|
Grumman F9F Panther
Kao nastavak tradicije koja je otpocela razvojem palubnih klipnih lovaca F4F Wildcat, F6F Hellcat, F7F Tigercat i F8F Bearcat, Grumman je naziv za svoj novi mlazni palubni lovac odredio veoma lako - dao mi je oznaku F9F Panter.
Panter je može se reći najuspešniji palubni lovac prve generacije.
Grummanovo ogromno dugogodišnje iskustvo u proizvodnji aviona za mornaricu kao i činjenica da je Panter bio opremljen možda najboljim mlaznim motorom tog vremena Rolls Royce Nene licencno proizvodenim u USA, kljuc je uspeha ovog lovca.
Sredinom 1945 Grumman je dobio nalog za projektovanje noćnog lovca visokih performansi, dvoseda sa pilotom i radarskim operatorom. Zanimljivo je napomenuti da su navedene performanse bile prioritet u konstrukciji aviona dok je izbor pogonske grupe po proceni dat na volju samom proizvodaču.
Grumman je iskoristio platformu lovca F7F Tigercat u konstruisanju novog, približne veličine kao osnovni.
U prvobitnoj zamisli, prototip Pantera oznake XF9F-1 trebao je biti pogonjen sa četiri mlazna motora Westinghouse 24C sa po dva ispod svakog krila, međutim mornarica je u toku samog projektovanja opozvala svoj nalog i projektovanje noćnog lovca prepustila Daglasu.
Dobivši "otkaz" za nocnog lovca,Grumman je prekinuo rad na daljem konstruisanju i otpoceo dva rezervna projekta za mornaricu rađena po studiji C i D.
Studija C podrazumevala je projekat aviona gotovo sličnog britanskom Gloster Meteoru sa istovetnom pogonskom grupom ugrađenoj na Meteor - dva motora Derwent VI.
Studija D oslanjala se na već pomenuti motor RR Nene - avion je po tim planovima trebao da bude jednomotorni.
Mornarica se odlucila za studiju D. Ubrzo je na osnovu već gotovih planova nastao projekat XF9F-2.
Proizvedena su tri prototipa od kojih su dva bila sa motorom RR Nene a treći sa američkim Allison J33-A-8. Taj treći označen je kao XF9F-3.
Grumman je iako je bazno planirano da avion bude opremljen Rolls Royce motorom, želeo da postane nezavisan od uvoza i da se osloni na domaće kapacitete pa je zbog toga napravio prototip sa Allisonovim motorom. Od naoružanja, avion je imao 4 topa 20mm u nosnom delu a mogao je da ponese do 900kg nevođenih raketnih zrna (6 x 127 mm) ili bombi.
Od avgusta 1948 pa do maja 1949 ukupno je proizvedeno 54 F9F-3.
U međuvremenu, Pratt & Whitney je kupio licencu za RR Nene pa je proizveo američku verziju pod oznakom J42-P-6. Ovaj motor bio je mnogo snažniji od Allisonovog ugrađenog u verziju 3. Uspešnost i pouzdanost novog motora potvrđena je uvođenjem u operativnu upotrebu 567 Pantera verzije F2F-2, čak 10 puta više proizvedenih od verzije 3. Vremenom su sve verzije 3 prošle reviziju zamene Allisonovih motora sa licencnim pa su vraćeni na standard (verziju) 2.
Sledeća verzija F9F-4 proizvedena je u seriji od 109 komada. Opet je konstruktor eksperimentisao sa motorima Allison. Prve verzije dobile su unapređene Allisone J33-A-16 ali zbog niza problema koji su pratili ove motore, proizvođač ih je vrlo brzo zamenio sa motorima J48-P-6 i P-8. Ovaj avion uglavnom je korišcen za potrebe marinskog korpusa i bazirao je na kopnenim aerodromima.
Finalna verzija F9F-5 takođe je bila opremljena motorima J48-P-6 i P-8 (unapređeni J42-P-6) i osim nekih detalja u unutrašnjem redizajnu trupa nije se mnogo razlikovao od prethodnih verzija. Proizveden je ukupno u 619 primeraka od kojih su neki prerađeni u izvidače sa oznakom F9F-5P.
Ovaj avion ovenčan je slavom jer je to prvi palubni lovac koji se prvi borbeno dokazao u korejskom ratu pre uvođenja drugih palubnih lovaca. Ostaće zabeleženo i prvo obaranje korejskog Jak-9 u istoriji američke mornarice 3 jula 1950 godine. Mornarički Panteri su zabeležili vazdušne pobede nad 2 Jak-9 i 5 MiG-15 uz gubitak svega dva Pantera tokom celog rata. Iako mu to nije bila primarna uloga, Panter se dobro pokazao kao avion za podršku kopnenim trupama.
Takođe, Panter je prvi mlazni avion korišcen u mornaričkoj akro-grupi Blue Angels.
Jedini inostrani korisnik ovog aviona bila je argentina.
1958 amerikanci doniraju 24 Pantera argentinskoj mornarici i bilo je planirano da oni baziraju na jedinom tadašnjem argentinskom nosaču ARA Independencia (V-1).
Međutim, ubrzo se pokazalo da je parni katapult kojim je raspolagao nosač Independencia isuviše slab da bi mogao da "lansira" Panter sa svoje palube tako da su oni završili na kopnu.
U argentinskoj mornarici korišćeni su do 1969 kada ga zamenjuje A-4 Skyhawk.
 
|
[/url
