадници морали да буду веома опрезни, али било је случајева да се умало није открила њихова мрежа. После једне вечере у хотелу "Империал", припити Зорге седа на свој "Циндап" и упућује се ка свом стану. У једној кривини не успева да скрене и удара у кућицу полицајца испред америчке амбасаде (занимљива случајност ;-) ). У то удесу је Зорге добио потрес мозга и сломио је вилицу. На срећу, брзо је пренесен у болницу Светог Луке. Без обира на бол, стално понавља "Позовите Клаузена." јер је знао да у џепу има неколико листова написаних на енглеском који би разоткрили његову праву улогу и његову групу. Тек када је дошао Макс Клаузен и Зорге успео да му шапне неколико речи, он губи свест и одвозе га у операциону салу.

Средином јуна '38. догодио се случај када умало није довео до распада читавог система совјетске агентуре. Тог дана гранцу Манџурије прелази начелник управе НКВД-а за Далеки Исток, комесар државне безбедности 3. класе Хенрих Љушков. Игром случаја, у то време границу прелази и извештач "Ангрифа", једног од најпознатијих нацистичких часописа – Иван Лиснер. Јапански граничари су га замолили да преведе материјал кога је имао Љушков. Током саслушања се показало да је Љушков избегао од новог таласа Стаљинових чистки, чије су жртве већ постали Березин и Урицки. По њега је из Токија послат авион и смештају га у једну добро чувану зграду министарства војске. Љушков одаје тако важне податке, да тадашњи немачки војни аташе, подпуковник Шол, кога Јапанци регуларно снабдевају свим неопходним информацијама, предлаже самом Канарису да у Токио пошаље неког од својих сарадника. Разуме се, Зорге је један од првих сазнао за то и то од самог Шола, који је, као и његов претходник От, има поверење у Зоргеа.

Подаци Љушкова нису имали цене за Немце и Јапанце, а подаци о јединицама далекоисточне совјетске армије одликовале су се тачношћу и компетентношћу. У нади да ће задобити поверење нових газда, он говори све што зна. Никада до тада Јапану и Немачкој није успело да толико угрозе совјетску обавештајну службу. Преко поподпуковника Шола, Зорге успева да добије документ од стотинак страница настао током испитивања Љушкова и успева да га сними на микрофилмове које Зоргеов курир односи у Москву. То је дозволило совјетској команди да замени све кодне таблице по којима се остваривала шифрована веза и самим тим спречи могућност цурења тајних информација.

Средином '38. Зоргеу успева да се приближи глави јапанске владе, принцу Коноеу, а његов секретар је постао Озаки Усиба, школски друг принца и део Зоргеове групе, све до оставке принца, неких годину и по. За то време Озаки ће Москву обавештавати о свим акцијама јапанског руководства. Касније Озаки добија место начелника истражног одељења у управи Јужно-Манџуријске пруге и од њега тада од њега нису долазиле само информације о покретима јапанскх снага, већ и о диверзијама које се спремају и о слању агената

Нападом Немачке на Пољску у септембру '39., све дипломатске службе Рајха појачавају своју активност, а От предлаже свом пријатељу Зоргеу да постане сарадник амбасаде, што Зорге уз шалу одбија, али изражава спремност да врши посао Отовог секретара и снабдева сараднике амбасаде свим расположивим информацијама. Баш такав је договор и потписао са Отом. Осим тога, Зорге се прихватио да издаје свакодневни билтен за немачку колонију у Токију која је тада бројала око 2000 људи. Иако дужност није била лака, омогућила је Зоргеу приступ свежим радиограмима из Берлина.

У мају '41. Зорге сазнаје о плановима напада Немачке на СССР и чак саопштава тачан датум напада – 22 јун. Познато је да је тај извештај Стаљин сматрао за само још једну поруку "паничара" – није му поверовао. Добивши драгоцену обавештајну информацију, Зорге постаје један од првих који је информацију о саставу снага, општој шеми напада и датуму, пренели Москви. Исто тако, ти подаци су били толико детаљни да, осим тога што у њих Стаљин није веровао, будили су сумњу да је Зорге двоструки агент.

