offline
- ltcolonel
- Stručni saradnik foruma
- Nebojša Đokić
- vojni istoričar
- Pridružio: 03 Jun 2010
- Poruke: 4066
- Gde živiš: Novi Beograd
|
Борбе на Сави и Дунаву 1914-1915. године
Пре Првог светског рата Дунав ниjе играо велику улогу у размени добара између централне Европе с jедне и доњег Дунава и Црног Мора с друге стране. Експортни продукти из Мале Азиjе, jужне Русиjе, дунавског ушћа, па и из западне Румуниjе и источне Србиjе за западну, северну и средњу Немачку, Енглеску, Француску, Шваjцарску и северну Чешку нису транспортовани Дунавом, већ искључиво морем, jер jе морски пут био jефтиниjи и бржи, ма да jе био дужи. Високе дунавске возарине, проузроковане узводном спором вожњом и ограничености тонаже обjеката нису могле да се такмиче са тада врло jефтиним поморским возаринама. Зависност робног промета Дунавом од висине поморских возарина изражавала се у померању тежишта равнотеже између дунавских и поморских возарина. Бурски и Руско-jапански рат везао jе знатан део светске тонаже и проузроковао поскупљење поморских возарина. Тежиште на Дунаву помакло се у правцу истока, па jе тако дунавски промет оживео. Кад jе потом поморски промет опао, помакло се тежиште на Дунаву у правцу запада, jедном приликом, чак до Смедерева. То значи, да jе тада транспорт робе из Смедерева преко Сулине, Ротердама, Манхаjма до западне Немачке био jефтиниjи, него транс¬порт Дунавом од Смедерева до Регенсбурга. Робни промет Дунавом ограничавао се стога на оне артикле, коjи су подносили дуги и спори транспорт, те су могли конкурисати железничким тарифама. Висини дунавских возарина доприносило jе и нерационално искориштавање реморкера и пловног пута. Дунавом се возило у принципу само дању, често због конзерватизма речних бродарских предузећа и недовољног обележавања пловног пута, а наjвише због ограничења од стране државних речних власти. Тек у Светском рату, кад су воjне потребе налагале хитност транспората, возило се Дунавом све више и ноћу, а да се при том незгоде нису дешавале. Између два светска рата jе пловидба ноћу постала правило на Дунаву, осим за време магле и кроз катаракте ђердапског и горњо-дунавског сектора. Наравно да jе обележавање Дунава у међувремену било усавршено, а и вођење бродских светлостних сигнала прилагођено jе “Правилима за избегавање судара на мору”. Jасно jе, да jе радни ефекат пловног парка при систему вожња само дању био половина радног ефекта при систему непрекидних вожња дању и ноћу.
Централне силе нису ни слутиле, какву ће улогу играти Дунав у саобраћаjном погледу током Светског рата. Стога ниjе на руководећим местима ни полаган посебан значаj Дунаву као воjноj комуникацискоj линиjи. Дунавски пловни обjекти били су замишљени само као средство за пребацивање трупа с jедне обале на другу.
У бившоj Аустро-Угарскоj постоjао jе уговор између државе и субвенционисаних речних паробродарских друштава о бродовима и шлеповима, коjе ће друштва ставити воjноj сили на расположење за случаj рата. Наjвећи део пловног парка целокупне дунавске мреже припадао jе пре Првог светског рата аустро-угарским паробродарским друштвима DDSG и MFTR, те су према томе ова друштва обављала главни део промета на Дунаву и његовим пловним притокама и каналима. Друштва осталих дунавских држава и то: немачка (SD и BL), румунска (NFR и SRD), руска (РДП), српска (СБД) и бугарска, учествовала су већим или мањим делом у дунавскоj пловидби. Као мерило за величину промета на Дунаву могу послужити подаци о транзитном промету кроз ђердапски сектор. Године 1912. прошло jе Дунавом кроз Ђердап узводно 967 шлепова са 468.486 тона товара, а низводно 762 шлепа са 276.534 тоне товара.
Кад jе Аустро-Угарска обjавила Србиjи рат, престао jе сваки промет између горњег и доњег Дунава, jер jе део Дунава од Београда до Оршаве постао ратно подручjе, те jе ово прекидало везу Дунавом Аустро-Угарске са државама доњег Дунава и Црног Мора. Део Саве од Београда до ушћа Дрине постао jе исто тако ратно подручjе, те jе била онемогућена пловидба на том делу Саве. Тако jе трговачка пловидба Дунавом била ограничена на део Дунава и његове пловне притоке и канале само у границама Аустро-Угарске. Аналогно се ограничавала пловидба доњим Дунавом на прибрежне државе доњег Дунава.
У дунавскоj пловидби за време Светског рата истичу се четири периода. Први од почетка неприjатељстава (28 jула 1914 године) до окупациjе Србиjе од стране централних сила; други од отварања Дунава за централне силе окупациjом српске обале Дунава (новембра 1915 године) до ступања Румуниjе у Светски рат; трећи од ступања Румуниjе у Светски рат (августа 1916. године) до окупациjе Влашке и Добруxе по ццнтралним силама; четврти од окупациjе делова Румуниjе од стране централним силама (децембра 1916. године) до свршетка Светског рата. Ми ћемо се овог пута задржати само на првом периоду коjи обухвата тему овог рада.
Саобраћаj на Дунаву од 28 jула 1914. до новембра 1915. године
У том периоду имао jе Дунав за централне силе само значаj интерне саобраћаjне линиjе у оквиру воjних граница и то узводно од Земуна, док се Србиjи пружала могућност да се користи Дунавом ниже Оршаве за везу са Русиjом.
Почетком рата било jе у воjноj употреби централних сила сразмерно врло мало наjмљених бродова и шлепова, коjи нису имали организовано вођство, већ jе о њиховоj употреби одлучивала она териториjална команда, на чиjоj су се териториjи налазили. У jесен 1914. године почело се увиђати, да jе потребна организована управа пловног парка за воjне сврхе, те jе образовано одељење за пловидбу у саставу воjне-транспортне управе броj 4 у Суботици и известан броj пристанишних команди. Део трговачког речног пловног парка, унаjмљен за воjне сврхе, служио jе у том периоду за снабдевање аустро-угарске дунавске флотиле поред адаптираних бродова и шлепова за поjачање и трен ду¬навске флотиле. Нарочито адаптирани шлепови у вучи реморкера служили су за превожење трупа на краћа отстоjања и за пребацивање трупа преко река, специjално при прелажењу преко Дунава, у времену до изградње понтонског моста по извршеном прелазу. Транспорти хране, ратне спреме, мунициjе и трупа Дунавом и Савом растеретили су железнице централних сила, али речни пловни парк централних сила био jе само малим делом искоришћен за воjне сврхе.
Воjна организациjа дунавског саобраћаjа централних сила
у првом периоду Првог светског рата
Са траjањем Светског рата постепено jе расла важност воjног саобраћаjа Дунавом. Пошто се показала потреба централног управљања пловним парком, наjмљеном за воjне сврхе, успостављено jе било у jесен 1914. године Одељење за пловидбу код воjно-транспортне управе броj 4 у Суботици. Ово одељење за пловидбу премештено jе у Беч и ушло у састав ZTL-a (Zentraltransportleitung), чим jе Дунав био отворен за саобраћаj са Румуниjом и преко Бугарске са Турском. Одељење за пловидбу управљало jе преко своjих органа како пребацивањем Поћорекових и Макензенових армиjа преко Дунава и Саве у годинама 1914, 1915 и 1916, тако и свим воjним транспортима трупа, мунициjе, хране и осталим снабдевањем, уколико jе било упућено воденим путем. Делокруг одељења за пловидбу, као управне власти целокупног воjног саобраћаjа Дунавом и његовим пловним притокама и каналима, био jе следећи:
1. Управљало jе целокупним увозом животних намирница, сточне хране, сировина и минералног уља из Румуниjе и балканских земаља у дунавска пристаништа централних сила, преневши од децембра 1915. до краjа 1917. године око 3,000.000 тона товара.
