''Državna politika Srbije u ratovima i krizama''

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Na osnovu bogate diskusije na temi o Titovim pripremama za napad SSSR, odlučio sam da pokrenem novu temu sa predloženim naslovom. Ovde možemo raspravljati o sledćem:
-Kakva je, u svojoj osnovi, srpska državna i državotvorna politika
-Na koje dokumente i ideje se oslanja i naslanja
-Ko su najveći državotvorci, ideolozi i vizionari srpske državnosti
-Kako se srpska država pripremala za ratove
-Koliko i kako su se naši državnici osećali odgovornim, svesnim i predodređenim da rade u korist svog naroda
-Kakve su vizije imali (i da li su ih imali) i kroz kakve planove su ih sprovodili
-Kakve su posledice takvih vizija , odnosno njihovog nedostatka.
Na ove i srodne odgovore pokušaćemo da damo odgovor u ovoj temi.



Titu je svakako dobro bio poznat ''Karađorđevićev model'' rešavanja državnih situacija i sve šta je on proizveo. Bez obzira na rojalističku propagandu, narod je istinu znao i osećao, a ona je nepobitna i surova: u dva stravična svetska rata Karađorđevići su svoju zemlju doveli na ivicu biološkog ostanka i ugrozili njenu državnost u svakom smislu te reči. U Prvom sv. ratu poginula je svaka druga muška srpska glava, a teritorija države u potpunosti je napuštena ! Malo je primera u istoriji za tako nešto. U Drugom svetskom ratu kalvadija je trajala mnogo kraće. Opet je kralj sa svitom, ovaj put mnogo sramotnije i bizarnije (za razliku od Petra koji se sa svojom vojskom povlačio preko Albanije) napustio zemlju i njenu državnost i ustavotvornost doveo u pitanje.
Taj fact compli je posebno došao do izražaja razvojem ratnih zbivanja kada je Tito počeo da ostvaruje državotvornu politiku zacrtanu na Drugom zasedanju AVNOJA. U junu 1944. godine potpisan je malo poznati, ali presudni VIŠKI SPORAZUM . Potpisali su ga Tito i Šubašić. Taj dogovor je potvrđen Beogradskim sporazumom od 1.XI 1944. godine koji je dopunjen već u decembru. U martu iduće, 1945. godine usvojena je Deklaracija o budućem uređenju DFJ u kojoj se Tito obavezao da se sprovede referendum kojim bi se iskazala narodna volja u vezi sa državnim uređenjem, povratkom kralja, itd. Šubašićevi ministri su ušli u vladu. Tito je dobro znao kakvo je raspoloženje u narodu, a potrudio se da organizuje i ''dešavanje naroda'', odnosno masovne demonstracije pod sloganom ''Nećemo Kralja - hoćemo Tita! Narod se pita!''. Naravno, kao pobedničkoj sili to mu nije bilo teško da sprovede u praksi. Onda su Šubašićevi ministri jedan po jedan napuštali vladu i Tito više nije imao nikakvu potrebu da sprovodi bilo kakve referendume. Zagorski šloser preveo je žedne preko vode višedecenijske iskusne diplomate od rase, kova i zanata. Ko mu je to šapnuo, savetovao, preporučio, ''provukao kroz uši'', istorija zna. Tito nije bio okružen samo bombašima i jurišnicima. Kraj njega su sedeli i sorbonski intelektualci, predratni univerzitetski umovi.
Dakle, sve govori o tome da se za on sva moguća scenarija spremao i spremio daleko pre nego što su ona bila obelodanjena.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sirius ::...Titu je svakako dobro bio poznat ''Karađorđevićev model'' rešavanja državnih situacija i sve šta je on proizveo. Bez obzira na rojalističku propagandu, narod je istinu znao i osećao, a ona je nepobitna i surova: u dva stravična svetska rata Karađorđevići su svoju zemlju doveli na ivicu biološkog ostanka i ugrozili njenu državnost u svakom smislu te reči. U Prvom sv. ratu poginula je svaka druga muška srpska glava, a teritorija države u potpunosti je napuštena ! Malo je primera u istoriji za tako nešto. U Drugom svetskom ratu kalvadija je trajala mnogo kraće. Opet je kralj sa svitom, ovaj put mnogo sramotnije i bizarnije (za razliku od Petra koji se sa svojom vojskom povlačio preko Albanije) napustio zemlju i njenu državnost i ustavotvornost doveo u pitanje.
Uh, nikako se ne bi složio sa ovom tvrdnjom, naročito o 1. Sv ratu.
Da me ne shvatite pogrešno, nisam ja nikakav monarhista ili sl...

