rip
- cyber fulkrum
- Nezaboravni član
- Pridružio: 04 Sep 2006
- Poruke: 664
- Gde živiš: OKM RV I PVO
|
TREČA DIMENZIJA
Predgovor... ili neka vrsta uvoda...
Knjiga je samo reč, i ništa više... ali kako se zove ono kad bi kvantitet treb’o preć’ u kvalitet? Pa, valjda nastanak nove. Tako bar ja kontam, a u ovom slučaju bi moglo stvarno i biti tako.
Dođe nekada vrijeme kada se ono čovjeku sve nakupi pa odluči da malo rastovari ili što bi u mom kraju rekli, odvadi. Ne mora uvijek biti teško. Pored olakšanja koje skidanje takvog tovara izazove, tu je i zadovoljstvo pisanog traga koji bilo koje štivo iza sebe ostavi. Opuštencija, bezbeli. Neverovatno zvuči, ali evo men’ se čini nove knjižice u izgledu. Popularnost, novokomponovanih tj. globalnih razmjera, je reklo bi se, već debelo iza mene, pa sada mogu značajno jednostavnije. Lagodnije, makar. I sada je samo ono, baš do mene, nekako.
Nakon prve knjige sve je lakše i ne zahteva dokazivanje po svaku cenu. Nije doduše zahtevalo previše proračunavanja ili kalkulacija ni prethodni puta, jer ne može se uspeti sa namerom, ili tako nešto planirati pre realizacije, a i to šta definiše sam uspeh i šta je on, već spada u domen filozofije koju nećemo sada... Po mom mišljenju, nepatvorena iskrenost i trunčić sreće su dovoljni za dobre osećaje. Vazda. Tokom pisanja, naravno i u čitanju.
Komparacija sa letenjem, kao veštinom, je u ovoj situaciji neizbežna.
Shvatiš nekako eto jednostavno "da možeš" ( I belive I can fly...) te se tada sve nenadano savršeno uklopi na svoje mesto. Recimo, nešto poput leta u grupi.
Logično je, da takav pristup podrazumjeva i specifičnu količinu obaveza prema savremenicima, sudionicima i čitaocima, ali nivo u menzuri lične odgovornosti je ipak, u nekom mom viđenju književnosti, uvijek prvenstveno usmjeren ka, iskrenosti, istini i ličnom pogledu u ponore ovih naših, zlih vremena. Što ne bi i moja generacija imala pravo na svoje parčence sjećanja i istorije u ličnom izdanju? Te tako, što da mijenjam tim koji dobija, jel? Samo pošteno Vojkane, to čak i na Balkanu uvijek na kraju izdobri. No, o tome za nijansu kasnije.
Kako je u konačnici nastala ova knjiga? I šta možete očekivati da u njoj pročitate?
Ima evo više od dvije godine kako je iz štampe izašla prva knjiga "Dobrovoljno janjičari" koja me podigla u neslućene visine "književnog" poštovanja, drugarstva i finih, ljudskih kontakata diljem svijeta. Pomogla mi je značajno u povratku iz dubina penzionerskog ponora zaborava, a uspjela me i istrenirati u ličnoj kontroli sujete i uobraženosti koja svakoga od nas čeka tik iza ugla, čim se neznatno opustiš. Dakle, trebalo bi nanovo pronaći onaj fini balans između želje da svaka naredna knjiga bude drugačija, čitanija i barem zrnce isplativija, i razumnog, ljudskog otpora potrošačkom mentalitetu, a sve u korist čuvanja uspomena. A ima ih, mašala rodilo...
Najpre o samom naslovu.
Ideju za naslov sam dobio od klasića Golub Zorana, koji je sugerisao ime mog bloga tokom njegove izrade. Meni deluje lepo i moćno jer ukazuje na delimično drugačiji pogled na stvarnost, a indirektno simbolizuje visinu ili dubinu u tihom osvrtanju na svakodnevicu. Nema nikakve veze sa naučnom fantastikom, osim ako pod tim ne podrazumevate umetnost preživljavanja od prvog do prvog ovih godina, na ovim geografskim koordinatama.
Štivo je unija raznorodnih, uzajamno relativno blago povezanih, no ipak srodnih priča, koje govore posredno o letenju, ali i mnogim drugim životnim temama odvojenim formalno u pet poglavlja. Mislim da podnaslov adekvatno pobliže određuje i sadržaj. Sam proces nastanka iste je oslonjen na nove tehnologije. Naime, priče su bazično zaživele na nizu vazduhoplovnih foruma kojima imam čast biti član (počeo sam na forumu ABG – Avijacija Bez Granica i većina priča je nastala na njemu, na delu pod nazivom "Letovi koji se pamte" prva ljubav, jah, šta ćeš ? – prim.aut.) a nekima od njih i ponosni moderator. Ovakvi forumi su, po mom mišljenju, mesta sjajnih druženja, izvor neverovatnih saznanja a zadnjih meseci i poslednja, diskutabilno uspešna brana, praznini globalnih društvenih mreža.