2. Снабдевало jе балканске железнице угљем.
3. Руководило jе транспортима мунициjе и ратног материjала за Бугарску и Турску, уколико су они ишли воденим путем.
4. Транспортовало jе воденим путем преко 70.000 рањених.
5. Организовало jе и одржавало превозе и траjекте у Шапцу, Забрежjу, Ђурђеву и Браjили.
6. Организовало jе дизање потонулих и потопљених пловних обjе-ката. Деjством савезника било jе потонуло укупно 766 обjеката, а до децембра 1917. године било jе дигнуто 379 обjеката.
7. Оспособљавало jе за укрцавање шлепова румунска дунавска пристаништа, коjа су Румуни при повлачењу разорили, да неби по-служили неприjатељу.
8. Деломично jе учествовало у цивилном саобраћаjу стављаjући своjе неупослене реморкере и шлепове на расположење за трговачки промет.
Ова воjна организациjа речне пловидбе разликовала се од воjно-железничке организациjе. Она jе управљала преко своjих органа централизованим речним пловним парком узевши jедноставно у наjам све реморкере, шлепове и друге потребне пловне обjекте. Централу jе сачињавало одељење за пловидбу код ZTL-а у Бечу. Централи су биле потчињене 4 пловидбене експозитуре у Бечу, Суботици, Оршави и Рушчуку. Овим експозитурама, од Регенсбурга до Браjиле, било jе потчињено 38 пристанишних команди као извршних органа централе и експозитура. Непосредно jе био потчињен централи jедан изасланик у Букурешту, затим команде формираних одреда за дизање потонулих обjеката, деташмани за означавање пловног пута и болнички бродови.
Српско бродарско друштво
У Кнежевини Србиjи 1850. године покренута jе инициjатива о формирању паробродског друштва. У “Сербским новинама” jе обjављен проjекат за оснивање паробродског друштва коjе би се називало Друштво паробродско у Књажевству Србиjе. Све jе остало само на проjекту. Миша Анастасиjевић, Jован Кумануди и Илиjа Московљевић су поново покушали са оснивањем паробродског друштва 1857. године. Ни оваj покушаj ниjе успео али jе зато 1860. године формирано Француско-серпско паробродско друштво са задатком да развиjе саобраћаj на Дунаву, Сави и Морави. То друштво jе радило са три пароброда Србиjа, Француска и Било све до 1864. године када jе укинуто. У међувремену 1862. године Министарство финансиjа кнежевине Србиjе купило jе 1862. године пароброд Делиград са осам шлепова. Делиград jе био саграђен 1851. године у Францускоj а 1853. године био jе продат Русиjи, да би, коначно, августа 1862. године понео српску заставу. Делиград и 10 дереглиjа сачињавали су Српску државну флоту коjа jе била поверена Министарству народне привреде. Преправљен jе 1895. године у модеран путнички брод и од тад па све до 1914. године превозио jе на линиjи Београд-Радуjевац.
Нешто пре формирања српског бродарског друштва 1888. године формирано jе jедно мање друштво под називом Прво српско локално паробродско друштво са седиштем у Београду. Друштво jе одржавало редовну пловидбу између Београда и Земуна и Београда и Панчева са три мања брода Милан, Наталиjа и Александар, али jе већ 1890. године ликвидирано.
Ради jачања свог положаjа на Дунаву и осамостаљења од зависности од Аустроугарске и њеног бродарства српска влада jе формирала Српско бродарско друштво 1891. године. Претходне године jе Народна скупштина Србиjе донела “Закон о повластицама Српском бродарском друштву”. Убрзо jе донета одлука да се набави већи броj бродова за потребе новооснованог друштва. У маjу 1893. године купљен jе у Сестри-Поненте код Ђенове пароброд Мачва, а одмах затим и тегљач Београд, у то време jедан од наjачих на Дунаву. Први брод на виjак Стиг набављен jе 1895. године, док су тегљач Таково и путнички брод Цар Никола набављени 1899. године у Кастели. Исте године у Мађарскоj jе набављен брод Морава. Тако jе почетком овог века Српско бродарско друштво имало 7 пароброда, око 30 гвоздених тегленица-шлепова, две дрварице и 15 понтона. До почетка Првог светског рата набављени су jош путнички брод Шумадиjа (у Аустроугарскоj), путничко-поштански брод Србиjа (1913. године у Немачкоj) и тегљачи Краjина, Морава, Неретва, Дрина и Тимок. Србиjа jе 1913. године имала 12 пароброда са 3542 kW и 52 теретњака са 24027 тона носивости. Непосредно пред Први светски рат српска застава обухватала jе свега 1,86% дунавског пловног парка.
Држава jе 1901. године Српском бродарском друштву уступила радионицу на Чукарици, коjа се звала Радионица лађа Краљевине Србиjе. До Првог светског рата у њоj jе изграђено 18 теретњака укупне носивости од 8996 тона.
Прва ратна деjства на рекама
Србиjа пред рат 1914. године ниjе имала речну рату флотилу али jе ипак постоjао кадар коjи jе могао да учествуjе у њеном стварању. Нажалост, ништа ниjе урађено да се бродови Српског бродарског друштва врате у Србиjу, одмах по атентату на аустроугарског престолонаследника, тако да jе рат многе од њих затекао чак и у Аустроугарскоj, због чега су губици у бродовима и људству били веома тешки.
Аустроугарска jе предала ултиматум Србиjи 10/23. jула у 18 часова. Ултиматум jе имао 48-часовни рок. Одговор српске владе однео jе Пашић лично барону Гизлу у аустроугарско посланство 12/25. jула. Пошто jе прелетео текст посланик jе изjавио да одговор ниjе задовољаваjући, па jе одмах напустио Београд. Исте вечери српска влада jе обjавила мобилизациjу - као први дан одређен jе 13/26. jули. Истог дана, 12/25. jула, у 21 час и 23 минута издато jе у Бечу наређење за делимичну мобилизациjу против Србиjе и Црне Горе (ратни случаj B, Balkan). На Jадрану jе мобилисана активна флота а на Дунаву Дунавска флотила. Први дан узбуне (Alarmtag) био jе 14/27. jул а први дан мобилизациjе 28. jули. Ратно стање jе нотификовано 15/28. jула у 11 часова отвореном депешом преко Букурешта, коjа jе у 13 часова и 20 минута примљена у српском Министарству спољних послова.
Дунавска флотила jе прешла у стање пуне боjеве готовости 10/23. jула а ступила у акциjу већ 13/26. jула. Српске бродове jе обjава рата затекла углавном на линиjи Београд- Голубац.
Аустроугари су 13/26. jула у Оршави запленили бродове Делиград и Вардар. Сутрадан су код Молдаве зпленили Шумадиjу, Мачву и Краjину, са свим особљем и путницима.
Цар Никола, Морава и 3 шлепа су стигли у Дренкову, где их jе аустроугарска воjска хтела да задржи али су се они пробили и откривени су тек после месец дана и засути артиљериjском ватром. Посада их jе сама оштетила и потопила да не би пали неприjатељу у руке. Ватром аустроугарске артиљериjе потопљени су код Великог Градишта бродови Србиjа и Неретва са 4 шлепа. Београд се затекао у Новом Саду, где jе заплењен. Брод Стиг се пробио до Београда али jе ту потопљен, 24. јула/6. августа. Том приликом jе уништен и штек Српског бродарског друштва, где се налазио Стиг, као и други обjекти друштва у близини. За одмазду, српска артиљериjа jе код Оршаве уништила 18 путничких бродова, неколико тегљача и велики броj шлепова. Од свих бродова Српског бродарског друштва преостао jе у Србиjи брод Тимок док jе судбина Дрине неизвесна. Брод Таково са 6 шлепова, пробио се у руске воде Дунава, пре свега захваљуjући неустрашивости команданта брода.