- 1. Sv. rat
Neprijatelj je tražio da Kraljevina Srbija pljune na svoju suverenost, tj. da je se odrekne.
Neprijatelj je ultimatumom tražio da on dođe sa svojim snagama u Srbiju, da on vodi istragu i hapsi koga misli da treba za atentat u Sarajevu. Prihvatanje takvog ultimatuma bi upravo bilo ugrožavanje njene državnost u svakom smislu te reči.
Blago rečeno ugrožavanje.
Nikakva greška nije bio odgovor koji je poslat na taj ultimatum.

Posledica tog odgovora je bio da Srbija nije ostala sama. To je još jedan dokaz mudre politike jer nisu srljali u rat sa mnogo jačim ali bez podrške velikih.
Neprijatelj je napao odmah u leto 1914. i ispušio.
Napao opet krajem 1914. i opet ispušio.
Onda dovukao još..pa napao opet 1915. godine. Bitke koje je tada vodila Vojska Kraljevine Srbije spadaju u najsvetlije ratničke tekovina našeg naroda.
Kada je konačno mnogo jači i brojniji neprijatelj ušao u Srbiju, niko nikada nigde nije potpisao kapitulaciju. Upravo bi potpisivanje kapitulacije bilo ugrožavanje njene državnost u svakom smislu te reči.
Vojska se povlačila, sa njom i sva državna administracija. Kralj je bio na čelu.

Znamo kasniju priču od Krfa do Solunskog fronta i oslobađanja Srbije i brzog napredovanja Vojske Kraljevine Srbije.
Nije niko drugi oslobodio Srbiju...ni Rus ni Amerikanac...već njena Vojska.
A, ko je, u 2. Sv. ratu ulazio zajedno sa Partizanima u Beograd...i učestvovao i na ostalim frontovima ?
Kad ti drugi oslobađa državu, to je upravo ugrožavanje njene državnost u svakom smislu te reči.

Ratovi koji su prethodili 1. Sv. ratu, tj. 1. i 2. Balkanski rat su bili oslobodilački. Ne zaboravite ko je vratio Kosovo i Metohiju u sastav Kraljevine Srbije. Turci sami nikada ne bi otišli sa Balkana i 1. Balkanski rat je morao biti poveden.
U 2. Balkanskom ratu opet se Srbija teritorijalno proširila, na štetu Bugara.
Svi ti ratovi na čelu sa Karađorđevićima, i svi su bili oslobodilački i uspešni. Ni u jednom Srbija nije bila sama. Ni u prvom protiv Turaka. Ni u drugom Balkanskom protiv Bugara.

- 2. Sv. rat je posebna priča.
Državom nije ni vladao Kralj, već Namesništvo.
Neprijatelj je pre toga pregazio i jednu Francusku..a, kamoli Kraljevinu SHS.
Hitlerova ratna mašinerija je bila najbolja koju je svet ikada video.
Kad to kažem mislim na njenu organizaciju, sredstvima sa kojima je raspolagala, iskustvu koje je već nakupila do aprila 1941. godine, taktici, svojim generalima...a, ne o Hitlerovim ciljevima pokretanja te mašinerije.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Da ne idem u OT, možemo otvoriti posebnu temu tipa ''Državna politika Srbije kroz vekove''. Post ti je interesantan i jeste za raspravu. Ratovi se dobijaju ne onda kad započnu, nego daleko pre toga. Ova dinastija je u ključne istorijske događaje poverenu joj državu uvela nespremnu (ma kakva da su opravdanja i razlozi u pitanju). . To su istorijske činjenice, siguran sam da ćeš se složiti, bez obzira na to što baš nas najdirektnije pogađaju. I ne samo nas: i naši potomci će se boriti sa tim posledicama.

