Varvarinska bitka - Pokušaj rekonstrukcije

• 4Ovo se svidja korisnicima: vathra, sasans23, ljubasav, fonspeakerfon
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

ВАРВАРИНСКА БИТКА
ПОКУШАЈ РЕКОНСТРУКЦИЈЕ




“Срби не могу захтевати да Русија претпостави корист једне мале земље, као што је Србија, користима простране руске царевине, нити да она за Србију води рат са свим осталим државама, жртвујући себе”

Кнез Позоровски, руски командант на доњем Дунаву 1807-1809. године



Унутрашњом неслогом уздрмана, Србија је једва успела да преживи турску офанзиву у лето 1809. године. Снажном руском офанзивом септембра 1809. г. на Доњем Дунаву приморана је Порта да повуче гро својих трупа из Србије. Турци су оставили само Гушанца Алију да брани отете крајеве. Ипак, чим се главнина турских трупа повукла, Срби су убрзо потукли Гушанца и поново ослободили поробљене крајеве источне Србије. Свима, па и Русима било је јасно да су Срби дошли у тешку ситуацију највише руском кривицом. Због тога се пред крај 1809. године у руском главном стану, где су већ стигли неки српски главари, настојало да се српске старешине измире међу собом и да се поправи што је те године грешено.
Руски цар Александар није био задовољан својим командантима у Влашкој. После смрти кнеза А. А. Прозоровског, цар је поставио, на његово место, кнеза Багратиона. Међутим, убрзо је сменио и њега и поставио на његово место грофа Каменског.
Порта, такође није била задовољна исходом ратних операција у 1809. години. Она се није могла помирити са стањем у Србији па је одлучила да коначно реши тај проблем. Због тога је већ крајем 1809. године припремила планове за нови напад на Србију, али је са друге стране покушавала и да преговорима умири Србе нудећи им низ уступака.
Карађорђе се почетком 1810. године, такође, спремао за рат, али сам није хтео да први почиње операције не само из спољнополитичких већ и унутрашњих разлога.
Тако су све зараћене биле незадовољне исходом ратних операција 1809. године и све су спремале за наставак рата док је истовремено текла жива дипломатска активност од Париза до Петрограда и од Лондона до Истанбула.
Истовремено, руско-француске супротности почеле су се испољавати убрзо после Тилзита. Сусрет двојице царева у Ерфурту 1808. године их није уклонио. Главни узрок овоме су биле дубока антипатија и нетрпељивост највећег дела руског племства и владајућих кругова према француској револуцији и самом Наполеону. Русији је тешко падала и обавеза да примењује континенталну блокаду, која је руској пољопривреди наносила осетне материјалне штете. Зато се континентална блокада из године у годину све више кршила и поред наређења цара Александра.

Рат и коалициони рат

Нема ни малих непријатеља ни малих савезника, које би једна велика држава - ма колико моћна- могла да омаловажава.