Аустроугарска флотила у почетку рата са Србиjом
Аустроугарска Дунавска флотила претставља посебно средство ратовања са коjим су 1914. године располагале само Аустро-Угарска и Румуниjа. Ни jедна европска држава ниjе имала ништа слично. Са речним мониторима могли би се упоредити само енглески монитори, грађени и намењени Србиjи а употребљени на рекама Еуфрат и Тигар. Румунски монитори су учествовали мање активно у Првом светском рату, те су већим делом провели иза бараже у Калимоку.
Почетком рата, основну снагу аустроугарске флотиле, сачињавало jе 6 монитора и 6 патролних чамаца.
Распоред аустроугарске Дунавске флотиле (Donauflottille), под командом капетана фрегате Фридриха Грунда (Fregattenkapitan Friedrich Grund), почев од 15/28. jула па током августа 1914. године, jе био следећи:
на Дунаву, са базом у Земуну:
1. Група монитора (1 Monitorgruppe): монитори Темеш (Temes) – командни брод и Бодрог (Bodrog) као и патролни чамци (Patrouillenboot) “b” и “f”.
2. Група монитора (2 Monitorgruppe): Самош (Szamos) и Кереш (Koros) као и патролни чамац “c”.
На Дунаву се налазило и 13 помоћних бродова за подршку поменуте две групе монитора.
Поред тога постоjала jе и База патролних чамаца у Панчеву (Patrouillenbootsstation Pancsova) у коjоj су базирали патролни чамци “d” и “g”.
На Сави jе такође постоjала Група монитора (Monitorgruppe) коjу су чинили стари монитори Марош (Maros) и Леита (Leitha), патролни чамац “h” и 3 помоћна брода. База ових бродова jе била у Брчком.
Оклоп монитора био jе прорачунат да штити против зрна пољских топова. Србиjа почетком рата ниjе располагала са брзометним топовима већег калибра, положених путања и великих почетних брзина, стога су се монитори, попут пловећих тврђава поjављивали на крилима фронтова до обала ометали наjвећи део српске воjске, потпомагали прелазе аустриске воjске а штитили повлачења. Наjвећи део средстава са коjима jе Србиjа у првим месецима рата располагала била су против тих покретних тврђава углавном неефикасна. Артилериска зрна су пробиjала само надградњу и наносила штету на небитним деловима брода као димњаку, ветроловкама, jарболу, у бродским просториjама изнад панцирне палубе, на топовским штитовима итд. Иако би монитор обично био изрешетан артиљериjским зрнима, његова убоjна снага не би била много умањена, а губици у људству били су обично незнатни.
Од аустроугарских пловних обjеката први jе на задатак испловио патролни чамац “h” коjи jе од 13/26. jула 1914. године започео да осматра границу у околини Раче да би 17/30. jула обавио извиђање границе на Сави између Раче и Сремске Митровице.
Први хици у Првом светском рату су испаљени са jединица Дунавске флотиле у 2300 часова 15/28. jула, само неколико сати након обjаве рата када jе гађан Београд.
Већ 22. јула/4. августа Koros (Körös) jе добио 6 директна погодка разорним гранатама 75 mm када се приближио jедноj српскоj маскираноj батериjи у циљу да откриjе њен положаj.
Патролни чамац “h” jе 24. јула/6. августа био у акциjи у околини Раче.
Првих дана рата врло активни су били и патролни чамци са базом у Панчеву. Већ 17/30. jула 1914. године патролни чамац “d” jе имао сукоб са српском пешадиjома код Вишњице а сутрадан, 18/31. jула оба патролана чамца и “d” и “g” су ескортирали конвоj између Панчева и Земуна. Патролни чамац “д” jе у ноћи 1/2. августа (по новом календару) био на извиђачком задатаку а 5. августа у акциjи код Гроцке. Током следећих месец дана ниjе било значаjниjих акциjа ових патролних чамаца да би тек ноћу 3/4. септембра (по новом календару) патролни чамац “g” поново био на извиђачком задатку. У ноћи 9/10. септембра (по новом календару) патролни чамац “d” jе учествовао у борби у близини Панчева. Пошто jе аустроугарско командовање сматрало да jе Панчево угрожено од српских снага и да се патролни чамци “d” и “g” не могу извући наредило jе њихово потапање па их jе посада сама потопила и то патролни чамац “d” (вероватно) негде пред краj 27. августа/9. септембра а патролни чамац “g” 28. септембра/10. септембра. Када се показало да Срби ипак неће заузети Панчево патролни чамац “d” jе 15. септембра извађен али ниjе оправљан већ jе 14/27. фебруара 1915. године избрисан из флотни листе.
Приликом српске офаниве преко Саве након Церске победе монитори у Сави нису ометали прелаз нити су деjствовали код касниjег повлачења српске воjске, jер jе водостаj био тако низак да се нису могли прибижити понтонским мостовима код Купинова, Новог Села и Сремске Митровице. Монитори у Дунаву спречили су у ноћи од 7/8. септембра (по новом календару) пребацивање код Земуна.
У септембру су аустриске трупе ушле у Мачву. Пошто се аустриско вођство боjало да ће српске трупе са Дунава и са савског фронта низводно Кленка бити упућене на запад, jедна пешадиска бригада требала jе да 6/19. септембра увече демонстрира и покуша прелаз код Панчева, а трупе сектора Сурчин код Земуна, Jакова, Бољевца и Прогара да запоседну Аду Циганлиjу. Флотила jе требала са свим средствима потпомагати акциjу сурчинског сектора. Наређење за то примила jе тек 6/19. септембра у 2030 часова увече. Кад се има на уму, да су трупе у то доба већ требале да са акциjом отпочну, то флотила ниjе имала времена, да се спреми за реjд, нити да са командантом сектора утврди детаље. Последица jе била, да jе реjд био сасвим узалудан. У 2300 часа испловио jе из Земуна монитор “Temes” са патролним чамцем и са драгером, коjи jе теглио скеле за превожење трупа. Драгером jе командовао цивилни капетан, коjи jе већ код Великог Ратног острва напустио састав, те се вратио западним дунавским рукавцем натраг одрешивши пре тога тегљене скеле. Монитор и патролни чамац били су гађани жестоком пушчаном, и митраљеском ватром. Да монитор неби одавао позициjу наређено jе посади да ватру не узвраћа. До Калемегдана биле су jединице у снопу рефлектора постављеног близу стругаре. У заветрини Калемегдана jединице су остале у тами. Кад су престале да одговараjу на паљбу нису их више погађала никаква зрна. Испод железничког моста прошле су у поноћи. Тек у близини Аде Циганлиjе почео jе светлити други рефлектор, а пољски топови отпочели су са паљбом; обе су jединице, остале у полаганоj вожњи у рукавцу између Аде и аустриске обале чекаjући све до зоре на прелаз трупа коjима ниjе било трага. Пре сванућа су затражена радио-депешом од команданта армиjе даља наређења. Пошто ниjе стигао никакав одговор, након сванућа обе jединице упутиле су се натраг у Земун, те поновно прошле београдски мостобран у пушчаноj, митраљескоj и артилерискоj ватри. Близу моста примећене су, у задњем моменту 4 мине - 2 узводно а 2 низводно - на самом пловном путу. Монитор jе возио наjвећом брзином, те jе било свако заустављање брода немогуће. Вештим кормиларењем мине су избегнуте. У 6 часова уjутро обе jединице биле су опет у Земуну. На монитору погинуо jе 1 морнар, 3 су рањена, док патролни чамац ниjе имао губитака. Обе jединице имале су многоброjне поготке од пушчаних, митраљеских и шрапнелских зрна.
