Druže pukovniče ako nešto gađa bombarder sa raketom ovog tipa na 15 000 m i ako mu je dužina izlaznog dela Lavalovog mlaznika tome prilagođena i ako ima 3,5 mrad (to mu dođe isto što i tisućinka ili hiljaditi) i ako gađa na 1500 m udaljenosti cilja krug rasturanja će biti 10,5 m što za bombarder i nije mnogo zapravo odlično je jedna u rafalu će ga zakačiti a jedna je dovoljno, ja sam ovde uzeo 3,5 mrad kao poluprečnik.
Raketi sa tom adaptacijom će na zemljinoj površini spoljni pritisak prodirati u izlazni presek i potpuno distrubirtati rezultantu vektora potiska u aktivnoj fazi što će dovoditi do velikih otklona i to u razne strane vektora sile potiska što će posledično izazvati nekoliko puta veće rasturanje.
Kod adaptacije ako je izvršena za pri zemlji ona na većoj visini neće imati problem prodora spoljneg pritiska u izlazni presek na visini, ali će imati prevelik pritisak u izlaznom delu što će opet uzrokovati i oscilatornu karakteristiku po osi mada ne tako veliku kao prodor spoljnjeg pritiska ali će izazvati i značajan gubitak dometa jer će veliki deo energije biti utrošen bespotrebno na "prštanje" toka vrelog fludia a time i gubitak energije u konačnici.
Sve stoji. Ali možda to ipak nije toliko krucijalno jer kako vidimo stvar fercera. S-5M je izvorno, barem po opisu u prvoj rečenici, namjenjena za gađanje bombardera na visinama do 30km. A koristili su je i helići tako da iako je razlika visina (tlakova) pozamašna i pod pretpostavkom da je mlaznica projektirana po gornjoj zoni ili prema gornjoj, ne dolazi do onog krajnjeg slučaja, a to je takav prodor atmosferskog da pogasi ili rastepe motor.
S-8 je “lakši slučaj” jer nikada i nije zamišljena za nešto preko 2km (ako i toliko). Da su je projektirali po donjem tlaku (0mNV), gore bi izgubila nešto malo na energiji, po meni beznačajno. Da je obrnuto nešto bi izgubila po teoriji na preciznosti, ali koliko to može značiti kada u sekundi dvije izleti čitava masa raketa prema cilju.
S- 5 je čak trebala da postane IC samonavođena raketa za upravo te salve na krupne ciljeve, ali nisu mogli da reše pregrevanje senzora poslednjih raketa u salvi.
Ali to je bilo na pola ili manje od maksimalnog (parabolnog) dometa i sa početnom brzinom, na maksimalnom ili ajde u poslednjoj trećini ma i drugoj polovini dometa kada lansiraš sa zemlje prillično odu.
Sad zavisi šta gađaš i kako spremaš elemente. Ako se radi nešto za kontrabatiranje MB i po definiciji ima slaba i samo prizemna merenja veliko rasturanje je, sada će klasičari da se pobune, veliko rasturanje je poželjno. Ima još takvih ciljeva, dugačke nehomogene i neprave linije pešadije na ravnom i kompletne gradske linije, svi mogući nabacani "bairi" u stvari gomilice svakakvih kuća ili zaseoci, pogotovo ako su na brdu i pogotovu ako moraš da zaspeš i kontranagib etc.
Pa, kada je već zbog nečega rashodovan sistem sa aviona onda je i tako dobar.
Međutim razočaraju se skroz oni koji pokušavaju da isteraju poluposredno, obično po nekom objektivno ne toliko velikom cilju i na maksimalnom dometu i onda tu rasipanje stvarno ide toliko da se nerviraju.
Zato sam i pitao koliko rasipa kada su rešili da je 5 000 m teraju zemlja-zemlja, to ode mnogo više od očekivanih par procenata.