Жомини, Преглед ратне вештине, Београд, 1952, 45

Најбитнији чинилац у рату су међународни односи. Они су ти који, по правилу, одређују циљ и карактер рата а најчешће и његов исход. Због тога, незмисливо је проучавање ратова, без проучавања међународних односа везаних за њих.
Да би војска успешно остварила постављене циљеве у рату треба створити повољне дипломатске, унутрашњо-политичке и економске односе. Спољнополитичка припрема обухвата склапање савеза, образовање коалиција држава, обезбеђење неутралности суседних држава и др. Склапајући савезе и каолиције дипломатија се по правилу руководи принципима чисте добити и користи. При избору савезника она обично узима у обзир његове снаге, заинтересованост за рат и географски положај. Укратко, политика ствара повољне услове за рат.
Акт расуђивања који врши историчар јесте у томе да рат, који проучава, правилно схвати у овом погледу, да га не сматра или не направи нечим што он по природи односа не може да буде. Војна историја као забележено искуство, ако се исцрпно проучи, показује све разнолике чиниоце који чине рат, не заборављајући ни једног од њих. Може се поделити на ратну историју и историју ратне вештине. Прва, детаљно износи сваки рат, са циљем, који се желео постићи сваким маневром и борбом. Поред ратних дејстава даје и преглед политичких збивања везаних уз рат. Историја ратне вештине испитује развитак ратне вештине у разним епохама, а у односу на политичко и друштвено уређење зараћених држава, водећи рачуна и о стратегији, тактици, опреми и наоружању зараћених страна, њиховом економском потенцијалу, моралу итд. Њен циљ је да омогући да се дође до општих начела која важе у рату (на пример начело груписања снага, начела изненађења, начела јединства дејства итд.).
Теоријски, основни војни циљ рата увек треба да буде савлађивање непријатеља. За то је потребно разбијање непријатељске војске (ако она нешто представља) заузимање непријатељске престонице и по могућству окупација целе непријатељске територије. Обично је довољно задовољити један од горе поменутих услова да би се постигла победа у рату, али понекад чак ни задовољење сва три услова нису довољна.
Овај циљ се препоручује само тада, ако је оружана сила државе која тежи том циљу, довољна да извојује одлучну победу над непријатељем и да изврши напор који је потребан да би се победа искористила до оне тачке где успостављење равнотеже није могуће. Затим, треба водити рачуна о политичкој ситуацији, да се таквим успехом не присили нека друга држава да интервенише на страни побеђеног. Јасно је, да би једна од зараћених страна имала горњи циљ, мора да има велику моралну и физичку надмоћ.
У супротном, имамо рат са ограниченим циљем, тј. циљ ратног акта може бити само двојак: освајање неког малог или осредњег дела непријатељске територије или одржавање сопствене до повољнијих тренутака. Премда на први поглед изгледа да слабија страна треба да води само одбранбени рат, тј. да има негативни циљ, ипак мања држава може себи поставити себи и позитиван циљ, али она тада мора тако одлучно и радити, тј. мора напасти противника. Ишчекивање и неодлучност у овом случају је апсурдно и погубно.
Споменули смо раније да је рат политички инструменат, из тога произилази да војнички циљ рата мора бити усклађен са политичким циљем рата и да први треба да произиђе из другог. Величина захтева и политички односи зараћених страна најодлучније утичу на ратоводство. Чести су ратови где су изукрштани међусобно супростављени утицаји великих сила. Њихова политика мора имати велики утицај на политику зараћених страна тј. на њихове политичке намере. Са друге стране, политичке намере морају бити одмерене према ратним средствима са којима се располаже. Дакле, политичари су ти који узимајући у обзир национални интерес, међународно окружење и реалан однос снага треба да одреде циљ и карактер рата.
“Задатак је врховне команде уништење непријатељских борбених снага; ратни је циљ да се избори такав мир који одговара захтевима државне политике. Задатак политике је да постави и одреди циљеве које треба остварити помоћу рата, да даје владару савете у том смислу како у току и пре рата; методи решења овог политичког задатка не могу да не утичу на вођење рата. Путеви и средства вођења рата увек ће зависити од тога да ли се желе постићи већи или мањи резултати, да ли ће се захтевати анексија територије или не, да ли се жели освојити неки објекат као гаранција потраживања и за који временски период.”
Србија 1810. г. није могла имати за циљ савлађивање и уништење непријатеља тј. Турске, али је ипак могла водити нападни рат са ограниченим циљем. Тај циљ је могао бити непосредно позитиван, тиме што би се освојио један део непријатељске територије. Корист од тога би била што би се ослободио један део вековима поробљене територије, за коју би се могло надати да ће по закључивању мира остати у саставу Србије. Поред тога, тим освајањем би се ослабиле турске државне и војне снаге док би се српске повећале. Проблем би настао при одбрани, која је морала да следи после офанзиве. Ова одбрана је могла постати изузетно опасна. Слабљење српске оружане снаге би зависило највише од географског положаја ослобођеног земљишта. Уколико би оно било допуна сопственој територији и уколико би лежало на правцу дејства главних српских снага, утолико би их мање слабило. Ако би се овај предео, напротив, простирао између непријатељских области, ако би имао ексцентричан положај и незгодно земљиште то слабљење би видно порасло.
Међутим, рат 1810. г. је био коалициони рат у коме су заједно учествовале Русија и Србија. Додуше, Русија је била много јачи партнер, али с обзиром на скромне снаге које је ангажовала у овом рату за њу је била веома значајна сарадња Србије, поготово кад се узме општи однос снага на Балкану. Због тога, Србија је могла да се одлучи и на дефанзиву у циљу да сачува стечено. Сама Русија, због међународног односа снага није могла ни да помишља на рат у коме би покушала да обори Турску. Руски циљ је морао да буде врло ограничен, освајање једног дела непријатељске територије (излазак на Дунав) и обезбеђење независности Србији, а и то су били маскимални циљеви. Додуше, једини ефикасан начин за њихово испуњење је било уништење турске армије у Европи што Русима никако није полазило за руком.
Основно питање при проучавању рата 1810. г. је да ли је Српска војска требала да покуша офанзиву у циљу освајања једног дела турске територије, или да дефанзивом очекује решење на главном руском-турском војишту. Затим, без обзира да ли се одлучи на офанзиву или дефанзиву, да ли је способна да издржи јаку реакцију Турске војске а да је ова не избаци из равнотеже. Поред тога, поставља се питање да ли је Српска војска могла дефанзивним дејствима да сачува територију на споредним фронтовима, тј. да ли неби на једној другој страни изгубила више него што би на другој добила. Треба водити рачуна да се при нападу са ограниченим циљем, много већи значај мора посветити одбрани других тачака, које он не штити непосредно, него при нападу који је управљен против тежишта непријатељске државе или оружане силе. Ово, опет захтева истовремену офанзиву на свим правцима и тиме веома много отежава спровођење начела концентрације снага.
Планирање ратних дејстава је и Карађорђу и Каменском компликовало и то што је то био колаициони рат у коме је један члан коалиције био много јачи. У европској политичкој традицији је да се државе савезима обавезују на узајману помоћ за случај напада или одбране али не тако да интереси и непријатељства једне треба да важе и за другу. Када две државе склапају савез или ратују против треће обично у читаву операцију улазе као у трговачки посао. Сваки улаже, према величини опасности којој има да одоли и користи коју може да очекује, по деоницу од 30.000 до 40.000 људи и поступа тако да при томе може изгубити само ову деоницу. Никада нећемо видети да држава која заступа ствар неке друге узима ову тако озбиљно као своју сопствену. Ако заједно ратују, шаље јој у помоћ осредњу војску, а ако ова није имала успеха, сматра да је ствар донекле свршена и гледа да се што јевтиније извуче. То су истине које је знао још Клаузевиц. У осталом, као што је Прозоровски рекао српским депутатима у Јашију јануара/фебруара 1809. г.: “Срби не могу захтевати да Русија претпостави корист једне мале земље, као што је Србија, користима простране руске царевине, нити да она за Србију води рат са свим осталим државама, жртвујући себе.” На жалост у савезима између Русие и Србије, прва је ризиковала само углед велике силе а друга и свој опстанак као независне државе.