Vidiš, to se Titu nije dogodilo za njegove vladavine: već 1943. godine on zamišljenu državu formalno-pravno ustoličava na Drugom zasedanju AVNOJA; još se rat nije ni završio, u Beogradu je formirana država po njegovoj meri i ukusu. Samo tri godine kasnije, 1948. jedna tako velika planetarna sila kakav je SSSR nije sklopio sve kockice da bi mirne duše mogao da napadne na takvu Titovu tvorevinu. To su takođe istorijske činjenice i fakta, ostalo su tumačenja...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sirius ::Da ne idem u OT, možemo otvoriti posebnu temu tipa ''Državna politika Srbije kroz vekove''. Post ti je interesantan i jeste za raspravu. Ratovi se dobijaju ne onda kad započnu, nego daleko pre toga. Ova dinastija je u ključne istorijske događaje poverenu joj državu uvela nespremnu (ma kakva da su opravdanja i razlozi u pitanju). . To su istorijske činjenice, siguran sam da ćeš se složiti, bez obzira na to što baš nas najdirektnije pogađaju...
Opet se ne bih složio.

Sirius ::Ratovi se dobijaju ne onda kad započnu, nego daleko pre toga.
I, baš zato su pred početak Balkanskih ratova prvo pravljeni savezi sa okolnim i zainteresovanim državama koje su imale isti interes kao mi, pa su tek onda napadnuti Turci. Dakle, prvo se sve pripremilo i dogovorilo pre rata.
Ista je stvar i sa drugim Balkanskim, jer je i tu postojao dogovor da svi krenu protiv Bugarske koja je htela više teritorija ( nakon proterivanja Turaka ), nego što je bilo dogovoreno pred početak prvog Balkanskog rata.
Zato smatram da smo u te ratove još kako ušli spremni, sa isplaniranim opcijama i saveznicima i iz tih ratova izašli kao pobednici.

1. Sv. rat je sa drugačijim ulogama.
Nije tu Srbija napadala i išla u ofanzivu i oslobađanje ( kao u Balkanskim ratovima ), nego je druga strana krenula sa ofanzivom.
Zato je na toj drugoj strani bio teret da isplanira.

Srbija je tu još kako pokazala svoju ozbiljnost, pružajući otpor preko 1 godine neprijatelju koji je bio mnooogo jači i bolje naoružan.
Ni u tom sukobu Srbija nije ostala sama.

Detalji :
Početak evropskog rata zatekao je Srbiju, u diplomatskom pogledu, isto tako u rđavom položaju, kao što je bila i u vojničkom. Severna i zapadna granica ušle su u ratnu zonu još prvog dana. Na istoku nalazile su se Rumunija i Bugarska. Na jugu Grčka. Dok su u drugom Balkanskom ratu Rumunija i Grčka bile saveznice Srbije, protiv Bugarske, u prvim danima ovog novog rata izgledalo je kao da će se sve tri balkanske države okrenuti protiv Srbije.

U Rumuniji kralj Karol ú, poreklom Nemac (iz kuće Hohenzollern-Sigmaringen), imao je tajni ugovor sa Austro - Ugarskom i nemačkom. Njegove simpatije bile su očigledno na toj strani, a propaganda austro - nemačke stavljala je Rumuniji u izgled prisajedinjenje Besarabije, koja je bila pod ruskom vlašću. Javno mnjenje, međutim, bilo je u većini na strani zapadnih saveznika, jer se očekivalo da će, u slučaju njihove pobede, Rumunija dobiti Transilvaniju gde je živelo nekoliko miliona Rumuna i time jednovremeno ispraviti graničnu liniju Mađarske koja je stajala, geografski, u jednom ispupčenom luku, uperena u petrolejska polja Rumunije i u njihovoj neposrednoj blizini.

Posle nekoliko dana neodlučnosti i konsultovanja, preovladala je odluka da se zadrži stav neutralnosti i očekivanja daljih događaja. Smrt kralja Karola ú (10. oktobra 1914) i dolazak na presto njegovog nećaka Ferdinanda ú, oženjenog Marijom, unukom engleske kraljice Viktorije, potvrdilo je ovu neutralnost još više, pod rukovodstvom predsednika Vlade i vođe liberalne stranke Jona Bratianu.