По наређењу команданта аустриjске посаде у Земуну, генерал Гоглиjе, стигао jе 9/22. септембра, под стару београдску тврђаву, под белом заставом аустроугарски патролни чамац “f”. Из патролног чамца jе било избачено писмо за команданта Београда у коме jе аустроугарски командант тражио предаjу тврђаве. У знак предаjе тражио jе, да се са градских бедема скине српска застава и истакне бели барjак. Команданту и посади обећали су, да ће бити примљени на земунском пристаништу и у знак почасти, да ће им бити остављене сабље. Као одговор на оваj позив аустриjског генерала, наредио jе генерал Гаjић, да сви топови буду спремни за деjство, да се у место jедне заставе, коjа се неустрашиво вила на градским бедемима, истакну jош три заставе! У 5,20 наређено jе артиљериjи, да деjствуjе против аустриjских монитора, коjи су стаjали на простору између земунског пристаништа и железничке станице.
“Шаљући генералу Гоглиjу овакав одговор” - пише у књизи “Агониjа Београда” Jоксим П. Гаjић коjи почетком рата командовао 1914. године Градским одсеком у Београду – “одмах сам телефоном известио команданта Одбране Београда о овом догађаjу и у исто време умолио га да издеjствуjе одобрење од Врховне команде, да бих могао показати неприjатељу како Срби предаjу град, те да трупе Градског одсека пређу Саву и заузму Земун и по други пут! Врховна команда jе ово одобрила, и ми смо Земун по други пут заузели на Крстов дан 1914 године, у ноћном препаду, после сличног окршаjа, коjи jе престављао jедну паклену борбу. У овоj борби трупе генерала Гоглиjа биле су потпуно разбиjене и jедини им jе спас лежао у бегству.”
Краjем септембра 1914. командант флотиле jе предложио претпостављеноj армискоj команди пребацивање два монитора из Дунава у Саву, где су се водиле главне борбе, а где су била само два монитора стариjег типа. Командант армиjе прихвата предлог, те већ 15/28. септембра наређуjе акциjу и флотила добиjа задатак да одмах упути два монитора из Саве у Дунав да 16/29. септембра у зору потпомогну прелаз аустроугарских трупа код Витоjевца 10 км низводно Шапца. У циљу извршења овог наређења монитори “Temes” (Temes) и Koros, помоћни миноловац “Андор” и патролни чамац “b” су испловили за Саву 15/28. септембра у 1830 часова. Наjтежи део задатка jе био савлађивање српских минских баража, положених на ушћу Саве у Дунав, и брањених снажном артиљериjском ватром. Артилериjа београдске одбране jе обасула jединице из наjвеће близине. Радио антене на оба монитора у толикоj су мери биле оштећене, да jе радио саобраћаj све до 16/29. септембра у jутро био немогућ. Истовремено аустроугарски бродови су узвратили ватром, гађаjући жестоко на све стране. Два аустроугарска брода су ушла у рукав између Циганлиjе и неприjатељске обале баш док су српске трупе подизале понтонски мост. Пушчаном и митраљеском паљбом растерано jе људство запослено на изради моста и уништено све што jе, до тада, било саграђено. Видећи, да не може упутити, поjачања особито артиљериjу, трупама пребаченим на леву обалу, и да jе због присуства монитора немогуће до зоре довршити мост Командант одбране Београда jе, да би избегао катастрофу, наредио повлачење трупа, коjе су већ прешле реку. Целокупна српска артилериjа jе наставила да гађа аустроугарске бродове али без значаjниjег успеха. Патролни чамац и Андор погођени су неколико пута, наjвероватниjе, топовским зрнима калибра 75 mm као и од многоброjним пушчаним и митраљеским зрнима. Ипак, губици у људству, на бродовима, били су минимални. Продор jе успео и све jединице су упркос погодака остале у пуноj мери способне за борбу. “Андор”, коjи jе возио са минским грабљама, смањуjе брзину пошто се у грабље заплела jедна цила, већи балван те разни мањи дрвени комади. Монитори га остављаjу, и он вози сам све до сванућа, када сидри у заветрини Прогарске Аде (45 км од ушћа). Одавде продужуjе пут у пратњи “Korosа” — коjи се вратио по њега.
Тек касниjе jе установљено, да су монитори те ноћи — и незнаjући — спречили и прекинули прелаз српских трупа код Аде Циганлиjе и Остружнице, отпочет jош 15/28. септембра рано у jутро. Београдска колона заузела jе Бежаниску косу а код Остружнице пребачене су до сванућа 2 чете. У циљу поjачања снаге на Бежанискоj коси имале су се ноћу 28/29 септембра (по новом календару) пребацити нове трупе са артилериjом и коњицом. Оваj план спречили су монитори, коjи су се поjавили у 20 часова. За оваj успех, команадант аустроугарског састава поручник боjног брода (Linienschiffsleutnant) Олаф Ричарад Вулф (Olaf Richard Wulff) jе добио 1922. године Витешки крст Мариjе Терезиjе Воjничког реда.
Монитор “Leita” jе 20. септембра/3. октобра 1914. године возио, у горњем току Саве, близу Мишара, борбу на веома блиском отстоjању са одлично маскираном српском батериjом. Батериjа jе ућуткала сва мониторска оруђа а jедан погодак у командну кулу побио jе све официре и људство у њоj. Игром случаjа командант монитора Карл Топил (Karl Topil) се у том тренутку налазио ван командне куле тако да jе остао жив. “Leita” jе - као први монитор - привремено онеспособљен, па jе морао у Сремску Митровицу на озбиљниjу оправку.
Ускоро, флотила губи jедну од своjих наjбољих jединица: 10/23. октобра у 3 часа уjутро на повратку са акциjе код Скеланске Аде, где jе артилериjом уништио мостовни материjал, монитор “Temes“ удара код Грабовачке Аде, у рукавцу Саве, са десним делом прамца у мину. Продор воде се ниjе могао зауставити и брод jе потонуо на дубини од 4 м. Десни (120 mm) торањ избачен jе из свог лежишта у воду, где jе касниjе нађен неколико метара од брода. Део мунициjе jе експлодирао и побио сву посаду муниционе коморе и у оба торња. Губитци су износили 31 погинуо и 10 рањених. Преживеле чланове посаде укључуjући команданта брода Олафа Р. Вулфа (Olaf R. Wulff) спасао jе патролни чамац “b”. Мине су положили српски минери, са чамцима на весла, током ноћи 22/23. октобра 1914. године (по новом календару) ради спречавања повратка аустроугарске флотиле у своjу базу. Аустроугарске обалне страже су приметиле чамце али су претпостављале да су то сопствени рибарски чамци.
Брод jе 1916. године након тромесечног рада подигнут и после оправке 10/23. априла 1917. године у Будимпешти поново уврштен у флотилу. Губитак “Temesа” претставља први успех савезничких мисиjа (руске, француске и енглеске) додељених српскоj воjсци. Њихов утицаj испољавао се , углавном у техничком погледу, те jе био уперен првенствено против флотиле. Доведени су дугачки морнарички топови, рефлектори, торпедни чамци, авиони, положени су мински засуни и изграђене лансирне торпедне станице. Што су се више та техничка сретства умножавала и усавршавала, тим jаче jе осећала флотила њихово деjство и тим тежи постаjу њезини задаци.
Прва савезничка помоћ за борбу против
аустроугарске речне ратне флотиле
Да би се супротставила мониторима, Србиjа jе септембра 1914. почела да врши минирање Дунава и Саве. Почетком октобра из Русиjе су стигле прве мине са jедним мањим минерским одељењем. Ове прве мине су постављене код Београда и на Сави код Грабовачке аде, низводно од Шапца. На ову другу препреку 10/23. октобра 1914. године у 3 часа уjутро на повратку са акциjе код Скеланске Аде монитор “Temes“ удара код Грабовачке Аде, у рукавцу Саве. У рускоj мисиjи су били капетани Григоренко и Волховицки из Црноморске руске флоте, коjоj jе командант на доњем Дунаву био пуковник Весjолкин.