• 3Ovo se svidja korisnicima: sasans23, mikrimaus, fonspeakerfon
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

О односима Русије и Србије као савезнице, поред већ наведених речи Прозоровског најбоље објашњење за руски став даје познати руски војни теоретичар Свечин у свом чувеном делу “Стратегија”: “Мала држава претставља вредност у рату само у том случају ако своју војску безусловно потчињава командовању велике државе.” И даље :“Ми, ни у ком случају, не проповедамо великодржавну охолост у односу према малим земљама. Савоја је 1706. године била камен спотицања за освајачки план Луја XIV. Не сме се негирати војни значај Србије 1914. године за руски фронт. Но, ако је Русија ступила у рат због свог малог савезника, није ли она имала право да каналише његову политику и стратегију ? И ако је притисак руске Врховне команде на српску стратегију понекад био неразуман, погрешан, те грешке, као и свака друге, не могу да се супротставе самом принципу.” Међутим, Свечин је потпуно у праву када тврди да слабији савезник не сме да дејствује сасвим самостално и да његова војска не сме да тежи посебним циљевима. Тиме се грубо крши, основно војно начело о концентрацији снага у времену и простору и омогућава непријатељу да туче раздвојене снаге савезника, на исти начин као Наполеон у Италији 1796. г. Треба примети да Турци нису могли да имају неку велику корист од концетрације снага против једног од савезника Срба или Руса. То је показао рат 1809. г. Они су тада постигли одлучујућу надмоћност над Србима али их је руска офанзива спречила да ову надмоћност искористе у Наполеоновом стилу. Разлог је био у томе што су они били слабији од Руса узетих самих без Срба тако да ни велики успех против Срба није мога да има пресудан значај на главном - руском фронту. Наполеон је био слабији од Пијемонтско-аустријске коалиције али је био јачи од сваког члана те колације појединачно, бар на италијанском војишту.
Управо ово је имало велики значај за израду турског ратног плана. Рат 1809. г. је дефинитивно показао да се Србија не може војнички оборити док је у савезу са Русијом. Било какава офанзива на Србију није имала смисла ако турске снаге концентрисане према Русима нису биле у стању да истовремено одрже равнотежу на фронту. А оне то, очигледно, нису биле у стању. Чак ни кад 1811. г. буду готово у потпуности жртвовали српски фронт и постигли велику надмоћност над Русима на доњем Дунаву, неће бити у стању да потуку Кутузова. Турци ће 14. октобра 1811. г. прихватити битку код Рушчука у којој ће претрпети тежак пораз, после којег ће 40.000 турских војника остати у окружењу на десној обали Дунава. Ускоро ће остаци ове армије (12.000 људи) капитулирати док су остали помрли од глади и болести. Ово је приморало Порту на преговоре. Ова битка је потврдила да је најбоља турска стратегија била у избегавању борбе и чекању повољне међународне ситуације, тј момента када ће Русија морати да изађе из рата због сукоба са Наполеоном. Тада је требало све снаге бацити на Србију, покорити је и ставити Русе пред свршен чин. Видећемо касније да ли су Турци тако поступили.