Односи између Москве и Зоргеа почињу да се кваре. Кремљу није одговарао сувише слободан манир владања резидента, његов независан начин живота и често пренебрегавање основних правила конспирације. Тако, Зорге никада није проверавао своје агенте и упркос упорним опоменама Центра, заборавља да уништава тајне материјале. Зорге чак и не примећује да Клаузен код себе чува копије свих радиограма и осим тога, у свом дневнику подробно описује рад њихове групе. Изузетна наклоност Зоргеа ка женама и многобројне романсе, међу њима и са Отовом супругом, није могло да не изазове пажњу код чекиста у Москви. Касније се у многобројним полицијским извештајима нашли записа о испадима у припитом стању. Када се напије, обично је седао на мотоцикл и јурио по Токију. И као највише задивљујуће: он чак и у друштву високих чиновника амбасаде никада није крио своје симпатије према Стаљину и СССР-у. До тада је све полазило за руком таличном Зоргеу. Све док се није умешао случај.

Октобра '41. су јапански обавештајци, због сумње да је члан Комунистиче партије, ухапсили једног од Озакијевих подчињених који је и истрази навео име уметника Мијагија, код кога су у претресу нашли низ компромитујућих материјала. Одмах потом је ухапшен и Озаки. После његовог, уследила су хапшења читаве групе: прво Клаузена и Вукелића, потом и самог Зоргеа. То се догодило 17. октобра 1941. године.

Хапшење Зоргеа изазива пометњу у немачкој мабасади. От, схватајући да га копромитује у потпуности пријатељство са човеком, за кога се показало да је агент непријатељске обавештајне службе, улаже велике напоре да би заташкао свој однос са Зоргеом. Покушава да убеди Берлин да је Зорге постао жртва интрига јапанске полиције, што му готово успева, без обзира на то што су га у сведочењима открили чланови његове групе. И тек дада се у све то умеша резидент "Абвера" на Далеком Истоку, Лиснер, истрага о Зоргеу добија несзумљиву оцену: Зорге је агент Москве. От је морао да да оставку и стави крст на своју даљу дипломатску каријеру.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Stiže...
Smatra se da su uhode još daleke 1330. godine odigrale važnu ulogu u bici na Velbuždu. U tekstu “Karađorđevog zakonika” iz I srpskog ustanka špijunaža u korist Turaka navedena je kao najteže krivično delo. Na osnovu tog zakona, Karađorđe je osudio nekog Raku na prebijanje nogu ispod kolena i ruku ispod lakata, a zatim na streljanje, jer su ustanici kod njega našli skriveno pismo koje je nosio za beogradskog dahiju Kučuk Aliju.
Kako nas obaveštava dr Milan Milošević, tek “sredinom XIX veka dovršava se proces institucionalizovanja obaveštajnih aktivnosti, odnosno stvaranja obaveštajnih službi”. U Srbiji je, inače, civilna obaveštajna služba, po pravilu, bila od mnogo manjeg značaja nego vojna obaveštajna služba. Vojna obaveštajna služba institucionalno se obrazuje u Ministarstvu vojnom 1856. godine, kada je i izvršena reorganizacija vojske Kneževine Srbije.
Kada je 1884. godine doneta Uredba kojom je promenjena struktura Generalštaba kojom je Operativno odeljenje dobilo spoljni i unutrašnji odsek, odnosno formiranjem Spoljnog odseka Operativnog odeljenja Generalšaba konačno je obrazovana srpska vojna obaveštajna služba. Godine 1917. taj odsek je preimenovan u Obaveštajno odeljenje Vrhovne komande srpske vojske.
Nastankom prve Jugoslavije, odnosno 1920. godine, formiran je Glavni generalštab sačinjen od pet odeljenja. Drugo odeljenje je bilo obaveštajno. To je trajalo do 1941. kada su generalštabni poslovi podeljeni u tri direkcije od kojih je druga bila obaveštajna. Obaveštajna direkcija je imala tri odeljenja: obaveštajno, kontraobaveštajno i šifrantsko.
Međutim, 1937. godine formirana je pri Glavnom generalštabu legendarna vojnoobaveštajna služba “M otsek” koji je dobio ime po njegovom prvom rukovodiocu Gojku M. Jovanoviću i koji je bio direktno vezan za načelnika Obaveštajne direkcije Generalštaba.


