offline
- Bogoslov
- Elitni građanin
- Pridružio: 20 Sep 2014
- Poruke: 1969
|
Uvod
U noći 3. novembra 2002. godine, u udaljenoj jemenskoj pustinji Marib, automobil sa jednim od glavnih lidera Al Kaide je odjednom eksplodirao. Automobil je uništen raketom Hellfire ispaljenom sa bespilotne letelice RQ-1A Predator koja je letela hiljadama stopa visoko, a upravljana sa mesta udaljenog stotinama milja, u Džibutiju.
Napad je najavio novo doba, doba ratovanja robotima. Upotreba letelica bez posade može se pratiti unazad do vremena pre Drugog svetskog rata. Prvi pokušaji sa letelicama bez posade izvedeni su 1917. godine u vidu eksperimenata sa radio upravljanjem i inercijalnom navigacijom. Prve primenljive letelice korišćene su kao mete u obuci nišandžija protivavionske artiljerije. U toku Drugog svetskog rata načinjeni su prvi napori da se bespilotna letelica upotrebi u borbi, ali je ta tehnologija evoluirala uglavnom u pravcu vodjenja vodjenih raketa. Do pedesetih godina, letelice su adaptirane za izvodjenje izvidjačkih misija, što će u narednih pola veka biti i njihova primarna misija. Prva masovna upotreba bespilotnih letelica se desila tokom rata u Vijetnamu, kada su bespilotne letelice izvršile hiljade špijunskih misija koje su bile prerizične za avione sa posadom. Sa dolaskom nove tehnologije, kao što je digitalna kamera, satelitska navigacija i mikroprocesori, mogućnosti bespilotnih letelica su strašno narasle. Broj tipova letelica je takodje narastao, od mini bespilotnih letelica do letelica raspna krila jednakom rasponu krila kod džambo džetova.
Mogućnosti bespilotnih letelica su toliko narasle da se mnoga ratna vazduhoplovstva pitaju hoće li bespilotne letelice u potpunosti zameniti letelice sa ljudskom posadom. Uprkos svojim prednostima, letelice - roboti su još uvek u stadijumu novorodjenčeta.
Počeci
Daljinski upravljana letelica prvi put se pojavila u Prvom svetskom ratu, ali ti počeci nisu imali velikog uspeha jer je dostupna tehnologija vodjenja bila primitivna. Da bi se daljinski upravljalo letelicom, bila je potrebna neka vrsta sistema upravljanja letenjem kao zamena za pilota. U to vreme, bespilotne letelice i vodjene rakete su bile blisko povezane, jer su izazovi u upravljanju letom suštinski bili isti – i kod aviona i koda rakete. Vodjene rakete su se od bespilotnihi letelica razlikovale u jednom: bespilotne letelice su konstruisane da se nakon misije vrate, dok rakete eksplodiraju kada pogode cilj.
Američki pronalazač Elmer Speri (Elmer Sperry) je 1909. godine započeo radove na konstruisanju žiroskopskih uredjaja pomoću kojih bi kontrolisao stabilnost letelice u letu, što se smatra pretečom modernih inercijalnih navigacijskih sistema. Američka mornarica je pokazala odredjena interesovanja kako bi konstruisala „vazdušno torpedo“ – preteču modernih krstarećih raketa. Kako bi usasvršii preciznost vazdušnog torpeda izvan vrlo ograničenih sposobnosti prvih žiroskopa, kompanija Western Electric je razvila sistem radio upravljanja. Ove dve tehnologije, inercijalna navigacija i radio upravljanje, će formirati jezgro razvoja daljinski upravljivih letelica za narednih 80 godina. Prvi let Curtiss- Sperryjevog vazdušnog torpeda je izveden decembra 1917. godine. Armijsko vazduhoplovstvo SAD je finansiralo suparnika – Liberty Eagle Aerial Torpedo, koje je razvio Čarls Ketering (Charles Kettering). U Britaniji, kompanije Sopwith, De Havilland i Royal Aircraft Factory su započele slične programe, ali ni jedan prototip nije bio uspešan. Do 1918. godine postalo je jasno da tehnologijom tog doba nije moguće konstruisati pouzdano vodjeno oružje, tako da su programi razvoja zaustavljeni. Medjutim, i američka i britanska mornarica su shvatile da daljinski upravljana letelica može da služi kao realistična meta za nišandžije protivavionskih topova. Kao rezultat, ovakve mete su postale osnovna forma bespilotnih letelica u sledećih skoro pola veka.
Kettering Aerial Torpedo
Razvoj bespilotnih letelica u vremenu izmedju dva svetska rata većim delom je bio skoncentrisan na primitivne vodjene rakete i bespilotne letelice – mete.
Kompanija Royal Aircraft Establishment je započela probne letove svoje letelice – mete RAE 1921 u toku 1922. godine da bi je potom adaptirali u vazduhoplovno torpedo oznake Larynx. Dve godine ranije, američka vojska je započela finansiranje projekta pod imenom Messenger, kako bi razvili jeftinu letelicu koja bi se mogla koristitit za prenoss poruka izmedju komandi. Kao futuristički zaokret od ovog programa, američka vojska je tražila od Sperija da razvije verziju zvanu MAT (Messenger Aerial Torpedo), koja bi bila upravljana daljinski, letela od jednog štaba do drugog. Testovi su sprovodjeni počevši od 1920. godine, a unapredjenja su ugradjivana postepeno. Iako je predstavljao značajan napredak u istoriji vazduhoplovne navigacijske tehnologije, MAT koncept nije zaživeo, tako da je finansiranje ovog projekta okončano 1926. godine. Britanska kraljevska mornarica je bila jedan od ranih obožavalaca letelica – meta, prvo koristeći upravljivu Fairey Queen 1933. godine a potom kupivši preko 400 komada DH 82 B Queen Bee. Ove letelice su korišćene od 1934. do 1943. godine, a bile su bazirane na sveprisutnim dvokrilnim avionima Tiger Moth. Upotreba letelica – meta u SAD se pojavila iz hobi industrije tridesetih godina sa Redžinaldom Denijem i njegovom Radioplane Company. Deni je iskoristio svoje iskustvo u konstruisanju daljinski upravljivih modela aviona sa konstruiše svoj Radioplane-1 (RP-1), ali američke oružane snage nisu pokazale interesovanje sve do 1939. godine. Tokom Drugog svetskog rata proizvedeno je 15 374 primeraka različitih letelica, modela od RP-4 do RP-18. Unapredjena veerzija, RP-19/0 Q-19 se pojavila 1946. godine i do 1984. godine proizvedeno je preko 48 000 primeraka. Kompanija Northrop je 1952. godine kupila kompaniju Radioplane i formirala jezgro jedne od najuspešnijih kompanija za proizvodnju bespilotnih letelica.
U Nemačkoj, dr Fric Gozlau (Fritz Gosslau) iz kompanije Argus Motor Works je za potrebe obuke protivavionskih jedinica razvio letelicu – metu tipa FZG-43 (Flakzielgerat 43). Oktobra 1943. godine Argus je predložio revolucionarnije rešenje koristeći veću radio upravljivu letelicu nazvanu Fernfeuer. Mogla je da ponese 1000 kg bombi i bila bi upravljana iz letelice istog tipa – ali sa posadom. Nakon odbacivanja bombe, Fernfeuer bi se vratio u bazu. Iako je nemačko vazduhoplovstvo ignorisalo ovaj projekt, ovaj program je položio temelje za FZG-76, poznatiu kao V-1.
