offline
- ltcolonel
- Stručni saradnik foruma
- Nebojša Đokić
- vojni istoričar
- Pridružio: 03 Jun 2010
- Poruke: 4066
- Gde živiš: Novi Beograd
|
- 20Ovo se svidja korisnicima: vathra, Oscar, Voja1978, sasans23, aleksmajstor, rexdeuss, Mercury, sevenino, MarKhan, Sirius, lacko, gloyer, Zandar, S654, PRIVATE RYAN, nradukic, Bane san, 037, voja64, Georgius
Registruj se da bi pohvalio/la poruku!
Napisano: 24 Sep 2012 16:38
Совјетско руководство, на челу са Брежњевим, решило је да прекине демократске процесе у Чехословачкој па су тако трупе Варшавског уговора ушле у Праг ноћу 20/21. августа 1968. године. Генералштаб ЈНА је улазак трупа Варшавског уговора у Чехословачку и гушење тзв прашког пролећа сматрао врло озбиљним и упозоравајућим. Данас знамо да је ту било и мало претеривања бар што се тиче совјетских планова за напад на Југославију али то у то време није изгледало тако.
Sovjetski tenkovi T-54A u Pragu 20. avgusta 1968. godine
Sovjetski tenkovi T-62 napadnuti od demonstranata u Pragu
Свуда је стање приправности подигнуто на највиши ниво али је понегде долазило и до комичних ситуација, поготово у срединама у којима су команданти нижих јединица схватили да је напад на Југославију "готова ствар". Тако су, на пример, на аеродрому Сомбор који је био центар за обуку војника за рад у ваздухохопловно-техничкој служби ископани ровови и одређени број војника је с пушкама и пушкомитраљезима, уз малу количину ручног противоклопног оружја, чекао тај напад. Одједном је стигла вест како је на улазу у Суботицу, на железничкој прузи, већ стигла једна совјетска тенковска бригада спремна да нападне. Настала је узбуна и сви су кренули у ровове, а ухваћено је и неколико дезертера. Узбуна је била и у Суботици где се очекивао први напад. Убрзо је утврђено да је реч о совјетским тенковима који стоје натоварени на железничкој композицији, али с оне страну југословенске границе и које ми нисмо пустили да крену даље. Већ су и југословенске јединице за противоклопну борбу заузеле ватрене положаје. На сву срећу, након кратких преговора установљено је да су то тенкови које је Југославија, купили у Совјетском Савезу који жели да их тачно у року испоручи. Изгледа да су Руси хтели показати како више неће бити прекида уговорених обавеза у наоружању, као што је био случај у време Информбироа. Ипак, то није у многоме променило раположење код Југословена. И даље је владало уверење да треба бити на опрезу.
Руси су и даље, после чешких догађаја, врло прецизно и у заданим роковима испоручивали борбену технику коју је Југославија куповала код њих. Такође, нудили су стално и нове ствари. Па ипак, постојао је разлог зашто је југословенско руководство остало неповерљиво према њима. Југославија је непосредно пре чешких догађаја расформирала оперативне јединице северно од Саве и источно од Мораве. А након тих догађаја појавила се на врху Панонске низије врло моћна совјетска војна формација "под фирмом" снага Варшавског уговора. Она је ту остала и након што се смирило стање у Чехословачкој. Било је очито да та импозантна армада није ту само ради Чеха. Али, ако није због њих, шта би онда могао бити други разлог? У ствари, изгледа да ни сами Руси нису до краја рашчистили то питање али то овог пута излази из тема нашег текста.
Ако би до агресије ипак дошло сматрало се, не без разлога, да би први удар претрпело РВ и ПВО Југославије па је због тога једна од првих мера по интервенцији у Чехословачку било је и преформирање Команде РВ и ПВО по новој формацији 20. августа 1968. године. Због свега тога погледајмо, овог пута шта је у то време предузето у погледу повећања борбене готовости овог вида ЈНА.
SU-7 je 1968. godine bio standardni lovac bombarder u vazduhoplovstvima država Varšavskog ugovora
Југословенско РВ и ПВО у лето 1968. године
Јединице ВОЈИН
У погледу предупређења изненадног напада кључну улогу су требале да имају снаге јединица ваздушног осматрања, јављања и навођења (ВОЈИН).