Ратне операције Руске војске 1810. године

Пошто није успео да постигне одлучујуће резултате током 1809. године Багратион је био принуђен да врати своје трупе у зимовнике у Влашкој и Молдавији.
Руско командовање је за пролеће 1810. г. планирало велику офанзиву у Бугарској у циљу постизања одлучујуће победе. Армија предвиђена за ову офанзиву је знатно ојачана а добила је и новог команданта у лику младог грофа Н. М. Каменског, који се прочуо у рату са Швеђанима у Финској. Међутим, прве операције су започеле по раније припремљеном Багратионовом плану.

Царским указом од 4. фебруара 1810. године за команданта Молдавске армије, уместо књаза Багратиона, је постављен Каменски. Пре одласка на ратиште Каменски је добио упутства од цара у којима је од њега захтевано што пре склопи мир са Османским царством и то силом оружја. У то време Молдавска армија је бројала 85000 људи од којих је по наређењу цара 40000 требало употребити за операције, 25000 оредити посаде за гарнизонаи обезбеђивање мира у Молдавији а 20000 поставити у стратегијској резерви у Молдавији. Србе је требало убедити да делују офанзивно а у том циљу треба им послати у помоћ посебан одре под командом искусног генерала. Предложен је и офанзивни ратни план али је ипак и наглашено да му се оставља слобода акције на терену, зависно од развоја ситуације. Једино се инсистирало да мора натерати Турке на мир на основу царских 12 тачака.
Каменски је стигао у Јаши 7. или 12. марта 1810. године. Затекао је армију од 78000 људи од којих 7500 болесних. Јединице су биле распоређене у Влашкој и Моладавији а корпус С. М. Каменског (старијег брата главнокомандујућег) у северном делу Добруџе. Турци још нису били спремни за ратне операције. Везир је сконцетрисао 20000 у Шумли, око 10000 се налазило у другим тврђавама на Дунаву а исто толико у Пазарџику. Ипак Камнески није мога кренути у наступање услед недостатка фури и провијанта. Због тога је морао најпре да снбде војску са највећим делом потреба као и да покуша да подигне морал који није био баш на највећој висини. Крајем априла Каменски је пребацио корпус свога брата ка Трајановом валу где је овај 5, маја прешао дунав у Гирсова Куљњев а после четири дана и главнина руских снага је прешла преко Дунава. До средине маја војска је била спремна за извођење операција и релативно добро снабдевена – на пример провијанта је било за 40 дана. Коначно 14. маја армија је одмаршовала ка Карасу где се 18. маја спојила са корпусом С. М. Каменског. Ту је главнокомандујући извршио поделу своје армије генералу Уварову је потчињена претходница а у саставу армије су остали корпуси 1. Маркова, 2. Есена, 3. Рајевског и 4. Левиза. Самостални корпуси су били под командом С. М. Каменског и Ланжерона.
Главнина (претходница, 2, 3, 4. и корпус Ланжерона) је 18. i 19. маја кренула ка Силистрији. Стaрији Каменски са својим и 1. корпусом Маркова је одмаршевао ка Пазарџику који је освојио 22. маја после боја са турским снагама од 10000 људи под командом Пеливан паше. У међувремену, 19. маја Зас је овладао Туртукаем и започео опсаду Рушчука. Главнина је 21. маја пришла Силистрији. Главнокомандујући је лично извршио рекогносцирање утврђења, након чега руковођење опсадом предао Ланжерону потчинивши му и корпус Рајевског. Остале снаге главнине је, као резерву, распоредио у Калипетри и на путу ка Гирсову. Ноћу 24. маја, пошто је посада Силистрије одбила да се преда, постављени су редути и батерије. Током 26. маја израђене су и траншеје и започето бомбардовање да би већ 30. маја Турци ступили у преговоре након чега се тврђава предала са 190 оруђа и већом количином муниције. Гарнизон је пуштен да оде у Шумлу. Одмах затим, 1. јуна заузет је и Разград. За заузимање Силистрије, Разграда и Пазарџика Каменски је награђен орденом Св. Владимира 1. степена.