По паду Београда, краjем 1914, Аустриjанци су очистили Саву и Дунав од мина, али одмах по ослобођењу и протеривању Аустриjанаца, не само да jе минирање настављено, већ jе и интензивирано. Нове руске мине стигле су 13. jануара 1915. године (по новом календару) и већ 6/19. jануара 1915. године jе пуковник Миодраг Васић започео минирање Дунава код Београда, а 11/24. jануара jе руски капетан Григоренко постављао минску заграду од руских мина на Сави узводно од Шапца, код Дреновачке аде. Почетком jануара jе стигао и енглески поморски одред од 26 подофицира и морнара под командом капетана Емоха, коjи jе донео са собом 25 тона мина и експлозива. У исто време су у Раљу стигле и француске мине, коjе су овако расподељене: 20 за Дунавски кеj, 10 за Велико Село, узводно од острва чакљан, и 20 за Заjечар.
Интензивно минирање Саве и Дунава jе настављено све до повлачења српске воjске. Последњу минску препреку су поставили Руси октобра 1915. код Кладушнице, а састоjала се од електроконтактних мина. Савезници су на Дунаву и Сави положили око 800 мина, и то на Сави код Шапца, Остружнице и Београда, а на Дунаву код Београда, Винче, Гураваjе, Кладушнице и Кладова. Само на Дунаву jе било 12 минских препрека. Због њих, после губитка Temesа, аустроугарска флотила ниjе покушавала да на силу продре у Саву, а Централне силе нису биле у стању да одржаваjу саобраћаj до бугарских пристаништа.
Врло jе битно ватром заштитити минске запреке. За борбу против монитора су били неопходни топови калибра наjмање 100 mm, и то опремљени панцирном мунициjом. У то време панцирном мунициjом су располагали само морнарички топови, тj. топови намењени за гађање бродова. Наравно, могли су се употребити и обични топови са разорним гранатама, али jе њихова сфикасност била знатно умањена. Због тога су и сви топови коjи су испоручени Србиjи за борбу против монитора били морнарички.
Српска влада jе 5/18. септембра 1914. године затражила од француске владе помоћ у виду тешких топова за борбу са аустроугарским мониторима. Да би одговорила на оваj захтев француска влада jе формирала Мисиjу Д (mission D) под командом поручника боjног брода Пикоа (Lt de Vaisseau Picot). Мисиjу jе сачињавало људство неопходно за опслуживање три топа калибра 14 cm узетих са брога Henri IV, као и два рефлектора (пречника 90 cm). Фурниjе jе 14/27. октобра 1914. обавестио Српску врховну команду о доласку француске морнаричке мисиjе од 3 топа 14 cm (тачан калибарjе био 138 mm) М. 1891 са 4 официра и 96 људи, под командом капетана Пикоа. Мисиjа jе напустила луку Тулон 12/25. октобра и преко Солуна кренула за Београд. Стигла jе 19. октобра/1. новембра у Солун, а већ 23. октобра/5. новембра jе била у Раковици.
У мисиjи су била jош пет официра: поручник боjног брода Робиjо (Robillot), инжињер у морнаричкоj артиљериjи (Ingenieur d’Artillerie Navale Carteron), потпоручници (aspirant) Монтрелаj (Montrelay), Сере (Serres) и Бребан (Brebant) коjи су фебруара 1915. године унапређени у чин поручника корвете (enseignes de Vaisseau de 2e clase), артиљериjски обавештаjни официр (agent technique d’artillerie) Жусе (Jousset) и морнарички лекар др Говен (Gauvin).
На железничкоj станици у Раковици jе извршено искрцавање материjала. Након тога су два топа послата на Карабурму. Одмах jе започето монтирање топова. Премда jе 30. октобра/12. новембра батериjа добила наређење о евакуациjи, ипак jе до 7/20. новембра завршена монтажа 2 топа. Већ 8/21. новембра 1914. г. на флотилу усидрену узводно Земуна отвара се изненадна артиљериjска паљба већег калибра. Монитори - премда увек спремни за вожњу - jедва су успели да напусте сидриште и да се повуку узводно ван домета. Од свих монитора борбу, са даљине од око 10 км, jе прихватио само “Енс”. Артиљериjски препад jе потицао од француске 140 mm морнаричке батериjе на Врачару. Током jедног артиљериjског дуела 12/25. новембра 1914. године монитор “Bodrog” jе добио пун поготак гранатом непознатог калибра након чега jе прекинуо борбу. Ипак, због новонастале ситуациjе, 14/27. новембра jе започета евакуациjа трећег, немонтираног топа, коjи jе 17/30. новембра евакуисан за Ниш. У то време, тачниjе 19. новембра/2. децембра, стигла су у Прахово и 2 руска морнаричка топа 152,4 mm М. 1877 са цеви од 190 пуда (постоjала jе и лакша верзиjа са цеви од 120 пуда).
Приликом новембарске аустроугарске офанзиве флотила jе потпомагала прелаз своjе воjске нарочито левог крила, (код Гроцке). Офанзива jе завршила победом српске воjске на Руднику и Космаjу и повлачењем Аустриjанаца при чему су монитори веома успешно садеjствовали, потпомажући повлачење левог крила код Гроцке, Винче и Вишњице, XV корпуса код Новог Села и Шапца и наjзад повлачење преко београдског понтонског моста штитећи свуда до задњег часа прелазна места, мостове и трупе. Услуге, коjе jе флотила учинила аустроугарскоj воjсци непроцењиве су. Без њеног присуства на местима прелаза дошло би - у току последњих фаза прелаза - до потпуне збрке и нереда и великих губитака у људству и материjалу, jер jе српска воjска жестоко гонила. Током ових борби новембра/децембра 1914. г. наjвећи део флотиле се налазио око Београда осим “Marosа” и “Korosа” коjи су се борили на Сави углавном око Шапца и Мишара.
Патролни чамац “h” jе 28. новембра/11. децембра 1914. године подржаво jединице XV аустроугарског корпуса у борбама у околини Шабца да би 29. децембра био повучен из службе.
У међувремену, одмах по ослобођењу Београда, 2/15. децембра, кренуле су француска и руска мисиjа из Ниша за Београд са 1 француским и 2 руска топа. Одмах затим, 9/22. децембра, издато jе наређење за њихову употребу. Почетком фебруара стигла су 2 нова француска топа, истог типа као и претходни, у замену за 2 напуштена, краjем новембра.
Већ од средине фебруара, била су у деjству сва 3 француска топа, поред 2 руска. Приликом гађања jедног монитора 1/14. фебруара прсла jе цев на jедном руском топу. Нова цев jе стигла у Прахово 18/31. марта бродом Тираспољ, али jе jош увек лежала улуци 19. априла/2. маjа. Тек у jуну цев jе стигла у Београд.
Након аустроугарског пораза наступа дуж савског и дунавског фронта затишjе, коjе траjе скоро целу 1915. годину све до Макензенове офанзиве у октобру 1915. године. Са потпуним мировањем операциjа на копну и за аустроугарску флотилу наступа релативно мирни период без важниjих догађаjа, премда се поjављуjе се ново оруђе против монитора: торпедо.
Борбе на Сави и Дунаву у пролеће и лето 1915. године
Савезници су jош током новембра 1914. године започели са разматрањем постављања торпедних батериjа код Београда. Радови су напуштени после првог пада Београда, да би по ослобођењу били настављени. Укупно jе постављено 4 торпедне батериjе, и то: 1 енглеска са 3 уређаjа код савског железничког моста у Београду, 1 енглеска са 1 уређаjем на Дунаву код Београда, 1 руска са 3 уређаjа код Винче и 1 енглеска са 4 уређаjа кол Смедерева. Торпедне батериjе код Београда су уништене за време артиље риjске припреме октобра 1915. године. Изгледа да ниjедна од тих станица ниjе имала прилике да лансира торпеда.
