offline
- ltcolonel
- Stručni saradnik foruma
- Nebojša Đokić
- vojni istoričar
- Pridružio: 03 Jun 2010
- Poruke: 4066
- Gde živiš: Novi Beograd
|
- 12Ovo se svidja korisnicima: Šid, proka89, vathra, sasans23, Maksim 3, Khaless, Mercury, Mixelotti, Bane san, 4channer, ikan, lakiluciano
Registruj se da bi pohvalio/la poruku!
Наоружање Српске војске пред Први Балкански рат
Модернизација једне армије је врло комплексан процес и састоји се не само од техничке модернизације већ и од модернизације тј. усавршавања тактике, оператике и стратегије. Да би модернизација имала смисла мора се у њу укључити и војно школство као и обука трупа. Ниво и начин модернизације зависи, пре свега, од усвојене ратне доктрине али, истовремено, има и повратни утицај на саму доктрину.
У историји човечанства познато је више периода у којима је проналазак новог оружја мењао војске и целокупно ратоводство и, поред тога, био фактор од пресудног значаја за мењање саме друштвене структуре. Као пример може послужити проналазак барута. Али, ове промене су се раније одвијале у току дужег времена. Да се послужимо речима генерала Ајзенхауера:“ У мирној прошлости промене су наступале полако и корак по корак. Армије Наполеона кретале су се по западној Европи као и легиони његовог претходника Цезара 18 векова раније.” Пре него што би изазвало пресудне последице, ново наоружање је морало претходно да се примени и испроба у рату.
Војна техника је меродавна за ратоводство јер мења облике а често одређује врсту. Одлучно утиче на састав и формацију борбених снага. Случај и намера при томе играју исту улогу.
У новом веку човечанство је преживело прву индустријску револуцију која је покренута Ватовим проналаском парне машине непосредно пред Француску револуцију. У тој индустријској револуцији војни фактори једва да су играли некакву улогу. У току више од једног века, од Француске револуције па до Првог светског рата војни развој није много утицао на развитак индустрије. Шта више, често је било потребно доста времена док би се индустријско технички развој одразио на војно подручје. У периоду, између Француско-пруског (1870/71. године) и Првог светског рата европско друштво је доживело велике промене док се војна мисао и концепције нису битно измениле. До њихове корените измене је дошло тек у рату 1914-1918. године.
Све до краја XIX века људи, чија је дужност вођење војски, нису се бавили развојем наоружања, премда су сва достигнућа радо усвајали, већ су то остављали бризи специјалиста, најпре занатлијама а касније војним техничарима и инжињерима. Они се нису трудили ни да испоље свој утицај на ратну производњу. Вођење рата на разним поприштима сводило се на маневар оним снагама, које је било могуће регрутовати, наоружати, обучити и издржавати. Може се слободно тврдити да крајем XIX века и почетком XX века питање студије и производње материјала практично није залазило у ратну вештину. Војни писци који пишу о ратној вештини прелазе ћутке преко питања наоружања. Тако је Фон дер Голц, најзначајнији немачки војни теоретичар пред први светски рат а и будући творац савремене турске војске (чувени Голц паша), испитујући услове успеха у рату 1896. године написао: “Најбоља гаранција победе биће – поред добре стратегије и тактике – бројна надмоћност.” Додуше, Голц на једном другом месту говори о значају наоружања (материјала) на морал трупа. У својој књизи “Наоружани народ” Фон дер Голц од 477 страна само једну посвећује наоружању. Интересантно је његово објашњење значаја наоружања: “Исто тако и наоружање је битан услов за успех. Ни најхрабрији војници наоружани копљем и кратким мачем не помажу према магацинкама и олучним топовима.” Слично је писао и Наполеон: “Циљ ратне вештине је да се упознају услови које треба остварити да би се водила битка под повољним условима. Организацију, наоружање и обуку трупа треба извести још за време мира.” Као што видимо наоружање за Наполеона не представља део ратне вештине и тако ће остати и код дугих војних теоретичара (а и трупних команданата) све до Првог светског рата.
Пренаоружавање након завршетка Српско – турских ратова
Маја 1881. године министар војни М. Лешјанин је образложио Народној скупштини да су пушке које су у употреби у српској војсци потпуно застареле и морају се одмах заменити новим. Поред тога оне су биле у врло лошем стању због употребе у два рата (1876 и 1877 – 8. год.). Колико је била критична ситуација са пушкама најбоље говори овај податак. Пограничним сељанима округа Врањског и Топличког као и војницима III позива пограничних села округа Књажевачког издато је 7690 комада спредпунећих пушака с прибором и муницијом а све ради одбране од упада Арнаута. Једине употребљиве пушке маја 1881. године биле су српске Пибоди Мод. 1870 и заплењене турске Хенри Марини Мод. 1871 и Винчестер Мод. 1866. По званичним подацима на почетку рата 1877. године српска војска је располагала, у јединицама, са: 38.526 пушака острагуша система Пибоди, 21.644 пушака острагуша система Грин и 69.021 спред пунећом пушком (руске и венсанке). Треба навести да су ивде скупно дате пушке и карабини. Међу пушкама Пибоди је и 9000 пушака Пибоди калибра 13,9 мм и 1000 карабина Пибоди калибра 11 мм, набављених решењем Министра војног од 28. септембра/10. октобра 1878. године код фабриканта Томаса Седерлеа у Бечу. Током рата 1877/8. године у Пушкарници је преправљено 2308 Гриновача у Пибодушу. Током рата је издато трупама још 3058 Пибодуша (од којих је 2308 преправљених Гриновача), 621 Гринивача, 2500 руских спредњача и 20 камербихсли. Ове последње су почел да се издају када више није било других спредпунећих пушака за издавање. Значи да је српска војска на почетку рата 1877/8. године располагала са 39.276 Пибодуша (укључујући и 1000 карабина Пибоди Мод. 1870 калибра 11 мм), 24.573 пушака система Грин и 71.521 спредпунећом пушком, без камербихсли. Током Другог српско – турског рата од Турака је заплењено 5937 пушака Хенри Мартини и 88 Винчестерки.
Међутим, прирез за наоружање војске заједно са осталим редовним и ванредним приходима износио је 400.000 динара годишње. За набавку 100.000 пушака, из тих прихода, било би потребно 16 година. Због тога је кнез Милан одобрио министру војном да може поднети предлог скупштини да влада може за те потребе да позајми 6,000.000 динара а да се плаћање те позајмице и интереса врши из годишњег приреза који је већ постојао на оружани фонд и из других редовних и ванредних доходака којим је располагао тај фонд.
