Da, to je meni i najzanimljivi deo. Slično kao kod prvih radarski vođenih raketa v-v kada je primenjen metod "jahača snopa" gde se raketa usmerava u centar snopa čiji dijagram se širi ka cilju, nepreciznost je sve veća kako je cilj sve dalji. Zato najverovatnije i ovde imaju radio predajnike koji su raspoređeni duž projektovane putanje leta rakete i šalju radio signale kao radio-korekciju ali tako da ta širina dijagrama ne bude preširoka. Isto tako, radi se i o samom dometu radio-predajnika za predaju korekcija, koji je ograničen na par desetina kilometara. O tome ćemo nadam se naći još detaljnijih podataka....
Sistem radio-korekcije se kod rakete R-2 naziva BRK-1 "Lena".
Ovde dakle imamo parove radio predajnika koji na celoj trasi leta rakete šalju signale određenih frekvencija (niža i viša), a prijemni uređaji u raketi i sistem upravljanja su tako "baždareni" da traže "srednju" frekvenciju u okviru tog emitovanog opsega ili pak mesto-trasu preklapanja kao zonu "najintenzivnijeg" ili "najfrekventnijeg" prijema signala i onda upravljaju raketu sredinom te trase.
Kada je potrebno raketu malo "pomeriti" u jednu stranu po pravcu, onda jedan predajni signal (mislim da bi to bio onaj niži), malko zakasni (stotinka sekunde) i raketa se počinje navoditi na sredinu signala (ili trasu najjače frekvencije) unutar višeg signala i počinje korekciju leta. Ipak, tada se prima i signal niže frekvencije i raketa se počinje "vraćati" nazad na prethodnu trasu. Ipak, nikad se ne vrati na prethodnu trasu jer se to "kašnjenje" nastavlja i raketa stalno "cinculira" između ta dva signala i leti korigovanom putanjom. Ukoliko su potrebne dodatne korekcije u "istu stranu" vremenski interval kašnjenja se produžava, a ako treba korekcija "u drugu stranu" prvo se smanjuje vremenski interval kašnjenja, a onda ako treba korekcije "u drugu stranu" počinje obrnuti proces kašnjenja signala "više" frekvencije....
S obzirom na daljinu gađanja i na moguće greške i korekcije, te korekcije su minimalne i ne opterećuju previše, rekao bih, raketu i njene energetske mogućnosti i sve to ide bez posebnih turbulencija.
Što se tiče daljine, sistem radio-korekcije obezbeđuje slanje signala određene frekvencije kada raketa dostigne određenu daljinu leta. Po prijemu signala, sistem upravljanja formira komandu kojom se zaustavlja rad motora.....
Ipak, čitaćemo o tome još, pa ćemo dopunjavati!
* Nastavak razvoja raketnog programa - Raketa 8Ž38 R-2
Balistička raketa dugog dometa. Prema kasnijem sistemu klasifikacije zbog daljine, uvrštena je u operativno-taktičke rakete. Razvijena je na bazi R-1 rakete i koristi razvoj baziran na V-2 raketnim modifikacijama (Nemačka) na NII-88 pod vodstvom S.P. Razvoj rakete počeo je 1946. godine. Projekat se zasniva na mogućnosti povećanja potiska motora na 35.000 kg i povećanja kapaciteta rezervoara za gorivo kako bi se postigao domet od 600 km uz zadržavanje prečnika trupa i V-2 stabilizatora rakete.
U procesu izrade idejnog projekta razvijeno je 5 opcija za projekat. Konačna verzija je predviđala izduženje rakete za 1,9 m u cilindričnom delu, opterećujući motor i koristeći ne-odvojivu bojevu glavu. Krajem 1946. godine pripremljen je nacrt, objašnjenje i tri prototipa rakete R-2.
Pripreme za testiranje raketa R-2E završene su u septembru 1949. Završni testovi (sve do pokretanja motora do preliminarne faze) obavljeni su u Podlipki u julu 1949. godine na poligonu Kapustin Jar-a u septembru-oktobru 1949. godine. Izvršeno je 5 lansiranja od kojih su 2 bila hitna. Prema rezultatima ispitivanja R-2E, odlučeno je da se finaliziraju i proizvedu dve serije R-2 raketa (15 komada po seriji) za nastavak ispitivanja, poboljšanje sistema upravljanja i postizanje specifikovane preciznosti.
