|
Napisano: 04 Sep 2012 20:37
Pošto sam se već dohvatio rada nakratkom kursu SISTEMA i METODA vođenja raketa u PVO moram da ubacim kao posebnu temu gore spomenutu i da PRVO nju što kraće prebrišem.
Dijagram je bio do danas u mnog skračenijem obliku ALI SAMO ZA VAS na forumu (mada se sve to odmah može izguglovati s aključnim rečima) napravio sma jedan obiman i detljan dijagram što bi rekli
(pozdrav Dr. Saviću zbog toga!) u stilu najboljeg roštilja u Beogradu u kafanici Slatinac na Banjici.
Šalu na stranu čim tutnem dijagramče i bude O.K. slediče i vrlo kratak opis ali sa malom pauzom.
Dopuna: 05 Sep 2012 0:10
Dakle skoro sve je tu ali ije imalo natrpano no redom.
I grupa je dakle ona koja koristi ZRAČENJE (radijaciju) sopstvene energije ili refleskiju prirodne. Ovako ili onako ta energija je u vidu fotona samo je pitanje kojih odnosno u pitanju su različite frevencije tj. talasne dužine.
S leva udesno Radio radarski opseg je u stvari sopstveno zračenje radara na bortu letelice ili zračenje koje potiče od nekog komunikacionog dakle radio linka. Imate hiperboličke metode pelengacije (Tamara, Valerija, Vera) zatim grupu sa Dirrektnim pelengacijmom koja se deli na Direktni zahvat (Vega-Orion, Autobaza, Borap češki...) i na Troposkatere ili Troposferskim odbijanjem (Kolčuga, Sinteza...)
Zatim imamo u vidljivom opsegu klasičnu optiku ili CCD kamere nisam hteo posebno da odvajam TV kamere same za sebe...Tu se naravno hvataju fotoni vidljive svetlosti koji se odbijaju odnosno rasipaju sa zmaja letedlice ili sa gasnog traga iza njega ali i svetlost motora koju proizvodi sam motor.
IC područje kao što znate se odavno podelilo na blisko i daleko odnsno imamo klasičen IC uređaje koji su u stvari ekstremni pojačivači slabe svetlosi zvezda i meseca koja se rasipa sa objekta ali registruje i sve druge izvore svetlosti koje eventualno proizvodi objekat ili zrači u tom delu spketa. Daleko IC područje već uobičajeno zovemo Termovizija i ona za razliku od prvog dominantno hvata fotone koji potiču od sopstvene toplote letelice pre svega od pogonske grupe same i njenog traga ali i od zmaja aviona koji u nekim režimima (pre svega nadzvučnim)može i sam biti zagrejan trenjem i time izvor toplote.
Sprave koje koriste ove procese su deo nišanskih uređaja na mnogim sistemima ali uglavnom se njima ostvaruju manji dometi, mada je to manji odguralo preko 10 pa čak i preko 20 km.
Za UV opseg korišćenje, je za sada poznato uglavnom u okviru korišćenja u optičkim glavama samonavodećih raketa tipa Stinger radi borbe protiv mamaca ali inače može biti opseg za kojim se poseže u specifičnim slučajevima.
Zatim oblast u kojoj koristimo namerno emitovanu energiju koja se odbija od cilja.
Kada su u pitanju LASER-i svi ih odavno poznajemo kao merače daljine na raznim sistemima odnosno kao Daljinomere.
Njihova druga potiencijalna primena je kao radara, LIDAR, koji je pre neki dan neko pomenuo u vezi Iranaca koji ga navodno montiraju na brodove. Dakle za sada jedna ograničena upotreba, sasvim izvodljiva i korisna ali pre svega za vrlo male domete odnosno blisku zaštitu jer usled prirode atmosfere LASER-i ne mogu mnogo daleko.
Onda najveća i verovatno i najvažnija grupa RADAR-a.
