offline
- Djokkinen
- Mod u pemziji
- Pridružio: 07 Jul 2007
- Poruke: 3955
- Gde živiš: Ruma
|
Pre nastanka
Nakona završetka II svetskog rata, vojna avijacija je sve više uvodila u naoružanje avione sa mlaznim motorima. Avioni su postali brži, snažniji, izdržljiviji i ubojitiji. Međutim, ovakav razvoj aviona je uslovio i razvoj drugih oružja, između ostalih i projektila. Krajem pedesetih, Sovjetski Savez je u svom naoružanju imao protivbrodske projektile koji su imali domet veći od 200 milja a mogli su biti lansirani sa bombardera.
Ratna mornarica Sjedinjenih Američkih Država (US Navy) je snagu svoje flote oslanjala na nosače aviona, a kako je nova klasa nosača aviona trebala da stupi na scenu i kako je Sovjetski Savez imao prilično ubojite protivbrodske projektile, trebalo je naći načina da se zaštiti okosnica američke mornarice. Jedan od predloga je bilo uvođenje aviona F6D Missileer koji nije bio namenjen za vazdušnu borbu ali je zato mogao da nosi 8 projektila velikog dometa M10 Eagle. Zbog svoje ograničene misije i ograničenog budžeta, ovaj projekat je propao i američka mornarica je i dalje bila bez pravog zaštitnika svoje flote.
Početak
1961. godine novi ministar odbrane, Robert S. McNamara je predvideo da avion sa oznakom TFX koji je pomno proučavan od strane Ratnog Vazduhoplovstva USA (USAF) može da se modifikuje za potrebe mornarice. Ovaj avion iz koga će kasnije nastati F-111 Aardvark od početka nije odgovarao mornarici – bio je prevelik i pretežak i nije bio pogodan za baziranje na nosačima aviona, ali je zato mogao da nosi nove projektile velikog dometa AIM-54 Phoenix.
Kompanija Grumman je izabrana za proizvodnju mornaričke varijante F-111 koja je dobila oznaku F-111B. Poput mornarice, i čelni ljudi u Grumman-u su shvatili da ovaj avion uopšte nije pravo rešenje za US Navy. Oni su imali sasvim drugačije planove, ali su morali da rade neko vreme na razvoju F-111B dok političari i birokrate ne shvate da je projekat bez ikakve šanse za uspeh. Već u maju 1968. Godine, Kongres je ukinuo budžet za razvoj F111B. Kada su u kompaniji konačno počeli da rade na projektu kakvom su želeli, bili su primorani su da učestvuju u takmičenju za Eksperimentalni mornarički lovac (VFX) koji je raspisan u julu 1968. godine. Projekat VFX je morao da ispunjava niz uslova: posada od dva člana, motore Pratt & Whitney TF-30, morao je da ima radar Huges AWG-9 i da nosi projektile AIM-54 Phoenix, AIM-9 Sparrow, AIM-9 Sidewinder i da ima top. Njegov zadatak je morao da bude zaštita okosnice flote – nosača aviona.
U januaru 1969. godine Grumman je pobedio na konkursu sa svojim predlogom koji je do tada imao oznaku G-303 i avion je dobio novu oznaku F-14A Tomcat. Mornarica je planirala da kupi 463 primerka F-14A i F-14B kao i 6 primeraka prototipova po ceni od 7,3 miliona $ za svaki avion. F-111B i F-14A su imali par sličnosti – oba aviona su dvosedi, sa dva motora, imali su radar AWG-9 i promenljivu geometriju krila. Ali, svaka sličnost tu prestaje. Performanse F-14A su daleko bolje ako se analizira ponašanje u vazdušnoj borbi, bio je idealan za korišćenje na nosačima aviona, bio je malo lakši i malo manjih dimenzija u odnosu na F-111B, ali i pored svega navedenog, F-14A je najveći mornarički lovac ikad korišćen. Zanimljiv je i podatak da, ako se izuzme SR-71 Blackbird, Tomcat avion sa najviše titanijuma ugrađenog u konstrukciju.