Народна скупштина је на седници од 20. маја/1. јуна 1881. године донела решење којим је овластила владу да може позајмити 6,000.000 динара у циљу куповине 100.000 пушака. Ово решење је потврдио кнез Милан 19.јуна/1. јула 1881. године.
На предлог министра војног Министарски савет је на својој седници одржаној 6/18. новембра 1881. године одлучио да се повећају дневнице председнику и члановима комисије која је у Оберсдорфу надзирала израду пушака Маузер Мод 80. Истовремено, комисији је послан и мајор Павле Ј. Шафарик.
За српску пешадију наручено је 100.000 пушака 10,15 мм М 1880 код фабриканата браће Маузер и комп. у Оберсдорфу на Некару у Виртембергу. Фирма Маузер и комп. су овај модел пушке поднели на конкурс пошто им је мајор Кока Миловановић уступио своју конструкцију цеви и зрна на извршење и даљу употребу. По уговору фабриканти су били обавезни да предају првих 10.000 пушака за 10 месеци а после тога остатак од 90.000 пушака у партијама од по 5000 пушака месечно. Технички преглед и контролу над израдом требало је да врши комисија коју је министар војни одредио у самој фабрици у Оберндорфу а примање израђених пушака по броју имало је да се обавља у Београду. Фабрика се обавезала да пушке о свом трошку допреми у Србију и било је предвиђено да се плате само оне пушке које исправне уђу у српске магацине. Интересантно је да је уговором био предвиђен и случај да ако током производње ове пушке нека од великих европских сила уведе у наоружање своје пешадије пушке магацинке савршеније конструкције негошто су то биле оне око 1880. године да се израда пушака М 1880 прекине и да ће фабрика Маузер наставити производњу нових магацинки за Србију по новом моделу и уговору само ако опет конкурише са најбољим моделом и са најповољнијим ценама. Све спорове који су се могли појавити током извршења уговора требало је расправити код надлежних српских судова.
Пошто је за државну касу било немогуће да се у потпуности исплате све пушке ако би биле предате по уговореном року до 8/20. новембра 1883. године то је на седници Министарског савета одржаној 5/17. новембра 1883. године решено да се лиферанту пушака продужи рок до 1/13. јануара 1884. године без накнаде са његове стране.
При крају испоруке пушака Мод. 80 Србија је набавила прве брзометне пушке, тачније, у овом случају карабине. Наиме, за потребе коњице набављено је 4000 карабина 10,15 мм Мод. 1884 (без ножева) а за потребе жандармерије и коњице такође 4000 карабина Мод. 1884 (са ножевима).
Као куриозитет споменимо да је Србија осамдесетих година купила и 300 руских пушака острагуша Крнкиног Мод. 1869. и поделила их жандармерији.
Почетком од 1877. године у крагујевачкој Тополивници преправљено је постепено 12 глаткоцевних бронзаних топова од 24 фунте у изолучене острагане калибра 15 цм. Ови топови су се задржали у наоружању све до Првог светског рата премда су већ почетком XX века већ били озбиљно застарели. Почетком XX века налазили су се у наоружању Опсадног артиљеријског парка и то, на пример 1/13. јануара 1902. године било их је 4 у Нишу, 4 у Пироту, 3 у Зајечару и један у Кладову. И по предлогу модернизације Градског артиљеријског пука од 20. фебруара/5. марта 1907. године било је предвиђено да се ови острагани задрже у наоружању и то по 4 оруђа у Нишу, Пироту и Зајечару. По комисијском извештају од 26. јануара/8. фебруара 1907. године овај српски остраган је сматран као застарела конструкција, чији затварач после неколико избачених метака тешко функционише. Дрвени лафет је био дотрајао. Топ је имао само гранату прилично слабог дејства. Граната је вођена оловном обливком. Домет са диоптером је био 4000 метара а са квадрантом 5000 метара. растурање је било велико. Топ је ипак дочекао и балканске и Први светски рат.
Српско-турски ратови су јасно показали да је српска артиљерија опремљена застарелим топовима. Због тога је већ почетком 1879. године решено да се набаве нови топови острагани. У складу са тим послати су стручни официри да обиђу поједине фабрике топова где су требали да присуствују пробама топова. Тако је, на пример, Министарски савет, на седници од 23. јуна/5. јула 1879. године, решио да се артиљеријском мајору Павлу Шафарику и капетану Кости Костићу, који су требали да иду на пробе топова код Крупа у Есену, могу издавати дневнице (првом по 30 а другом по 24 динара дневно) као и да им се плати превоз (И класом пароброда и железнице) од Београда до Есена и назад а за шта су морали, по повратку, да поднесу рачун. У циљу неких техничких грана (израда топова и лафета, барута, рад војне лабораторије као и за школовање професора артиљерије), на предлог министра војног, Министарски савет је на својој седници од 30. августа/11. септембра 1879. године, одлучио да се у Русију пошаље један виши (мајор) и 2 нижа (поручници) и у Беч један нижи (поручник). На предлог Министра војног (Фно 9639) Савет министара је на седници од 22. октобра/3. новембра 1879. године одлучио да се пошаље арт. пуковник Илија Чолак Антић у Аустрију и Италију ради обиласка тополивница у којима су се израђивали челик бронзани топови. Са њим је требало да пође и један мајстор. Поред дневница (за обојицу) пуковник Чолак Антић је добио 1500 динара за откупљивање модела, цртежа итд.
После неуспелих проба са Круповим и Армстронговим топовима Де Банжови топови су издржали све пробе па су 1884. године набављени за српску војску.
На предлог министра војног, одлуком Министарског савета донетом на састанку одржаном 1/13. маја 1884. године, исплаћено је генералу Тих. Николићу, председнику комисије за оцену топовских система, на име путовања у иностранство 2547 динара.
Укупно је набављено 45 батерија пољских и 7 батерија брдских топова тј 270 пољских топова 80 мм Мод. 85 и 42 брдска топа 80 мм Мод. 85, оба француског система Де Банж.
Почетком XX века било је неколико покушаја да се Де Банжови топови модернизују. Када се у јесен 1903. године поставило питање наоружања војске, приоритет је добила артиљерија. Том приликом стигла је понуда фирме Сен Шамон да за 5,000.000 динара преправи старе топове Де Банж.