Na jugu, u Grčkoj, vladao je takođe jedan veliki germanofil, kralj Konstantin, čija je žena, Sofija, bila sestra cara Viljema úú. I on je naginjao ka Centralnim silama, ali ga je zadržavao predsednik Vlade Elefterios Venizelos, naklonjen Englezima. Grčka je imala savez sa Srbijom, ali ga je protumačila da važi samo u slučaju bugarskog napada na Srbiju. Dotle je obećala blagonaklonu neutralnost, dozvoljavajući prolaz oružja, preko Soluna, za Srbiju.

Najteža je situacija bila u odnosu na Bugarsku. Ferdinand I, bugarski kralj, a nemački princ (iz kuće Sachsen-Koburg-Gotha), otvoreno je bio na strani Nemačke, premda su narodne mase bile orijentisane prema Rusiji. Zapadni saveznici još su se nadali uspeti pregovorima da zadrže Bugarsku bar u stavu blagonaklone neutralnosti. Vršili su presiju na Srbiju i Pašić je bio pristao na izvesne teritorijalne ustupke, ali u vođenim pregovorima sa saveznicima Srbije, Bugarska je postavila neprihvatljive zahteve teritorijalnog proširenja ne samo na račun Srbije nego i Grčke i Rumunije. Ferdinand očevidno nije želeo sporazum. On je žudeo za osvetom zbog poraza u drugom Balkanskom ratu i, razume se, verovao u krajnju pobedu Centralnih sila.

"Savete svoje slavne zastave u očekivanju boljih dana" - rekao je on u proklamaciji svojoj vojsci, po svršetku Balkanskih ratova. Odista, u jesen 1915. izgledalo je, po svemu sudeći, da su ti "bolji dani" već tu... Srbija je bila toliko izmorena ratovima, da je Ferdinand mogao očekivati laku pobedu nad Srbima, osobito u kombinaciji sa jednom novom austro-nemačkom ofanzivom, koja bi Srbiju obuhvatila sa tri strane. I dok je na jednoj strani vodio pregovore sa zapadnim silama o kompenzaciji radi neutralnosti, na drugoj strani je pravio ratni plan sa Nemcima za upad u Srbiju. Kad je dobio nemačko obećanje o teritorijalnom proširenju kako je želeo i još kooperaciju protiv Srbije svežih nemačkih divizija pod zapovedništvom nemačkog generala von Mackensen-a, u Sofiji je objavljena opšta mobilizacija vojske, septembra 1915.

Iako je bugarska Vlada objašnjavala ovu meru kao običnu predostrožnost, jasno je bilo da sprema napad na Srbiju. Savez sa Nemačkom i Austro-Ugarskom bio je zaključen 6. septembra 1915.

Kad se određeni dan za kombinovan napad nemačko-austro-ugarsko-bugarski već bio približio, Bugarska nije prezala ni od najdrskijeg izazivanja. Jednog dana, u podne, preleteo je jedan bugarski avion Niš i bacio dve bombe usred varoši. Otišao sam na mesto gde su bombe pale i konstatovao da su bile malog kalibra, te je materijalna šteta bila neznatna, ali je time namera bugarske Vlade bila potpuno jasno izražena: htela se privući pažnja srpske Vrhovne komande na opasnost sa istoka i tako olakšati austro-nemački napad sa severa.

Srpska vlada tražila je pomoć od saveznika. Doduše i oni su imali pune ruke posla. Italija je bila stupila u rat na strani Francuske i Engleske, a protiv njenih dojučerašnjih prijatelja iz Trojnog saveza, 23. maja 1915. Ona je to uradila pod pritiskom javnog mnjenja, gde se naročito istakao, u korist intervencije, Benito Musolini, u svom listu "Popolo d'Italia". Prethodno je Italija dobila koncesije od saveznika, na račun Austro-Ugarske i to: na svojoj severo-istočnoj granici (Trentin i Istra) a sem toga u Dalmaciji, na osnovu Londonskog pakta, zaključenog sa Engleskom i Francuskom u Londonu 26. aprila 1915, posle čega je Italija otkazala svoj ugovor o savezu sa Nemačkom i Austro-Ugarskom, 3. maja 1915.