Prve jurišne letelice
Krajem tridesetih godina američka mornarica je nastavila sa eksperimentima na većim letelicama – metama. Ove letelice su marta 1941. godine rasporedjene u 5. eskadrilu u Kejp Meju u Nju Džersiju, sa ciljem obučavanja nišandžija PA topova. Komandir eksadrile, poručnik Robert Džons je sugerisao da se ove letelice upotrebe za napad na protivničke lovce, što je kasnije dovelo do programa razvoja PAR Gorgon. U medjuvremenu, mornarica je finansirala alternativne tehnologije upravljanja letom i navigacije, uključujući RCA televizijsku kameru i sistem radarskog vodjenja. Ovaj napredak je omogućio mnogo preciznije vodjenje letelice, tako da je 1941. godine započet program razvoja jurišne letelice. One su se mogle koristiti ili kao vodjene rakete ili kao naoružana bespilotna letelica, odbacujući ubojno sredstvo i potom vrativši se u bazu. Mornarica je naručila proizvodnju prve jurišne letelice tipa TDN-1 marta 1942. godine. Kako su bile skupe, mornarica je želela jednostavniju i jeftiniju letelicu, koja se proizvodila u kompaniji Interstate Aviation pod oznakom TDR-1. Sa 18 eskadrila jurišnih letelica i 162 upravljačka aviona TBF Avenger, mornarica je isplanirala tajnu operaciju kodnog naziva „Option“. Ovaj ambiciozan plan je pažljivo planiran, i marta 1944. godine, dve specijalne vazduhoplovne grupe su prebačene na pacifičko ratište radi demonstriranja svojih sposobnosti. U početku, letelice tipa TDR-1 su septembra 1944. godine upotrebljavane kao vodjene rakete, ulećući u japanske bunkere i artiljerijske položaje. U UCAV konfiguraciji su prvi put upotrebljene 19. oktobra 1944. godine ispuštajući bombe na ciljeve na ostrvu Balale južno od Bougainvilla. One nisu bile UCAV u smislu današnjih UCAV, jer nisu imale mogućnost povratka u bazu. Mornarica nije bila impresionirana rezultatima, iako je sličan koncept testiran u Koreji korišćenjem radio upravljanim lovačkim avionima Hellcat.
Naval Aircraft Factory TDN-1
Većim delom Drugog svetskog rata, postojala je vrlo bliska veza izmedju razvoja ranih vodjenih raketa i različitih tipova letelica – meta i jurišnih letelica. Nekoliko zemalja je razvilo radio upravljive boimbardere koji su imali zadatak da pogode visoko vredne mete: Amerikanci su razvijali program Aphrodite, Nemci Mistel, a Italijani Assalto Radioguidato. Drugi svetski rat je potakao i razvoj prvih vodjenih raketa kao što je nemačka vodjena bomba Fritz-X, protivbrodska raketa Hs-293 i američka protivbrodska raketa Bat.
Roboti špijuni Hladnog rata
Tokom pedesetih godina, bespilotne letelice su većim delom bile korišćene za obuku posluga protivavionskih topova u nišanjenju i praćenju ciljeva, ali je veći deo razvoja bio fokusiran na razvoj novih tehnologija vodjenih raketa. Sredinom pedesetih godina američka vojska je počela da pokazuje interesovanje u modifikovanju letelica- meta u smeru opremanja kamerama, a sve da bi one mogle da izvršavaju zadatke izvidjanja bojišta. Prva od njih bila je letelica SD-1 (Surveilance Drone 1), bazirna na letelici – meti tipa RP-71. Na nju je mogla da se montira dnevna kamera KA-20A kapaciteta 95 fotografija ili IC noćna kamera KA-39A kapaciteta 10 fotografija. Letelica SD-1 je lansirana pomoću RATO raketa i praćena je radarom, dok je pilot-operater upravljao njome putem radio komandi. Let je trajao 30 minuta. Nakon završetka zadatka letelica se vraćala nazad u bazu, a prizemljivala se pomoću padobrana. Letelica, zajedno sa opremom, je ponela zvaničnu oznaku ANIUSD-1 i smatra se prvom uspešnom izvidjačkom bespilotnom letelicom. Proizvedeno ihi je 1445 komada i nalazila se u naoružanju od 1959. do 1966. godine. Britanske oružane snage su je uvele u naoružanje pod imenom Observer.
Program USD-1 je praćen vrlo ambicioznim projektom koji je kao rezultat trebao da da sofisitciranije izvidjačke bespilotne letelice, ali je većina do sredine šezdesetih godina otkazana usled tehničkih problema ili visoke cene. Jedan od glavnih nedostataka ovog programa bilo je predugo vreme potrebno za obradu prikupljenih obaveštajnih podataka. Nakon sletanja letelice, kamera se vadila a film iz nje je podvrgavan procesu razvijanja. Ova procedura je mogla biti prihvatljiva kada je u pitanju izvidjanje fiksnih, strateških ciljeva kao što su fabrike, ali u slučajevima tipičnih vojnih ciljeva kakvi su tenkovske jedinice ili lanseri taktičkih raketa, ovaj proces bio je predug. Za vreme od snimanja do razvijan ja i distribuiranja snimka, jedinica bi se verovatno pomerila tako dabi i podatak dobijen na ovaj način postao nepravovremen. Dok su TV kamere rešile taj problem pružanjem slike u realnom vremenu, rane TV kamere su bile preglomazne. Američko ratno vazduhoplovstvo je pokretalo nekoliko programa za razvoj izvidjačkih bespilotnih letelica, uključujućii Northropov B-67 Crossbow, ali bez uspeha. Razlog neuspeha leži u visokoj ceni koštanja. Početkom pedesetih godina, USAF je takodje započeo ispitivanje letelica u svrhu njihove upotrebe kao mamaca za sovjetske lovce i protivavionske rakete. Nakon ispitivanja letelice Convair GM-71 Buck Duck i Fairchildovog SM-73 Blue Goose, prva letelica - mamac koja je ušla u naoružanje bila je GAM-72 Quail firme McDonnell Douglas 1961. godine. To je bila mala bespilotna letelica na mlazni pogon koja se lansirala sa aviona B-52. Proizvedeno ih je oko 600 komada i nalazili su se u naoružanju do 1972. godine, do kada su Sovjeti unapredili radarsku tehnologiju do te mere da ovi mamci nisu više bili efikasni.
Njen naslednik, nazvan SCAD (Subsonic Cruise Armed Decoy) evoluirao je u krstareću raketu AGM-86 ALCM (Air Launched Cruise Missile) i njen razvoj je nastavljen do današnjih dana.