Prvi letovi i prototipovi
21. decembra 1970. godine F-14 je obavio svoj prvi let. U avionu su se nalazili šef test pilota kompanije Grumman Bob Smyth na prednjem sedištu i test pilot projekta Bill Miller na zadnjem sedištu. Dakle, prvi let je izvrešen nakon samo 22 meseca od dobijanja projekta. Probni let izvršen 30. decembra 1970. Godine se završio padom aviona zbog otkaza hidrauličnih komandi leta. Piloti (opet Smyth i Miller) su se spasili kataplutiranjem sa male visine. Gubitak letelice je po procenama stručnjaka trebao da pomeri testove pri velikim brzinama za 4 do 6 nedelja. Istina je bil amalo drugačija – odlaganje je trajalo nekoliko meseci, tačnije do 24. Maja 1971. godine, kada je poleteo drugi prototip. U septembru iste godine, prvi avion je skupio krila i tek su onda zaista počeli prvi pravi testovi pri velikim brzinama. Prvi primerak (prototip broj 4) napušta kompaniju u oktobru 1971. godine i odlazi u Point Mugu u Kaliforniju na instalaciju radara AWG-9. U decembru iste godine, USN i Grumman objavljuju da će F-14 proći kroz ubrzane testove kako bi ušao u operativnu upotrebu do početka 1973. godine.
Ovo je lista šta se radilo sa svih 20 prototipova:
• 1X – Prototip 12 je preimenovan u 1X, nakon pada broja 1, 30. decembra 1970.
• 2 – Namenjen za testove malih brzina, stall/spin testove. Krila su mu ostala zaključana na 20°.
• 3 – Testovi ispitivanja strukture i G-sila. Potvrđeno 6,5 G za dejstva vazduh-vazduh i 7,5 G za dejstva vazduh-zemlja.
• 4 – Prebačen u Point Mugu (Kalifornija) radi postavljanja radara AWG-9.
• 5 – Prebačen u Point Mugu, instalacija sistema i provera usaglašenosti.
• 6 – Prebačen u Point Mugu, testovi sa projektilima i usaglašenost oružnog sistema.
• 7 – Planiran da bude F-14B, sa dva različita motora: TF-30 i F-401.
• 8 – Ispitivanje aerodinamičnih performansi.
• 9 – Prebačen u Point Mugu, radi daljeg razvoja sistema AWG-9.
• 10 – Testovi za usaglašenost funkcionisanja na nosaču aviona, ustupljen mornaričkoj vazduhoplovnoj bazi Patuxent River.
• 11 – Prebačen u Point Mugu, radi ispitivanja usaglašenosti ostalih sistema koji nisu vezani za naoružanje.
• 13 – Grumman je namenio ovaj avion radi ispitivanja usklađenosti elektromagnetnih sistema kao i funkcionisanja radio sistema.
• 14 – Demonstrator za testove održavanja i pouzdanosti.
• 15, 16, 17, 18, 19 – Trening pilota.
• 20 – Prebačen u Point Mugu radi klimatskih testova u hangaru-simulatoru.
Testovi dopunjavanja goriva u toku leta su zahvaljujući Automatizovanom Telemetrijskom Sistemu (ATS) mogli da se značajno ubrzaju. Jedan od testova je trajao 12,5 časova i u toku tog testa je izvršeno 5 dopunjavanja gorivom.
Bob Miller je poginuo u junu 1972. godine sa prototipom broj 10 dok se pripremao za dobrotvorni aeromitnig u bazi Pauxant River.
Ulazak u operativnu upotrebu
VF-124, skvadron Pacifičke obalske flote za brza reagovanja je preuzeo prve primerke F-14A u junu 1972. godine. Prvi operativni skvadroni sa F-14 su bili VF-1 i VF-2 u mornaričkoj avio bazi Miramar, u Kaliforniji, a preuzeli su ih u oktobru 1972. godine.
U aprilu 1973. Godine NASA je objavila, na osnovu ispitivanja na simulatoru, da je F-14 sposoban da nadmaši svaki avion koji će Sovjetski Savez napraviti do 1976. godine. Par meseci kasnije u junu 1973., na pariskoj izložbi u Le Buržeu, 22. primerak F-14 je pokupio sve pohvale od učesnika, naročito prikazanim manevarskim sposobnostima pri maloj brzini. Avionom su pilotirali Jim Taylor i Kurt Strauss.