У међувремену, Енглески посланик у Нишу jе 20. jануара/2. фебруара 1915. известио српског министра иностраних дела да jе енглеска влада поставила за команданта енглеског одреда у одбрани Београда адмирала Трубриџа. Чим jе Трубриџ стигао, адмирал Кардел му jе предао дужност и 11/24. фебруара напустио Београд. Команда Одбране Београда jе 22. фебруара/7. марта 1915. године добила извештаj о доласку енглеских топова као и захтев о разради њихове формациjе. У складу са тим, истог дана, jе издато наређење поводом доласка. Сутрадан 23. фебруара/8. марта 1915. године стигли су у Топчидер енглески топови и то 8 топова од 4,7 инча (119 mm) Q. F. са по 200 метака на топ, са по три артиљерца на топ.. Следећег дана, 24. фебруара/9. марта 1915. године био jе спреман за деjство француски рефлектор. Команда Одбране Београда jе 5/18. марта 1915. године обавештена о проблемима са комплетирањем енглеских батериjа. О истом jе Команда извештена и 8/21. марта и 9/22. марта 1915. године. Коначно 13/26. марта 1915. године издато jе наређење о формирању енглеских батериjа као и о њиховом распореду.
Енглески топови су подељени у 4 батериjе од по 2 топа. За командире батериjа су постављсни српски артиљериjски официри, исто као код руске батериjе. Како српски офирици нису били обучени за гађање покретних циљева, командант одбране Београда jе од Трубриџа 17/30. марта затражио jедан кратак упут за гађање монитора. Упут jе Трубриџ 23. марта/5. априла послао команди одбране Београда. Коначно jе 28. марта/10. априла наређено да батериjе заузму своjе положаjе.
У пролеће 1915. године Британци су бродом па затим возом из Солуна пребацили за Београд мали торпедни чамац (шалупу) какав су користили на своjим стариjим боjним бродовима. Шалупа jе била дужинс 18,3 м (60 стопа), била jе наоружана са два торпеда од 45 cm и jедним аутоматским топом Хочкис калибра 37 mm. У Србиjи jе добила и два митраљеза. Развиjала jе брзину од 16 чворова. Шалупа jе два пут извршила торпедне нападе на аустроугарске бродове, наjпре ноћу 9/22 тј 10/23 априла, а затим 4/17. маjа 1915. Коришћена jе веома много за патролирање. Њом jе командовао маjор Кар.
Шалупа jе у више случаjева чинила испаде узводно Дунавом вршећи смеле торпедне нападе на аустроугарске мониторе. До поjаве ове шалупе монитори су излазили из своjе безе у висини Батаjнице низводно, те вршили бомбардовање и рушење обjеката у Београду, но по доласку шалупе повукли су се иза jедне “шлаjзне” – бона, превучене преко Дунава северно од Земуна, на коjоj jе била покретна греда – капиjа, за пропуштање предвече на предстражу jедног монитора и 2 патролна чамца. Шалупа jе 8/21. априла ноћу извршила jедан напад на ову предстражу коjи ниjе успео. Али одмах идуће ноћи 9/22 тј 10/23. априла 1915. године маjор Кар са потпоручником Лонгом покушала jе да торпедуjе у висини 75 северно од Земуна jедан монитор типа Maros при чему jе лансиран jедан торпедо. “Призовски суд” у Лондону досудио jе 1917. године посади чамца 514 фунти награде за монитор: ,,Koros" коjи jе наводно - те ноћи торпедован и потопљен. У ствари, ни jедан монитор ниjе био погођен. Монитор на претстражи опазио jе торпедни чамац, отворио паљбу на њега и натерао га да прерано лансира и окрене назад. Торпедо jе експлодирао на обали где су сутрадан пронађени његови остаци.
Оваj напад jе леп пример тактичког изненађења у рату. Торпедно оруђе до тада jе било непознато на рекама, те аустроугарска флотила ниjе била спремна на његову поjаву. Торпедни чамац jе могао да се несметано приближи и лансира торпедо на бродове коjи су лежали потпуно незаштићени. Тек након напада додељени су флотили пионирски чамци, коjи су ноћу - низводно сидришта - стражарили сакривени у обалном жбуњу. Као даља мера положена jе балванска барикада.
Шалупа jе ноћу 4/17. маjа извршила испад, у циљу напада на предстражу аустроугарске флотиле, са задатком да се торпедуjе моторни чамац - леви “пипак” предстраже - коjи се налазио у jедном удубљењу острва Червенке. На шалупи су били поручник Фич, крманош - наредник, маjор Кар, десетак људи посаде као и jедан српски официр. Наоружање: 2 митраљеза, 1 револверски топ и 2 торпеда. Покрет jе био од базе, код Стругаре Прометне банке на Дунаву око 2 сата после поноћи. Патролни чамац jе на време почео да се повлачи ка монитору. Шалупа jе кренула у гоњење. У висини земунског пристаништа Аустроугари пу покушали са светлосним легитимисањем, а онда су дали узбуну, и отворили брзу паљбу. Лежећи иза челичних штитова посада шалупе jе узвратила ватром. Ватра на шалупу jе отворена и са острва Червенке. Кад jе шалупа била у висини “Малог брда 86” добила jе директан погодак топовском гранатом. Истовремено шалупа jе лансирала jедно торпедо на патролни чамац, али без резултата. Морнари су покушавали да запуше рупу на шалупи, коjаjе кренула да се враћа назад. Против аероплански вод за заштиту аустроугарске ескадриле, северно од Земуна, све време jе тукао шалупу. Истовремено и монитор jе кренуо у гоњење, али га jе зауставила руска батериjа од 15 cm са Малог Калимегдана, чиjи осматрач из Горњег града на Калемегдану jе пратио покрете. Пред зору шалупа се повукла у базу, са jедним рањеним воjником.
У међувремену, два месеца раниjе, 30. марта око 11 сати ноћу аустроугарски брод “Београд” (Belgrad) се пробиjао низ Дунав натоварен са 300 морских мина, намењених Турцима за Дарданеле. Искрцна станица jе била Рушчук. Нешто раниjе, “Београд” jе 20. марта прешао из Земуна за Панчево одакле jе 30. марта увече наставио пут. Брод jе успео да се провуче кроз неколико минских заграда, доспео jе до села Винче, где jе била последња руска минска запрека. Због магле српска артиљериjа jе почела да деjствуjе тек источно од Београда. Између Винче и Ритопека, деjство српске артиљериjе jе постало прецизниjе, што jе збунило посаду и крманоша (”Лодц” из Оршаве). Крманош упусти крму, коjа закачи jедну мину и изазове експлозиjу. Задњи део брода се упалио и одмах затим jе дошло до експлозиjе на броду коjа jе у буквалном смислу разнела брод. Преживели су само крманош и jедан ложач коjи су избачени на српску страну. Делови брода су били избачени чак у ритопечке винограде.
Велики успех jе постигнут и у ноћи 15/16. маjа 1915. године (по новом календару) када jе деjством руске батериjе уништен код острва Кожаре патролни чамац “c”.
Један од приоретних задатака ново пристигле француске ескадиле у Србији представљали су аустроугарски монитори. Већ 16/29. априла је , са велике висине због снажне ПА ватре. Због слабих резултата постигнутих у дневном бомбардовању одлучено је да се током ноћи понови напад. Ноћни напад је извршен са три аероплана МФ 11, који су летели на малој висини. Постигнути су веома добри резултати. Погођен је монитор Enns коме је нанета мања материјална штета а неколико чланова посаде је рањено. Укупно је тога дана извршено 7 летова у циљу бомбардовања монитора при чему је бачено 16 бомби. Монитори су се због овог привремено преместили из Земуна све док земунска лука није заштићена специјализованим ПА топовима.