Међутим Управа ВТЗ је успела да модернизује топ 80 мм Мод 85 и да га претвори у топ са убрзаним гађањем. То је постигнуто тако што је усвојен јапански начин кочења топа чиме је знатно смањено његово трзање. На тај начин је повећана брзина гађања на 3 1/2 до 4 гранате у минуту. Министар војни ђенерал Путника, је на CXXXVII редовном састанку Народне скупштине 5/18. јуна 1907. године потврдио да је одлучено да се Де Банжови топови преправе у Србији на “јапански начин”. Пошто није било довољно кредита а ни радне снаге, није било ни могуће да се одједном преправе сви топови већ је требало да се то уради постепено. Путник је планирао да се поред постојећа 3 дивизиона у сваком артиљеријском пуку формира и 4. дивизион састављен од 3 батерије преправљених Де Банжових топова па да тако сваки пук има 12 уместо дотадашњих 9 батерија. Почетак преправке је био планиран да започне одмах чим се одобри буxет. До јуна 1907. године већ је нешто и урађено по том питању. Већ је била преправљена једна батерија по “јапанском начину”. Међутим, Путник је упозоравао народне посланике да се овом преправком много не добија. Убрзано гађање није износило колико се очекивало већ само 5 до 6, највише до 10 граната у минути (и то код добро обучених руковаоца) за разлику од правих брзометних топова код којих је брзина гађања износила и до 29 граната у минути. Иначе, до тада је већ било, за ове потребе, вотирано 300.000 динара због тога што је претходна партија била мала. Нова партија је повећана да се не би тражио накнадни кредит и што је, како смо већ навели, било предвиђено да се Де Банжови топови преправљају у Србији.
Крајем XIX века војска Краљевине Србије је имала у наоружању 100.000 одличних једнометних пушака (острагуша) система Маузер Кока М.1880 калибра 10.15 мм. Биле су то изванредне пушке, по општем мишљењу најбоље једнометне пушке на свету али их није било довољно за опремање целокупне војске. Још увек је значајан део оперативних трупа био наоружан потпуно застарелим једнометним пушкама система Пибоди М.1870. Србија, из финансијских разлога није могла да набави модерне брзометне пушке а и војни кругови су сматрали да оне нису још довољно усавршене што је било и добрим делом истина. Управо је завршено преонаружавање пољске артиљерије одличним остраганима Де Банж М.85 калибра 80 мм и државне финансије су биле преоптерећене њиховом отплатом .
Тада је добијена понуда Русије о продаји, по минималној цени, 100.000 пушака Бердан Но.2 калибра 10.67 мм. Током 1890.г. у Петроград је отпутовао председник Скупштине да на лицу места потпише уговор о куповини 76.000 Берданки. Комисија је пушке и муницију примила крајем 1890.г. и већ 22. децембра 1890.г. претседник владе Сава Грујић је поднео њен извештај влади. Том приликом је предложено да се одликују извесни Руси чланови комисије. Нешто раније, на седници Министарског савета одржаној 22. новембра/4. децембра 1890. године претседник Сава Грујић је предложио да се II позив народне војске наоружа са Берданкама а спредњаче да пређу онима са преко 50 година. Истовремено, предложио је да се пушке И позива размести у батаљонске магацине. Министарски савет је одлучио да се размисли о овоме. Већ током 1891.г. Берданке су подељене трупама у земљи. Нешто касније су у Крагујевцу израђене каније за бајонете које су војници носили о виску на појасу. У исто време Руси и Црногорци су бајонете стално носили монтиране на пушци. Када су уведене у наоружање брзометне пушке система Маузер М.99 калибра 7 мм, пушке Бердан су почетком овог века предате III позиву, док су пушке Кокинке дате II позиву. Срспки III позив је 1.априла 1902.г. располагао са 75.908 пушака Бердан и са 39,000.000 метака за њих. Тешко је рећи, за сада, зашто је убрзо након тога дошло до промене па је II позив наоружан Берданкама а III позив Кокинкама. У главном 31.марта 1904.г. I позив је располагао са 90.019 брзометних пушака М.99, II позив са 75.916 пушака Бердан и III позив са 93.132 Кокинки . Пошто су Кокинке непосредно пред Балканске ратове делимично преправљене у брзометне, Берданке су остале као једине једнометке у српском наоружању. Пред Балканске ратове Србија је располагала са 193.000 брзометних пушака, 10.000 брзометних карабина и око 75.000 једнометних Берданки . Берданкама је био наоружан III позив све до Крфа када су и трећепозивци пренаоружани.
Расписом од 27. септембра/9. октобра 1891. године било је наређено да све команде и надлештва пошаљу списак официра који би желели да набаве тада ново усвојени револвер Наган Мод. 91. Но како револвери ни до краја 1892. године нису наручени а још мање и испоручени Минситарство војно објавило нови распис 30. јануара/11. фебруара 1893. године У њему се наводи да пошто су настале велике промене у распореду официра (услед премештаја, напредовања, пензионисања итд) неопходно је да команде и надлештва направе нови списак официра који би желели нови револвер и да га пошаљу до краја фебруара 1893. године. Револвери са 100 метака су коштали 61.50 динара у злату и официри су могли да их добију у 6 једнаких рата. Прва рата (у износу 1/6 цене) је требало да се одбије а наплаћивање се вршило у злату. Тако је до краја јула отплата требало да буде окончана и сав новац прикупљен и до 8/20. августа 1893. године послат благајничком одељењу са списком имена. Поруxбина револвера је требало да се изврши одмах по пристизању спискова из команди и то онолико колико буде пријављених.
Револвери Наган су наручени 1897. године. У пролеће 1898. године многе су се команде обраћале Артиљеријско-техничком одељењу министарства војног, са питањем када ће официри добити ове револвере. Из одељења 20. марта/1. априла 1898. године је једним дописом дато на знање да ће револвери бити готови до краја априла а да ће бити раздељени до краја маја.
Увођење у наоружање брзометких пушака, брзометних топова и митраљеза
На 31. седници Министарског савета, којој је председавао краљ Александар Обреновић, одржаној 16/28. априла 1897. године одлучено је да се приступи набавци 110.000 пушака магацинки, 1,000.000 метака за њих, 48 опсадних тешких топова и 500 метака те топове. За ове набавке требало је да се, пре свега употребе још неангажована средства зајма закљученог 1895. године а ако то не буде довољно да се закључи посебан зајам за средства која, евентуално, буду недостајала а за шта ће се накнадно тражити одобрење од краља. На основу ове одлуке одобрена је за, на напред наведене потребе, сума од 25,430.000 динара (6,730.000 за пушке, 15,200.000 за муницију, 1,000.000 за магацине за смештај и фишеклије, 2,500.000 за топове).