На основу закључака и одлуке команданта РВ и ПВО рађена је 1966 и 1967. године студија организације система ВОЈИН на територији СФРЈ а њена реализација је започела 1968. године са намером да се потпуно оствари до 1970. године. Нешто касније започело се са радома на студији о развоју органа и јединица за електронска дејства и противмере у РВ и ПВО. До тада није постојала једна овако детаљно разрађена студија. Разрада је почела 1968. а завршена је маја 1969. године. Реализација замисли по истој требало је да се оствари 1975. године.
После догађаја у Чехословачкој и притиска источног лагера на челу са СССР на Југославију указала се хитна потреба да се јединице ВОЈИН и цео систем ВОЈИН реорганизују. То је урађено од 01.09.1968. г. до 31.12.1970. године. Да би систем ВОЈИН представљао чврсту целину са максималном могућношћу искориштења технике и потпуно задовољио постављеним захтевима, ступиле су у дејство тешке чете ВОЈИН Качарево и Сисак (радари П-14) а активирани су и следећи нови радарски положаји: Доњи Михољац, Бели Манастир, Суботица, Неготин, Димитровград, Копривница.
Током 1968. г. у циљу обезбеђења непрекидности рада и заштите људства и технике у условима АБХ напада израђени су следећи објекти:
- за центар ВОЈИН 1.пука ВОЈИН
- за центар ВОЈИН 5.пука ВОЈИН
- за тешку чету ВОЈИН (П-14) 1. и 5. пука ВОЈИН
- за чету командовања 1.пука ВОЈИН
- Осматрачке станице чета ВОЈИН Превлака, Љубљана, Куманово, Пула и Вис
Од 01.09. до 01.12.1968. на бази новонастале ситуације створене чехословачким догађајима и одлуке команданта РВ и ПВО разрађена је нова формација јединица ВОЈИН која је требало да омогући бољу оперативност у раду и да се јединице и команде прилагоде ново насталим потребама (новој техници и насталој ситуацији у односима са источним лагером). Расформиране су команде батаљона, чете ВОЈИН организацијски су везане за команду пука ВОЈИН. Формирано је пет Ц(ентара) ВОЈИН уместо два Ц(ентра) ВОЈИН. Формиран је и 3. пук ВОЈИН и 1 самостални батаљон ВОЈИН.
Radar P-35
Новом формацијом су формирана четири вода за електронско извиђање и ометање. У односу на претходну формацију, нова је била повећана за 50 официра, 27 подофицира и 58 војника. Планом развоја, формирање јединица ВОЈИН по предложеној формацији било је предвиђено до 31.12.1970. године. На овако дуг рок развоја утицао је недостатак старешина. Ове старешине, школе су требале да обезбеде до краја 1970. године.
Још у току 1967. г. предузете су све мере да се што више старешина преобучи на новој техници. Преобука је почела 1967. године али је највећи број преобучен 1968. године када је преобука вршена у СССР-у и земљи. Курсеви преобуке су трајали 3 до 5 месеци. Преобучено је :
- у СССР-у 99 официра и подофицира
- у земљи - 111 официра и подофицира
Мада је преобука била квалитетна, а нарочито она у СССР-у, старешине у почетку нису могле дати оно што се од њих тражило али касније уз малу праксу добро су се снашле.
По плану РОН преоружавање је почело 1967. године и највећим делом остварено 1968. године. Уведена су нова средства аутоматизације и радарска техника у јединицама ВОЈИН. Да би се постигле боље могућности осматрања, јављања и навођења набављена је у СССР-у нова опрема. Новонабављена техника је систем ВОЈИН у целини учинила савременим, за то време, што је имало видног одраза на подизање борбене спремности РВ и ПВО за одбрану земље. Набављена су и уведена:
- средства аутоматизације : АСПД-1 (2Б, 6Б, 8Д и 15Д) и уређај КАСКАД.
- радари: П-14, преправљен П-30 у П-35, ПРВ-11, П-12
- набављена су и два уређаја за ометање СПБ-7 а од радара произведених у домаћој индустрији уведен је радар ОАР-61
- у току 1968. године јединице ВОЈИН су добиле нова средства везе. Стара средства везе са малим капацитетом знатно су утицала на оперативност рада. Ово се нарочито испољило на ВКТ станице, везе земља-ваздух. Набавком и увођењем нових средстава везе, оперативност рада се побољшава као и квалитет. Нове радио-станице су биле: Р-102, Р-118, Р-103 и Р-824. Обзиром на несигурност РР и радио веза у рату, одлучено је да се приступи повезивању елемената ВОЈИН директном жичаном везом.