OZNA sve dozna

Prvi partizanski organizacijski oblici bezbednosti koji će postati ujedno i nosioci obaveštajne i kontraobaveštajne službe nove komunističke Jugoslavije javljaju se već 1941. godine pod različitim nazivima: Partizanska straža, Narodna milicija, Narodna straža...
Razvoj kontraobaveštajne službe u Titovoj vojsci datira od prvih dana Drugog svetskog rata. Već na savetovanju u Stolicama, septembra 1941, postavljaju se osnove jedinstvene obaveštajne i kontraobaveštajne službe, i utvrđuje sistem organizacije i veza ovih organa.
Septembra 1943. formiran je Odsek za zaštitu naroda pri Vrhovnom partizanskom štabu, a 13. maja 1944. Odeljenje za zaštitu naroda - OZNA, kao jedinstveni organ celokupne obaveštajne i kontraobaveštajne organizacije. Avgusta 1944. godine kao izvršni organ OZNA formiran je KNOJ (Korpus narodne odbrane Jugoslavije), kao specijalizovana oružana formacija. Posle rata, 1947. godine, OZNA prerasta u Upravu državne bezbednosti (UDBA) u okviru resora unutrašnjih poslova, a kontraobaveštajna služba u oružanim snagama zadržava svoje nadležnosti. Nakon usvajanja Zakona o narodnoj odbrani, februara 1969, funkcije kontraobaveštajne službe su potpuno integrisane u celokupni sistem bezbednosti jugoslovenskog samoupravnog društva, kao njegova značajna komponenta.
Nestankom SFRJ i nastankom SRJ (ovih dana i SICG) organizacija ovih službi se neće mnogo izmeniti.
Nema te države niti tih vladara kojima kontraobaveštajna služba nije potrebna i koji je neće koristiti.
Čak i u Bibliji, u Četvrtoj knjizi Mojsijevoj, u 13. glavi se kaže: “2. I Gospod reče Mojsiju govoreći: 3. Pošalji ljude da uhode zemlju Hanansku, koju ću dati sinovima Izrailjevijem...”
Anton Duhaček u knjizi “Ispovest obaveštajca” tvrdi da su zapadni stručnjaci našu obaveštajnu službu svrstavali kao petu na svetu, odmah iza najvećih svetskih obaveštajnih službi.
KOS kao verovatno nijedna institucija obiluje zanimljivim događajima i interesantnim pričama. Burnih 40-ih godina, Jefto Šašić bio je načelnik KOS-a, a Svetozar Vukmanović Tempo načelnik Političke uprave. Ostala je legenda kako se Šašiću dogodio jedan nemali propust. Šašić je dobio informaciju da je pukovnik Vlado Dapčević - kasnije naš najpoznatiji ibeovac - naklonjen Rusima. Krenuo je da obavesti Tempa. Kako Tempa nije našao, on je obavestio Tempovog zamenika, Branka Petričevića, ne znajući da su on, Vlado Dapčević i Arso Jovanović nameravali da pobegnu iz zemlje. General Pavle Jakšić se u svojoj knjizi upitao kako je moguće da čovek kao što je bio Jefto Šašić dobije orden narodnog heroja i umesto odgovora citirao je nekadašnjeg ministra odbrane Ivana Gošnjaka koji je navodno rekao: “Čovek koji hapsi narodne heroje zaslužio je orden heroja.”
Posebno je zanimljiva priča o Titovom ličnom pratiocu Bošku Čoliću. Kažu da je to bio čovek koji je sve do 49. godine bio uz Tita, sa otkočenim pištoljem, kada je kao major poslat u Moskvu na školovanje. Postoji legenda da je Čolić čak na Čerčila potegao šmajser kada je na Visu britanski premijer ponudio Maršala cigaretom iz tabakere. Po povratku iz Moskve raspoređen je na dužnost u Niš. Kada se pobunio, KOS je tu pobunu protumačio kao pobunu protiv Armije i optužen je za neprijateljski rad. Uoči Nove 1952. godine, uhapšen je u Domu JNA. Terećen je za špijunsku saradnju sa ruskim glumcem Igorom Beresnjevim. Po Titovom naređenju, Boško je 1946. godine, kada je sniman film “U planinama Jugoslavije”, ovom glumcu ispričao istoriju NOB-a. Kako je film rađen pre Rezolucije IB-a u filmu je prikazana i sovjetska pomoć prilikom oslobađanja Jugoslavije. Zbog toga je major Čolić optužen za špijunažu i osuđen na smrt streljanjem. Robijao je u Bileći i na Golom otoku. Pušten je na slobodu 1957. ali je ponovo uhapšen 1958. i poslat na Sveti Grgur. Izlazeći iz zatvora, negde 60-ih godina, major Čolić je morao da potpiše izjavu da nikada u životu nije video Maršala. Posle toga otišao je u unutrašnjost zemlje i završio kao prodavac srećki.