У међувремену 31. маја везир је послао опуномоћеника Каменском у циљу закључења примирја. Каменски је, као услов за потписивање примирја, захтевао да Турци прихвате раније изнете услове руског цара од којих је најважнији био да Турци признају Дунав као границу између Русије и Турске. Претходница је отишла за Шумлу а 2. и 3. јуна за њом је следила и главнина која се од тада налазила под Силистријом. Истовремено друге јединице су се приближавале Јени Базару и Козлуџи, полако се припремајући за опсаду Рушчука и Варне. Руске снаге су 10. јуна пришле Шумли на десет врста. Генерал Фридерици је извршио рекогносцирање утврђења и закључио да се оно налази у врло лошем стању па је решено да се на Шумлу изврши директан напад без предузимања опсадних радова. Планирано је да најпре старији Каменски са 13500 људи нападне на левом крилу (од правца друма из Јени Базара) и на тај начин привуче пажњу на себе а да затим крену у напад десно крило (6000 људи, Левиз) и центар (16000 људи, Рајевски). Изјутра 1. јуна кренуло се у напад који се од самог почетка лоше одвијао. Руски напади и турски контранапади су настављени током целог 11. и 12. јуна без већих резултата премда су Руси овладали неким турским утврђењима. Током ових борби Руси су изгубили око 750 а Турци око 2000 људи.
Убедивши се да је немогуће заузети Шумлу на јуриш Каменски је решио да Турску посаду примора на предају глађу. Истовремено је под утиском неуспеха под Шумлом писао цару са предлогом да се у преговорима са Турском одустане од неких захтева пре свега везане за уступке кнежевинама (влашкој и молдавској), да се одустане од контрибуције, да се за Србију уместо независности траже само нека додатна самоуправна права и да граница између Русије и Турске буде на реци Серет. Ови предлози су одбије од стране руског цара. Каменски је започео опсаду Шумле са 35000 људи док је турски гарнизон бројао 40000 људи. Успео је да доведе гарнизон у врло тежак положај јер је Турцима почела да понестаје муниција а и храна. Више пута су одбијени и турски испади и утврђења. Одбијени су везирови предлози за примирје јер Турци нису прихватали руске услове. Бомбардовање тврђаве је започето 28. јуна из батерија на левом крилу али су баш тог дана Турци успели да спроведу у Шумлу већи транспорт провијанта обезбедивши посаду тако за још три недеље. Везир 29. јуна објавио како се Порта никад неће сагласити са руским условима за примирје.
Положај руске армије је озбиљно погоршан. Развучена на фронту од 80 врста није била у стању да спречава Турке да снабдевају своје опседнуте снаге па да их и ојачавају. Опсада Рушчука се развијала врло споро а морала је да се дигне блокада Варне. Турци су се спремали за офанѕиву у Малој Влашкој а истовремено, по информацијама које добијао руски штаб, Исмаил бег се спремао да нападне на Србију. У Варни је прикупљено око 15000 турских војника који су претстављали озбиљну опасност за главину руске армије.
Каменски је одлучио да остави главину својих снага за обезбеђење своје главног комуникацијског правца и то као гарнизоне у Разграду и Силистрији са главним задатком осматрања турских снага у Шумли. Истовремено он сам би освојио Рушчук и затим прешао планину Балкан. За осматрање ка Шумли и Варни остављено 23 – 24000 људи под командом старијег Каменског, Ланжерон је са 4500 људи посео Разград сам главнокомандујући је са 10000 људи кренуо 3. јула ка Рушчуку. Генерал Зас је покушао да заузме ово утврђење пре доласка Каменског али се његов напад извршен 6. јула завршио потпуним неуспехом. Када је 9. јула Каменски стигао до Рушчука успео је да ту концентрише око 22000 људи са 100 артиљеријских оруђа. Гарнизон у Рушчуку је бројао око 20000 људи под командом храброг Бошњак аге. Бомбардовање Рушчука је заполето 11. јула но сва оштећења су Турци током ноћи поправљали. Изгубивши стрпљење Каменски је решио да нападне 18. јула али је због јаке кише напад одложио за 22. јули. Руси су напад започели рано изјутра у 3.30 часова у шест колона. Бошњак ага је врло вешто распоредио своје снаге и већ до 8 сати изјутра потпуно разбио руске нападне колоне. Скоро сви команданти колона и већи део официра били су избачени из строја, војска је почела да се колеба па је у 8 сати изјутра Каменски наредио поблачење. Био је то најтежи пораз руске војске у том рату. За четири и по сата Руси су имали у убијеним и рањеним 363 официра и 8000 нижих чинова.