Министарски савет је, на 38. седници одржаној 20. маја/1. јуна 1897. године одлучио да се ради набавке пушака и муниције поднесе Народној скупштини предлог за дотације оружном фонду до суме која буде довољна за исплату тих набавки (приближно 20 милиона динара). У исто време, требало је тражити од Народне скупштине овлашћење да се тај зајам чим се укаже потреба може и закључити. Неколико дана касније, 28. маја/9. јуна 1897. године, на 40. седници, Министарски савет је, у вези са претходним решењем одлучио да предложи Народној скупштини повишење приреза од 62% на 75 % и износ те повишице да се дода као дотација оружаном фонду, с тим да се може употребити као амортизација за зајам за наоружање (износ те повишице је требао да буде око 1,300.000 динара а пошто је оружани фонд већ имао дотацију од 400.000 динара то је износило укупно око 1,700.000 динара).
Један део израде муниције за магацинке је био поверен ВТЗ-у и овај посао је завршен до краја августа 1908. године, након чега завод није имао нових наруxбина за муницијом. Поред тога наручено је код фабрике Вајс 12,000.000 метака.
Појавом брзометних пушака указала се потреба да се старије острагуше Маузер Кока преправе у брзометне. Залиха тих пушака износила је 31. марта/13. априла 1904. године 93132 комада .
Још крајем 1902. године покренуто је питање могућности једне комплексне адаптације старих пушака Маузер Кока на петометни систем у калибру 7 мм. У том смислу затражене су понуде изворног произвођача Маузера ("Waffenfabrik Mauser, Oberndorf a/N "), затим од француских завода у Шателроу ("Chatellerault State Arsenal ") и фабрике оружја у Будимпешти ("Fegyvergyar"). Прву понуду је дала фабрика из Будимпеште септемра 1903. године а почетком 1904. године понуду је дао и Маузер који је прихватио и да кредитира адаптацију. Међутим скупштина је о овом питању расправљала тек 1906. године. Након жучне дискусије (интересантно је да је много посланика било за то да се усвоји мађарска понуда) донета је одлука да се посао конверзије Кокинки препусти – крагујевачком заводу. Сходно томе је јуна 1906. године одобрен кредит од 2 милиона динара за набавку неопходних машина а радове је требало извести у року од две године. Годину дана касније за ову сврху у Штајеру ("Waffenfabrik Steyr") је купљено 50900 цеви које су стигле током те 1907. године.
У ВТЗ су, у међувремену, успели да пушку Мод. 80 претворе у брзометну. Разрада новог петометног магацина и других конструктивних детаља као и руковођење читавом операцијом било је препуштено управику Пушкарнице ВТЗ пензионисаном потпуковнику Гојку Ђурићу. Комисија која је требала да испита и испроба ову пушку, током прве половине 1906. године добила је врло добре резултате. Од старе пушке коришћен је сандук механизма и затварач, а набављене су нове цеви од 7 мм, које су уграђиване у сандук механизма. Вршено је проширивање магацина на капацитет од 5 метака, прерађено је чело затварача и рађен нови извлакач и кундак. Нова пушка је добила нов назив Маусер-Миловановић-Ђурић М 1880/1907 или скраћено М 80/07.
Међутим, са почетком преправке се и даље чекало, не због тога што се није знало где ће се извршити преправке већ зато што су за ово била тачно одређена средства а планом наоружавања је био тачно одређен број пушака па није било сигурно да ће се са предвиђеном сумом моћи да подмире и трошкови за набавку машине, за проширење фабрике и уопште за целу инсталацију потребну за израду пушака. Тек када су прорачуни показали да је за одређену суму могуће преправити онолико пушака колико је утврђено у скупштини могло се приступити њиховој изради. Тако је тек у пролеће 1907. г. министар војни ђенерал Радомир Путник потписао решење о преправци пушака.
Коначно, припреме за ова значајан подухват су завршене јануара 1908. године. Одмах после тога је започета производња делова а јуна исте године и сама преправка пушака. Бројне тешкоће до којих је долазило приликом производње пушака и поред застоја нису довеле до трајне обуставе овог рада. Радници су дневно адаптирали од 100 до 120 Кокинки па је до до 12/25. маја 1910. године адаптирано 34000 пушака.
Како је пар дана раније наручена преправка још 17000 пушака то значи да је била планирана преправка 51000 пушака а не 50000 како се обично у литератури износи. Од планираних 51000 пушака прерађено је 43000 а остале су коришћене за резервне делове већ преправљених пушака. Прекид рада на преправци имао је за последицу отпуштање са посла 400 радника пушкарнице (4/17. марта 1911). с тим у вези је поднета интерпелација војном министру. Наиме, поводом недовршене преправке пушака у војнотехничким заводима група од 11 народних посланика поднела је 10/23. јануара 1912. године интерпелацију војном министру.
Споменимо и да се у литератури, до сада није спомињало да је од 17000 наручених пушака, у ствари, 2000 требало да буду артиљеријски карабини који никада нису направљени. Због тога су српски ариљерци прошли кроз оба балканска и први део Првог светског рата (до Солунског фронта) практично без личног ватреног оружја (наравно осим официра који су имали револвере и неколико ордонанса по батерији који су имали карабине).
Осврнимо се на и прекид испорука преправљених Кокинки. Разлог је врло прост. По формацији Српској војсци је 31. марта/13. априла 1904. године било потребно 193565 брзометних пушака (без карабина) да наоружа комплетан I и II позив а она је располагала са 90015 пушака Маузер М 99, што значи да је недостајало још 103546 комада тј око 150000 са III позивом. План је био да се око 50000 пушака добије преправком Кокинки а да се око 100000 набави у иностранству. Набавком 30000 пушака М 99/07 у Штајеру током 1907. године и намераваном преправком 51000 (или 50000) Кокинки потпуно је пренаоружан I позив већ до краја 1907. године а да су све Кокинке преправљене био био пренаоружан највећи део II позива за чије поптпуно пренаоружавање би недостајало још 22-23000 пушака. Како је до маја 1910. године било адаптирано 34000 Кокинки српска војска је имала око 154000 брзометних пушака тј довољно за комплетан први позив и око 45% другог позива. Због тога је наручено још 15000 пушака и 2000 карабина. До марта 1911. године произведено је још 9000 пушака али је у међеврумену рану јесен 1910. године у Немачкој (са фабриком Маузер) склопљен уговор о набавци још 32000 пушака М 1910 од којих је 4800 стигло до краја 1910. године. Како су остале стигле у Србију до средине 1911. године није било више потребе за даљом преправком Кокинки јер је са последњих 9000 преправљених Кокинки и 32000 нових Маузерки Србија имала око 195000 брзометних пушака што је било довољно за наоружавање комплетног првог и другог позива, додуше без минималне резерве од 10%. Но српски Ђенералштаб је планирао велику набавку пушака из будућег кредита од 250 милиона динара па се у стручним круговима сматрало да нема потребе за преправком старих пушака.
