Četnički pokret u Vlasotinačkom kraju 1941-1945

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

ЧЕТНИЧКИ ПОКРЕТ У ВЛАСОТИНАЧКОМ КРАЈУ (1941-1945.г.)

Током Другог светског рата(1941-1945.г.) су на територији Власотинца и околине деловале разноврсне четничке формације. Ово је приступ историји четништва у власотиначког краја, који се базира на личном истраживању и чињеницама из Другог светског рата


Хронологија четничких активности


Ратна 1942. година:

23.фебруар 1942.године: У Горњој Бистрици су сарадници НОП-а обавестили партизане да се у Доњој Бистрици налази мајор бивше југословенске војске Јован Филиповић, који врбује људе за четнике Драже Михајловића. Група партизана (десетар Вукашин Стољковић, Чедомир Станковић) убрзо га je пронашла и довела у Горњу Бистрицу.

Маја 1942.године: У Власотинцу се појављују четници Драже Михајловића (дотада их није било): поручник Живојин Митић из Сурдулице, подофицир Војислав Губеровић и Драгиша Богосављевић из Власотинца. Ова четворка је тада сачињавала четничко руководство, без јединица, јер их у то време у рејону Власотинца није било.

Јуна 1942.године: У шуми Соколовица код Власотинца одржан је састанак ради договора о атентату на четничког војводу Јована Ивковића-Корвинског. 23.јуна 1942.године на другом километру пута Власотинце-Лесковац, група скојеваца коју су сачињавали: Драгољуб Јовић, Владимир Јовановић-Дулац и Ђура Цекић, извршила је атентат на четничког војводу Јована Ивковића-Корвинског, који није успео.

24.јуна 1942.године: У Власотинцу су ухапшени атентатори на четнишког војводу Корвинског. Неки су пустени, док су Добривоје Дикић, Славиша Јовић, Миља Калановић и Вера Поповић, из четничког затвора, предати Гестапоу у Лесковцу, да би потом нешто касније Добривоје Дикић, Миља Калановић, били спроведени у немачки концентрациони логор на црвеном крсту у Нишу.

20. августа 1942. године: Партизани Драгољуб Јовић-Лука и Владимир Јовановић-Горћа, у повратку са задатака код села Липовица наишли на четнике, заробили Јовановића (једног од атентатора на четничког команданта Корвинског) и предали немцима, који је касније из логора на Црвеном крсту у Нишу успео да побегне, потом ухапшен и предат немцима и стрељан.


Септембар 1942.године: Група четника Драже Михајловића, предвођена поручником Живојином Митићем, продрла је на црнотравски терен и код села Млачиште у Синадиновој воденици, заробила партизане Драгољуба Петковића-Столета и Милорада Величковића-Часлава, као и организоване сараднике НОП-а. четници су заробљенике дотерали у село Банковце, где су на интервенцију местана, пустили Синадина и Ватрослава, а Столета и Часлава повели у Доњу Лопушњу. У махали Ивковци заробљене партизане чували су четници Чедомир Ристић и мобилисани младић Давид. Када је пијани Ристић задремао, Давид је одвезао партизане, а затим своју пушку дао Чаславу. У пушкарању које је настало, погинуо је Часлав, нешто касније Ристић је убио мобилисаног четника Давида. Столе је успео да побегне кроз прозор. Сељаци су партизане Часлава и Младића сахранили у исту раку.

11.новембра 1942.године: Бабичку групу опкољавају непријатељске снаге: 12.одред српске државне пољске стразе, 2. љотићев одред, добрички четнички одред, четнички одред Јована Ивковића-Корвинског. Недићев одред српске државне страже из Власотинца са жандармериским станицама из Равне Дубраве, Душника, Гаджиног Хана, Пуковца и других места

12. новембра 1942.године: Два сељака из Запађа, заселак Ступнице, обавестили су квислинге о присуству партизана у њиховој махали. Око подне одред недићеве српске државне пољске страже опкољава махалу Запађе. У борби при пробоју из окружења погинуо је политички комесар бабичког НОП одреда Синиса Јанић-Пера, организатор устанка у Власотиначком срезу и Драгомир Миладиновић-Драгиша, првоборац из Црвеног Брега код Предејана. Тада су рањени и заробљени Миодраг Миленковић-Јова и Стојан Петровић-Уча, који су касније стрељани на Бубњу код Ниша. У овој борби били су рањени Драгомир Николић-Аца из Свођа, заменик политичког комесара бабичког НОП одреда и Јелена Спасић-Лала

Децембар 1942.године: Преко села Равни Дел, пошла је у правцу Бистрица група четника Драже Михајловица, коју су партизани натерали у бекство







Ратна 1943. година:

4.мај 1943. године друга власотиначка чета којом је командовао Живко Коцић, напала је штаб Власинског четничког корпуса у рајнопољским шумама. Тада је погинуо. четнички наредник, а остали су, заједно са командантом корпуса Живојином Митићем, натерани у бекство.