Odvojiću jedan deo uvoda kao moj dug strogom vojničkom vaspitanju. Hajde da odmah rasčistimo neke sitnice, jasno i glasno, da kasnije ne bi bilo kojekakvih zabluda i zabuna.
Knjiga "Treća dimenzija" nije nastavak knjige "Dobrovoljno janjičari" te osim slične tematike koju dotiče i relativnog preklapanja sa razdobljem o kome govori, tu se i većina sličnosti razilazi. Ovo je ipak zbirka priča i kao takvu je treba i posmatrati. Zato bih molio da ne pravite bilo kakva poređenja ova dva štiva. Već sam u puno anegdota rekao da ja bolju knjigu od "...Janjičara" i ne znam napisati, pa će svaka komparacija uvek biti na štetu svih dimenzija, tako logično i ove... Ili nekih narednih knjiga. Daklem, molba ostaje, bez sentimentalnih ili ne daj Bože zlobnih, nivelisanja. Ova knjiga je zapravo svojevrstan omaž mom radu na forumima i poklon dragim prijateljima sa Avijacije Bez Granica (Coletu, SMBG-u +, Vuletu, Filipu, Rookie-u, Braci, Migici, Lovri, Singi, Sajeretu, Gorkovu, Xanaduu, Veležu, Pilotu, Ledenom, Cyberu, Gordonu, Rudiju... heh, da nekoga ne zaboravim, a hoću sigurno, no znam ljude, neće zamjeriti) i srodnih foruma, kao podsećanje na godine sjanih druženja, ali i onima koje sam posredno upoznao preko tog i sličnih foruma, naravno mojim izuzetnim klasićima, na svim meridijanima, mojoj porodici, kao i ostalim akterima mojih priča i onim ljudima dobre volje koje ću tek upoznati. Teško je pojmiti koliko čvrsta mogu biti prijateljstva zasnovana na forumima. Ni ja nisam verovao dok lično nisam upoznao veliki broj pomenutih. Toliko stručnosti, znanja i moćnih, pravovremenih i tačnih, informacija ali i toliko šege, dobrote i razumevanja, nemoguće je skoro u današnji vakat, naći igde drugo. Zato hvala ljudine, uz vas je i moje književno odrastanje bilo nekako lako i spontano, i barem ovoliko vam u konačnici dugujem. Tokom dve godine mog dosadašanjeg "gostovanja na mreži" nastalo je već oko 150 priča, motivisanih različitim događajima i asocijacijama iz prošlosti. Bliže i dalje.
Kako to obično u životu biva, neke su srećne, neke setne i tužne ali su sve lične, afirmativne, pisane bez zlih namera, te tako, neosetno lako mogu biti i vaše. Dovoljno je samo da ih pročitate, da se u nekima i prepoznate, a to je prvi, ujedno i najvažniji korak ka tome da upoznate i mene, te da jednoga dana postanemo prijatelji... Ovo se naravno odnosi na one koji već nisu postali moji drugari posle prve knjige, a verujte da su prijateljstva rezultirana forumima i nastankom "...Janjičara" moja najveća životna dividenda te vrste, ili barem jedna od....
Logično je pretpostaviti da će najteže u svemu biti izabrati one koje će biti deo ove knjige. Dok ovo pišem imam još uvek samo širi izbor, te da ne bih tebe, časni čitaoče, urnisao sjećanjima, deo njih će morati sačekati neka bolja vremena da pređu iz digitalnog u pisani format života. Posebno brojne priče iz lova, ribolova, sa raznih slavlja, kao i većine onih dana vezanih za moje hobije. Jer kažu da knjige ne mogu biti "debele" ... Knjige su opširne a prasići debeli, ali i među prasićima postoje nijanse, pa da ovo bude bar prihvatljiva, Piatren, polumasna gojaznost, auto cenzura pisca biće maćehinski nemilosrdna.
Ostaću dosljedan dešavanjima, načinom i pristupom koji su mi donijeli toliko dobra sa prvom knjigom. Ni ovde nećete naći barut, kuršume i vonj junačkog znoja. Zadnjih decenija smo tragično prozirno i jasno videli kuda to vodi. Poslednja stvar koja bi ikoga smela da povredi je knjiga. Bilo koja. Posebno moja. I posebno ovakva.
Dobri ljudi će i na ovim stranicama biti pomenuti imenom i prezimenom, suviše je ljudska dobrota redak biser da ne bi ostala upamćena, a samo pojedini smradovi iz moje prošlosti biće javno prozvani, jer i ljudski otpad treba označiti nekako. No retki su takvi u mojim pričama. Ne brinite.
