offline
- PanchoVilla
- Ugledni građanin
- Pridružio: 05 Jul 2006
- Poruke: 376
|
Da se vratimo malo u eru hladnog rata.
OBARANJE AMERIČKOG U-2
1. maja 1960. godine
Da pogledamo prvi takav slučaj, koji se pretvorio u aferu svetskog značaja. Počelo je to 1955. godine, a završilo se tragično 1960. godine. U leto 1955, veliki i tajni, radar koji je postavila CIA u Dijarbekiru, u Turskoj, otkrio je da SSSR lansira mnoštvo raketa iz Kapustin Jara, nešto severnije od Kaspijskog jezera. Američki stratezi su se zabrinuli da to, možda, nisu strategijske balističke rakete koje je tadašnji "gensek" Nikita Hrušcov, inače veoma neposredan i impulsivan čovek, često pominjao u izjavama da "Velikij mogučij Sovjatski Sajuz" može posejati atomsku smrt nad Njujorkom i Los Andelesom. Posle mnogo napora radar u Dijarbekiru je utvrdio da iz Kapustin Jara bivaju lansirane samo rakete srednjeg dometa - bezopasne za SAD. Tada se ispostavilo pitanje gde, dovraga, Rusi drže i pripremaju svoje interkontinentalne balističke rakete.
To je navelo da još 1955. godine CIA zatraži od kompanije Lokid izgradnju aviona,koji bi mogao da krene u špijunsko izviđanje nad Sovjetskim Savezom, veštačkim satelitima to još nije bilo moguće. Glavni projektant tog aviona bio je Klarens ili kraće Keli, Džonson.On je zamislio i konstruisao, neobičan aparat sa veoma dugačkim krilima, tako da liči na vazduhoplovnu jedrilicu. Samo tako je avion mogao da leti veoma visoko. U to vreme avioni su imali praktične vrhunce leta do najviše 17 hiljada metara. Keli Džonson i kompanija Lokid su relativno brzo napravili avion sa praktičnim vrhuncem leta višim od 21 hiljade metara. Lovci tada takav avion nisu mogli presresti a bio je van domašaja i tada tek prvih vodenih raketa PVO. CIA je dobila avion koji ce joj omogućiti da dođe do važnih podataka bez političkog rizika i ljudskih žrtava. Već 1956. godine pojavio se taj avion, označen kao U-2. 1957.godine jedan U-2 je nadletao tajno SSSR uspeo da snimi raketnu bazu u Tjuratamu, zapadno od Aralskog jezera. Bio je to samo posebni deo velikog kosmodroma u Bajkonuru. CIA i "Bela kuća" su tada prvi put videli na fotografijama džinovske rakete medu kojima i veliku raketu s kojom je u oktobru iste godine lansiran Sputnjik-1.
Pojava tog prvog satelita iznenadila je ceo svet a pogotovu Amerikance, koji su po običaju mislili da Rusi daleko zaostaju za njima. Avioni U-2 čuvani su u velikoj tajnosti tokom četiri godine. Nisu imali vojne oznake, a svuda se pričalo, pred onima koji su ih slučajno videli, da su to meteorološki avioni. Avioni U-2 su nekoliko puta preletali Sovjetski Savez, koji u to vreme, i pored pokušaja, to nije mogao da zaustavi.Tako je došlo i do 1. maja 1960. godine. Tog dana u 5h36 min. američki izviđački avion U-2 poleteo je iz Peševara u Pakistanu ka sovjetskoj granici koju je, preletevši teritoriju Afganistana i Irana, prešao južno od Kavkaza u Kirovobadskoj oblasti. Pri preletu granice poslao je dva radiosignala namenjena štabu svojeg "špijunskog avio-odreda": 10-10 u bazi Indžirlik, u Turskoj. Iz baze su mu odgovorili jednim kratkim signalom. To je značilo: izvršavaj letački zadatak po planu. Pilot tog aviona kapetan Frensis Pauers upravio je svoj avion ka severu - ka južnom Uralu, gradu Sverdlovsku, dakle u sam centar sovjetske vojne industrije. Naravno, sovjetski radaristi su ga odmah otkrili i pažljivo pratili pokušavajući da utvrde kuda leti i kakav je to avion.