Prvo Klasični od kojih su najpoznatiji i najviše korišećeni Monostatički radari što znači da su emiter i prijemnik na istom mestu. U njih spadaju i leteći radari AWACS tipova mada bi eto sad vidim oni sasvim mogli da dobiju svoju posebnu kučicu na blok dijagramu.
Tu su zatim Bistatički radari kod kojih je emiter razdvojen od prijemnika.
Bistatički radari na Prolet su na primer oni tipa Barijer kod kojih antene gedaju jedna u drugu i izemeđu njih se stvara radarsko i komunikaciono polje i registruje sve što proleti kroz tu barijeru.
Sektorski Bistatički, recimo najbolji primer su Iranski metarski radari (zaboravio sam oznaku BR-1 ako ne grešim) ali zapravo i radari tipa Rezonans su u sličnoj izvedbi.
Mulitisttički radari su novijeg datuma, u velikoj su modi i ekspanziji. Najpoznatijei modeli su Sajlent Sentri američki ili (kako beše ime) ovaj novi nemački Kasidijian ako se ne varam. Oni su TV ili radio multistatici jer havataju odbijenu enrgiju sa ltelica koja na njih pada sa mnogih TV ili radio odašiljača generalno civilne provincijencije. Postoji i jedan beloruski takav radar.
Aktivni multistatici su vojnog porekla i za sada nema javnih informacija ni o jednom takvom. Razlika u odnosu na prethodne je što ne koriste emisiju TV stanica već korirste emitovanje sa sopstvenih antena omnidirekcionih ili sektorskih. Generalno takva rešenja imaju usled pogodnijeg signala u emitovanju veći potencijal od prethodnih. O ovakvim radarima nema trenutno nikakvih dostupnih podataka ali da se razvijaju budite sigurni u to i to intezivno.
Zatim su slični njima Troposksteri koji u priejmnom delu rade vrlo slično dvema prethodnim grupama ali su emeteri posebni i oni isijavaju energiju na gore ka Tropopauzi a prijemnici koriste reflektovanu energiju koja se odozgo padajući sudara sa letelicama. Na forumu smo već raspravljali da izgleda jedini takav radar koji je izašao ujavnost je baš Iranski, bile su ineke fotkice. Međutim da su na njima radili i drugi to vam garantujem ali da ih za sada najčešće izbegavaju je isto tako tačno jer postoji još uvek dosta veoma važnih sistema veza u toj oblasti. Ubuće videćemo možda bude sve više takvih radara.
Zatim tu su Žabice kako sam ih ja nazvao pokušavajući da budem duhovit jer radi se o radarima na principu odbijanja odnosno reflekskije talasa od površine zemlje, odnosno o efektu površinskog talasa, poneko ga naziva i puzajući talas. Ti radari uglavnom dobro rade nad morem, gde mogu da otkrivaju brodove na 300 do 500 km ali i letelice, avione čak i nešto dalje od brodova. Ne koriste se mnogo, velikih su dimenzija i primer za njih je radar Podsolnuh, postoje i američki radari takvog tipa.
Zatim su tu Jonoskateri, apsolutni giganti među radarima koji koriste odbijanje od jonosfere kao što troposkateri koriste odbijanje od Tropopauze. Takvi su svi OTH radari sa dometima od nekoliko hiljada kilometara. Uglavnom se koristi jedno odbijanje ali stari giganti Duga su koristili dva odbijanja od jonosfere u pokušajima da dosegnu daljine od 10 000 km, dužnost koju su povremeno dostizali ali sa malom efikasnošću takoda su njihov posao preuzeli sateliti. Jednostruko odbijanje međutim odlično radi od 3000 pa sve do 5000 km i mnogi ruski i američki strateški radari su takvi.
Na kraju su radari za osmatranje bliskog kosmosa, pre svega satelita i kosmičkih brodova.
Ove poslednje grupe i nisu baš mnogo interesanten za PVO ali se ipak ponekad koiriste, čak je odavno (barem kod Rusa) razvijeno i navođenje lovaca prema podacima sa njima do daljine od 3000 km.
E nadam se da će nam ovo biti od koristi u daljem razmatranju.
|