Макензенова офанзива
Скоро jедногодишње затишjе у операциjама флотиле прекинуто jе прелазом Макензенових армиjа преко Дрине, Саве и Дунава. Речна флотила играла jе при том важну улогу. Савска група од 1 монитора (,,Szamos") и 1 наоружаног пароброда суделовала jе веома активно код савских прелаза код Jарка, Дреновца, Прогара и Бољевца 23. септембра/6. октобра и 24. септембра/7. октобра, а затим jе све до 7/20. октобра подупирала наступање аустроугарског левог крила.
Дунавска група од 8 монитора и свих патролних чамаца имала jе тежи део задатка: потпомагање прелаза 3. армиjе око Београда, у Сави код Аде Циганлиjе, у Дунаву код Калемегдана и низводно.
У jутро 24. септембра/7. октобра до 0400 часова пребачена су чамцима, као предња трупа, 4 батаљона пешадиjе и искрцана испод Калемегдана, коjа су се укопала испод самог жељезничког насипа. Ситуациjа ових изолованих трупа, са железничким насипом и бедемима Калемегдана пред собом иза коjих по њима деjствовале српске снаге пушчаном, митраљеском и артиљериском ватром, са реком иза своjих леђа, коjа jе поред свега jош била и у надолажењу, постала jе веома критична. У овоj опасноj ситуациjи, коjа jе траjала цео 24. септембра/7. октобар, имало се jедино мониторима захвалити, да су искрцани делови издржали до у ноћ 7/8. октобра (по новом календару), када су искрцана поjачања. Монитори “Koros“ и “Leitha” заузели су положаj непосредно под Калемегданом, у његовоj заветрини уз саму обалу, тако да их српска артилериjа ниjе могла да гађа, док су сами, из непосредне близине властитог десног крила, тукли српске положаjе, коjе им jе аустроугарска пешадиjа наjпре гласом, а касниjе оптички означавала, те тако успели, да протераjу са Калемегдана српску пољску артилериjу. Иначе, jош током пре поднева 24. септембра/7. октобра монитори су успели да неутралишу енглеску батериjу на Врачару. Док су ова два монитора из непосредне близине потпомагала искрцане предње делове, пружаjући им не само материjалну, већ можда jош већу моралну помоћ, три друга монитора “Bodrog”, “Мaros” и “Sava” на смену са мониторима “Тemes”, “Enns” и “Inn” кроз цео 24. септембра/7. октобар и пре подне 25. септембра/8. октобра са горњег краjа Ратног острва гађали су артилериjом средњег калибра циљеве на Врачару и Калемегдану.
Током 24. септембра/7. октобар 1915. године флотила ниjе имала губитака. Следећег, 25. септембра/8. октобра ниjе било тако. Већ у jутро “Maros” jе погођен у надграђе што jе нанело веће губитке, и проузроковало пожар бензина - због ког се морао монитор повући. У подне отвара на “Enns” изненада паљбу француска 140 mm батериjа на Топчидеру, коjа до тада ниjе гађала нити се за њу знало. Батериjа одлично деjствуjе, те већ са четвртим зрном погађа прамац монитора испод водене линиjе. Премда зрно ниjе експлодирало, настао jе jак продор воде у прамчану комору и официрски простор. Командант jе био принуђен да се повуче из борбе и да на, уз помоћ монитора “Leitha” и “Koros”, обали насуче брод коjи тоне.
“Тemes” коjи jе пловио иза “Enns”-a одмах jе прихватио борбу са топчидерском батериjом, али jе како jе већ био уракљен, Французи врло брзо погађаjу крму “Теmes”-a. Парчад зрна пробиjа, истовремно, кормиларску трансмисиjу, парни вод, дно брода и преграде муниционе коморе, те ставља и радиостаницу ван деjства, уjедно на броду избиjа пожар. Од експлозиjе гранате jе било 6 мртвих и 10 рањених. Хавариjе су биле толике, да командант има jош само времена да брод извуче из опасне зоне те да га, уз помоћ реморкера Самсон, насуче. Командант флотиле упућуjе две нове jединице (“Sava” и “Inn”) у борбу и тражи интервенциjу копнене артилериjе, коjа поготком из тешког мерзера (30.5 cm) успева да француску батериjу ућутка, док реморкери одвлаче хаварисане мониторе.
У прелазима на доњем Дунаву — код Дубовца и Банатске Паланке, Ковина и Смедерева - суделовали су немачки моторни чамци, коjи су железницом транспортовани из Висле у Дунав.
Прелазом Макензенових трупа преко Саве и Дунава jе рат за речну флотилу на савско-дунавском воjишту завршен, те отпочиње период интензивног рада минерског одреда на прочишћавању пловних путева.
Током ноћи 6/7 октобра 1915. године (по новом календару) jедна добро маскирана српска батериjа напала jе при прелазу код Мишара Савску групу (jедан монитор и jедан наоружано брод) изненадном и брзом ватром са растоjања од око 500 м, али jе после краће борбе неутралисана од бродске артиљериjе. Том приликом jе монитор претрпео тежа оштећења.
Српска Бродарска команда октобра 1915. године
Импровизовану флотилу Српске бродарске команде почетком октобра 1915. године сачињавали су:
- британска шалупа наоружана са 2 торпеда, jедним Хочкисовим топом и jедним митраљезом а са бритаснком посадом;
- брзи моторни чамац “Слобода” са руском посадом;
- оклопни пароброд “Тимок” на коме се управо почело са монтирањем jедног револверског топа;
- оклопни моторни чамац “Jадар” са jедним митраљезом у куполи;
- моторни чамац “Победа” коjи jе имао предвиђено место за митраљез;
- моторни чамац “Свети Ђорђе”;
- више дереглиjа, око 100 рибарских чамаца, више шлепова (jедан оклопљен тj “блиндиран” позади Аде Циганлиjе) и сплавова.
Довршавана су jош два jача моторна оклопљена чамца, коjа су требала да приме топове и митраљезе у куполама. Jедан од њих jе поринут 22. септембра/5. октобра 1915. године на Ади Циганлиjи и крштен “Далмациjа”, док jе други “Босна” била jош у раду.
Посаду на пловним обjектима су чинили делом страни држављани (коjи као странци нису подлегали воjноj обавези) а делом омладинци, коjи такође нису подлегали воjноj обавези, а коjи су углавном били посада на митраљезима и топовима.
Око 0830 часова 23. септембра/6. октобра 1915. године почела су да падаjу прва артиљериjска зрна на фабрику шећера у коjоj су били смештени Команда Аде Циганлиjе и бродарска радионица у коjоj су се градила, опремала и оправљала пловна средства. Пад мрака ниjе довео до затишjа, артиљериjска ватра jе настављена истом жестином. Све телефонске везе су покидане. Оклопљени шлеп коjи jе служио за прихват посаде са Мале Аде потопљен jе. Слобода jе разнета као да ниjе ни постоjала. У први мрак Победа односи посади на Малоj Ади храну. Посаде поседаjу своjе пловне обjекте. Маjор Кер очекуjе наређење за деjство на своjоj шалупи коjа jе као и остали пловни обjекти под непрекидном шрапнелском ватром. Артиљериjска ватра jе настављена и 24. септембра/7. октобра. Флотила крстари између Мале Аде и Чукарице пошто су све телефонске везе у прекиду. Око 2 часа по поноћи командир мртве страже на Великоj Ади Циганлиjи према Црпари jавио jе да неприjатељ подиже мост. Одмах су послате у извиђање шалупа и “Jадар”. Пошто су дочекани jаком ватром, шалупа коjа jе имала дрвено корито вратила се док jе “Jадар” наставио извиђање узводно но нике приметио ништа сумњиво на реци. Неприjатељски топ са Црпаре га jе своjим снажним деjством приморао да се врати. Око 3 часа исти командир мртве страже jевио jе да се неприjатељ понтонима приближава Ади Циганлиjи. Jадар jе поново кренуо у извиђање и овог пута jе наишао на велико мноштво понтона. У међувремену неприjатељ jе снажном ватром са понтона отерао српске предстраже и започео искрцавање пешадиjе на обалу. У исто време “Победа” и “Свети Ђорђе” су, наизменично одржавали непрекидну везу са Малом Адом коjу су Немци такође напали. Када jе “Свети Ђорђе” неприjатељском ватром онеспособљен упућено jе jедно одељење бродара са обичним чамцима на весла на Малу Аду а ради сваке евентуланости. Друга таква група бродара остала jе у рукавцу Топчидерске реке, испод моста, на путу за Београд. У зору “Jадар” jе поново отпловио до Мале Аде одакле jе пребацио прву групу заробљених Немаца из 102, 104. и 108. пешадиjског пука.