Obaranje špijunskog aviona U-2 iznad Sovjetskog Saveza maja 1960. godine dramatično je promenio interesovanja SAD u oblasti bespilotnih letelica, a sve zarad izbegavanja političkih neprilika prilikom hvatanja pilota. Kao odgovor na ove zahteve pokrenuta su dva programa. Program vazduhoplovstva je nosio naziv SPA (Special Purpose Aircraft), dok je CIA imala svoj program oznake D-21 baziran na široko upotrebljavanom Ryan Firebee. Rajan je još 1959. godine promovisao ideju izvidjačke verzije letelice, ali je bilo potrebno oboriti U-2 da bi se vazduhoplovstvo zainteresovalo. U leto 1960. godine Rajan je započeo gradnju specijalne verzije letelice Firebee, koja je trebala da ima manji radarski odraz, povećan radijus leta i savremenije upravljanje letom. Manjak novca je odložio razvoj programa, ali je obaranje U-2 iz sastava USAF-a tokom Kubanske krize u jesen 1962. godine ubrzalo stvar. Nakon ispitivanja četiri letelice Ryan 147A, USAF je nastavio sa usavršenom verzijom oznake 147B, koja je imala veći raspon krila. Ovo je bio samo početak cele familije izvidjačkih letelice Firebee. Sovjetska protivavionska raketa SA-2 vidjena je kao ozbiljna pretnja, tak oda je model 147D specijalno napravljena sa ciljem da pomogne u odgonetanju tajni sovjetskog raketnog sistema. U ovu letelicu je ugradjena posebna oprema za ELINT kako bi prikupljala signale sa sistema vodjenja rakete SA-2. Iz bezbednosnih razloga, letelica je pre nego što je uvedena u naoružanje, preimenovana u „Lightning Bug“.
Teledyne Ryan Firebee
„Svici“ iznad Vijetnama
Nakon što je kinesko ratno vazduhoplovstvo oborilo više špijunskih aviona U-2 iznad Kine, ovaj region je postao prvo područje gde su upotrebljene bespilotne letelice „Lightning Bug“. Prvih pet misija je izvršeno iznad Kine početkom septembra 1964. godine, od kojih su dve bile uspešne. Iako je više misija izvršeno iznad Kine, većina „svitaca“ je usmereno ka novom području kada je rat u Vijetnamu krenuo da se zahuktava. Leteći na velikiim visinama, bespilotne letelice nisu bile baš efikasne tokom sezone monsuna jer je tada većina ciljeva bila prekrivena oblacima. Kao odgovor, proizvedena je letelica za let na malim visinama. oznake Ryan 147J.
Bespilotne letelice iz sastava 100. vinga za strategijska izvidjanja američkog ratnog vazduhoplovstva su započele svoje misije iznad Severnog Vijetnama krajem 1965. godine. Njihov prvi veliki uspeh postignut je 13. februara 1966. godine kada je Ryan 147E uspeo da otkrije signal komandnog linka rakete SA-2.
Za vreme rata u Vijetnamu razvijeno je 23 verzija „svitaca“ uključujući verzije za izvidjanje noću, SIGINT verziju i verziju sa ometačem radara. U periodu od 1964. do 1974. godine 1016 letelica je izvršilo 3 435 letova iznad Kine, Severnog Vijetnama i Severne Koreje. Izgubljeno je 544 letelica, od čega 1/3 otpada na mehaničke probleme dok su ostale oborene dejstvom protivavionske artiljerije i lovačke avijacije. Prema nekim izvorima, neke od bespilotnih letelica su zaslužne za obaranjenekoliko severno vijetnamskih lovaca MiG-21, medju koje se ubraja i obaranje MiG-a vijetnamskom raketom koja je promašila bespilotnu letelicu. Posluge vijetnamskih protivavioskih raketnih sistema SA-2 tvrdile su da su oborile 130 bespilotnih letelica „Lightning Bug“, dok su piloti tvrdili da du migovima oborili 11 letelica. Životni vek bespilotne letelice na nebu iznad Vijetnama bio je svega 2,5 letova, mada Amerikanci tvrde da je tačan podatak 7,3 letova. Rekorder je bila bespilotna letelica tipa Model 147S, nazvana „Tom Cat“ koja je iza sebe imala 68 letova pre nego što je izgubljena 25. septembra 1974. godine. Rat u Vijetnamu predstavlja prvi oružani sukob gde su masovno korišćene bespilotne letelice.
Ryan Model 147
Druga letelica razvijena tokom ovg perioda bila je jedna od najtajnijih projekata svog vremena – i jedna od najsofisticiranijih. Lokidov Skunk Works je za potrebe CIA razvio špijunski avion A-12. To je bila supersonična zamena za avion U-2. Postalo je jasno da je napredak sovjetskih protivavionskih raketa u mnogome otežao američkim pilotima boravak iznad SSSR-a i Kine. Kao rezultat toga, CIA je angažovala Lokid da započne rad na izvidjačkoj letelici Tagboard, koja se bazirala na tehnologiji aviona A-12. Modifikovana verzija A-12 koja je nosila i lansirala bespilotnu letelicu nazvana je M-21, dok je sama bespilotna letelica nosila oznaku D-21: „M“ za „majku“ (mother), „D“ za „kćer“ (daughter). D-21 je mogla da postigne brzine veće od 3 Maha i imala je dolet od oko 3450 milja. Za razliku od ostalih bespilotnih letelica tog vremena, D-21 nije imala mogućnost povratka u bazu, već je odbacivala podvesnik sa kamerom u more koju bi kasnije pokupio neki od američkih brodova.
Prvi probni let izveden je 5. marta 1966. godine. Treći probni let, održan 30. jula 1966. godine, doveo je do sudara izmedju M-21 i letelice zbog čega su izgubljene obe letelice i jedan član posade. Kaoi glavni krivac nesreće pojavio se načiin lansiranja letelice sa aviona – nosača. Opasnost ovakvog načina lansiranja letelice doveo je do zamene nosača letelice bombarderom B-52H, dok se bespilotna letelica lansirala sa konvencionalnog piona pod krilom bombardera. Nakon nekoliko neuspešnih testova, 16. juna 1968. godine je izveden prvi uspešan let. Prva borbena misija je realizovana 9. novembra 1969. godine, sa ciljem izvidjanja poligona za nuklearna ispitivanja u Lop Noru. Iako je D-21B izvršio svoju misiju iznad Lap Nora, nije uspeo da se vrati i srušio se u Mongoliji. Druga misija, 16. decembra 1970. godine, bila je uspešna sve do poslednje faze misije kada letelica nije uspela da odbaci podvesnik sa kamerom. Treća misija, 4. marta 1971. godine, bila je, da kažemo, vrlo frustrirajuća po Amerikance. Letelica je završila sa izvidjanjem i uspešno odbacila podvesnik sa kamerom; na nesreću, razarač koji je trebao da pokupi kameru prešao je preko nje i potopio je. Četvrta i poslednja misija, 20. marta 1971. godine, propala je u fazi prilaska mestu za odbacivanje podvesnika sa kamerom, kada je oborena. Program je otkazan iz više razloga, medju kojima su navedeni i tehnički problemi sa letelicama, drugačiji američki pristup Kini i naarastajuće sposobnosti američkih špijunskih satelita.
Protivpodmorničke letelice
Pedesetih godina, američka ratna mornarica je nabavila prvu helikoptersku jurišnu bespilotnu letelicu, oznake QH50 DASH (drone antisubmarine helicopter). QH-50 je bila bazirana na ranijoj konstrukciji helikoptera kompanije Gyrodyne. Američka mornarica je započela razmatranja mogućnosti upotrebe ovakvog helikoptera za nošenje protivpodmorničkih torpeda. Moderni sonari na razaračima su otkrivali podmornice na daljinama preko 20 milja, što je bilo van dometa oružja kojima je raspolagao razarač, tak oda je u tom segmentu mornarica videla upotrebu helikoptera. QH-50 prvi let obavlja 12. avgusta 1960. godine, a tri godine kasnije dolazi na razarače. Do 1969. godine proizvedeno je oko 810 letelica QH-50 i bili su ukrcani na 240 američkih razarača. Drugi veliki korisnik ovih helikoptera bile su japanske pomorske odbrambene snage, koje su raspolagale sa 24 letelica QH-50. U toku službe u američkoj mornairci, ove letelice se nisu koristile samo za protivpodmorničku borbu, već su se pokazale kao korisne i na zadacima izvidjanja, korekcije artiljerijske vatre, polaganja dimne zavese itd. Tokom rata u Vijetnamu, neke od QH-50 subile opremljene video kamerama i korišćene za misije izvidjanja u artiljeriji. Ugradjivani su i napredniiji senzori koji su omogućavali izvidjanje noću. To su verzije Nite Panther i Nite Gazelle. Ugradnja svih ovih senzora oogućila je da se QH-50 naoruža automatskim topom, bacačem granata, kasetnim bombama...
