offline
- Gavrilo Milentijević
- Komandir stanice milicije Gornje Polje
- Pridružio: 12 Feb 2005
- Poruke: 35992
- Gde živiš: ovalni kabinet
|
Priča o Čaušeskuovom borbenom avionu: kako se Rumunija 22 godine borila da proizvede borbeni avion. „Nisam imao motor! Tražili smo od Rusa motor za MiG-21, MiG-23 i MiG-29, ali nam ga nisu dali. Pokušali smo kopirati Rolls-Royce Spey, ali jednostavno nam je nedostajala inteligencija"
Citat:U malom svetu rumunske aeronautike nadaleko je poznat projekat borbenog aviona koji je Čaušesku pokušao da proizvede kod nas, ali njegova izvanredna priča ne ide daleko izvan granica ovog ekskluzivnog kolektiva. Vrlo brzo nakon što je došao na čelo Komunističke partije, 1965. godine, novi diktator je mobilizirao resurse za Rumuniju da proizvede borbeni avion u sopstvenoj režiji. Plan je bio da uređaj opremi rumunsko ratno vazduhoplovstvo i da se izveze drugim Čaušeskuovim prijateljima diktatorima u trećem svetu - u Africi, Centralnoj Aziji, verovatno Kini.
Napori Rumunije nisu stali ni na trenutak od 1967. do revolucije 1989. godine, ali neki su bili uzaludni. Ukratko, neuspjeh je rezimirao vojni istoričar Petre Opris na sljedeći način: nismo imali motor.
Svi pokušaji Rumuna da sami kupe, ukradu ili proizvedu motor dovoljno snažan da pokrene supersonični borbeni avion bili su neuspješni. Ovo je bio još jedan od mnogih primjera kako je megalomanija komunističkog diktatora daleko nadmašila stvarnost. Rumunskoj industriji nedostajala je inteligencija, organizacija, tehnologija - jednom riječju, kompetencija - da bi mogla ispuniti Čaušeskuov nalog. Za koje su, međutim, 22 godine utrošeni zaista značajni napori i resursi.
Istorija ovog projekta počinje 1967. godine, od naizgled nepovezanog događaja: Rusi su objavili da više neće proizvoditi putničke avione Iliusin-18, koji su pokretani propelerima. Rumuni su počeli da traže alternative i pipajući na Zapadu tražeći novi tip komercijalnih aviona koji je počeo da se proizvodi u velikim razmerama - one sa turbomlaznim avionima.
Posjete raznim dobavljačima iz Sovjetskog Saveza, Francuske, Velike Britanije poklopile su se sa širim planom rekonstrukcije rumunske avio industrije - industrije koju su Rusi potpuno uništili nakon okupacije zemlje 1944. godine.
Plan je sadržavao nekoliko nivoa. Razmatrana je proizvodnja lovačko-bombarderskih aviona, lovačkih aviona-presretača, helikoptera, poljoprivrednih aviona. Projekat lovca je bio zaista ambiciozan: Čaušesku je sanjao o avionu 4. generacije - nešto slično, sedamdesetih godina prošlog veka, kao MiG-29 ili F-16. Ovdje je, međutim, Rumunija naišla na probleme koji su se, do kraja komunističkog režima, pokazali nepremostivima. „Avion je napravljen oko motora. A motor nam je nedostajao”, objašnjava istoričar Petre Opris u intervjuu za aktual24.ro.
Uloženi su svi mogući napori. Kontaktirani su Rusi, od kojih je Čaušesku prvo tražio motor MiG-21, zatim motor za sledeći model, MiG-23, da bi se 1986. vratio sa novim zahtevom, za motor MiG-29. Moskva nas nikada nije eksplicitno odbila, ali nam nije ni isporučila tražene motore.
Rumunsko rukovodstvo se tada preorijentisalo na Zapad. Pokušano je dobiti licencu za Rolls-Royce motor, ali je komunističkim zemljama uveden embargo u pogledu vojne tehnologije. Bilo je pregovora sa Francuzima, za borbene avione Mirage III ili, barem, za Mirage motore, ali ni oni se nisu ostvarili. Pokušana je krađa tehnologije i Peking je kontaktiran da isporuči vojni Rolls-Royce Spey motor u Bukurešt, s idejom obrnutog inženjeringa, ali Kinezi su imali ugovor sa Britancima i bojali su se da prekrše sporazum s njima. Drugi pokušaj je bila saradnja sa Jugoslovenima. Pokušano je da se prilagodi civilni britanski motor Rolls-Royce Spey, ali rumunska industrija jednostavno nije bila u stanju proizvesti vrhunsku zapadnu tehnologiju. „Nedostajalo nam je inteligencije“, objasnio je vojni istoričar.
Bilo je sasvim smiješnih slučajeva, u kojima je rumunska delegacija slala u tvornice Rolls-Roycea, da prouči proces proizvodnje motora, nije ostala do kraja jer je u Bukureštu bila privreda, a stručnjacima nije dato dovoljno novca da ostani koliko god je potrebno! Ljudi su se vraćali ranije, a onda su se svi pitali zašto su propeleri rotora motora Rolls-Roycea izlivenih u Rumuniji pucali kada su izvađeni iz rerne.
Elokventna je i situacija saradnje sa Jugoslovenima za proizvodnju aviona IAR-93. Komadi koje su proizvodili Rumuni bili su toliko loši da su Jugosloveni jednostavno odbili da ih ugrade! Došlo je do tačke kada je stvorena zajednička komisija za raspravu o ovom pitanju. Na kraju je ova saradnja rezultirala velikim neuspjehom: IAR-93. „Žao mi je mojih prijatelja pilota, koji su vjerovali u ovaj projekat, ali to je bilo gvožđe, a ne avion. Sa dva motora umjesto jednog, jer nisu imali dovoljnu vuču, bez oklopa, bez RADARA, sa vrlo malom nosivošću“, opisuje Petre Opris bankrot ovog projekta u koji je toliko uloženo. Udaljenost između Čaušeskuovih ambicija i projekata, s jedne strane, i stvarnih kapaciteta Rumunije bila je kolosalna.
Petre Opris: „Rumunska industrija nije imala kompetencije! Nije imao kapacitet! Nisu imali kalkulacije, nisu imali planiranje resursa. Nisu ulagali u istraživanje! Tu je gospodin Mihai Calomfirescu, inženjer, on se pobrinuo za zadnji deo aviona, dizajn tog aviona. Iz plesa znam za jedno jednostavno ljepilo, supstancu koja na Zapadu košta dva dolara i koju u Rumuniji ne bi mogla proizvesti poznata rumunska hemijska industrija!".
U nastavku pročitajte izvanrednu priču o Čaušeskuovom borbenom avionu koju je ispričao poznati vojni istoričar Petre Opris, autor nekoliko knjiga, studija i specijalizovanih članaka o rumunskoj industriji od 1945. do 1989. godine.
 https://www.aktual24.ro/povestea-avionului-de-vana.....g_rewarded
|
