Lirsko epske pesme iz vlasotinačkoga kraja

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Lirsko epske pesme iz vlasotinačkoga kraja


НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Сакупљајући народне умотворевине по селима мога роднога краја, желео сам да отргнем забораву свега што је било у народу-почев од песама, до њихових обичаја, веровања и осталога из прошлости. Још као дете сам слушао многе овчарске-чобанске, јуначке, сватовске, жетвраске, ђурђевданске, коледасрке, седењкарске и печалбарске песме-на многим светковинама, као и по пољима и планинаским пропланцима, на којима су се белела стада оваца и чула пастирска фрула-дудуче.
Од вајкада се у планини певале песме. Када се некако певало, лакше се подносила свакојака невоља и оскудан живот у сиромаштву у планини. Певало се када се туговало, веселило, жело, косило, удавало, женило и одлазило и долазило из печалбе.
Када се у планини певало, онда је глас и звук лако и брзо савлађивао човекову раздаљину-и када се волело и туговало. Кроз песму се „дозивало“, слале поруке. Певало се пуним гласом. Ми некако планински горштаци имамо „јак“ глас-па тако и гласно говоримо и певаммо.
Песмом су се увек оглашавали косачи, овчари, жетаоци, дрвосече-у арији, мелодији, у речима брдских песама, увек је присутна чежња раздаљеног, одвојеног, жеља да се премости та проклета далечина.
Гласно певање које одзвања, одјекује, полеће само из велике и превладавајуће тишине и даљине међу људима. Људи се више чују, него што се виде. Тако се стварала потреба и навика да се оглашавају сви значајни тренутци: весеље, свадбе, жалости, забаве, седењке-прела и друго..
У планини само појединац који коси, чува овце или је дрвосеча је самостално певао-док су жене махом певале групно-било на весељима, седењкама, у пољу или у чувању стоке. Једино су припеви били самостални код младих девојака.
Још као дете сам уживао у лазарачким , ђурђевданским, жеталачким и свадбарским песмама- негде педесетих година 20. века у Горњем Повласињу власотиначкога краја.
Увек се певало да се искаже радост, да се лакше поднесе терет и тежина рада у поље, као и немаштина живота. Свако је волео да се чује песма животних радости или оне сетне које подсећају на младост живота.
Некао као дете сам био заљубљен и у песме које су певале о социјалној и националној слободи-нарочито песме о хајдуцима и јунацима борбе противу турака, бугара и немаца у свим ратовима за национално ослобођење и бурбе противу фашизма и социјалне правде.
Данас на почетку 21. века нестали су народни обичаји, нестала су села у планини, нестало је традиционално село и са њима све отишло у заборав. Моја сакупљања - лично и породично одрицање и велике жртве у животу, уз помоћ моје породице и мојих ученика успео сам да од 1970.године до ове 2009.године забележим и оставим као траг живота за наредна поколења -веома лепе старе изворне песме из власотиначкога краја. Ту културну баштину са поносом преносим поколењу.

АУТОР




2.Лирско-епске песме:

1.1. Епско-лирске песме:, митске,легендарне, историске,неисториске,, јуначке песме, романсе , баладе
Епском песмом називамо ону песму у којој преовлађује причање о догађајима и личностима. Име епске поезије долази од грчке речи „епос“, што значи говор, причање.
У епској песми народни песник пева о догађајима и личностима, али то врши на тај начин што пева о догађају или личности као нечем што је ван њега, као посматрач са стране. У томе непоступа као лирски песник који непосредно изражава своја одећања која су у њему изазвали догађаји, већ их исказује посредно, преко слике догађаја и саосећањем са личностима које описује.
Као и лирска народна песма, тако је и епска народна песма колективна творевина. Њу је створио, свакако једна обдарен човек из народа, али је она, кружећи кроз народ, трпела допуне, скраћења, измене којепотичу од многих мање или више даровитих људи који су је чули, запамтили и даље преносили.
За разлику од лирске народне песме, која изражава осећања везана за живот појединца, епска народна песма пева о догађајима и личностима значајним за цео народ и изражава мишљење, веровање и осећање целог народа.
Наша народна поезија уопште, а посебно епска, обухвата живот наших народа у свим његовим облицима и фазама развитка. У њој има митских, легендарних елемената-што доказује да су њпске песме постојале у народу много раније него што говоре подаци о њима. Први записи о њима потичу из 26. века.
Највероватније је да се највећи део наше народне поезије развијао у најтежем периоду наше историје-у доба са Турцима и робовања под њима.
Према облику-дужини стиха-народна епска поезија дели се на песме дугог стиха и песме кратког стиха.
Песме дугог стиха одликују се тиме што имају 15 или 16 слогова у једном стиху. После сваког стиха или после неколико стихова ове песме имају припев(рефрен). Оне нису тако дуге као песме краткога стиха и осећајне су. Њих нема много: сачувано их је око стотину. Оне су вероватно, постале крајем 14. века у јужним крајевима наше земље, где је некад био центар наше средњовековне државе.
Са померањем центра државе на север, под притиском Турака, ове су песме пренете у Војводину, где их налазимо још и у 18. веку. Оне певају углавном о истим догађајима и личностима о којима певају песме кратког стиха: О Косовском боју, кнезу Лазарау, Милошу Обиличу, Краљевићу Марку, Змај.Деспоту Вуку, Јакшићима итд. Међу најлепше песме дугога стиха спадају: Краљевић Марко и брат му Андрихаш и Мајка Маргарита.
Песме дугога стиха зову се и бугарштице. Мисли се да ово име долази од речи бугарити, што значи тужно певати.
Епске песме кратког стиха испеване су у стиховима од 10. слогова и због тога се називају десетерачким. Оне се називају још и гусларским, јер се певају уз гусле (познати народни инструмент са једном струном), а и јуначким, јер најчешће певају о јунацима.
По лепоти ове песме спадају у најлепша дела наше народне књижевности. Народ их и данас радо слуша кад их гуслар пева уз пратњу гусала. Њихова мелодија одговара садржају песме; она је широка, отегнута, а често и тужна.
Према предмету (садржини) епске народне песме кратког стиха деле се на неисториске и историске.
Неисториске епске песме, међу њима и романсе и баладе, певају о неисториским личностима, а историске о личностима и догађајима за које зна историја, и то почев од 12. века па до најновијег времена.

Историске песме:
Историске епске песме се деле на десет група, односно циклуса: преткосовски, косовски, Краљевића Марка, Бранковића и Јакшића, Црнојевића, хајдучки, ускочки, ослобођење Србије и ослобођењр Црне Горе, посебну групу чине песме које опевају догађаје и личности из нарсослободилачког рата.


Циклус преткосовски(12-14. век-време Немањића у средњовековној Србији: О Немањи, Светом Сави, цару Душа, краљ Милутин, Стевану Дечанском и о великашима: Вукашину, Гојку и Угљеши Мрњавчевић)
Циклус косовски(Бој на Косову 1389.г)
Циклус Краљевића Марка(погинуо на Ровинама 1394.г) као турски вазал(са Дејановићем) после погибије свога оца Вукашина на Марици 1371.године)
Циклус Бранковића и Јакшића(Од временља косовског боја 1389. године до пропасти наше српске феудалне државе 1559. године-о личностима који су се истакли у борби противу турака. То је било време последњих српских деспота који су владали Србијом-после смрти деспота Стевана Лазаревића.(Тодор од Сталаћа, о браћи Јакшића, Богдану и Дмитру, о Бранковићи,а и Јакшићи,а: о деспоту Вуку Бранковићу, болану Дојчину, Бановић Страхињи, Сибињанин Јанку, војводе Пријезде, Рајко Војевода).