QH-50
Do leta 1970. godine, nekih 441 komada QH-50 je izgubljeno, većinom u toku mirnodopske eksploatacije. Svega pet procenta gubitaka otpada na upotrebu u borbenim dejstvima u Vijetnamu. Vreme izmedju gubitka dve letelice u proseku je iznosilo 145-185 časova leta. Osnovni problem je bila nepouzdanost elektronike. Letelice QH-50 su povučene iz mornarice u periodu 1970-1971. godine, kada su zamenjene LAMPS helikopterima. „Preživele“ letelice QH-50 ostale su u upotrebi u kopnenoj vojsci američkih OS, gde su korišćene za vuču meta. Nemačka i Izrael su nabavile po par komada kako bi imale platformu za dalja istraživanja u oblasti mornaričkih bespilotnih letelica.
Uprkos svom kratkom životnom veku, za letelicu QH-50 se može reći da je bila daleko ispred svog vremena i da je bila pionir u oblasti mornaričkih i helikopterskih bespilotnih letelica.
„Crvene“ bespilotne letelice
Kao u slučaju SAD, ranjivost izvidjačkih aviona na nove protivavionske rakete naterala je Sovjetski Savez krajem pedesetih godina prošlog veka da na bazi masovno korišćenih letelica – meta Lavočkin La-17 razvije izvidjačke bespilotne letelice. Bespilotna letelica oznake TBR-1 ušla je u naoružanje 1962. godine. Formirane su četiri eskadrile naoružane ovim letelicama: dve u Ukrajini i po jedna u Belorusiji i Litvaniji. U noružanju je ostala sve do početka osamdesetih godina. Letelica La-17R mogla je da leti autonomno, koristeći ugradjeni navigacijski sistem, ili bi se njenim letom upravljalo daljinski, sa zemaljske stanice. Za snimanje je korišćena klasična filmska kamera. Malo ambicioznija konstrukcija se pojavila početkom šezdesetih godina kao delo konstruktorskog biroa Tupoljev. Tupoljev je razvio sa zemlje lansiranu stratešku krstareću raketu oznake Izdeliye 121, sovjetski ekvivalent američkoj raketi SM-62 Snark. Program je obustavljen početkom 1960. godine jer se uvidelo da su balističke rakete pogodnije za „isporučivanje“ nuklearnih bojevih glava na cilj od krstarećih raketa. Medjutim, Tupoljev je bio ubedjen da je konstrukcija dobra i da se može modifikovati u sistem za izvidjanje velikog dometa. Tako nastala letelica je nazvana Tu-123 Jastreb. Zmaj letelice je bio ogroman tak oda se u njega mogao smestiti veliki broj raznovrsnih kamera i uredjaja za elektronsko izvidjanje. Letelica je bila supersonična (brzina leta od 2 Maha) i imala plafon leta veći od 20 000 metara. Nakon izvršene misije, letelica bi se vraćala u bazu gde bi signal sa zemlje aktivirao sekvencu za prekid letenja. Letelica bi odbacila preostalo gorivo, krenula u penjanje da bi izgubila na brzini i potom odbacila nosnu sekciju u kojoj se nalazila kamera i ELINT senzori.
Lavočkinh La-17
U svetlu preletanja sovjetske teritorije od strane američkih špijunskih aviona U-2, Kremlj je pokazao dozu entuzijazma, tako da je program Tupoljeva avghusta 1960. godine i zvanično odobren. Kako je osnova letelice već bila izradjena, ubrzo su usledila letna ispitivanja. Izvidjačka bespilotna letelica velikog dometa, oznake DBR-1, zvanično je prihvaćena za uvodjenje u naoružanje oružanih snaga Sovjetskog Saveza maja 1964. godine. Do 1972. godine je proizvedeno ukupno 52 letelice. Njima su naoružane tri eskadrile: po jedna u Ukrajini, Belorusiji i Litvaniji. Svaka eskadrila je raspolagala sa po 6 lansera i 12 letelica (uobičajeno). Sistem je bio skup za upotrebu, uzimajući u obzir da je prilikom svake misije dolazilo do gubitka trupa letelice. Verzija sistema koja je imala mogućnost povratka u bazu poput aviona, nazvana DBR-2, sa letelicom Tu-139, proučavana je sredinom šezdesetih godina ali nikada nije ušla u fazu serijske proizvodnje. Eskadrile sa sistemima DBR-1 rasformirane su početkom osamdesetih godina. Iako su njima rukovali pripadnici sovjetskog RV, eskadrile bespilotnih letelica su bile potčinjene vojno obaveštajnoj službi Sovjetskog Saveza – GRU. Samim tim, aktivnosti ovih jedinica prekriva veo tajne. Ruski prebezi su tvrdili da su letelice korišćene iznad Španije, Britanije, obala Francuske i Kine.
Do kasnih šezdesetih godina postalo je jasno da je sistem TBR-1 zastareo i previše ranjiv, dok je sistem DBR-1 bio preskup, i samim tim korišćen za najvažnije misije. Tupoljev je predložio razvoj dve bespilotne letelice, jednu malog dometa, Tu-143 i jednu velikog dometa, Tu-141.
Tu-141
Tu-143
Sistem taktičkog nivoa, oznake VR-3 "Let“, odobren avgusta 1968. godine bio je baziran na Tu-143. Ova letelica je bila podzvučna, sa kanarima i uvodnikom vazduha iznad trupa što je trebalo da ima za cilj smanjenje radarskog odraza. Autonomija ove letelice je iznosila 13 minuta i bila je namenjena pokrivanju ciljeva na operativnoj dubini od 55 – 70 km iza neprijateljskih linija. Bila su razvijena dva paketa senzora. U prvom je bila foto kamera, dok se u drugom nalazila video kamera. Letelica je lansirana iz lansera SPU143 upotrebom RATO raketa. Po završetku misije, letelica bi se vraćala „kući“ gde je izbacivala padobran i pomoću njega se bezbedno spuštala na zemlju. Testiranje je završeno 1976. godine, kada je i ušla u serijsku proizvodnju. Do 1989. godine proizvedeno je oko 950 letelica ovog tipa. Zamenila ju je suštinski modernizovana verzija, oznake Tu-243, kao deo modernizovanog sistema VR-3D. Ovaj sistem je ušao u naoružanje 1982. godine.
Sistemi VR-3 su se nalazili pod kontrolokm sovjetskog ratnog vazduhoplovstva i korišćeni su za izvidjanja operativnog nivoa. Eskadrila izvidjačkih bpl je imala 4 lansera SPU-143 i 12 letelica Tu-143, sa kapacitetom izvršenja oko 20 izvidjačkih misija dnevno. Sistem je i dalje široko zastupljen u ruskom RV, kao i u ratnom vazduhoplovstvima zemalja nastalih raspadom Sovjetskog Saveza. Sistem je početkom osamdesetih godina izvežen i u nekoliko zemalja bivšeg Varšavskog pakta: Čehoslovačka, Rumunija... Svoje mesto ovaj sistem je pronašao i u Siriji, Izraelu i Libanu.