Од тешке артиљерије Србија од 1878. до 1897. године није ништа набављала. Коначно када је 1897. извршена поруџбина она је извршена тек 1902. године. Након горе споменуте 31. седнице владе, на предлог министра војног одлучено је на 51. седници Министарског савета, одржаној 20. септембра/2. октобра 1897. године, да се управник ВТЗ-а потпуковник Влајић пошаље у Париз ради набавке оружја у Француској. Требало је саопштити француској влади да је српска влада у начелу прихватила услове које јој је ова поставила као и жељу Србије да што је могуће пре добије ново оружје. На 17. седници Министарског савета одржаној 30. новембра/12. децембра 1897. године на предлог министра војног одлучено је да се мајсторима, контролорима и подофицирима, који су послати у Француску ради пријема извесних војних набавки, повиси дневница од 15 на 20 динара у злату. Фабрика Шнајдер је испоручила 16 дугачких топова 12 см Мод 97, 22 хаубице 12 см Мод 97 и 6 мерзера 12 см Мод 97, тј укупно 44 артиљеријсих оруђа. Међутим због проблема са исплатом потпуна реализација ове наруџбе се отегла све до 1902. године.
Наиме, чак ни до 31. децембра 1901. године испоручена оруђа нису добила батеријске приборе као ни резервни топовски прибор. Пристигла муниција није била напуњена ни лаборисана. А број фишека је био потпуно недовољан. Топови су имали 1089 фишека са пуњењем од 2000 гр (тј само 68 по оруђу). Код хаубица и мерзера ситуација је била још гора. За хаубице је било 300 фишека са пуњењем од 550 гр (13 фишека по хаубици) а и за мерзере 300 фишека са пуњењем од 450 гр (50 фишека по мерзеру). Јасно је да оруђа до краја 1901. године нису била оперативна.
Код наруџбине из 1897. године показали су следећи недостаци:
На хаубицама и мерзерима опаљивач није дејствовао добро. Механизам је био компликован и игла, која је имала да пробије капислу, није функционисала добро. У ВТЗ-у је опаљивач замењен другим, с основом чекића и он је добро дејствовао у шта се уверио и одбор. Због спорости администрације ова измена на опаљивачима до краја 1907. године није била извршена на свим оруђима.
Код тешких топова проблем је био у разорним гранатама које нису експлодирале добро и правилно.
Након пристизања хаубица и мерзера од 1. маја 1901. године почео је да дејствује и II хаубички дивизион (4. и 5. хаубичка и 6 мерзерска батерија) као саставни део градског артиљеријског пука и то пре свега у административном погледу. Овај дан ће касније хаубичка артљиерија празновати као дан свог настанка. Иначе, још пре тога краљевим указом од 29. марта 1901. године за првог вршиоца дужности команданта II хаубичког дивизиона постављен је артиљеријски капетан I класе Светомир Матић. Интересантно је да ће тек након формирања II дивизиона бити формиран и I хаубички дивизион (1, 2. и 3. хаубичка батерија).
Кажимо и пар речи о српској градској артиљерији. Следећи попис од 1. априла 1902. године јасно показује ралику између градске артилерије и опсадног артилеријског парка. Наиме, оруђа могу да се поклапају али и не морају. Тако су Шнајдерова оруђа улазила у састав опсадног артилеријског парка али не и у састав градске артилерије. Поред тога из овог пописа сазнајемо да градска артилерија није имала утврђену формацију. Да погледамо шта је 1. априла 1902. године улазило у наоружање градске артиљерије: 9 см челични остраган 13 (4664 граната, 661 шрапнел, бојевих фишека 5325, фрикционих упаљача 5590), 10,66 см челичних острагана 8 (3676 граната, бојевих фишека 3676, фрикционих упаљача 3836), 12 см жљебни бронзани спредпунећи 19 (5753 граната, 410 картече, бојевих фишека 6163, фрикционих упаљача 6468), 12 см жљебни мерзера 36 (граната 14491, фрикционих упаљача 15211), 12 см челичних острагана 4 (граната 3735, шрапнела 543, картеча 122, бојевих фишека 4400, фрикционих упаљача 4620), 15 см острагана кратка 1, 15 см бронзана острагана Цариградска кратка 2, 15 см бронзана острагана Цариградска дугачка 2 (за сва три топа од 15 см: граната 1346, шрапнела 657, картеча 101, фишека 2104, фрикционих упаљача 2209), 15 см српска бронзана острагана 12 (граната 6668, фишека 6668, фрикционих упаљача 6998), 8 см челичних острагана 12 (граната 3925, шрапнела 2268, картеча 1185, фишека бојевих 7378, фрикционих упаљача 7743), 15 см челичних острагана обалских 3. Од тешке артиљерије I позив је имао колико је било предвиђено формацијом тј 6 челичних мерзера 15 см М. 97, 22 челичних хаубица 12 см М. 97 и 16 челичних острагана 12 см М. 97. Од муниције за мерзере од 15 см М. 97 било је 1500 шрапнела, 300 обичних и 1200 разорних граната. За хаубице 12 см М. 97 било је 6600 шрапнела, 1100 обичних и 3300 разорних гарната. За мерзере и хаубице је било укупно 14000 бојевих фишека и 14700 фрикционих упаљача. За топове 12 см М. 97 је било 3200 шрапнела, 1600 обичних и 3200 разорних граната, 8000 бојевих фишека и 8400 фрикционих упаљача.
Када је у јесен 1906. године примио команду над Градским артиљеријским пуком пуковник Светозар Јовановић је одмах формирао стручну комисију од 3 виша официра градског артиљеријског пука са задатком да детаљно изврши преглед свих оруђа која су у наоружању градске артиљерије. Комисија је, после дугог рада завршила свој посао 22. октобра 1906. године поднела извештај команданту пука а који 26. октобра прослеђен министру војном. По мишљењу комисије осим опсадних топова 12 см Шнајдер Кане М. 97 друга артиљеријска оруђа нису имала никакву вредност, не само зато што су застареле конструкције, него и зато што су дуготрајним коришћењем потпуно истрошена и добрим делом била неисправна. Сва та оружја су ушла у састав опсадног артиљеијског парка 1878. године, претходно издржавши два српско – турска рата а затим и рат са Бугарском. Пошто се по споменутом извештају ништа није предузело командант Градског артиљеријског пука је 12. децембра 1906. године формирао нову комисију од истих људи (команданти оба батаљона градске артиљерије и командант опсадног парка) да утврди: која су оружја потпуно неупотребљива па их треба избацити а која се са мањим преправкама ипак могу задржати у наоружању. Поред тога комисија је требало и да утврди шта се од муниције може задржати онако каква је сада а где треба заменити упаљаче или барутно пуњење или једно и друго. Наравно и да се утврди коју муницију није могуће осавременити и да се таква избаци из наоружања. Коначно комисија је требало и да утврди шта треба набавити од новог материјала да би пук могао да извршава своје наменске задатке. Пошто је примио извештај комисије командант пука је уз своје коментаре послао министру војном. Ми ћемо овде у изводима дати оба документа.