Radar P-12PN
На бази претходних разматрања и процене дошло се до чврстих закљужака да за један наредни Електронски рат морамо имати јединице и средства за учешће у једном оваквом рату.
У том циљу формирана су 4 вода за електронско извиђање и ометање, обезбеђене су две комплетне станице, обучено је 12 старешина у земљи и 7 у СССР-у. Предузете су мере да се организација ове службе усаврши и обезбеди нова техника.
После чехословачког догађаја, указала се потреба да се систем ВОЈИН обезбеди са радарском техником западног порекла чије перфомансе нису познате источном блоку. Одлука је донета 1968 а реализована је 1969 и 1970. Ова средства су искоришћена за ојачање система ВОЈИН у централном делу наше земље (тада су набављена 4 радара са свим средствима аутоматизације).
Те 1968. године уведен је технички ВЕС у јединице ВОЈИН. Нова формација је предвиђала да свако радно место опслужује инжињер електронике, радарски техничар или радарски механичар. Да би се школовао овај кадар одлучено је да се сав технички кадар за јединице ВОЈИН школује у Рајловцу.
Наше станице за навођење Стари Бановци и Бихаћ постизале су одличне резултате у навођењу ловаца. У 1968. години остварено је прво навођење надзвучних ловаца у нашој земљи. 16 официра за навођење школовано је у СССР-у а 20 у земљи, углавном у 1968. године.
Класична идентификација је била застарела, узимала је много времена и није била увек сигурна. Код нас је први пут 1968. године уводена аутоматска идентификација помоћу електронског питача (НР2) и одговарача (СРО-2). Ови идентификатори уведени су само на борбеним авионима. Људство је обучено у СССР-у и земљи.
Обзиром на несигурност РР и радио веза у рату одлучено је да у току 1968. године се приступи повезивању елемената ВОЈИН директном жичаном везом.
Нешто пре интервенције у Чехословачкој јула 1968. године усвојена је инструкција којом су били регулисани степени борбене спремности и мере за њену реализацију. За време вежбе “Авала” и након ње извршена је преорјентација система ВОЈИН према нашим источним и северним границама где је тај систем раније био ослабљен и није одговарао новонасталој систуацији. Разрађена је варијанта ратног плана за случај агресије од стране земаља чланица Варшавског уговора. У септембру 1968. године поседнуто је командно место 15. дивизије ПВО а била су у завршној фази изградње командна места Команде РВ и ПВО “Мироч” и 11. дивизије ПВО са тиме да оба буду поседнута у 1969. години. Донета је одлука да се током 1969. године изгради 120 покривених капонира за заштиту авиона а да се касније израда истих настави.
Наравно, и у јединицама ВОЈИН је долазило до грешака које су због напете ситуације повремено попримале озбиљне размере. Ево једног примера.
У Батајници као великој ваздухопловној бази владала је тих дана стална приправност. Авиони су били распршени по ивици аеродрома, а чак и пилоти опитног центра били су укључени у приправност с неколико авиона типа Јастреб и са једним ловцем Миг-21 који је био на испитивању. Једнога дана, већ пред сумрак, осматрачки радари најавили су нешто сумњиво што су протумачили као ваздушни десант који је још на великој даљини, али се приближава. Није било баш уобичајено вршити десант пред мрак, али се посумњало да је то неко совјетско изненађење. Одмах су полетели авиони Миг-21 по одељењима и радарски оператор их је упућивао у њихове секторе и на задану висину. Чак су и опитни пилоти такође полетели са својом малом јединицом Јастребова.
Lovci MiG-21F-13
Радарски оператор је мирним гласом поређао авионе по висини и по зонама које су дате шифрираним ознакама. Велики ваздушни десант имао би и јаку ловачку пратњу с којом су се требали позабавити Мигови, а Јастреби су били идеални за дејство по транспортним авионима на малим висинама где би искакали падобранци. Као осињак жељан некога да нападне, југословенска ловачка одељења су тутњале небом поређане по висини од 500 м до 7000 м.
"Шта је?", прекинуоје ћутање вођа одељења Мигова.
"Чекај", био је једини одговор што га је добио с торња.