Sistem operativnog nivoa, VR-2 „Striži“, bio je baziran na većoj letelici tipa Tu-141. Iako je po crtama bila slična letelici Tu-143, bila je značajno veća i letela nadzvučnom brzinom. Akcioni radijus je iznosio oko 1000 km. Prvi let je izveden decembra 1974. godine, a pet godina kasnije je napravljena prva serija. Tu-141 se lansirala sa poluprikolice upotrebom RATO raketa, a u bazu se vraćala na sličan način kao i Tu-143. Imala je autonoman sistem upravbljanja letom, dok je od opreme za snimanja raspolagala panoramskom kamerom i aparatom za koso snimanje. Proizvedeno je svega 152 letelice i sve su se nalazile na teritoriji Sovjetskog Saveza, u republikama koje su se graničile sa zemljama članicama NATO.
Početkom sedamdesetih godina, Tupoljev je pokrenuo još jedan program razvoja bespilotnih letelica. Kodno ime programa je bilo Vrana. Nastojalo se da se putem reverznog inženjeringa iskopira zaplenjena američka letelica D-21 koja se srušila u Mongoliji 9. novembra 1969. godine. Program je zvanično započet marta 1971. godine. Kao avion nosač bio je predvidjen bombarder Tu-95K. Program nikada nije stigao do faze letnih ispitivanja, a sami detalji programa ostali su tajna.
Izraelske inovacije
Izraelsko ratno vazduhoplovstvo je pomno pratilo taktiku Amerikanaca u Vijetnamu. Iako je Egipat razmestio protivavionske raketne sisteme SA-2 na Sinaju u vreme rata 1967. godine, oni nisu bili u prilici da vide neku akciju. Ipak, Izrael je očekivao da će protivavionske rakete predstavljati značajnu pretnju u budućnosti. Uloga bespilotnih letelica Firebee u Vijetnamu dovela je do toga da Izrael 1971. godine nabavi 12 letelica tipa Ryan 1241, u lokalu nazvane „Mabat“ (Osmatranje). Izrael je nabavio i izvidjačku verziju BQM-74 Chukar. Formirana je i nova jedinica, 200. eskadria bpl, naoružana obema tipovima letelica. U Jomkipurskom ratu 1973. godine korišćene su u ulozi izvidjača. Problemi koje su nametali položaji protivavionskih raketa Egipćana i Sirijaca 1973. godine doveli su do toga da se Izraelci zainteresuju za tehnologiju SEAD (suppression of enemy air defense – potiskivanje neprijateljske PVO). Započeli su niz testova, a sve u cilju rešavanja problema. Jedan od testova je bila upotreba letelice mamca zvane UAV-A, koja bi se lansirala sa lovačkog aviona i koja je imalaza cilj da obmane neprijateljske radare da je započet masovan napad izraelske avijacije, što bi isprovociralo lansiranje protivavionskih raketa. Krajem sedamdesetih godina Izrael je kupio od SAD letelicu – mamac Brunswick Model 290P, koju je kasnije i sama licencno proizvodila pod imenom Samson.
BQM-74 Chukar
U isto vreme, dve izraelske firme su započele promociju ideje korišćenja mini bespilotnih letelica, veličine modela aviona, opremljenih jeftinim kamerama koje bi obezbedile izvidjanje u realnom vremenu. Kopmanije IAI i Tadiran su ponudile model nadgledanja bojišta upotrebom fleksibilnih, jeftinih letelica sa kojima se može upravljati iz neposredne blizine prve linije. Ovaj koncept je po prvi put demonstriran 1981. godine kada su oružane snage JAR koristile bespilotnu letelicu IAI Scout u operaciji Protea, na teritoriji Angole. U ratu u Libanu 1982. godine obe bespilotne letelice, i Scout i Mastiff su se koristile u manjem obimu. Jedna od glavnih taktičkih izazova za operacije izraelskih oružanih snaga bila je velika koncentracija sirijskih baterija protivavionskih raketa u dolini Bebia. Njihova lokacija je precizno locirana upotrebom izvidjačkih bespilotnih letelica, uz minimalne gubitke od tri bpl. Na početku rata u Libanu 1982. godine, glavni zadatak izraelskih oružanih snaga bio je neutralisanje sirijskih baterija PAR. Bespilotne letelice – mamci kao što je bpl Samson, lansirani su ka položajima sirijske PVO sa ciljem da isprovociraju uključenje radara PVO sistema. Odmah po uključenju , radari su uništavani protivradarskim raketama lansiranim sa zemlje i iz vazduha. Ovakva taktika upotrebe bespilotnih letelica omogućila je Izraelcima da ućutkaju sirijsku PVO i time daju odrešene ruke izraelskim avionima u operacijama podrške jedinica na zemlji.
Evropske bespilotne letelice
Uprkos britanskim naporima u razvoju ranih bespilotnih letelica, rezovi u finansiranju odbrane tokm pedesetih godina doveli su do gašenja početnog entuzijazma u razvoju letelica. Veći deo zemalja je nabavio bespilotne letelice, ali je svega nekoliko njih nabavilo zvidjačke letelice. Najznačajnijje evropske letelice u periodu od šezdesetih do devedesetih godina imaju kanadsko poreklo. Pedesetih godina Kanada je za potrebe testiranja raketa razvila letelice – mete. Krajem pedesetih godina kanadske oružane snage su tragale za sredstvom koje bi im pomoglo u lociranju ciljeva za rakete tipa Honest John.
Britanske oružane snage su imale slične zahteve tako da su se obe zemlje dogovorile da zajednički finansiraju kanadsku kompaniju Canadair u razvoju letelice za artiljerijsko izvidjanje, nazvane CL-89 Midge. Letelica je bila skromne veličine, sa mlaznim pogonom i opremljena infracrvenim linijskim skenerom za snimanje danju i noću. Letelica se kretala po unapred zadatoj putanji i vraćala se pomoću radio fara, dok je prizemljenje letelice bilo rešeno pomoću padobrana. Prvi probni let je izveden marta 1964. godine, ali je dalji razvoj odložen usled toga što je britanska armija želela da se uveri da je konstrukcija letelice otporna na veliki broj problema sa kojima su se susretale bespilotne letelice tog doba. Programu su se kasnije pridružile i Nemačka, Italija i Francuska. Prva letelica je isporučena nemačkim oružanim snagama 1972. godine, pod NATO oznakom AN/USD-501. Životni vek letelice je iznosio oko 10 letova, iako su neke od njih preživele i po 40 letova. Kompanija Canadair je do 1983. godine proizvela ukupno 500 letelica ovog tipa. Nakon što je Nemačka povukla iz naoružanja letelice tipa CL-89, one su predate turskim oružanim snagama. Iako su se pokazale kao kvalitetne i izdržljive, nemačke oružane snage su smatrale da im je domet neadekvatan za neke misije. 1976. godine Nemačka se složila da obezbedi najveći do finansijskih sredstava za finansiranje razvoja veerzije sa povećaniom dometom, nazvane CL-289. Prvi probni let je izveden marta 1980. godine. Letelica CL-289 je imala veći domet i sofisticiraniji sistem vodjenja. Infracrvena linijska kamera Corsaire je mogla da šalje podatke zemaljskoj kontrolnoj stanici u realnom vremenu putem linka, ali je dnevna kamera Zeiss zahtevala da se letelica prizemlji pre nego što bi se moglo pristupiti obradi snimljenog materijala, kao kod CL-89. U proizvodnji CL-289 učestvovale su kanadska kompanija Canadair, francuska SAT i nemačka Dornier.