Ispitivanja prve serije raketa R-2 održana su na poligonu za ispitivanje Kapustin Jar u oktobru-decembru 1950. Urađeno je 12 lansiranja i sva lansiranja su bila neuspešna (5 lansiranja završeno u nesrećama na aktivnom dijelu putanje, 7 lansiranja - uništavanje bojne glave zbog pregrevanja). Rakete druge serije su obrađene kako bi se poboljšala konstrukcija i uspešno su prošle letne testove (13 lansiranja, 1 neuspešno zbog proizvodnog defekta). Treća serija raketa R-2 bila je namenjena vojnim testovima (16 raketa, od kojih 2 za obuku vojnih lansirnih timova). Treća serija testirana je u Kapustin Jaru u avgustu-septembru 1952. godine (14 lansiranja, uključujući 2 neuspješna).
Raketa R-2 sa kompleksom zemaljske opreme dobila je indeks 8Zh38 i usvojena je od strane specijalnih brigada (BON) RVGK 27. novembra 1951. godine.
Raketa R-2 je klasična balistička raketa sa ugrađenim laganim rezervoarom za oksidaciju sa toplotnom izolacijom i tankom za transport goriva, sa odvojivom bojevom glavom i aerodinamičkim stabilizatorima. Za razliku od R-1, aluminijumske legure su naširoko korišćene u konstrukciji, što je omogućilo značajno smanjenje suve mase rakete (350 kg teža od R-1 sa dvostruko uvećanim dometom gađanja).
Na R-2 raketama prve serije korišćena je konstrukcija duraluminijskog motornog prostora, pojačani cevovodi, itd. Počevši od druge serije, vratili su se u čeličnu konstrukciju repnog dela. vibracije dizajna duraluminijuma dovele su do nesreća. Na drugoj seriji raketa R-2 je takođe poboljšana toplotna izolacija bojeve glave. BG je opremljen prstenastim stabilizatorom "suknjom", koji je povezan sa završnim okvirom kućišta. Odvajanje BG sa stabilizatorom vrši se uz pomoć opružnog potiskivača. Na geofizičkim verzijama raketa koristi se različita vrsta bojeve glave i aerodinamičke zaštite kočnice na stabilizatoru prstena, čime se smanjuje brzina padanja bojeve glave na 100-150 m / s, a zatim se aktivira sistem padobrana.
Upravljački sistem je inercioni, sličan kao kod rakete R-1. Kontrolni elementi su aerodinamički kormila i kormila sa grafitnim gasnim mlazom. Odeljak za instrumente se nalazi u donjem delu tela (na R-1 - iznad rezervoara), pored inercijalne kontrole, dodat je i sistem bočne radio korekcije BRK-1 "Lena". Odeljak za instrumente je zapečaćen.
Za raketu se koristi Don telemetrijski sistem sa 12 kontinualnih i 12 diskretnih kanala za prenos podataka, sistem za merenje brzine rakete i sistem za merenje udaljenosti sa izvorima signala za zemaljske radare.
Na R-2R raketi trebalo je da bude ugrađen radio-korekcioni sistem za R-3 projektile. Sistem za radio-korekciju je trebalo da omogući prilagođavanje i korekcije pravca i daljine. U aprilu 1950. godine, grupa inženjera na čelu sa B. M. Konoplevom premeštena je iz Naučno-istraživačkog instituta-885 (razvoj sistema upravljanja) na naučno-istraživački institut-20 Ministarstva za razvoj komunikacija. Razvoj radio-kontrolnog sistema počeo je u leto 1950. godine sa testiranjem na R-2R raketi. Nakon testiranja radio-kontrolnog sistema na raketi R-2R od maja 1951. godine, počela je izrada radio-korekcijskog sistema za raketu R-5.
Slika 1: Monument raketi R-2 u Korolevu, 2003. godine
Motor - LRE RD-101 / 8D52 sa težinom od 36700-37000 kg na zemlji i 41200-41300 kg napunjena gorivom. Motor je baziran na RD-100 motoru R-1 rakete - smanjen za 350 mm dužine motora, smanjena težina, povećan potisak, ubrzanje i vek trajanja. Raketa je opremljena hitnim sistemom za zaustavljanje motora. Na R-2 raketama prve eksperimentalne serije (nakon ispitivanja R-2E) uveden je sistem dvostepenog zaustavljanja raketnog motora, koji je omogućio smanjenje efekta impulsnih posledica kada je motor bio isključen.