• 2Ovo se svidja korisnicima: sasans23, fonspeakerfon
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Управо у то време и везир у Шумли, који је до тада ту прикупио око 60000 људи решио је да крене у офанзиву са циљем да разбије руске снаге око Рушчука. Да би одвратио пажњу руског командовања са главног циља напада наредио је једном корпусу од око 30000 људи да изврши напад на снаге старијег Каменског. Но овај напад на Каменског се завршио неуспехом и тусрке снаге су биле принуђене да одступе у Шумлу. Но и Каменски је закључио да није могуће истовремено нападати и Шумлу и Рушчук и длучио је да скоро све снаге концентрише ка Рушчуку. Старијем Каменском су сотављене снаге неопходне само за одбрану а све остало је концентрисано ка Рушчуку. Средином августа Каменски је пред Рушчуком имао око 30000 људи. Међутим, гарнизон овог града очекујући помоћ од везира у Шумли не само да није хтео да се преда већ се и врло активно бранио задајући велике проблеме опсађивачима.
У то време у Батини било је концентрисано око 30000 Турака који су имали задатак да се споје са главнином сераскера Осман паше која је кренувши из Шумле, преко Разград требало да нападне руску главнину код Рушчука. Сазнавши за ово Каменски је оставио под Рушчуком и Журжеом око 14000 људи а са остатком од 21000 војника и 62 артиљеријска оруђа стигао 24. августа пред Батину где се до тада прикупило око 40000 турских војника. Каменски је напао турске положаје 25. августа у 7 сати изјутра и до ноћи су била заузета 4 од 5 турских утврђења док су турске снаге које су прихватиле битку на отвореном пољу биле у потпуности разбијене. Изјутра 27. августа турска пешадија која је бранила последње утврђење предала се. Руски губици су износили око 1400 људи погинулих и рањених док су Турци имали око 5000 погинулих и рањених и 4681 заробљеног. Руси су заробили и 14 артиљеријских оурђа и 78 застава. За тај успех Каменски је награђен орденом Св. Андреје Првозваног. После ове победе одред генерала Сабанејева је таузео Трнов. Сам Каменски се вратио ка Рушчуку где су 15. јула Турци капитулирали и у Рушчуку и у Журжу. Руси су заробили 247 артиљеријских оруђа са великом количином муниције и 42 заставе. Турским гарнизонима је допуштен слободни одлазак.
У то време Каменски је био веома забринут са стањем у Србији против које је дејствовало око 30000 Турака. У помоћ је послат одред генерала Заса са око 4000 људи. По доласку из Русије 9. дивизије Каменски је одлучио да заузме Никопољ и освоји преостала утврђења на Дунаву до српске границе. Након тога, намеравао је да присили везира на битку на отвореном пољу где би одсудно потукао. Одред књаза Вјаземског је 28. септембра послао ка Турну а сам је 9. октобра кренуо са главнином ка Никопољу. Послат из Систова одред грофа Воронцова је овладао градовима Плевна, Ловче и Селви а затим се спојио са главнином. У међувремену, 10. октобра заузет је Турну а 15. октобра су Турци предали и Никопољ и то још пре него што је стигао Каменски са главнином. Почетком октобра и Србија је била очишћена од турских снага. Са наступањем зиме Каменски је сматрао да није могуће наставити ратне операције пре свега због очајног стања друмова а и недостатка фуражи. Оставио је три дивизије у дунавским утврђењима а остале снаге је, средином новембра, разместио у зимске квартире у књажевинама. Главни квартир је пренет у Букурешт.
Мале Влашке 12. марта, преко Великог Острва у Брзу Паланку. Прелаз је извршио без флотиле на обичним чамовима. Одмах је напао и разрушио шанац у Брзој Паланци. Затим је кренуо у наступање на југ, остављајући Кладово себи иза леђа. Напредујући ка Прахову очистио је Турке са Зимне и Михајловца, где су се ови били јако утврдили. Порушивши и још неке друге, мање шанчеве, шанчиће и куле, већ 13. марта је био пред Праховом. Одатле је јавио Каменском да су турска утврђења на сваком кораку и да му спречавају напредовање ка Неготину.
Исајев је убрзо добио наређење да се повуче и концентрише војску на другом положају а у Крајову је упућен генерал Цукато да утврди обичан кордон. Било је то у складу са новим ратним планом грофа Каменског.