Циклус Црнојевића: Песме о личностима и догађајима старе црногорске државе Зете и њене борбе противу турака и Латинима-Млечићима ( 15. век).Женидба Максима Црнојевића најпознатија песма.

Циклус хајдучки:-Песме овога циклуса приказују период робовања наших народа под Турцима и опевају борбу ХАЈДУКА ЗА СЛОБОДУ. Почетком 16. века Турци су били на врхунцу своје моћи и под својом влашћу држали скоро све балканске земље. Тада је живот наших народа био врло тежак. Турци су пљачкали и глобили, отимали здраву мушку децу, одводили их у Турску и од њих стварали јаничаре, убијали људе и чинили разна насиља. Због тога су се многи наши људи, не могући да трпе турске глобе и зулуме, одметали у шуме и борили против Турака штитећи народ од турске самовоље и светећи им се за учињена недела. Та борба трајала је све до ослобођења, до Првог српског устанка.
Хајдука је било у свим нашим крајевима, и било их је све више уколико су турски зулуми бивали већи. Хајдучки живот је био тежак, а и борба мучна и пожртвована. Хајдук је морао бити кадар“ стићи и утећи и на страшном месту постојати“.
Ухваћене хајдуке Турци су мучили најтежим мукама и живе набијали н колац. О томе сведоче неки стари записи, а најбоље говори народна песма „Стари Вујадин“, у којој отац саветује синовима:

„О синови, моји соколови,
Видите ли проклето Лијевно,
Ђе у њему бијели се кула?
Онђе ђе нас бити и мучити:
Пребијати и ноге и руке,
И вадити наше очи чарне.
О синови, моји соколови,
Не будите срца удовичка,
Но будите срца јуначкога,
Не одајте друга ниједнога,
Не одајте ви јатаке наше
Код којих смо зимовали,
Зимовали, благо остављали,
Не одајте крчмарице младе
Код којих смо рујно вино пили,
Рујно вино пили у потаји.....“
Зато је у хајдуке могао отићи само онај човек који је имао вере у себе и јуначко срце које је могло да издржи све напоре борбе и претрпи све муке, а да не ода дружину и јатаке.
Хајдуци су зими боравили код својих јатака, а хајдуковали у пролеће, лето и јесен, од Ђурђевдана до Митровдана. („Ђурђев данак-хајдучки састанак; Митров данак-хајдучки растанак!.)
Хајдуци су обично живели у дружинама )четама), најчешће од неколико десетина људи. Свака дружина имала је свога старешину-харамбашу, кога су сви поштовали и слушали. Међу хајдуцима владали су љубав и другарство. Они су се одликовали великим јунаштвом, издржљивошћу и љубављу према слободи и правди.

Вуку Стефановић Караџић пише и ово о Хајдуцима:
„ Наш народ мисли и пјева да су у нас хајдуци постали од турске силе и неправде. Да речемо да гђекоји отиде у хајдуке и без невоље, да се наноси хаљина и оружја по својој вољи, или коме да се освети али је и то цијела истина да што год је влада турска била боља и човечнија, то је и хајдука у земљи било мање. А што гора и неправеднија, то више.
У старо вријеме хајдуци, као што се и у песмама пјева, најрадије дочекивали Турке кад носе новце од дације, и турске трговце, а нису чинили зла народу своме који их је према турцима волио и жалио. Прави хајдук неће никада убити човјека који му ништа не чини, осим ако га на то не наговори какав пријатељ или јатак.
Хајдуци живе љети по шумама и долазе јатацима, те се хране, напримјер дођу коме на вечеру, па им онај да што, те понесу у торбама шта ће јести до сутра навече а казо их јатак намјести гђе у шуми, па им носи ручак и ужину. Кад дође зима, они се растану и отиду сваки своме пријатељу на зимовник, али најпре уговоре кад ће се у прољеће и гдје састати. На зимовницима гдје који леже дању по подрумима и другим зградама, а ноћу се часте и пјевају уз гусле, а гдје који преобучен у просте хаљине, чувају стоку као слуге. Ако који на одређено вријеме на рочиште не би дошао, друштво иде те га тражи, па ако би се догодило да јатак на зимовнику хајдука изда или убије, то хајдуци гледају да се освете, макар то било и послије педесет година.
Хајдуци у наше вријеме у Србији су највише носили чохане чакшире, на ногама чарапе и опанке, горе чохане ђечерме и копора