CL-289
Ugovor o proizvodnji potpisan je 1987. godine, i sa vrednošću od pola milijardi dolara je predstavljao najveći kanadski ugovor u oblasti odbrane. Kao NATO oznaka letelice usvojena je oznaka IUSD-502. U slučaju Francuza, CL-289 je bila deo većeg programa Piver koji je obuhvatao i podvesnik za izvidjanje, razvijen u kompaniji Aerospatiale, koji je nosio avion Mirage F1 CR. Isporuke su započele 1990. godine. Francuska je nabavila 55 letelica i 2 zemaljske stanice, dok je Nemačka nabavila 188 letelica i 11 zemaljskih stanica.
Letelica CL-289 je modernizovana 2003. godine ugradnjom GPS vodjenja i digitalizacijom. Dobila je i novu oznaku, AOLOS-289.
Taktičke bespilotne letelice: sledeća generacija
Letelica CL-289 nije bila opšte prihvaćena van Nemačke i Frnacuske, jer su mnoge zemlje htele da imaju sistem koji bi pružao sliku boijišta u realnom vremenu. Sistemi starije generacije, kao što su Firebee i CL-289 su nosile filmske kamere čiji su produkti podvrgavani razvijanju i daljoj obradi po sletanju letelice u bazu, tako da su često prolazili sati pre nego što bi se podaci dostavili komandantu. To je bilo prihvatljivo za fiksne ciljeve, ali je bilo beskorisno u pogledu izvidjanja manevarskih jedinica. Problem je postao još izraženii tendencijom uvodjenjem samohodnih artiljerijskih sistema. Britanija je nameravala da razvije sopstvenu bespilotnu letelicu sledeće generacije, Westland Supervisor, ali je projekat otkazan pre dostizanja faze proizvodnje. U toku 1982. godine pokrenut je novi program razvoja, nazvan Marconi Avionics Phoenix, sa ciljem konstruisannja sistema naprednijeg od CL-289, sa mogućnostima prenosa pdoataka i slike u realnom vremenu. Pokazalo se da je to veći problem nego što se očekivalo. Čak i nakon što je uveden 1998. godine, letelica Phoenix je nastavila da pati od brojnih problema.
Phoenix
Britanija nije bila jedina zemlja koja je imala ozbiljne poteškoće sa taktičkim letelicama nove generacije tokom osamdesetih godina. Kompanija Lokid je početkom sedamdesetih godina predložila američkim oružanim snagama letelicu Aquila, čija je proizvodnja započela 1979. godine. Letelica Aquila je bila deo napora američkih oružanih snaga da organizuje izvidjanje dubine bojišta upotrebom nove napredne tehnologije. Pored kamera koje su pružale mogućnost prenosa slike u realnom vremenu, Aquila je imala i laserski obeleživač cilja, tak oda je mogla da „lovi“ visoko vredne mete koje bi potom označavala laserom, što je omogućavalo napda na te ciljeve laserski vodjenim artiljerijskim projektilima 155 mm Copperhead. Uprkos što je bio prilično obećavajući, program MQM-105 je otkazan 1987. godine nakon što je budžet probijen.
Američka ratna mornarica i Marinski korpus nisu želeli da čekaju na futurističku Aquilu, tako da je nakon izraelske demonstracije taktičke bpl u Libanu 1982. godine, sekretar mornarice Džon Lehman pogurao uvodjenje nove bespilotne letelice. Američka firma AAI je u saradnji sa izraelskom IAI konstruisano bespilotnu letelicu Pioneer, koja je za osnovu imala postojeću izraelsku bespilotnu letelicu i sa njom pobedio na izboru 1985. godine. Saradnja ove dve kompanije na polju razvoja bespilotnih letelica nastaviće se u naredne dve decenije. Letelica Pioneer je mogla biti lansirana bilo sa broda ili sa kopna, korišćenjem RATO raketa za poletanje i padobrana za spuštanje. Svoje prvo angažovanje bespilotna letelica Pioneer je imala na palubi bojnog broda USS Iowa novembra 1987. godine tokom patroliranja u prolazu Hormuz u vodma Persijskog zaliva. Korišćene su za izvidjanje položaja iranskih baterija protivbrodskih raketa Silkworm i saobraćaja na obali. Američka kopnena vojska je ubrzo počela da posmatra Pioneer kao alternativu za odbačeni program Aquila. Uprkos uspehu bespilotne letelice Pioneer, američko ministarstvo odbrane je 1988. godien zaustavilo dalje nabavke ove letelice, a u korist razvoja nove familije bespilotnih letelica. To se pokazalo kao pogrešan potez, jer su američka mornarica i kopnena vojska imale potpuno drugačiuje zahteve za bespilotnom letelicom, tako da se pokazalo da kada konstukcija odgovara mornarici, ne odgovara kopnenoj vojsci i obrnuto. Nasuprot njima, Marinski korpus je nastavio da upotrebljava postojeću letelicu Pioneer, zadržavši je u naoružanju više od dvadeset godina.
Izdržljive bespilotne letelice
Tokom osamdesetih godina „na snazi“ su bila dva načina upravljanja letom bespilotnih letelica: autonomna kontrola elta i komandno vodjenje. Autonomno vodjenje je bila najranija forma upravljanja letom i zahtevala je da sistem uipravljanja letom letelice bude unapred programiran, sa fiksnim kursom leta, pre lansiranja. Takav način je bio prihvatljiv kod ranih bespilotnih letelica koje su koristile klasične kamere, ali je postao manje atraktivan kada su bespilotne letelice počele da nose senzore koji su imali više mogućnosti. Komandno vodjenje je koristilo radio vezu izmedju pilota u zemaljskoj stanici i letelice. Neke od ranih komandno vodjenih bespilotnih letelica bile su praćene radarom, čiji su se podaci koristili za korekciju putanje leta. Do osamdesetih godina, komandno vodjenje je postepeno postalo opšteprihvaćeni metod upravljanja letelicom, iako su mnoge imale hibridni način vodjenja. Tada bi se autonomno vodjenje koristilo tokom približavanja zoni od interesa i tokom povratka u bazu, dok bi operator preuzimao komande u zoni izvidjanja, tokom faze prikupljanja podataka.
Ograničavajući faktor komandnog vodjenja osamdesetih godina bio je radio link. Radio signali su mogli biti ometeni atmosferskim uslovima, kvarom opreme, ili elektronskim dejstvom neprijatelja. U takvom slučaju, gubitak radio linka je vodio do rušenja i gubitka i letelice i prikupljenih podataka. Radio link je takodje ograničavao i domet bespilotne letelice. Amerikanci su u Vijetnamu taj ograničavajući faktor otklanjali time što su kao stanicu za upravljanje koristili DC-130 sa jakim predajnikom. Letelice lansirane sa zemlje su imale daleko veća ograničenja od letelica lansiranih sa aviona, jer su im smetali pojedini reljefni oblici, a i brzo bi nestajali iza horizonta, što svakako nije bio slučaj sa letelicama lansiranim sa aviona. Uvodjenje satelita devedesetih godina je premostilo problem smetnji radio linku. Satelitska veza je pružila mogućnost upravljanja letelicama iza horizonta. Zemaljska kontrolna stanica bi slala signal upravljanja letelici preko satelita. Sistem satelitske navigacije (GPS) je takodje pomogao u rešavanju problema izazvanim ometanjem komandne veze jer se letelica mogla programirati da se vrati u bazu čak i bez postojanja komunikacije sa zemaljskom konstrolnom stanicom. Ove nove tehnologije su u početku bile preglomazne za ugradnju u male letelice, ali su doprinele konstruisanju nove generacije letelica velikog dometa tokm devedesetih godina.