Варваринска битка

Генерал гроф Каменски је у Малу Влашку посла одред под командом генерал мајора грофа Цуката. Цукато је имао задатак да координра своја дејства са српским снагама пре свега у правцу Видина. Маја се одред налазио у Малој Влашкој на левој обали Дунава од Турн Северина до ушћа Олте. Цукато је из одреда издвојио посебан одред под командом генерал мајора Исаијева за директно садејство са српским снагама на десној обали Дунава између Брзе паланке и Неготина.
Пошто је 9. јула 1810. године поразио Турке код Алексинца Карађорђе је са својим снага започео опсаду Бање. Истовремено се Цукато плашивши се продора Турака из Прахова у Малу Влашку ограничио на блокаду Кладова, Брегова и Неготина. Почетком августа Цукату је као појачање, из Рушчука, стигао одред пуковника грофа Орурка (Ладошки мушкетирски пук и 5 ескадрона Вољинског уланског пука) што му је омогућило да постигне успех против Турака код Брегова.
Међутим руски неуспух на главном војишту (под Шумлом и Рушчуком) омогућили су Турцима да на српско војиште пребаце са главног војишта значајне снаге и предузму одсудну офанзиву из два правца – од Ниша и из Босне. На молбу Карађорђа Цукато је Србима 16. августа из Брегова упутио као помоћ одред пуковника грофа Орурка ојачан са Донским козачким пуком Исајева четвртог, два коњичка топа и одредом Срба од 300 људи.
Орурк је 22. августа стигао пред Бању коју је заузео на јуриш изгубишви при том 219 људи (36 погинулих и 176 рањених).
Гроф Орурк (Ладошки пешадијски пук, 4 ескадрона Бољинског уланског пука, козачки пук, 600 Арнаута и 10 артиљеријских оруђа, тј око 2500 људи) је 23. августа 1810. године стигао у Делиград где се састао са Карађорђем. Заједничке снаге су сутрадан 24. августа стигле у Варварин. Овде је Карађорђе успео да убеди Орурка да је неопходно да се поседну раније напуштени шачеви у Јасици. Током ноћи 25/26. август руско српске снаге су стигле у Јасику где су се налазила пар дана раније напуштана три српска шанца. Главни српски шанац се налазио на простору данашње црке. Други шанац се налазио на крају Јасике према Кукљину на потесу званом Велика Градина поред потока Оџинца. Трећи шанац је био на брду Јагодњаку изнад Јасике и Срња. Не знајући за долазак Руса Хуршид паша је рано изјутра 26. августа са својим снагама (око 15.000 људи) кренуо у насилан прелазак Западне Мораве код Јасике. Треба напоменути да се корито Западне Мораве налазило око 1,5 км јужније од данашњег тј ближе Крушевцу. Турци су започели прелаз Мораве на броду (на данашњем потесу званом Маква) и наступање ка главном српском шанцу код данашње црке. Овај шанац је бранио лично Карађорђе а поред српске пешадије имао је два српска и један руски топ а као непосредна резерва налазио ескадрон Вољинских улана. У резерви, у турском логору, остао је Исмаил беј са друге стране Руси су чинили другу одбранбену линију. Потиснувши српску коњицу на десном крилу Турци су кренули у њихово гоњење али су у то налетели на Ладошки пук и руску артиљерију. Нашавши се пред неочикаваном плотунском пушчаном и артиљеријском ватром Турци су се поколебали и кренули у повлачење. Орурк је наредио да се развије колона у коју је била сконцетрисана његова руска пешадија и крене у напад. Он је командовао центром, десним крилом је командовао мајор Воеводски из Вољинског пука а левим крилом потпуковник Савоин. У исто време руски улани и козаци су напали турско лево крило са тежњом наткриљавања. Српске јединице су такође кренуле у жесток противнапад и све то је довело до панике међу Турцима и њиховог паничног бегства. Исмаил бег је прикупљајући бегунце покушао нови напад преко Мораве али овог пута на лево крило српско руских снага. Прешавши реку његове снаге су напале ладошке каре али су се нашле под унакрсном пешадијском и артиљеријском ватром. То је довело до новог паничног бегства Турака ка Крушевцу. На њихову срећу гроф Орурк није кренуо у њихово гоњење па су Турци успели да око Крушевца среде своје редове. Бој је трајао око седам сати а Руси и Срби су у њему имали 15 мртвих и 33 рањених.

Dopuna: 01 Avg 2011 0:00

Здружене српско руке снаге су се повукле на варваринско поље где су већ постојали српски шанчеви. Орурк је ужурабано ове шанчеве ојачао, истоверемно наредивши да се село Варварин премести са места где се до тада налазило (отприлике код дашњег руског споменика) на место где се данас налази. Разлог за пресељење је био тај што су куће сметале дејству српске и руске артиљерије а претила је и опасност да турска артиљерија запали куће па би дим од запаљених кућа сметао браниоцима.
Ахмед Хуршид паша је са својим снагама (око 10 - 15.000 људи) кренуо у наступање 5. септембра и 6. септембра одмах из маршевског поретка кренуо у напад на српске и руске положаје. Орурк је сазнавши за долазак Турака на време распоредио 4 пешачке каре од по 150 људи (две каре из Ладошког пешадијског пука и две каре српских регулараца) испред главном редутом чији је задатак био да на себе привуку главни турски напад. Главнина Турака је заиста напала ове каре из којих је најпре испаљено неколико плотуна по непријатељу који је нападао у неуређеној маси. Када се Турци пришли на домет ефикасне картечне ватре каре су се нагла измакле у страну остављајући простор руској и српској артиљерији за ефикасну картечну ватру. Премда су били на моменат заустављени Турци су поново кренули у јуриш на главни редут али их је снажна артиљеријска ватра и пушчана ватра псречила да њиме овладају. После више неуспешних напада на редут Хуршид паша је своју главнину усмерио у напад на српско – руско лево крило под командом пуковника савојина. Али их је и овде дочекала снажна картечна и пушчана ватра и приморала на повлачење. Приметивши да је у турским редовима настала пометња Орурк је наредио противнапад који је довео до растројства турске снаге које су кренуле у бегство. По Орурковој процени у овој борби Турци су имали преко 1000 људи избачених из строја, Руси једног погинулог козака и 2 официра и 37 војника рањена а Срби 15 погинулих и 49 рањених. Од руских официра контузовани су поручници Пишков и Потушински. Руси су имали и 13убијених и 23 рањених коња.