Citiran je deo teksta Luke Mičete, poznatog novinara NINA. Inače, o ovome samo ja imam nekoliko desetina knjiga, tako da ćemo polako popunjavati ovu temu. Nikuda ne žurimo.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Pojedini partizanski obaveštajci su se naročito istakli u pripremi čuvenog Igmanskog marša...

• 1Ovo se svidja korisniku: Oxygen
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

rade012 ::Pojedini partizanski obaveštajci su se naročito istakli u pripremi čuvenog Igmanskog marša...

Bata Rade, hajde obradi s obaveštajno-istorijskog stanovišta tu operaciju, kada si je već spomenuo.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Zaboravili ste ovde nekog veoma vaznog, makar za nase prostore i za nasu istoriju. Sta da kazem drugo nego Apis. Covek koji je prakticno doveo Karadjordjevice na vlast, znaci uz saradnju sa nekim politicarima ukinuo jednu celu dinastiju Obrenovice. Covek koji je zajedno sa svojim kolegama pripremao Gavrila Principa za atentat na Franju Ferdinanda i sa time otvorio prakticno Pandorinu kutiju prvi svetski rat. I covek koji je na kraju bio streljan na Solunskom frontu i to bas od onih koje je doveo na vlast, naredjenje je izdao princ regent Aleksandar I. Karadjordjevic.

Mislim da je taj covek najpoznatija licnost, sto se tice nasih prostora, koji je uspeo da stvori jednu tajnu organizaciju unutar vojske tzv. Crna Ruka. Ja ga isto svrstavam u vojnog obavestajca, bio je oficir kraljevske garde ako se ne varam. Mozda Sirius ima oko toga malo vise podataka, po internetu nema bas puno o njemu a i ono sto ima dosta je kontroverzno, dobro bio je i kontroverzna licnost.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Nismo zaboravili, daleko bilo, tema je pred nama. Nego , šta bi ostali članovi VTD radili kad bi im Sirius samo servirao na tacni? Nego, pošto znam tvoje oblasti interesovanja, molim te u ime svih da eto baš ti obradiš tu temu, a ja ću dopuniti koliko bude trebalo. Posebno je intreresantna epizoda sa organizovanjem atentata na Ferdinanda, kada nikome iz našega vojno- obaveštajnog vrha nisu mogli da nadju prljave ruke...No, evo za tebe domaćeg zadatka, da ja ne zalazim u dubinu teme. Rekoh, ako šta zatreba, tu smo svi, a tu je i Rade 012 za koga slutim da se ne oglašava zato što verovatno sprema temu o Igmanskom maršu ili o mornaričkim obaveštajcima