Комисија је у свом извештају од 26. јануара 1907. године команданту пука између осталог навела и следеће.
Да би се констатовало стање у коме се налазе сва оруђа која су у ОАП а која служе за наоружање Градске Артилерије, као и то, да ли су још и колико способна да одговоре условима садашњег модерног наоружања, нужно је да се о сваком калибру по наособ, донесу оцене свију његових особина, закључак ће сам по себи доћи: да ли је дотичан калибар способан да одговори условима садашњег модерног наоружања – стога ће се комисија тога реда држати.
8 см Крупови топови – По конструктивним и балистичким особинама застарели – Барут црни – Употребом дотрајао – Даљина дејства гранате до 3000 м, шрапнела до 2200 м. Дејство зрна никакво, вођење оловном обливком.
9 см Крупови топови – Све мане 8 см топова важе и за ове топове.
10,66 см Крупови топови – Заробљени су од Бугара. Употребом дотрајали. Лафет дрвени дотрајао. Зрно једно са дуплодејствујућим упаљачем; вођење бакарним прстеном. Функционисање затварача после неколико избачених метака рђаво. Растурање зрна велико. Гађа до 3600 ,
12 см Крупови топови. – Застареле конструкције, употребом дотрајали (заробљени од Турака) затварач тешко функционише. Вођење зрна помоћу оловне обливке. Дејство слабо. Темпирни упаљач са поделом на секунде и осмине – турски, функционише рђаво (Шрапнела за њих више нема), Растурање велико. Гађа до 4000 м.
12 см топови М. 97 Шнајдер Кане. Оруђа су модерније конструкције, али ипак у погледу пуњења и гађања и што немају никаквог заклона – штита нису најусавршенија. Барут малодимни. Употребљиви су као опсадно оруђе само им разорне гранате не дејствују правилно.
12 см спред пунећи топови система Лахит потпуно застарели.
12 см спред пунећи мерзери – нису ни за какву употребу.
15 см српски острагани – Застареле конструкције. Функционисање затварача после неколико избачених метака тешко. Лафет дрвени дотрајао. Има само гранату, чије је дејство слабо. Вођење оловном обливком. Гађа диоптром до 4000 м и квадрантом до 5000 м. Ратсурање велико.
15 см Крупови топови на обалском лафету. За сада су употребљиви.
Детаљније неисправности на сваком појединачном топу, види се из раније поднетог комисијског извешћа.
Тако је дакле стање оруђа којим располаже наш ОАП. Као што се из предњег види само 15 цеви 12 см дугачких топова М. 97 и 3 цеви 15 см Крупова на обалском лафету, ни један калибар није више за употребу, као опсадни топови и према томе српска Градска Артилерија, има за у озбиљним приликама да рачуна на на тих 18 оруђа са додатком 22 хаубице 12 см и 6 мерзера 15 см Хаубичког пука, као мобилан део за праћење војске.
Овај врло суморни извештај командант Градског артиљеријског пука је нешто ублажио па је његов извештај минситру војне мало другачији.
Градска артљерија образује 27 батерија од којих се формирају 3 градска одредам од којих сз 14 батерија у Нишу, 6 у Пироту и 7 у Зајечару. У складу са предлогом да се избаце из наоружања Крупови острагани од 8 см и 9 см, 12 см мерзери и 12 см спред пунећи дугачки и кратки бронзани топови остало би у Нишу 9 батерија , у Зајечару једна и у Пироту 2 батерије. Тако би у употреби остало 8 челичних Крупових острагана 10,66 см, 4 челична Крупова острагана 12 см, 12 српска острагана од 15 см и 15 топова Шнајдер Кане М. 97. Сва остала оруђа је требало расходовати као неупотребљива.
Тако би у Нишу остале 3 батерије од 4 и једна батерија од 3 топа 12 см М. 97, једна батерија српских острагана 15 см од 4 топа, једна батерија Крупових челичних острагана од 12 см од 2 топа и две батерије Крупових челичних острагана од 10,66 см од по 4 топа. У Пироту би била једна батерија од 2 челична Крупова острагана од 12 см и једна батерија од 4 српска острагана од 15 см. У Зајечају би остала само једна батерија од 4 српска острагана од 15 см.
Коначно командант Градског артиљеријског пука је предложио да се набаве још 17 дугачких топова од 12 см, 20 дугачких топова од 15 см, 36 хаубица од 15 см, 12 мерзера од 15 см и 12 мерзера од 24 см.
На корицама фасцикле у којој су били смештени ови извештаји пише: Одлуком Пов. Ђ.О/У Бр. 473 од 10. јула 1907. допис је стављен у акта до када се прилика буде указала.
Та прилика се неће никада укзати. Српски војни врх је потпуно правилно одлучио да развије тешку пољску артиљерију у виду хаубица од 120 мм и 150 мм а од тешке градске артиљерије је одустао. Разлог је врло једноставан. Турска као примарни непријатељ није имала озбиљнијих утврђења до Једрена и Чаталџе. Каква таква утврђења су постојала и у Скадру и Јањини али су ови градови излази из интересне сфере Србије. Ни Аустро – угарска на српској граници није имала озбиљнијих утврђења која су тахтевала јача оруђа од пољских хаубица калибра 120 мм и 150 мм. Једноставно – Србији није ни требала снажна градска артиљерија.
Уочи своје погибије краљ Александар је започео преговоре са Шкодом о испоруци брзометних пољских топова. Крајем 1903. године испоручена је једна батерија. Пробна гађања са топовима система Шкода су извршена у два наврата и то 20.јануара/2. фебруара и 23. јануара/5. фебруара 1904. године Овим топовима је била наоружана 3. батерија дунавског артиљеријског пука. Гађање од 20. јануара/2. фебруара је вршено у Топчидеру и то у присуству министра војног, начелника главног ђенералштаба, инспектора артилерије и великог броја официра. Циљ гађања је био да се топ представи јавности а тек даља исптивања су требала да дају могућност стручњацима да оцене да ли за овим брзометним материјалом има потребе или не. Овај Шкодин топ је имао повратник у виду спиралне опруге.