Snabdevanje gorivom - turbo pumpa za vodonik peroksid.
Oksidator - Kiseonik
Gorivo - 92% etil alkohol
ZA rad motora THA - 80% rastvor vodonik peroksida, tečni katalizator se ne koristi (zamenjen čvrstim). Vodonik peroksid se čuva u balonu u obliku toroida.
Masa motora: 930 kg
Vreme rada motora - 85 s
TT podaci serijskog proizvođenog projektila R-2:
Dužina: 17,50 m
Prečnika tela: 1,65 m
Obim stabilizatora: 3,56 m
Startna masa: 20416 kg
Masa konstrukcije rakete: 4528 kg
Masa komponenti goriva, vodonik peroksida i ostalo: 15548 kg
Masa bojeve glave: 1500 kg
Maksimalni domet po daljini: 590-600 km
Bojeva glava: visoko-ekplozivna
Tip bojeve glave: odvojiva
Maksimalna brzina na kraju aktivnog dela putanje: 1465 m/s
Kružna greška pri gađanju: do 1250 m
Bojeva glava: visoko-ekplozivna
Licenca za raketu R-2 prodata je krajem 1950-tih godina Narodnoj Republici Kini, koja je raketu proizvodila i uvela u službu krajem 1960. godine pod oznakom DF-1
Slika 1: Razmeštaj na vatrenom položaju komponenti raketne baterije
R-5 i R-5 M, "Pobeda", prvi prijani rus u svemiru a sa 5 m verijom prva nulkearna glava u svemiru. Razvoj počinje 1949 slede ispitivanja do 1955. a od 1955 - 56 ispituje se R-5M sa nulkearnom bojevom glavom, a što se sve zajedno uspešno testira 2. februara 1956 godine i tako R-5M postaje prva raketa u istoriji koja izvršla raketni nuklearni udar.Iste godine se uvodi u naoružanje i postavlja na borbeno dežurstvo, na kome će biti narednih 10 godina.
O svemu govori i film:
Malo o karakteristikama rakete 5M: raketa prve generacije, domet 1200 km, visina trajetorije 304 km, maksimala brzina 3016 m/s, vreme leta do cilja 637 s, greška po daljini -1,5 km, +1,5 km, greška po azimutu -1.25 km, +1,25 km, masa bojeve glave 1500 kg, motor RD-103 TNA, visina rakete 20.8 m, maksimalni prečnik rakete 1652 mm, masa rakete na startu 28,8 do 29,1 t, suva masa rakere 4,39 t, masa goriva (etanol 92%) 10,01 t, masa oksidatora (LOx) 13.99 t, vreme potrebno do opaljenja 2h.
I još jedna slikovnica iz filma o raketi R-5 M, radio vođenje:
Identičan princip vođenja kao što smo videli na primeru V-2 rakete. Sitemi na raketi su 1956 mnogo ozbiljniji i kompleksniji, a vidimo da sada nema više bočnih RLS, samo jedna zemaljska stanica BRK-2, koja šalje signal od 1 MHz. E i mala ispravka, signali vođenja nisu "gornji" i "donji" kako sam ih ja krstio prema slikama, nego u oba video zapisa su levi i desni, levi niskofrekventan a desni visokofrekventan signal. Zona u kojoj se nalazi raketa nazivaju "ravnosignalna" zona.
Kod raketa sa poluaktivnom glavom za samonavođenje, postoji ESP - ekvisignalni pravac ili ravnosignalni pravac. Raketa se samonavodi reflektovanim signalima od aviona i svako odstupanje od ESP-a se koriguje.
Ovde kod rakete R-2 je slično, tako što se sa zemlje emituju radio signali i to dva signala sa po 2 stanice sa bočnih strana i onda se raketa, nakon prijema signala-frekvencija, usmerava u sredinu ta dva snopa gde su signali najsnažniji jer se preklapaju i tu se formira taj ESP, ta ravnosignalna linija....
Svako odstupanje od te linije se koriguje na način kako sam gore opisao, ukratko...
Takođe, ovaj sistem radio-korekcije BRK-1 kod R-2 raketa odnosno BRK-2 kod R-5 rakete, upravlja letom rakete i po daljini, tako što na određenoj daljini šalje signale određene frekvencije na osnovu koga sistem upravljanja formira komandu za zaustavljanje rada motora.
Kod R-5 rakete imamo dakle samo 1 RLS....to je očigledan napredak i olakšanje u vođenju....