Освануо jе 24. септембра/7. октобар, мутан, суморан и кишовит. Око 8 часова Немци су потиснули српску посаду са узводног врха Аде Циганлиjе ка горњем мосту. Jедан немачки поручник са два митраљеза и послугом понтоном заилази у савски рукавац између десне обале Саве и Аде Циганлиjе са циљем да са леђа туче српске jединице. Пошто су опажени Немци су дочекани снажном и прецизном ватром коjом су онеспособљени сви веслачи на понтону коjи jе наставио да се креће без контроле низ воду. Чим су то приметили, прилазе му српски бродари са чамцима на весла и без пушака заробљаваjу понтон. Одмах су скинути митраљези са понтона и плаирани на десноj обали Саве према доњем низводном врху Аде Циганлиjе где jе надирала немачка пешадиjа. Београдски гимназиjалци - добровољци су тако постали митраљески полсужиоци коjи су одмах отворили ватру по Немцима коjи су се налазили на средини Аде. У то време, долази “Победа” и jавља да jе командир посаде на Малоj Ади затражио митраљеску и пешадиjску мунициjу коjа му jе понестаjала. Одмах jе мунициjа из боjне коморе пренета донета до ушћа Топчидерске реке где jу jе “Победа” прихватила. Међутим, чим се Победа поjавила на отвореноj води Саве отворио jе по њоj ватру jедан неприjатељски митраљез са савског железничког моста и убрзо jе онеспособио за покрет. Нешто по подне чула се жестока борба на Малоj Ади. Jадар коjи jе претходно предао мунициjу српскоj посади на Малоj Ади кренуо jе у извиђање. Чим се поjавио иза низводног врха Велике Аде Циганлиjе отворила су ватру по њему два немачка митраљеза са Мале Аде на шта jе Jадар узвратио ватром са бока и леђа по немачким jединицама коjе су се приближавале низводном врху Велике Аде. Под унакрсном ватром топова са Црпаре и митраљеза са Мале Аде Jадар jе морао да се повуче али jе претходно успео да толико поколеба немачку пешадиjу да jе српска пешадиjа успела да jе потисне ка средини острва ка ивици шуме. Добровољци, дечаци са Победе, скидаjу са ње митраљез и на рукама га носе ка средини Велике Аде. Jадар jе jош jедном зашао Немцима за леђа одакле отвара бочну ватру по њиховим jединицама али се убрзо нашао под блиском ватром немачког митраљеза коjи се налазио на jедном дрвету на Великоj Ади па jе био присиљен да се врати. Други митраљез jе деjствовао по митраљезу са “Победе” кога дечаци остављаjу и jуришаjу са четама VII пука II позива при чему сви биваjу рањени. Пред вече 24. септембра/7. октобра Немци су продрли до испред ужег мостобрана док су горњи немачки мост бродари успели да пре повлачења раскину. Наређено jе да се бродови Бродарске команде припреме за потапљање. Око 9 часова увече маjор Кер jе тражио дозволу да са своjом шалупом нападне Немце на Великоj Ади али му то ниjе дозвољено да не би случаjно погодио српске трупе коjе су се налазиле у непосредноj близини немачких. Након тога jе Кер одлучио да сам потопи шалупу али услед jаке немачке ватре ниjе могао да приђе десноj обали Саве. Због тога Кер са посадом, под наjешћом ватром напушта шалупу, остављаjући jе Србима да jе они потопе.
Целе ноћи 7/8. октобра (по новом календару) немачка ватра ниjе попуштала. И поред тога започело jе извлачење мунициjе, каблова и другог нужног материjала са пловних обjеката, па чак и револверског топа са Тимока и непотребних митраљеза чиjа jе посада онеспособљена за даљу борбу. Под наjвећом опасношћу и са неколико рањених бродара скинут jе митраљез са енглеске шалупе. У 4 часа уjутро 25. септембра/8. октобра наређено jе потапање свих пловних обjеката, евакуисање Аде Циганлиjе и уништавање моста између Аде и Чукарице. Одмах се приступило извршењу наређења и сви обjекти су потопљени. Jедино енглескоj шалупи ниjе могло да се приђе па jе бачена бомба у задњи део и она jе убрзо потонула.
Одбрана Прахова и Кладова
Српска Врховна командаје 2. фебруара/6. марта 1915. наредила да се свим средствима заштити Прахово. Ово обезбеђењеје поверено руском капетану Семенову, који је поставио минске заграде на каналу између села Сипа и Кладушнице. Од Сипа до Кладушнице је постављено седам линија минских запрека између острва и румунске обале. Једна заградаје постављена између острва и српскс обале. Укупно је положено 54 мине. На трећем безименом острву, према румунској страни, постављена су два торпедна апарата. Поред тога, преко канала затегнути су челично уже и ланац. Поред западне стране острва Оградине пуковник Аљин је поставио две групе по 6 мина са електричним паљењем. За заштиту минских зграда постављена су два руска морнаричка топа калибра 75 mm са панцирним зрнима на Брзујки (преко пута Адакале), а друга два са рефлектором код Сипа. Код Кладова су била и два наоружана руска пароброда „Тираспољ" и „Гроф Игњатијев", од којих је овај други стражарио ноћу код села Давидовца. „Гроф Игњатијев" је био наоружан са три топа од 75 mm и два митраљеза, а „Тираспољ" са два топа 47 mm иједним противавионским митраљезом.
Нису само Београд, Крагујевац и Крушевац били брањени против-аеропланском артиљеријом. Још 8. маја 1915. године наређено је формирање против-аеропланског вода у Прахову, који је касније прерастао у батерију од два вода. Ови водови су били наоружани бугарским пољским топовима Шнајдер М 1903 калибра 75 mm.
Интересантно је да је у Кладово стигла и руска против-авионска батерија са топовима калибра 76 mm. Наиме, Србији је из Русије послано седам батерија за одбрану Прахова, Кладова и околине. Једна од тих батерија је била против-авионска, која је била постављена на положају Пренозиште. Касније је због неповољног положаја премештена на нов положај код места званог Велико Лице са кога је било могуће гађати у свим правцима. Задатак батерије је био спречавање извиђања непријатељске авијације и одбрана Кладова и Штаба Крајинског одреда који се налазио у Петровом селу. Секундарни задатак батерије је био гађање околних брда у случају преласка Аустријанаца преко Дунава. Командир ове батерије капетан II класе Миклашевски је преузео команду 23. априла када је утврдио да су сви топови исправни а нишанске справе потпуно нове. Батерија је постигла запажене резултате у дејству по аустро-угарским аеропланима чији је аеродром био неколико километара од обале Дунава у близини Оршаве, на самој обали Црне реке.
Најпре је, 4/17. августа, ватром батерије у оборен један аероплан који је на очиглед свих присутних пао на обалу Црне Реке близу њеног ушћа у Дунав. Нешто касније, 4/17. септембра, оборен је један ДФВ (DFW), који је пао на румунску страну, при чему су оба члана посаде рањена. Трећи аероплан, такође ДФВ, оборен је 8/21. септембра, 10 км јужно од Турн Северина.
ууууууууух
|