Набавка брзометних топова у Србији првих година XX века је позната у српској историографији као “топовско питање”. Рече је о врло сложеној спољној и унутрашњој политичкој борби у којој је само техничко питање играло секундарну улогу. Апсолутно је немогуће на само пар страна објаснити све закулисане радње које су се догађале у том периоду од краја 1903. до краја 1906. године. Основно је да је на крају у Србији превагнуло потпуно исправно схватање да се, из спољно политичких разлога, морају по сваку цену набавити француски а не немачки топови. Поготово аустријски Шкодини топови нису долазили у обзир. У сваком случају, каснија ратна пракса је недвосмислено показала да су набављени Шнајдерови топови превазилазили Крупове топове по свим карактеристикама осим квалитета упаљача за гранате и шрапнеле. Због тога ће касније у Србији премда се започело у Крагујевцу са изградњом фабрике за израду упаљача по Шнајдеровој лиценци то бити током изградње измењено и биће завршена фабрика за израду упаљача по Ерхардовој лиценци тј практично истих упаљача које је користила немачка армија. Због свега наведеног овог пута ћемо само укратко набројати шта је наручено и испоручено од брзометне артиљерије.
У јесен 1903. године поставило се питање наоружања војске. Приоритет је добила брзометна артиљерија. Стигла је понуда фирме Сен Шамон да за 5,000.000 динара преправи старе топове Де Банж. Прелиминарни уговор са Шнајдером је склопљен 7. новембра 1906. године а 12. новембра са синдикатом Отоманске банке. Била је предвиђена куповина 45 батерија пољских топова и 9 батерија брдских топова са 500 до 750 метака на сваки топ. Касније је наруџбина проширена са још 2 коњичке батерије. Тако је на основу ових наруџбина укупно испоручено 45 пољских и 2 коњичке батерије са топовима 75 мм Шнајдер М 907, као и 9 брдских батерија 70 мм М 907.
Током 1909. године расписан је зајам од 150 милиона на основу кога је требало набавити 8 батерија хаубица 120 мм, 2 батерије хаубица 150 мм, 4 мерзера 150 мм, 40 батерија брзометних топова 75 мм са по 2000 метака и за преправку 192 Де Банжових топова. Убрзо се од задњег одустало. Кад је реч о хаубицима понуда Шнајдера је износила 4.385.000, а немачког Ерхарда 3.157.120 динара за тих 10 батерија са муницијом, тј. 28% јефтиније од Шнајдера. На крају је уговор у фебруару 1910. склопљен са Шнајдером, углавном из политичких разлога. И сам министар војни генерал Радомир Путник се залагао да се наоружање наручи у Француској. Због тих допунских набавки закључен је нови зајам од 150 милиона динара. Хаубице су испоручене већ у току Првог балканског рата, преко ослобођеног од Турака Солуна и одмах су по доласку у Србију послате на Једрене, осим 16 хаубица 120 мм. Што се тиче брзометних топова они су били нешто модернији од раније наручених и носили су ознаку пољски топови 75 мм Шнајдер М 907А. Основна разлика је била у нишанским справама. Старији топови М 907 су имали нишанске справе са зависном нишанском линијом способне само за директно гађање а нови М 907А су имали нишанске справе са независном нишанском линијом способне и за непосредно тј индиректно гађање. До избијанја Балканског рата испоручено је 15 батерија са топовима 75 мм М 907А тј укупно 60 оруђа. Турци су у Солуну запленили 52 управо пристигла српска топа Шнајдер. Није јасно колико су стварно од ових топова стварно увели у наоружање а колико су Грци затекли у Солуну при ослобођењу града. По неким каснијим списковима српске артиљерије испада да је Србија укупно добила 34 батерије а да су Турцима остале 6 батерије тј 24 топа. Међутим, по релативно поузданој турској литератури Турска армија је на почетку Првог светског рата имала 52 брзометна топа Шнајдер из плена.
Српска војска је у I Балканском рату располага са следећом артиљеријом: 188 брзометних пољских топова Шнајдер 75 мм М 1907 (47 батерија), 60 брзометних пољских топова Шнајдер 75 мм М 1907А (15 батерија), 36 брдских брзометних топова Шнајдер 70 мм М 1907 (9 батерија), 32 брзометне хаубице Шнајдер 120 мм М 1910 (8 батерија), 8 брзометних хаубица Шнајдер 150 мм М 1910 (2 батерије), 180 спорометних пољских топова Де Банж 80 мм М 85 (30 батерија) , 30 спорометних брдских топова Де Банж 80 мм М 85 (5 батерија), 22 спорометне хаубице Шнајдер 12 цм М 97, 6 спорометних пољских мерзера Шнајдер 15 цм М 97, 17 спорометних градских дугачких топова Шнајдер 12 цм М 97 и 65 оруђа у градском опсадном парку.
Српска војска је релативно касно набавила митраљезе. Међутим, још крајем 1892. године Србија је покушала у Енглеској, ради пробе, набави један митраљез Максим. Наиме, министар иностраних дела Ј. Авакумовић је 23. новембра/5. децембра 1892. године упутило захтев српском посланику у Истанбулу да од Отоманске владе затражи одобрење да се пропусти транспорт једног митраљеза Максим од Солуна до Србије. Но, отоманске власти су одбиле да дозволе транспорт митраљеза о чему је српска влада обавештена првих дана јануара 1893. године.
Почетком XX века било нових покушаја са набавком, али недостатак новца и прека потреба да се набаве брзометни топови присилили су српски \енералштаб да набавку митраљеза остави за боља времена.
Коначно је током 1907. године одлучено да се набави 100 митраљеза. Да би се изабрао најбољи митраљез Министар војни је наредио 24. децембра 1907/5. јануара 1908. године да се изврше упоредне пробе. Истовремено је формирана посебна комисија (састављена од 3 артиљеријско техничка и 2 трупна официра) која је требала да донесе одлуку о најбољем митраљезу. Испитивање је вршено у Крагујевцу и на теренима у околини Чачка и Краљева, где је извођено и бојево гађање.