• 1Ovo se svidja korisniku: sasans23
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

- наставак -

Сазнавши да ће Турци поново напасти Орурк је 9. септембра наредио са утврђења ојачају. Поред постојећег изграђена су још три мања редута. У 9 сати изјутра 10. септембра 1810. године Хуршид паша је наредио нови напад на српско руске снаге. Српско руска артиљерија је одмах отворила ватру на шта је узвратила турска артиљерија. Артиљеријска канонада је трајала пуна три часа. Видевиши да руско српске снаге немају намеру да напусте утврђења Хуршид паша је наредио да се започне обхођење српско руског десног крила. Да би ово спречио Орурк је наредио српској коњици под командом Хајдук Вељка да нападне лево крило турских снага у наступању. Као противмеру Хуршид паша је наредио својој коњици да нападне далеко малобројнију српску коњицу. Српска коњица је била приморана на постепено повлачење ка сопственим положајима али тако да турски коњаници у гоњењу изложе своје бокове унакрсној ватри. То се управо и десило – турска коњица је потпала под унакрсну картечну и пешадијску ватру што је изазвало пометњу међу њима. Уочивши то Хајдук Вељко је наредио противнапад који је довео турску коњицу у потпуно ратсројство и панично бегство повукавши са собом део пешадије. да би спасао ситуацију Хуршид паша је наредио делу коњице коју је сачувао у резерви да нападне српску коњицу са циљем да је одесче и опколи али је Орурк упутио у помоћ српским коњаницима 4 уланска ескадрона, козачки пук Исаијева и српске добровољце. Турци нису издржали овај напад и повукли су се у свој утврђени логор одакле су убрзо затим наставили повлачење преко Мораве и даље ка Нишу.
У борбама 10. септембра Руси су имала 2 официра и 25 војника рањена а Срби 3 убијена и 10 рањених. Корнет Вољинског уланског пука Лихатнскиј је рањен пушчаним зрном у ногу акорнет истог пука Познански је контузован у груди. Руси имали и 24 убијених и 16 рањених коња.
Вест о српској победи у Варваринској бици била је објављена становништву Београда 21. септембра 1810. године, у 08.00 часова, са 12 топовских граната. Тако су пропала турски покушаји, с циљем да се угуши устанак и поново запоседне Србију.
Храброст, издржљивост, вера у самоодржање одликовали су српске и руске војнике. Највише су се истакли Хајдук Вељко, Станоје Главаш и Јован Курсула. За јунаштво у овом боју ресавска војска под командом милосава Ресавца и параћинска коњица под командом буљубаше Кутуле дариване су са по једним барјаком. Победом у Варваринској бици повраћено је сампоуздање устаника и вера у тријумф слободе. Отклоњена је велика опасност од отоманске најезде и крвавог покоравања Карађорђеве Србије.
Исход Варваринске битке још је значајнији ако се посматра у односу на тешке српске поразе у 1809. години и суморно стање у Србији у те године. Србија је, супротно црним предвиђањима, опстала још три године. Значај победе је био утолико већи што је омогућио повратак српских устаника на границе од пре пораза на Чегру, крајем маја 1809. У томе су значајан удео имале и снаге које је окупио Карађорђе у Шумадији. Унутар њених граница, осим територије Београдског пашалука, нашла се и Крајина, Црна река, Кључ, Алексинац, Бања(Соко), Параћин, Крушевац, Стари Влах-Студеница, као и Јадар и Рађевина.
Варваринска битка је остала и вечни симбол заједничке српско-руске борбе за слободу.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Поздрав историчарима

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Хвала Љубасаве.
Извињавам се што има доста штампарских грешака којих нема у оригиналном тексту. Не знам зашто али су неке речи па и реченице исечене нарочито тамо где је било ж слова.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Po Vuku Karadžiću Hajduk Veljko je bio ranjen u Varvarinskoj bici kuršumom u šaku tako da do kraja života nije mogao da je sasvim skupi.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Да ли неко може да ми препоручи неку књигу о српско-турским ратовима и уопште ратовима 19 века.
Читао сам од Саве Скока војводу.Путника и Степу Степановића.Генерално начин на који су написане је мени врло интересантан.Уопште ми није сувопарно већ врло интересантно за читање.
Интересује ме и француско-пруски рат и генерално цео ратни 19 век.Али ако има нешто што је преведно на србски(почео сам из пркоса да пишем срБски ) језик.