Nemojte niti da vas zbuni slika sa naslovnice. Morao sam, zbog duga svojoj mladosti. Biće na narednim stranicama dosta tužnih priča. Ali na svakom kraju iz njih izađemo nekako trunku jači. Tada sam bio mlad, nasmejan i naivan. Lep ki‘ upisan... Sada skoro ništa od toga. Dobro, možda još uvek barem nasmejan i naivan. Malo li je?
Priče o letenju nisu stručne, niti će doprineti razvoju avijacije u svetu, ali će sigurno pomoći ljudima van branše da borbene, ali i ostale pilote, dožive kao obične, jednostavne i u ogromnoj većini, dobre ljude, sa svim njihovim vrlinama i manama. Stručni pristup dakle, ne očekujte. U stvari, najbolje je da ne očekujete unapred ništa posebno pa će i osmesi tokom čitanja biti češći, te za nijansu širi i veći. A razočarenja zbog utrošene siće na pazarenje ovih par stranica biti manja. Dakle, kao što rekoh, pored niza sličnosti tekstovi u ovoj knjizi se relativno razlikuju od prethodne knjige. Recimo da je na neki način, proširuju i dopunjavaju.
Što bi naš narod reko‘, samo pisac isti ...
Dodatna pojašnjenja oko vojne i letačke terminologije, skraćenica i slično, biće data u samom tekstu. Naravno i ubuduće će ekavica i ijekavica biti namerno i ciljno pomešane (da olakšam lektoru i nerviram čistunce, he, he...) i da dam skromni doprinos jedinstvu i sličnosti svih nas koji ova brda i doline južno od Alpa doživljavamo kao zavičaj. I logično u "onom, našem dežurnom" glagolu, slovo J će i dalje ustupiti mesto slovu H. To mi dođe već kao zaštitini znak te, hebi ga, tada i isti u tekstu nekako mnogo opuštenije rabim. Više kao uzrečicu ...
Samo još jedna sitnica radi pravilnijeg i potpunijeg razumevanja narednih stranica. Pseudonimi kojima su potpisane priče su promenjivi, sve radi šege u zaključku. Cvetko je jedna davna, draga, dalmatinska raga, iz prošlosti moje ( u prošloj knjizi, priča o 115. tom - prim.aut.).
Điđimilović je opet, kao što verovatno znate, neuropsihijatar (pok. izuzetni Vanja Drah - prim. aut.), komični prijatelj porodice Fazlinović (genijalnog Izeta...), iz jedne od najuspelijih serija poslednjih godina, "Lud, zbunjen, normalan" a sve se nekako, tako i u ovim pričama, sasvim uklapa. Mislim, barem u takav naslov...
Dobro, dosta sam se "posipao brašnom" (onaj davni vic kad mali Mujica (Vojica...) uleti u kuću i kaže nani "Pospi me brašnom, brzo..." Žena ga, sučući pitu, začuđeno pogleda i hajd' šta će, sune mu jedan fildžan na nepočešljanu bašunu... A on se strese i sa osmjehom, za nokat spašenog, veli "Eh, da me nisi posula sad bih ti poludio..." a kao, do tada, je bio sasvim normalan).
Da ne uzimam vreme i prostor, hajd’ sad, pospite me brašnom i navalite sa čitanjem.
Sve primedbe prihvatam stoički, a eventualne retke pohvale i drugarstva u najavi "overavam" samo uz tanku mezu i sitne maligane, kraj neke moćne vode. Po mogućstvu dizdarevski, modre rijeke... Znate gde me možete uvek naći, a ja ću uvek naći vremena za stara, ali i nova dugarstva.
Neka Ti poštovani čitaoče, moja "Treća dimenzija" otvori zeru drugačije, sopstvene, friške dimenzije na ovu, uslovno srećnu zabludu, koju od milja još zovemo i život...
Valjda moj ovde ostavljeni naramak skine i neke vaše svakodnevne tovare, bar dok budete čitali naredne redove.
Jer knjiga je samo reč i ništa više...
Zdravi bili, veseli čitali. Cvetko Điđimilović, alijas Vojo
Tako u svom Predgovoru kaže Vojo ili ti Điđimilović.Knjiga je več prošla sva moguča predstavljanja od Celinca te štanda Kurjaka sa ušča na aeromitingu na aerodromu Batajnica 2.septembra 2012 godine.
Razgovarajući sa njim dobih knjigu,i zaglavih do jutra,ali mislim daću morati ponovno da utvrđujem znanje.Knjiga je pisana vrlo karakterističnim rečnikom kako Vojo to samo zna da uradi.Radnja se odvija u svima nama poznatim gradovima i objektima,kao i vazduhu,prati ljude koji su nam bili nastavnici,za mene neki znani a i neznani ali u realnim situacijama.
Knjigu možete naručiti kod Voje na telefone 018/ 570 138 i 064 2 000 399
|