Američko ratno vazduhoplovstvo bilo je zainteresovano za letelice velikog dometa kao alternativi špijunskim avionima sa ljudskom posadom (U-2 i SR-71). Tokom sedamdesetih godina, Sovjeti su započeli razmeštanje protivavionskih raketnih sistema S-200 (SA-5 Gamon). To su bili prvi raketni sistemi koji su imali domet da obore SR-71. Iako su sateliti postali pogodni za izvidjanja strategijskog nivoa, ipak su imali neka ograničenja. Kvalitet tako dobijenih slika bio je uslovljen atmosferskim preprekama kao što su oblaci i vlažnost, a za promenu putanje leta satelita – samim tim i sektora snimanja bilo je teško promeniti u nekom prihvatljivom vremenu.
Prve bespilotne letelice za strategijska izvidjanja iz sastava američkog vazduhoplovstva koristile su autonomno vodjenje. Sa napretkom u razvoju kamera i dolaska na stepen razvoja koji podržava prenos slike u realnom vremenu, zainteresovali su se za komandno vodjenje. Prvi koraci u ovom prevcu učinjeni su sredinom sedamdesetih godina sa eksperimentalnim radovima na Boingovoj letelici YQM-94 Compass Cope. Ova letelica je bila forme jedrilice, sa raasponom krila od 27 metara. Trup je bio dovoljno veliki da se mogla smestiti satelitska antena . Iako Compass Cope nije ušla u serijsku proizvodnju, postavila je temelje za dalji razvoj „izdržljivih“ letelica dve decenije potom. Agencija DARPA je tokom osamdesetih godina sponzorisala jedan broj programa razvoja ovakvih letelica, medju kojima su bile bespilotna letelica Kondor kompanije Boeing, Amber IV firme Leading Systems, Amber kompanije General Atomics i EVER kompanije E-System. Ministarstvo odbrane je 1988. godine postavilo zahteve za UAVE (UAV – Endurance), medju kojima su bili zahtevi za doletom većim od 1500 km, autonomija od 48 časova leta itd.
Amber
Usled kratkog vremena, program Ministarstva odbrane nije imao nekog efekta, jer je obično trebalo da prodje čitava decenija izmedju prvog ugovora o razvoju do prve „opipljive“ letelice. Sa izbijanjem Balkanske krize početkom devedesetih godina, Pentagon je imao potrebe za izdržljivom letelicom koja može da kruži oko spornih područja i šalje podatke o razvoju situacije. Kako strukture vojske nisu mogle da odreaguju dovoljno brzo, program je prebačen u dvorište CIA. CIA je angažovala kompaniju General Atomics, koja je pak otkupila posle bankrota kompaniju Leading Systems, samim tim i sve njene projekte od kojih je najinteresantniji bio projekat Amber i letelica proistekla iz nje, Gnat-750.
Gnat 750
Gnat-750 Tier 1 je prvi put angažovana 1994. godine ali je imala nedostatak satelitske antene tako da je morala da se koristi zajedno sa jedrilicom sa motorom Schweitzer RG-8 koja je bila zamena za relejnu stanicu. U medjuvremenu, Pentagon je nastavljao radove na iznalaženju sofisticiranije verzije letelice GNAT-750 sa satelitskim linkom, pod imenom Tier 2. Kasnije je evoluirala u RQ-1 Predator. Predator je imao veći raspon krila i prepoznatljiv nos u kome je smeštena satelitska antena.
Prve letelice Gnat-750 su rasporedjene 1995. godine u Albaniju, sa ciljem praćenja aktivnosti u Jugoslaviji. Američko vazduhoplovstvo je aktiviralo svoju prvu jedinicu bespilotnih letelica (od Vijetnama na ovamo) 29. jula 1995. godine u vazduhoplovnoj bazi Nelis. Oznaka jedinice je bila 11. izvidjačka eskadrila 57. vinga. Ova jedinica je nekada bila naoružana avionima RF-4C. Prvi Predator je poleteo u misiju iznad Balkana februara 1996. godine, iz pravca Madjarske. Tokom prve misije je došlo do gubljenja satelitske veze ali se uspešno vratio nazad u bazu. Do 1997. godine jedinica je koristila Predatore gotovo svakodnevno, iako su stope udesa bile relativno velike.
Rast i ekspanzija
Pored Predatora, američko vazduhoplovstvo i CIA su zajednički radili i na razvoju bespilotne letelice sa stelt karakteristikama koja bi mogla da deluje u područjima neprijteljske PVO. Ovaj sistem je nazvan Tier 3, ali nije daleko odmakao pre nego što je otkazan usled velikih troškova. Umesto toga, 1994. program se tazdvojio na dva dela: veoma izdržljivu bespilotnu letelicu sa visoko sposobnim senzorima, nazvana Tier 2+ i manja, bespilotna letelica sa stelt karakteristikama nazvana Tier 3. Ugovor za Tier 3 je dodeljen kompaniji Lockheed Martin Skunk Works i kao rezultat je dobijena bespilotna letelica RQ-3 Dark Star, koncept letećeg krila kooji je ličio na bespilotni bombarder B-2. Probni letovi su započeti marta 1996. godine, ali je prvi prototip izgubljen ubrzo potom. Program je zbog zabrinutosti oko cene koštanja, otkazan 1999. godine mada su demonstratori tog tipa leteli još neko vreme.
RQ-3 DarkStar
Ugovor za Tier 2+ je dobio Teledyne-Ryan, koji je tokom velike konsolidacije vazduhoplovne industrije devedesetih godina apsorbovala kompanija Northrop-Grumman. Produkt rada po ovom ugovoru bila je bespilotna letelica RQ-4 Global Hawk. Kao i Predator, i Global Hawk je koristio konfiguraciju jedrilice. Medjutim, ova letelica je imala mlazni motor za poostizanje većih brzina i imala je nosivost od 1000 kg – tri puta veću od nosivosti Predatora. Global Hawk je prvi put poleteo februara 1998. godine, dok je prva serijski proizvedena letelica isporučena 9. izvidjačkom vingu u vazduhoplovnoj bazi Beale septembra 2003. godine.
RQ-4 Global Hawk
U osvit Al Kaidinog napada na SAD 11. septembra 2001. godina, bespilotne letelice američkog vazduhoplovstva i CIA su pojačale svoje aktivnosti. Početnim borbenim dejstvima u Avganistanu prethodilo je opsežno izvidjanje Predatorima, kao i predserijskim letelicama tipa Global Hawk. Pored izvidjačkih verzija, američko vazduhoplovstvo je 2000. godine započelo radove i na naoružanim verzijama Predatora.