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

/nastavak/
Lirsko epske pesme iz vlasotinačkoga kraja

НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Хајдуци у наше вријеме у Србији су највише носили чохане чакшире, на ногама чарапе и опанке, горе чохане ђечерме и копоран, гдје који и доламу зелену или плаветну, а поврх свега куповни гуњ, на глави или ћелепоше или фесове или свилене капе кићенке, од којих су свилене ките висјеле с једне стране низ прса, и које је осим њих слабо ко носио. Врло су радо носили на прсима сребрне токе, а који их нису могли набавити, они су мјесто њих пришивали сребрне крупне новце. Од оружја имали су дугу пушку и по двије мале, и велики нож.
У Србији је за владе турске у свакој кнежевини био по један буљубаша Турчин са неколико пандура (међу којима је било Срба и Турака), који су гонили хајдуке, а кашто, кад би се хајдука много појавило и стали би често убијати и отимати, подизали су Турци и народ сав у потјеру, и премда су их гдјекоји људи оволико у друштву тјерали и тражили, а код куће их по шумама и зградама сами крили, опет се понекад догађало да су их хватали и убијали. Кога убију, оном пандури отсијеку главу и однесу је у град, те се на коцу истакне на бедем, а кога Турци жива у руке докопају, онога набију на колац. А кад ни потјера не може ништа да им учини, онда Турци изиђу на „тефтиш“, тј. какав старјешина турски изиђе с подоста помагача у народ, па затвором, бојем и глобама нагони кметове и родбину хајдучку да се траже хајдучки јатаци и да се траже хајдуци. Тефтиши су особито бивали послије ратова кад многи људи од страха турскога побјегну у хајдуке.
Хајдуци се сви држе на велике јунаке, зато у хајдуке слабо смије отићи онај који се у се не може поуздати. Кад кога ухвате и поведу да набију на колац, понајвише пјева из гласа показујући да не мари за живот. И предани је хајдук свагда слободнији и отреситији од других људи, не да се никоме и свако га се прибојава.
У Босни и Херцеговини хајдуци се зову и Црногорци и њигови ускоци, који одонуд излазе те Турке харају и убијају, па се опет враћају својим кућама. Тако су се звали и они јунаци наших пјесама који су некада, особито у 16. веку и 17. веку, излазили из млетачког приморја те четовали по турској крајини.“.(Дација-порез; ђечерма-кратак прслук; ђелепош-капа, буљубаша-заповедник једне чете војника)