Londonski ugovor ostavio je najgori utisak kod srpske Vlade, koja je bila ozlojeđena zbog ustupanja jednog dela Dalmacije Italiji. Čak se u nekim krugovima neaktivnost srpske vojske, u leto 1915, objašnjavala ovim neraspoloženjem, koje se naravno bilo povećalo zbog presije koju su saveznici vršili na srpsku Vladu radi ustupanja Bugarskoj jednog dela srpske teritorije u Makedoniji.

Međutim, prisustvo Italije na bojnom polju nije se mnogo osećalo, sem što je ipak mobilisala jedan deo austro-ugarskih divizija na svom frontu. Pokušaj generala Cadorne, glavno komandujućeg italijanske vojske, da sa glavninom svojih trupa, sa reke Isonzo (Soča) probije u pravcu Ljubljane, ostao je bez ikakvog uspeha.

Francuska je izdržavala tešku borbu na svojoj teritoriji. Rat se tamo bio pretvorio u rovovsku vojnu. na ruskom frontu, u leto 1915. nemački generali von Makensen i Hindenburg sprovodili su uspešnu ofanzivu u Galiciji i Poljskoj. Iz Galicije su ruske trupe potisnute natrag, a u Poljskoj Nemci su zauzeli Varšavu. Da bi olakšali položaj Rusima i neutralisali ofanzivnu snagu Turske, koja je bila stupila u rat protiv zapadnih saveznika oktobra 1914, bude organizovan jedan pokušaj probijanja Moreuza kod Galipolja, zajedno sa jednim docnijim iskrcavanjem anglo-francuskih trupa na tome mestu, u proleće 1915. Ideja je dolazila od Vinstona Čerčila, tada prvog lorda admiraliteta, ali je njeno izvođenje pretrpelo totalan neuspeh.

Francuska i engleska bile su obećale pomoć Srbiji i mi smo u Nišu tu pomoć svakog dana očekivali. Stvarno, prvi kontingenti francusko-engleskih trupa iskrcali su se u Solunu, pod komandom generala Saraila, 5. oktobra 1915. godine.

Krajem septembra poče u Nišu po ulicama istavljanje zastava, srpskih i savezničkih, podizanje slavoluka sa željama dobrodošlice. Duž glavne ulice, od železničke stanice kroz centar varoši i sve do starog grada, telegrafske i telefonske bandere bile su povezane žicama i konopcima, na visini od nekoliko metara od zemlje i na njima su se veselo lepršale hiljadama malih trobojnica... Onda, svakog dana, po koja vest, "iz sigurnog izvora" i "poverljiva":
- Dolaze sutra!

A kada prođe to "sutra", onda odjednom bace nas nekoliko dana unazad:
- Danas se iskrcavaju u Solunu...

Mesto u Nišu, u Solunu! Razočarenje. Onda opet čekamo da prođe to iskrcavanje. Strpljenje se ojača još za 2-3 dana, pa opet pitanje puno sumnje.
- Gde su? Kada će? Zašto ih nema?

Međutim dani prolaze... Vrhovna komanda javlja (6. oktobra) početak velike neprijateljske ofanzive sa severa, a Francuza još nema!

Nama je u Ministarstvu finansija naređeno pakovanje i sprema za pokret. Pravac: železničkom prugom Kruševac - Trstenik - Kraljevo. Tu sačekati nova naređenja.

Ako ćemo nastaviti sa ovom pričom, stvarno treba nova tema.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Generalno gledano, srpski usud je težak i gotovo fatalan. Obeležen je onom čuvenom Savinom rečenicom (njemu je priprisuju) da smo ''Istok na zapadu i Zapad na istoku''. Kroz vekove su se smenjivali državnici koji nisu imali jasan cilj kome se prikloniti - slovenskoj braći na čijoj strani je ortodoksno pravoslavlje i superiorna kultura, ili zapadnoj, tehnički i ekonomski naprednijoj civilizaciji. To se pokazalo fatalnim posebno u poslednjih 150 godina, kada su se čak u jednoj jedinoj dinastiji smenjivali rusofili i anglofili (germanofili). Tako se dogodilo da oba svetska rata dočekamo kao ''zrela kruška''.