U Moskvi je u 9 časova počinjala tradicionalna Prvomajska parada. Hruščov je krenuo da zauzme svoje počasno mesto na tribini Lenjinovog Mauzoleja odakle je pratio paradu. Pre no što se popeo na tribinu iznad Crvenog trga, k njemu je prišao Maršal Sergej Birjuzov tadašnji komandant PVO celokupnog Sovjetskog Saveza. Jedna ulica u Beogradu nosi njegovo ime, a ono je napisano i na spomeniku poginulim u vazduhoplovnoj nesreći na Avali. On je 1964. godine dolazio na proslavu oslobođenja Beograda. Bio je, kao načelnik štaba Trećeg ukrajinskog fronta, učesnik te bitke.
Sada je Hruščovu saopštavao da je strani avion presekao državnu granicu na velikoj visini i da leti ka Uralu. Rekao je da su preduzete sve mere i da ce se sve učiniti kako bi bio oboren. Hruščov je bio neprijatno iznenađen, uzbudio se, i obratio se maršalu ne nazivajući njegov čin već po ruskom običaju imenom i atčestvom: "Sergej Simonović idi i uznaj kak djela". Nekoliko minuta pre toga raketaši su oborili Pauersov avion, ali vest je u Moskvu stigla tek posle pola sata. Raketni divizion majora Mihaila Voronova pripremio je za lansiranje tri rakete. Jedna je odmah poletela i pogodila cilj. Svom pretpostavljenom, general- majoru Solodovnjikovu, major Voronov raportirao je: "cilj uništen". Komandant susednog raketnog diviziona kapetan Nikolaj Šeludko dobio je naređenje od generala Solodnjikova da još jednom gada cilj, jer se radarski odraz na ekranu rastvorio, pa je Voronovljev radarista starši lajtenant Feljdbljun zaključio da je protivnik izbacio kontejner s aluminijskim trakama. Ustvari, tada radaristi još nisu imali većeg iskustva, pa su pogrešno protumačeni odrazi od delova polomljenog aviona U-2, koji su padali. Broj tih većih i manjih komada postao je još veći kada su na visini 20 hiljada metara eksplodirale i rakete iz diviziona kapetana Nikolaja Šeludka. Radaristi nisu videli avion od silnih smetnji na ekranu i više nisu znali gde je. To je bio razlog ne samo dodatnog dejstva Šeldukovih raketaša, nego i zapovest presretačkoj avijaciji da polete tri lovca kako bi sustigli protivnički avion koji je, možda, već izišao iz dometa raketa. Poletela je sa aerodroma Koljcovo para u sastavu Boris Ajvazjan i Sergej Safronov.
U to isto vreme komandant jednog od susednih raketnih diviziona major Šugajev ubrzo je na radarskom ekranu video odraz aviona, pa ne znajući da u vazduhu postoje sovjetski avioni, naredio da se lansira raketa u, kako je on mislio, protivnički avion, koji se spustio na visinu od 11 hiljada metara. U tome ga je podržao specijalista radio-tehničkog bataljona p.puk. Rjepin, a odobrenje za lansiranje odmah je dao i general Solodovnjikov. Umesto aviona U-2, koji je već udario o ledinu, pogođen je lovački avion Mig19 poručnika Sergeja Safronova. Pilot Boris Ajvazjan jedva se spasao naglim obrušavanjem. Safronov je kasnije sahranjen u rodnom mestu. Bio se, istina, spasavao padobranom, ali je u vazduhu bio ranjen i na zemlju stigao mrtav. Odlikovan je zajedno s ostalim učesnicima ove vazdušne bitke, ali bez naznake "posmrtno". To se dugo držalo u tajnosti.