На крају се, срећом, испоставило да је то била лажна узбуна због погрешне слике на екрану осматрачког радара. Срећа, што тада неки путнички авион није изашао изван своје утврђене трасе у коридору, јер се у сусрету с тим летећим осињаком не би добро провео. Но, све је добро завршило, а Јастребови су се спустили задњи, када је већ био потпуни мрак.
Свакога дана у контроли је био по један генерал из Команде Ваздухопловства. Тога дана, када се очекивао "десант", био је то Мирко Бурић. Када је дошло до гужве и када су сви појурили на своје положаје, чуо се и његов глас с јаким црногорским нагласком: "Дајте ми оружје, нећу да се гушам с њима". У контролном торњу било је само неколико старих америчких аутомата Томсон, па је Бурић стао испред контролног торња с "Томи Ганом" у руци и чекао. Када му је дозлогрдило, отишао је да попије црну кафу код Ђуке кантињерке.
Ловачка авијација
Први отпор евентуалном агресору требали су да пруже југословески ловачки авиони. На дан 31. децембра 1967. године ЈРВ је од ловачких авиона располагало са 18 МиГ-21ПФМ, 38 МиГ-21Ф-13, 18 МиГ-21У, 39 Ф-86Д Сејбр и 54 Ф-86Е Сејбр. Поред тога од ловаца бомбрадера је имала 100 Ф-84Г Тандерџет а на располагању су била и 2 јуришника Јастреб. Од извиђачких апарата ЈРВ је имала 13 РТ-33, 14 РФ-84Г и 12 ИТ-33, као и 100 школским млазних авиона (4 Т-33, 54 ТВ-2 и 42 Галеба). Споменимо још и 72 лака борбена авиона (12 Крагуја и 60 авиона типа 522), 40 транспортних авиона (2 ИЛ-18, 2 ДЦ-6Б, 6 ИЛ-14, 19 Ц-47, 9 Ли-3 и 2 Доув), 65 хеликоптера (23 Ми-4, 6 С-55-7 и 36 С-55-5), 8 Хидроавиона (6 Утва-60Х и 2 Бивера) и 107 авиона за везу (84 Курира, 18 Аеро-3, 3 Утва-66 и 2 Утва-60АФ).
Током 1968. године било је значајних набавки нових авиона и хеликоптера за потребе ЈРВ. Најпре је јануара купљено у Чехословачкој 10 школских авиона Злин 526 који су одмах предати Ваздухопловном савезу на употребу. У марту је примљена пробна партија од 4 авиона Утва а априла су из Совјетског Савеза примљена прва 6 хеликоптера Ми-8. Јула месеца, дакле пред саму интервенцију у Чехословачкој стигло је из Совјетског Савеза 10 ловаца МиГ-21ПФМ који су предати 204. ловачком авио пуку. И поред погоршавања односа, Совјети су као што смо навели наставили са испорукама наоружања па су тако 2. новембра примљена прва два извиђака Мига тј МиГ-21Р а 8. децембра су примљена још 8 ловаца МиГ-21ПФМ. Сви ови МиГ-ови су предати 204. ловачком авио пуку. Током децембра 1968. године примљена су и два хеликоптера Алует-III као и први челни авион - јуришник Јастреб-1 који је упућен у ВОЦ на испитивање. ЈРВ је у удесима током 1968. године изгубило више авиона али су за нас интересантни овог пута само губитак једног МиГ-21У августа и једног МиГ-21Ф-13 септембра 1968. године.
Значајан елеманат у повећању борбене моћи југословенске авијације је било и увођење у наоружање свежњева бомби С-8-16 септембра 1968. године а током те године из Совјетског Савеза је стигло 120 радарски вођених ракета ваздух-ваздух РС-2-УС чиме су ове ракете и практично уведене у наоружање ЈРВ.
Тако је на почетку кризе августа 1968. године ЈРВ располагало од модерних ловачких авиона са 28 МиГ-21ПФМ, 38 МиГ-21Ф-13 и 18 МиГ-21У (тј са 66 једноседих и 18 двоседих Мигова) а на крају прве фазе кризе октобра 1968. године са 28 МиГ-21ПФМ, 37 МиГ-21Ф-13 и 17 МиГ-21У (или 65 једноседих и 17 двоседих Мигова). Поред тога 83. ловачки авио пук (од 2 ескадриле) који је базирао на аеродрому Петровец код Скопља имао је ловце Ф-86 Сејбр.