Комисија је најпре извршила пробе са митраљезима Максим (Maxim) , Шварцлозе (Schwarzlose) и Мадсен (Madsen) . Додуше, на тестирање је стигао и митраљез система Хочкис чилски (Hotchkiss) али је на самом почетку проба имао такве застоје у механизму да је морао да се повуче са тестирања за извесно време. Током проба пријављен је, накнадно, и лаки митраљез Хочкис а и тешки митраљез Хочкис (Хочкис чилски) је наставио са пробама. Тако су на пробама укупно учествовала пет модела митраљеза и то три тешка (Максим, Шварцлозе и Хочкис) и два лака или како су се тада звала ручна митраљеза (Мадсен и Хочкис).
Испитивање је вршено по опширном програму који је обухватао и чисто техничка испитивања и испитивања на терену. Главна је пажња обраћена на балистичке особине, на брзину и тачност гађања на разним даљинама, на величину опасног простора по дубини и ширини (кошење), на гађање на великим даљинама, као и на брзо и сигурно функционисање митраљеза. Важна карктеристика је била издржљивост у дугој непрекидној ватри. Сматрало се да митраљез треба да поседује могућност непрекидне ватре од најмање 1000 метака а по могућству и свих 2000 метака и то све без промене положаја. Све до појаве пратећих пешадијских оруђа (топови 37 мм и минобацачи) ово је било могуће а после појаве пратећих оруђа брза промена ватреног положаја ће постати императив. Управо због овог услова, митраљези са ваздушним хлађењем (Хочкис) и ручни митраљези нису практично долазили у обзир, само митраљези са воденим хлађењем су омогућавали овакву непрекидну ватру. Практично се избор свео на митраљезе система Максим и Шварцлозе.
После обимних проба комисија је, на својој седници 22. фебруара/6. марта 1908. године, одлучила да се усвоји митраљез система Максим, уз неке мање поправке. Затим су извршене и последње насилне пробе Максима са 15.000 метака. Коначно су пробе завршене 26. фебруара/10. марта, после чега је 5/18. марта комисија обавестила Министра војног о својој одлуци. Министар војни ђенерал Степа Степановић је 7/20. маја наредио да се ове примедбе доставе фабрици DWM у Берлину и да ова изврши поправке па да тако поправљени митраљез пошаље у Србију. Све дотле и остали митраљези су остали у комбинацији. Пошто је фабрика послала преправљени митраљез у Србију, Министар војни је 20. септембра/3. октобра 1908. године наложио комисији накнадне пробе. Пошто су и те пробе извршене решено је према препису Министра војног АБр. 7432 од 20. октобра/2. новембра 1908. године да се усвоји у наоружање Српске војске митраљез система Максим М.09. Интересантно је да у том решењу пише Максим М.08, али је то највероватније штампарска грешка, јер се већ у следећим документима овај митраљез назива М.09.
Митраљези су испоручени током 1909. године и поред великих проблема са транспортом због блокаде од стране Аустро-угарске. Неки од њих су испоручени и преко Русије и Одесе. Цена митраљеза Максим је била 10.000 динара по комаду.
Наређењем Министра војног ђенерала Михаила Живковића био је отворен у Београду, од 5/18. септембра до 4/17. октобра 1909. године, “Привремени курс за обуку официра у руковању и употреби митраљеза”. Из сваког пешадијског и коњичког пука био је упућен по један командир (капетан I или II класе) и по један пуковски пушкар. Командант курса је био коњички потпуковник Живојин Бабић (предавао и тактичку употребу митраљеза) а наставници: артиљеријски мајор Ђорђе Шпартаљ (настава гађања и фортикација), пешадијски капетан И класе Велибор Требињац (опис, руковање, чишћење и паковање митраљеза и његовог прибора - Требињцу се за посуживање митраљеза придодавао мајстор Љубомир Петровић као помагач) и артиљеријски капетан И класе Голуб Цонић (опис, руковање, чишћење и паковање товарног прибора и за маневровање одељењем од 2 и 4 митраљеза). У овој митраљеској школи гађања испробана су 4 Максима из којих је испаљено 30.000 метака без икаквог квара. Комисија која је примала митраљезе у Берлину такође је избацила велики број метака и на ни једном митраљезу нису биле примећене никакве опасне и штетне мане.
Наредбом Министра војног од 3/16. априла 1910. годоне одређени су, по потреби служне, први командири митраљеских одељења при пуковима. Тиме су митраљези Максим М.09 постали оперативни у Српској војсци. Са овом првом испоруком сви пешадијски пукови I позива су добили по једно одељење (од по два вода са два митраљеза) од 4 митраљеза. Такође и сва 4 коњичка пука у коњичкој дивизији су добила по 4 митраљеза. За опремање осталих јединица, као и неопходну резерву, било је потребно још 150 митраљеза.
Српска влада је новембра 1909. године потписала уговор у Француској о зајму од 150,000.000 динара. У склопу тог зајма била је предвиђена сума и за набавку 150 митраљеза. Премда је Српска војска већ имала у наоружању 100 митраљеза Максим, због јаког притиска Француза да се оружје набавља у Француској, једно време се размишљало о набавци ручних митраљеза Хочкис М.1909. Један од главних аргумената, оних који су хтели да пристану на овај захтев, је била знатно нижа цена Хочкиса од свега 6.000 динара. Начелник Артиљеријско техничког одељења пуковник Недељко Вучковић се у једном реферату од 31. јануара/13. фебруара 1910. године жестоко супротставио овом предлогу инсистирајући на набавци митраљеза Максим. На срећу, ово мишљење је превладало и тако је набављено још 150 митраљеза Максим М.09. Ипак Министар војни је у свом допису од 23. фебруара/8. марта 1910. године изнео неколико ситнијих примедби које су усвојене и затражено је од фабрике ДЊМ поступи у складу са њима при испоруци ове серије од 150 Максима.
Српска војска је на почетку Балканских ратова имала у оперативним јединицама 230 од 246 набављених митраљеза. Сваки пешадијски и коњички пук је имао по 4 митраљеза. Такође, многи самостални коњички дивизиони су имали по 2 па чак и 4 митраљеза. Овако је било и током Првог светског рата све до повлачења кроз Албанију и доласка на Крф. Ту су, преостали митраљези Максим послати у Француску на репарацију, док је Српска војска добила митраљезе Сен Етјен М.07 и (у мањем броју) Хочкис М.14. Репарирани српски Максими су затим употребљени на западном фронту. Нешто српских Максима су запленили и Аустроугари који су их такође употребили у борби. Мањи број Максима М.09 је био у наоружању Војске Краљевине Југославије где су преправљени на калибар 7,92x57 мм Маузер. У војсци Краљевине Југославије званична ознака овог митраљеза је била (након прекалибрирања) 7,9 мм М. 09С.
|