Posebno mesto tu ima ''karađorđevićevski model'' i on treba da bude mnogo pažljivije razmatran. Što se ne razmatra, možda je stoga što je sada u modi biti ''rojalista'', bez mere i istorijske distance. Obrenovićevci su izumrli kao dinastički pojam (nema muških potomaka) pa nema koga (sem malobrojnih istoričara) da potegne pitanje državne odgovornosti dinastije Krađorđevića.

A ta odgovornost je ogromna. O razlozima ćemo tek govoriti, a činjenice su neumoljive: bez obzira što je, na osnovu saradnje Alfreda fon Redla Rusija došla do podataka o tačnim planovima napada na Srbiju (i isporučila ih Srbiji), Srbija nije mogla da se odupre sinohronizovanom napadu Nemaca, Austrougara, Bugara i Arbanasa. Napuštena je državna teritorija (kao jedan od prerogativa suverenosti i državnosti), a za ponovno osvajanje pala je svaka druga muška srpska glava.
Posle rata Aleksandar je , ne poslušavši savet vojvode Živojina Mišića, protegao granice van istorijskih međa i napravio ogroman problem mladoj državi. U relativno kratkom periodu između dva velika rata, vojska Kraljevine bila je dodatno podeljena na ''tri kazana i tri vere'', a nacionalnim ključem još više oslabljena. BIla je bukvalno mastodont na klimavim nogama, puki potrošač državnog budžeta . Oficiri su bili siromašniji sloj društva, a za armiju se, po francuskom modelu, minimalno odvajalo jer smo mi, bože moj, bili pobednici od čije slave je trebalo budući neprijatelji da se plaše.

O tome je mnogo bisao prof. dr Bjelajac i ko želi, može da se u njegovim radovima podrobno informiše o tužnoj, a zatim i o tragičnoj, sudbini vojske koja je trebalo da čuva jednu relativno veliku zemlju.

Drugi sv. rat smo dočekali onako kako već znamo iz istorije. I ovaj put su Karađorđevići napustili državnu teritoriju, opredelivši se za nesigurnog (i pogrešnog) saveznika jer ih je Čerčil u Jalti ''prodao'' a da toga nisu bili svesni sve do 1945. godine. O tome ko je spreman, za razliku od Karađorđevića, dočekao Drugi svetski rat, u sledećem topiku...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Citat:možda je stoga što je sada u modi biti ''rojalista''

I ja sam rojalista ali je to lično moj izbor i niko me ne može na to naterati govoreći kako je to IN ili AUT ili šta već . Moje političko opredeljenje - moja stvar .
Postoje razlozi zašto sam tako opredeljen , naravno ne apsolutistički , već tradicionalistički , što u zadnje vreme opet prerasta u pomodarstvo i to se veoma jednostavno raspoznaje jer ostaje kao prazna reč ili slovo na papiru a od dela ništa .

Sa druge strane nisam protivnik komunizma već ga smatram dobrom ideologijom ali loše sprovedenom u delo , isto tako mnoge greške su pravili i naši kraljevi , ja prvi kao rojalista neću da bežim od toga jer ako čovek želi da napreduje mora priznati svoje greške a onda se postarati da ih ispravi !

Uvažavajući sve što ste rekli ovde , postoji jedan najbitniji uticaj od svega koji niko nije pomenuo a igra mnogo značajniju ulogu od bilo kog valdara bilo kralja , diktatora , predsednika ... a to je "Volja naroda"

Kao naj značajnijeg pobornika za identitet Srbije i srpsku nacionalnu svest navodim Dositeja Obradovića . Čovek je pozvao narod na prosvećivanje jer je i sam shvatio da neukim narodom svako može manipulisati , to je ono što se u dva veka pokazalo kao istina .

Srbija je prolazila kroz nekoliko faza , nazvaću ih :

1.Borba za nezavisnost (1804-1878)
2.Borba za nacionalno ujedinjenje (1878-1918)
3.Borba za socijalnu ravnopravnost (1918-1945)
4.Borba za nacionalnu svest (1945-