Борбу хајдука помагао је читав наш народ јер су они били његови заштитници и осветници. Та борба уствари претсавља почетак народнослободилачке борбе против Турака, која је Први српским устанак. Зато су борбе хајдука и њихови јуначки подвизи сачувани у народном сећању и опевани у народним песмама. Овом циклусу припада велики број песама о којима се пева о Старини Новаку, Старом Вујадину, малом радојици и другима. Својом лепотом, снагом израза и сликовитошћу нарочито се истичу песме: Стари Вујадин-у којој се потресно и узвишено приказују мучења која су подносили ухваћени хајдуци; Старина Новак и кнез Богосав-у којима се сликовитошћу нарочито у песми истечу узроци одласка у хајдуке:
„Вино пију Новак и радивој,
А код Босне, код воде студене,
Код некога кнеза Богосава.
А кад су се вина понапили,
Кнез Богосав стаде беседити:
„Побратиме, СтаринАа Новаче,
Кажи право, тако био здраво,
Са шта, брате, оде у хајдуке?
Каква тебе оћера невоља
Врат ломити, по гори ходити,
По хајдуци, по лошу занату,
А под старост, кад ти није време?“
Вели њему Стари Новаче:
„Побратиме, кнеже Богосаве,
Кад ме питаш, право да ти кажем:
Јест ми било за невољу љуту!
Ако мораш знати и памтити
Кад Јерина Смедерево гради,
Па нареди мене у аргатлук,
Аргатовах три године дана,
И ја вукох дрвље и камење
Све уз моја кола и волове
И за пуне до три годинице
Ја не стекох паре ни динара,
Ни заслужих на ноге опанке.
И то бих јој, брате опростио!
Кад сагради Смедерево града,
Онда стаде па и куле зида,
Позлаћује врата и пенџере,
Па анметну намет на вилајет,
Све на кућу по триста дуката!
Ко имаде, и предаде благо;
Ко предаде, онај и остаде.
Ја сам био човек сиромашан,
Не имадих да предадем благо,
Узех будак, с чим сам аргатово,
Па с будаком одох у хајдуке,
Па се ниђе задржат мне могох
У држави јерине проклете,
Већ побегох до студене Дрине,
Па се маших Босне камените.
-------------------------------
-----------------------------


Циклус ускочки:-После пада Босне и Херцеговине под турску власт (1463-1482.г), многи ду пребегли у далмацију и из Сплита(утврђења град Клис(1537.г) се борили противуТурака. Тада постају у которски и приморски ускоци. Борба против турака и Млечића(латињана) била је дуга и тешка. Најпознатије личноти у песмама су: Сењанин иво(Иван Сенковић упесми), Сењанин тадија, Стојана Јанковића, Илију Смиљанића, Вука Мандушића, баја Пивљанин. Најпознатијан песме су: Иво сенковић и Ага од Рибника, ропство Јанковић Стојана, Сењанин тадија и др.

Циклус ослобођења Србије од Турака:- Овај циклус чине песме које певају о догађајима и личностима из Првог и другог српског устанка(1804-1815.г)., потом све до коначног ослобођења од турака 1878. године (као и многе буне на подручју Југа Србије уи њихове јунаке)од јунака: Карађорђе, Хајдук вељко, Стеван Синђелић, Стреља и други из нашега краја.

Циклус песама у првом и другом светском рату
Песме везане за националну о ослободилачку борбу у првом и другом светском рату су махом певане на бојишту од стране бораца, а и певане су касније на славама и свечаним приликама у овим крајевима.
У њима је исказано пожртвовање и лично осећаље према слободи и мржња према поробљивачима-фашистима у првом и другом другом светском светском рату. У овим крајевима највише су зла учинили Бугари, аи међусобна убијања по идеолошкој основи у другом светском рату између партизана и четника. Идеал слободе у овим карјевима је био и остао највећи смисао живљења, а то се и исказује у свим песмама када се борило за социјалну и националу слободу.



Неисториске песме:
Неисториске епске песме певају о личностима и догађајима који нису познати историји. Оне најчешће сликају обичан, свакидашњи живот и обичаје народне или изражавају народна веровања, породичне и друштвене односе и на тај начин помажу нам да и преко њих упознамо прошлост наших народа, тј. њихов историски развитак. Ове су обично производ народне маште и веровања, чак и разних предрасуда и сујеверја.
Има их и са старијим мотивима из паганског доба ( о змајевима, аждајама, вилама, дивовима итд.), а и са новијим хришћанским (бог, марија, хеистос, хришћански светитељи итд.). Осим тога у овим се песмама пева и о другим темама о љубави у породици, о срећним и несрећним приликама у животу итд.

Из Рукописа: Народне умотворевине из власотиначкога краја,(Лирско епске песме из власотиначкога краја:ДЕЦА У ИГРИ И ПЕСМИ, Власотинце 20009. године Власотинце)
Аутор:Мирослав Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце

12 март 2010. године МирославБ. Младеновић локални етнолог и историчар Власотинце