MiG-21PFM
У ствари ловачке јединице су биле преформиране (или формиране) почетком те године. Наредбом ДСНО стр. пов. бр. 575 од 10. јануара 1968. године, између осталог, преформирани су 204. ловачки авио пук на аеродрому Батајница и 117. ловачки авио пук на аеродрому Бихаћ (раније на еродрому Плесо) док је наредбом ДСНО стр. пов. бр. 28 од 20. јануара 1968. године формиран 83. ловачки авио пука на аеродрому Петровец код Скопља. Тако је ЈРВ имало три ловачка пука, прва два нарожана ловцима МиГ-21 а трећи ловцима Ф-86Д Сејбр.
Југославији је борбена исправност нових Мигова била од прворазредне вредности за спречавање евентуалне агресије по чешком рецепту. Тај први отпор би у многоме зависио баш о новим руским ловцима и руским механичарима. Наравно, није се то односило на све Мигове, већ само на оне најновије, али и тоје било од велике вредности. Још је интересантније било то, да смо ми ту борбену исправност остваривали уз мало добрих кобасица, вињака и других ситница и уз добар поступак према руским механичарима, који су иначе били пријатељски расположени према нама.
У време непосредно пре чешке кризе стигла је, током 1967. и 1968. године из СССР-а нова верзија ловца Миг-21 оспособљена и за дејства ноћу и у сложеним метеоролошким условима МиГ-21ПФМ. Уз те ловце стигли су и руски фабрички механичари, такозвани гарантишчики, који су били код нас за време увођења у употребу тог новог авиона. Они су одлично познавали све његове тајне и били су од велике користи, помажући нам да наши Мигови буду стално борбено способни. Инжењер 204. ловачког авио пука Дубровчић успоставио је одличан однос с њима. С добрим кобасицама и вињаком након рада и уз лепу реч, он је остваривао максималну исправност тих ловаца, што нам је у том моменту било од огромне важности. Да лакше упамте његово име, Руси су га звали Иван Ивановић, а и Југословени су га онда почели тако звати пред њима. Радили су веома предано, а осим тога код доласка уз алат су доносили и критичне ситне резервне дијелове које су једноставно крали за нас. На одласку Југословени би им помогли да напуне кофере женским доњим рубљем, ципелама, чоколадом и сличним, што је све било право мало богатство за те људе. Пазило се да поступак према њима буде коректан. Ту је било и смешних ситуација, јер су јединице ЈРВ имале често борбену приправност, а наши механичари су требали да, са шлемом и заштитном маском, раде око авиона. Једном је Иван Ивановић седео на кратком одмору у бифеу на аеродрому с руским механичарима и поручио им чашицу вињака. У том тренутку улетео је у салу с шлемом и заштитном маском један његов дебели механичар, с Томпсоном на леђима. Дошаоје и он на брзину "тргнути" један вињак. Поздравио је Ивана Ивановића, а Руси су питали шта је разлог тих узбуна. Иван Ивановић им је говорио да су то сталне вежбе током лета. Ипак неки смушени подофицир једном им је добацио да су они, тојест њихова земља, разлог за све те узбуне.
MiG-21PFM na stajanci
Standardni lovac bombarder JRV 1968. godine bio je F-84G Tanderdžet
Dopuna: 24 Sep 2012 16:45
Ракетне јединице ПВО
Као директна последица догађања у Чехословачкој дошло је, први пут до тада, и до стављања у стално борбено дежурство ракетних јединица ПВО. Наиме 14. октобра 1968. године стављена су у борбено дежурство по два ракетна дивизиона из 250. и 155. ракетног пука (дежурали су по недељу дана наизменично). Дежурство је успостављено на мирнодопским ватреним положајима. У сваком дивизиону се налазило по 6 ракета и то 3 ракете на лансирним рампама у дежурном положају и 3 ракете на возилима у транспортном положају, не напуњене горивом и оксидатором. У техничким дивизионима припремљена је по ½ бојевог комплета ракета за сваки ракетни дивизион у дежурству. Изграђена су 4 ватрена положаја утврђеног типа – по два за сваки ракетни пук. Извршено је укопавање кабина станица за вођење ракета у ракетним дивизионима. Поред тога изграђена су 2 резервна ватрена положаја утврђеног типа и то по један за 1. и 2. ракетни дивизион 250. ракетног пука. У циљу заваравања противника током године су израђене и макете ракета В-750 ВК и В-755.
|