U prvoj fazi Srbija se borila za status medjunarodno priznate zemlje , za slobodu svojih gradjana i za prava koje imaju ostale slobodne zemlje , kao što sam naveo , borba za potpunu nezavisnost .
Pošto smo ovu bitku dobili , ušli smo u koštac sa okolnim zemljama kako bi oslobodili našu braću i prisajedinili ih našoj slobodnoj zemlji (večita ambicija popularno prozvana "Velika Srbija" , naravno svaki narod teži ka objedinjavanju teritorija na kojima je njegov živalj ) , sa velikim neuspehom smo se suočili na samom početku (1878) kada je delovao još jedan političar sa vizijom koju nažalost nije uspeo da realizuje a to je Jovan Ristić . I pored svih diplomatskih pokušaja , širenje Srbije je zaustavljeno kod Vranja , i sašekaćemo još vremena do konačnog objedinjavanja srpskog stanovništva .
Kraljevina Srbija 1918. godine uspeva da objedini teritorije sa srpskim stanovništvom ali ulazi u veliku zabludu , za koju smo svi jednako krivi .
Do 1945 godine traje tihi gradjanski rat koji se pod senkom drugog svetskog rata rasplamsava u pravi gradjanski rat u kome se narod borio pored oslobodjenja i za bolji socijalni položaj .
Nastupa vladavina komunizma u kojoj pored svih blagodeti dolazi do potiskivanja srpske nacionalne svesti , jer ipak Srbija je bila glavna pretnja Titovom režimu , komunizam propada i Jugoslavija se cepa ostavljajući Srbiju u propasti svojih ambicija .

Zaključak :

Borba za našu nacionalnu svest traje i dan danas , ona će uvek biti prisutna , mi jesmo nezavisni , jesmo slobodni , jedina stvar koja nam fali je ta svest i jedinstvo naroda . I danas se svašta čuje na ulicama , narod se deli po političkim partijama , i pored toga mi smo svi ipak Srbi , to treba da shvatimo . Svaka politička partija ili vladajuća dinastija imala je neki svoj interes vukući državu na ovu ili onu stranu , jedini interes koji mora postojati jeste interes ovog naroda , a ne plan i program političke partije . Nije bitno ko je rojalista , ko komunista , liberal ili radikal , bitno je da želi napredak svojoj zemlji i da mu je on preči od napredka svoje stranke ili ministarske fotelje .

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Saglasan sam s tobom po pitanju rojalizma, odnosno uplitanju aktuelne (pa i bilo kakve ) politike. Za ovu temu ne bi trebalo da bude važno da li je neko rojalista ili nije, već da li sagleda istorijske okolnosti naučno i stručno, ili kafansko-šatrovački.
Dakle, ako hoćemo da pratimo državnu politiku Srbije, treba da razmatramo fakta. A ona su prilično surova kada je ova stvar u pitanju.
Srpski problem je što smo mi sve krize dočekivali nespremni, naknadno tražeći i prepoznajući saveznike. Da ne idemo duboko u istoriju - poslednja tri rata koja smo pregurali preko glave to pokazuju više nego očigledno.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Mali off topick
Uz sve duzno postovanje sugovornicima , ali ja ne smatram da su prvi i drugi balkanski rat bili oslobodilacki ratovi , to su bili klasicni ratovi za prosirenje teritorije balkanskih zemalja , prvo na racun tadasnje Turske , a kasnije i medju sobom.
Kraj off topick-a

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Hehe naravno da nisu oslobodilački, pogotovo drugi,prvi i ima elementat da se tako nazove, a ni u srpskoj istoriografiji se drugi balkanski ne satra oslobodilačkim, već čisto borba buržoaskih elita na uticaj na što većem prostoru. Ja bih pod ovu definiciju podveo i završnicu I SR, jer umjesto da pobjednička srpska vojska stane na granice Srbije koje joj garantuje Londonski ugovor, pohlepna buržoazija srlja dalje do Klagenfurta ! Pa umjesto da rat završimo 1918, završavamo ga tek 1920 !

Mene Srbija danas podsjeća na Mađarsku 1918, imperija se raspala , sad treba iznaći način da se u svijetu globalizma sačuva uticaj na područiju na kojem ga je nekad imala i održati svijest o zajedništvu sa sunarodnicima čije je mnoštvo ostalo van granica današnje Srbije !

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Mislim da nisi razumeo Trpeta, mada ima elemenata za slaganje (pa i za raspravu) sa tvojom tvrdnjom. Međutim, ja ću se pozabaviti dvama neverovatno žilivim i delotvornim državotvornim idejama i aktivnostima.