Ugradnjom laserskog obeleživača u nos letelice, Predator je dobio sposobnost da vodi rakete Hellfire na tačkaste ciljeve. Bilo je pomisli i o naoružavanju letelice Global Hawk ali se zbog njenog režima leta na velikim visinama od toga odustalo. Kasnije se modifikacijom modela RQ-1 Predator ugradnjom fiksnih podvesnih tačaka za naoružanje dobila verzija MQ-1. Razvijena je i veća verzija, MQ-9 Reaper. Od 2002. godine, za upotrebu sa bpl je testirano raznovrsno oružje, uključujući i pametne bombe Viper Strike, kao i laserski vodjene bombe Paveway.
MQ-1 Predator
U ratu u Iraku su pored UAV-E, korišćeni i mnogi srugi tipovi bespilotnih letelica. Nakon dekade borbe sa birokratijom, američka kopnena vojska je konačno usvojila u naoružanje novu taktičku bespilotnu letelicu, RQ-7 Shadow. Po prvi put je korišćena u naoružanju 104. vojnoobaveštajnog bataljona 4. pešadijske divizije u borbama oko Tikrita. RQ-2 Pioneer se i dalje nalazio u naoružanju Marinskog korpusa i obilato je korišćena u Iraku.
RQ-7 Shadow
U operacijama u Iraku i Avganistanu je po prvi put upotrebljena nova vrsta letelica: mini bespilotnih letelica koje su mogle da se spakuju u ranac, a često su se lansirale iz ruke. Veličina je bila reda veličine RC modela aviona. Američka kopnena vojska i Marinski korpus su prvo eksperimentisali sa mini bpl BQM-147 Exdrone i FQM-151 Pointer. U operaciji „Desert Storm“ upotrebljavane su u manjem broju. Nisu bile posebno efikasne jer su koristile crno bele kamere slabijeg kvaliteta koje nisu mogle dovoljno dobro da razlikuju detalje u pustinji. Dodatni problem je bio njihov mali domet. Tokom devedesetih godina ovi modeli letelica su unapredjeni dodavanjem novijih kolor video kamera i kompaktnije zemaljske kontrolne stanice. Pre rata u Iraku, američka kopnena vojska je podsticala razvoj nove generacije mini bespilotne letelice, modela RQ-11 Raven, za upotrebu u Komandi za specijalne operacije. Slično njima, Marinski korpus je počeo sa uvodjenjem u naoružanje slične bespilotne letelice, modela Dragon Eye. Ove bespilotne letelice su najavile nov model upotrebe bespilotnih letelica, jer su mogle da se nadju u jedinicama nižeg ranga koje bi ih koristile u svakodnevnim patroliranjima. Pokazale su se veoma korisne u otkrivanju zaseda na pravcima kretanja snaga. Američko vazduhoplovstvo je koristilo slične bespilotne letelice za nadgledanje sopstvenih aerodroma. Ostale vojske sveta koje su učestvovale u ratu u Iraku, takodje su koristile bespilotne letelice. Britanci su imali problema sa upotrebom bpl tipa Phoenix pri visokoj spoljnoj temperaturi, te je umesto njih koristila od Amerikanaca pozajmljene bespilotne letelice tipa Predator i Raven, kao i mini bpl Desert Hawk.
RQ-11 Raven
U ratu u Avganistanu bespilotne letelice su takodje imale zapaženu ulogu u patroliranju. Svoje mesto su našle francuska bpl Sagem Sperwer u kanadskim OS, Predator u italijanskim OS i Luna i Aladin u nemačkim oružanim snagama.
Jurišne letelice
Ideja o jurišnim bespilotnim letelicama datira još iz vremena pre Drugog svetskog rata. Nakon demonstracije jurišnih letelica američke mornarice TDR-1 i TDN-1, interesovanje je bilo vrlo malo. Interesovanja su bila više usmerena ka vodjenim projektilima. Ideja o jurišnim letelicama izašla je na površinu u poslednjoj godini rata u Vijetnamu kada je američko vazduhoplovstvo eksperimentisalo sa naoružanim verzijama bespilotnih letelica tipa Firebee. Ispitivanja su sprovodjena u toku 1972. i 1973. godine, korišćenjem BGM-34 Firebee naoružane raznovrsnim naoružanjem, medju kojima i raketa AGM-65 Maverick i laserski vodjene bombe Paveway. Agencija DARPA je takodje eksperimentisala sa naoružanim verzijama bespilotnog helikoptera QH-50 DASH. Sovjetski Savez je sprovodio studije o jurišnim letlicama, Suhoj Koršun, kojima bi se prema zamisli konstruktora upravljalo iz aviona Su-24.
Krajem devedesetih, u toku razvoja jurišnih letelica, američko vazduhoplovstvo i mornarica daju im službeni naziv – UCAV (unmanned combat air vehicle). One su bile namenjene za izvodjenje borbenih dejstava u područjima koja su bila suviše rizična za angažovanje konvencionalnih aviona. Ono što je takodje bitno, zvaničnici su se nadali da će moći izgraditi čitave flote naoružanih bespilotnih letelica, i to relativno jeftino jer su se vodili logikom da su manje od borbenih aviona i da nemaju potrebe za kokpitom. Tako je američko vazduhoplovstvo finansiralo Boingov projekt X-45, dok je mornarica finansirala Northrop Grummanov X-47 Pegasus. Ovaj program razvoja je pretrpeo veliku zbrku, jer su oba podprograma ukombinovana u projekt J-UCAS (Joint Unmanned Combat Air Systems) 2003. godine i potom naglo otkazani krajem 2005. godine. Mornarički deo projekta je nastavljen sa demonstratoroim X-47B, u cilju ispitivanja upotrebe takvih letelica sa nosača aviona, dok se sza deo programa koji je vodilo vazduhoplovstva pretpostavlja da je zašao u vode tajnog programa razvoja.
Boeing X-45A UCAV
X-47A
Bilo je puno sugestija da će trenutna generacija borbenih aviona biti poslednja generacija aviona sa posadama, te da će naredne generacije biti daljinski upravljive. Ovo je verovatno preterivanje jer se UCAV nisu pokazale niti jeftine kako je predvidjano, niti sposobne za sve zadatke koje izvodi klasična borbena avijacija. Medjutim, UCAV ima svoje mesto medju borbenom avijacijom i mnoge zemlje se odlučuju za početak finansiranja takvih projekata. Rusija je prikazala prototip oznake Tu-300, dok Francuska radila na pridobijanju drugih evropskih država za saradnju u programu Neuron. Nemačka je proizvela demonstrator letelicu nazvanu Barrakuda, ali se već na početku testova 2006. godine srušila. Italija je ispitivala umanjenu verziju UCAV pod oznakom Sky-X.
Tu-300
Iako UCAV mogu predstavljati vrhunac razvoja u ovoj oblasti, značajna pažnja se pridaje potencijalno najmanjim bespilotnim letelicama – mikro bespilotnim letelicama. U SAD, agencija DARPA je finansirala projekte letelica koje lagodno mogu da stanu na dlan. Neke od njih imitiraju let ptica, dok su druge na principu helikoptera. Mnoge oružane snage su izrazile interesovanje za ovakve letelice, kojima bi izvidjali urbana područja, kao i unutrašnjost samog objekta.
Neke značajne tehnološke prepreke i dalje stoje pred mikro bespilotnim letelicama pre nego što se dokažu kao praktične. One su toliko male da je teško opremiti ih primopredajnicima i izvorima energije dovoljno jakim da može da napaja sve uredjaje u toku slanja video signala. Medjutim, u dogledno vreme, moguće je da će mikro bespilotne letelice postati sveprisutne kao i ostali napredni senzori vojnika pešadije, npr. naočare za noćno osmatranje.
|