Major Voronov, čiji je divizion oborio U-2, nije odlikovan ordenom Heroja, jer je, posle obaranja naknadno pogrešno izvestio da cilj nije uništen - a to je i dovelo do lansiranja rakete koja je pogodila Safronova. Maršal Birjuzov je dva puta pisao naredbu za odlikovanja i dva puta je cepao. Nije mogao da odlikuje čoveka, koji je, iako nesvesno, bio na neki način kriv za Sofronovljevu smrt. Srećna je okolnost što nije nastradao još jedan avion o kome ni radaristi, ni raketaši, ništa nisu znali. Na aerodromu Sverdlovska slučajno se našao, u preletu iz fabrike ka nekom vojnom aerodromu, tada najnoviji lovačko presretački avion Suhoj-9. Bio je to jedan iz prototipske serije, još nenaoružan i bez radara. Bio je to tada jedini avion, koji je mogao da leti i na visini od 20 hiljada metara. Kapetanu Mentjukovu, pilotu tog aviona, saopšteno je kako lično "Drakon" naređuje da on poleti, sustigne protivnički avion i obori ga "taranom". Nadimak "Drakon" pripadao je još iz rata maršalu avijacije Savickom, tada komandantu lovačke avijacije PVO. Bio je dakle potčinjen maršalu Birjuzovu. Ostalo je nejasno da li je to "Drakon" zaista naredio iz Moskve, ili je to bila zamisao lokalnog komandanta lovačke avijacije, koji je samo hteo da "potkrepi" svoje naređenje veoma autoritetnim nadimkom maršala Savickog. Kapetan Metjukov je poleteo, a navodio ga je sa zemlje radarista šturman. Taj Su-9 tada nije imao radar. Kapetan Mentjukov je dostigao zadanu visinu i čuo kako šturman viče da je cilj pred njim. Ali, Mentjukov ništa nije video. Cak je po mišljenju šturmana prestigao U-2, jer je bio brži. Šturman je povikao da smanji forsaž. Pilot je to uradio i zbog gubitka brzine naglo gubio visinu. Zbog nedostatka goriva naređeno mu je da se vrati na zemlju. Kapetan Mentjukov je, čak, video kako se iznad njega raspada U-2, ali je on to tada shvatio kao samolikvidaciju rakete. On je to tako i saopštio komandnom mestu. Sreća je što ga neka raketa, koje su tada lansirali jednu za drugom, nije pogodila. U to vreme, iako je Pauersov avion već bio oboren, niko ni od radarista, ni od raketaša, ni od avijacije to nije znao. Bojali su se da je, možda pobegao, što pokazuje da su to bile nove i neiskusne jedinice.
Tek pola sata posle obaranja javili su seljaci kolhoznici iz okoline da su zarobili onesvešćenog pilota i videli kako avion pada. Pauers je iskočio padobranom i tako se spasao. Hruščov je za to vreme uzbuđen i zabrinut stajao na tribini, praveći se miran, veselo mašući učesnicima prvomajske parade. Odjednom se okrenuo i mnogi su sa Crvenog trga videli kako oduševljeno steže ruku nekom od "vojenonačalnikov". Bio je to maršal Birjuzov, koji je upravo doneo vest da je špijunski avion oboren i da je pilot zarobljen. Hruščov je onako uzbuđen i napregnutih nerava u gnjevu uzviknuo:" Obesite ga!" Naravno, posle je došao k sebi i smireno rekao da će prirediti suđenje pilotu, koje će gledati ceo svet. Ubrzo je u Moskvi na obali reke Moskve u Parku kulture i odmora "Gorki", priređena izložba oborenog aviona za koji se sada već znalo da pripada tipu U-2. Hiljade Moskovljana defilovalo je pred ostacima tog aviona. Prvog dana izložbe doveli su i pilota Pauersa da pozira pred svojim oborenim avionom.
Avion U-2, jedan od izviđačkih AVIONA strategijske namene, imao je raspon krila 24 m, bio je dugačak 15 m, a težak 9.000 kg. Nosio je jednu ili više automatskih fotokamera sa širokougaonim objektivima i velikim fokusom. Imao je i bogatu elektronsku opremu za otkrivanje radara i njihovih parametara. Normalna brzina leta bila mu je 750 km/h. Akcioni radijus dejstva, ustvari dolet, bio je nešto veći od 12.000 km. SAD su imale 36 takvih aviona.
Pauersov zadatak je bio da preleti 6.120 km od Pešavara do Severne Norveške. Teritoriju SSSR trebao je da napusti negde na obali Kolskog poluostrva. Ali, uspeo je da preleti samo polovinu puta. Iznad Svrdlovska pogodila ga je vođena raketa tipa SAM-2 koju je lansirala startna posada seržanta A. Fjorova iz diviziona majora Voronova. U Moskvi je brižljivo pripremljen sudski proces pilotu Pauersu, potpuno javan, supruga i mnoštvo domaćih i stranih novinara. Na opšte iznenađenje, Pauers je priznao krivicu da se odao špijunaži iz vazduha i da ga je CIA plaćala 2.500 dolara mesečno. Bio je osuđen na tri godine zatvora i sedam godina prinudnog rada. Ali, februara 1962. na jednom mostu u Berlinu Pauers je razmenjen za čuvenog sovjetskog obaveštajca Abela.
Afera oko U-2 i Pauersa izazvala je vojno-politički incident medu supersilama. Zbog njega je propala konferencija na vrhu. Hruščov više nije hteo da se sastane s Ajzehauerom. Došlo je do ozbiljne zategnutosti dva velika bloka.
Beograd 8. maja 2000. godine
Stevan J. Korda
novinar
|