Rekoh da je srpska država uvek imala problem s državnom politikom; Srbija nije imala vizionare pa ni pragmatične državnike, ili oni pak nisu imali uticaja. Poslednji pragramtični državnik koji je imao i moć vizionara bio je Pašić. Međutim, ponovo tvdim da je politika Karađorđevića bila nepromišljena, bez vizije, a na kraju i fatalna kako za Srbiju, tako i za njihovu dinastiju. Ovo ne tvrdim kao rojalista ili anti-rojalista, već kao realista. Podsetimo se: po završetku Prvog sv. rata kralj Aleksandar je razvodnio, a zatim i anulirao pobedničke efekte nedoljivog juriša preporođene srpske vojske. Zauzeo je nerealne granice (kako su to već drugi rekli) , a zatim napravio lošu vojsku u kojoj je dominirao ključ i austrougarski oficiri koji su preko noći (zarad ideje ''jugoslovenstva'') rehabilitovani. Kraljevina je dočekala Drugi svetski rat potpuno nespremna.

Međutim, ko je stvarno dočekao spreman Drugi svetski rat? Zvuči paradoksalno, ali je istorijska istina: sa državotvornog, ali i pragmatičnog stanovišta, Drugi svetski rat i najveći istorijski ''lov u mutnom'' do tada dočekale su dve terorističke organizacije !! Pokret ustaša i Savez komunista Jugoslavije su u to vreme službeno smatrane terorističkim, ilegalnim i antidržavnim organizacijama i tako su i tretirane.
E, sad; pogledajmo istini širom otvorenih očiju. I jednoj i drugoj organizaciji cilj je bilo da napravi svoju državu, na račun obaranja dinastije , pri čemu je glavni neprijatelj bio i najveći narod - srpski, kao nosilac dinastičnosti. I ustaše i komunisti imali su više nego jasnu ideju kako da stvore svoju državu i svi njihovi potezi bili su usmereni u tom pravcu. Malobrojni, izvanredno organizovani i spremni na sve, nisu imali problema da nađu za sebe saveznike. Svakoj velikoj sili odgovara paravojna formacija koja može umesto nje da uradi ono što je neko, u tišini kabineta, iza kulisa, zamislio i zacrtao ko zna kada.
Ne bi moglo da se tačno odmeri ko je bio uspešniji i efikasniji, odnosno brži u svojim državotvornim naumima. Ustaše su već 1941. godine potpuno spremne dočekale napad Nemaca i sila Osovine i NDH je formirana smesta, kao da je tu oduvek bila.
Šta su radile njihove ''kolege'' po terorističkom i ilegalnom statusu?
Komunisti su bili u strateški težem položaju jer se početna ratna aktivnost negativno odvijala po njih, ali su koristili svoje izvanredno organizaciono iskustvo iz niza akcija i sukoba (gde je španski građanski rat bio univerzitet za sve zaraćene strane, kao i poligon za ispitivanje oružja, taktike, postupaka i mera). Već u Foči oni su javno obelodanili svoje mere, a kasnije, kroz zasedanja AVNOJA i vrlo talentovanu i pragmatičnu međunarodnu aktivnost, neumoljivo krenuli ka stvaranju komunističke države koju su već 1944. godine ostvarili. Istorijska i ratna sreća se okrenula protiv NDH, no to je neka druga priča.

Šta se dogodilo sa Karađorđevićima kao nosiocima srpskog državnog suvereniteta? Istorijska je i nepobitna istina: sedeli su neaktivni, bez ideje, naoko nemoćni u Kairu pa u Londonu, primali reči utehe, tapšanje po ramenu i trošli državno zlato. A mogli su mnogo da urade. Za dogovor u Jalti nisu čak ni znali, za razliku od Tita. Moglo je i Titu da se dogodi da dobije rat a izgubi mir ( to je osetio u Koruškoj i u Trstu pa je izvukao zaključke), ali nije. Da je kralj vodio maksimalno aktivnu politiku i uzdao se pre svega u svoje intelektualce i diplomate od rase, priča bi svakako bila drugačije. Da je došlo do iskrcavanja na Balkanu , odnosno da je lobirano kako treba, priča bi bila drugačija...No, nastavak svi znamo.