Američka vlada je u avgustu iste godine ponudila F-14 Iranu koji je imao probleme sa preletima Mig-a-25 preko svoje teritorije.
USN je zbog pritiska kongresa da smanji visoku cenu pojedinačne cene primerka F-14 razmatrala jeftiniju varijantu nazvanu F-14X. Međutim, zbog velikih gubitaka aviona koji su razvijeni za potrebe mornarice tokom Izraelsko-Arapskog rata 1973. godine razvoj F-14X je otkazan.
U septembru 1974. prvi operativni skvadroni (VF-1 i VF-2) su ukrcani na nosač aviona USS Enterprise.
TT Podaci
Proizvođač --Grumman
Posada--2 člana (pilot i radarski operater, tzv. RIO)
Broj i vrsta motora--2 turboventialtorska
Model motora--Genral Electric F110-GE-400
Potisak--143,12 kN
Potisak sa forsažom--240,20 kN
Dužina--19,10 m
Razmah krila--19,54 m
Razmah krila--11,65 m
Visina--4,88 m
Površina krila--52,49 kv.m
Težina prazan--18.951 kg
Težina normalna lovačka misija--24.948 kg
Težina maksimalno opterećen--33.724 kg
Težina goriva unutrašnji rezervoari--7.348 kg
Težina goriva spoljni rezervoari--1.724 kg
Težina borbenih sredstava--6.577 kg
Maksimalna brzina na nivou mora--1.470 km/h; 1,2 M
Maksimalna brzina na visini --2.515 km/h; 2,37 M
Brzina penjanja--9.144 m/min
Plafon---17.070 m
Domet--3.200 km
Podvesne tačke--8
Topovsko naoružanje--1 šestocevni 20 mmVulcan M61A1 (675 metaka)
Raketno naoružanje vazduh-vazduh--AIM-7, AIM-9, AIM-54, AIM-120
Raketno naoružanje vazduh-površina--AGM-84, AGM-88
Bombardersko naoružanje--CBU-16, GBU-59
G-sila granica-- -2,5/ +7,5
Radar--AN/AWG-9
Cena primerka--38.000.000 $
Verzije
F-14--Osnovna verzija, napravljeno 557 komada
F-14A/TARPS--Model F-14A modifikovan da nosi TARPS, konvertovano oko 50 primeraka F-14A modela
F-14B (F-14A+)--Originalni F-14B je trebao da ima poboljšan motor Pratt& Whitney F401-400, ali je zbog visoke cene poleteo samo jedan prototip; F-14A+ ima jače motore General Electric F110GE-400, kasnije je preimenovan u F-14B, konvertovano 32 primerka
F-14D--Unapređeni model F-14A sa boljim radarom i elektronikom, napravljeno 37 primerka i konvertovano 18 F-14A modela
Korisnici
Sjedinjene Američke Države
Iran
Učešće u sukobima
• Irak-Iran (1980-1988)
• Libija, Zaliv Sidra (1981)
• Libija, Operacija El Dorado kanjon (1986)
• Libija, Zaliv Sidra (1989)
• Irak, Zalivski rat (1991)
• Irak (1991-2003)
• Bosna (1995)
• SRJ (1999)
• Afganistan (2001-2006)
Vingovi
VF-1 Wolfpack
VF-2 Bounty Hunters
VF-11 Red Rippers
VF-14 Tophatters
VF-21 Freelancers
VF-24 Renegades
VF-31 Tomcatters
VF-32 Swordsmen
VF-33 Starfighters
VF-41 Black Aces
VF-51 Screaming Eagles
VF-74 Be-Devilers
VF-84 Jolly Rogers
VF-101 Grim Reapers
VF-102 Diamondbacks
VF-103 Jolly Rogers
VF-111 Sundowners
VF-114 Aardvarks
VF-124 Gunfighters
VF-142 Ghostriders
VF-143 Pukin' Dogs
VF-154 Black Knights
VF-191 Satan's Kittens
VF-194 Red Lightnings
VF-201 Hunters
VF-202 Superheats
VF-211 Checkmates
VF-213 Black Lions
VF-301 Devil's Disciples
VF-302 Stallions
VX-4 Evaluators
VX-9 Vampires
VX-23 Salty Dogs
|
,skupiti od jos negde,sklopiti u jednu celinu....
.