Ратна 1944. година:


1.јануар 1944.године: На простору села Липовице, Рајног Поља и Комарице, налазио се штаб Власинског четничког корпуса са првом бригадом у јачини око 130-150 цетника. Командант корпуса био је поручник бивше краљевске војске Зивојин Митић из Сурдулице. У село Велика Сејаница била је лоцирана друга четничка бригада власотиначког корпуса са око 130 четника. Командант бригаде био је поднаредник бивше војске југословенске Чедомир Тодоровић-Ахил. У село Дадинце била је лоцирана трећа четничка бригада Власинског корпуса са око 80-100, четника.. Командант бригаде био је поручник бивше југословенске краљевске војске Сћепан Церовић

25. фебруар 1944.године: Преко дана вођена је борба са четницима, недићевцима, који су из правца Власотинца и села Конопница нападали партизанске положаје у Липовици. Напад четника и жандарма подржавала је бугарска авијација, са два авиона са нишког аеродрома. Погинуо је један а рањено више партизана-

3-8. април 1944.године: Партизани су напали другу четничку бригаду у село Велика Сејаница. У краћој борби погинула су десет четника са озоглашеним кољачем, жандармериским наредником Петром Михајловићем.

24.април 1944. године: Четничка црна тројка из састава Власинског четничког корпуса заклала је сарадника НОП-а Александра Нагорног, учитеља у селу Ладовица.


9/10. јул 1944. године: На простору Власотинце, Равна Дубрава, Гаџин Хан, Јужна Морава, биле су квислиншке формације: четничких корпуса (Манојловца, Слатина), Власински корпус (Конопница, Липовица, Рајно Поље, Чегарски четнички корпус (Јарсеново, Ступница, Драговље), а у Власотинцу одреди недићеве српске државне пољске и граничне страже. Главни штаб НОВ и ПО Србије, појачао је 22. српску дивизију (њена 8. бригада је тада била у Македонији) 11. бригадом, а касније и 3.бугарском партизанском бригадом-а дивизија је добила задатак да нападне и разбије наведене четничко-недићевске формације.

Штаб 22. дивизије упутио је само 12. бригаду, остале снаге је задржао на левој обали Јужне Мораве у рејону Мирошевца и Вучја. 12. српска бригада је падом мрака 9.јула прешла железничку пругу између Лесковца и Ђорђева и Јужну Мораву код села Гложане, а затим је у поноћи напала Власински четнички корпус у Конопници и Липовици. Бригада је успела да у ноћним јуришима нанесе тешке губитке четницима и да их разбије. По разбијању Власинског четничког корпуса, 12. српска бригада је посела положајем рејон села Липовице. Ту су је око 10 часова напале велике непријатељске снаге: недицевци из правца Власотинца, четнички чегарски корпус из правца Поповог гумна и козјачки четнички корпус од Бељанице и Слатине. Запретила је опасност да бригада буде окружена, па је стаб НОП наредио поседовање нових полозаја по дубини, на линији Вита Крушка-Гуњетина-Комарички Вис. Бригада је са ових полозаја одбијала све нападе до пада мрака, а затим је на чекању - штаб дивизије прешао демаркациону линију и дошао у рејон Равни дел, Јаковљево, Јаворје.

26.август 1944.године: 8. бригада је код села Дадинце напала и разбила другу четничку бригаду из састава Власинског четничког корпуса. У борби је тада погинуло 15, а заробљено 25 четника. 9.септембар 1944.године 12. српска бригада је у рејону Гаџиног Хана ликвидирала Чегарски четнички корпус. Тада је заробљено 250 четника. Ликвидацијом 2.нишке четничке бригаде, делови Власинског четничког корпуса и заробљавањем готово целокупног људства из чегарског четничког корпуса, 12.српска бригада је очистила Заплање од четништва.
Запис: 2006. године Власотинце
Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар


Сећања
ДРАЖИЋЕВЦИ И ЊИХОВА НЕСЛОГА

На нашем малом простору деловало је неколико фракција-струја, тојест дражићеваца.
У село Конопница у власотиначком крају, била је стационирана јединица дражићеваца под командом поручника ЖИКЕ. Био је противник партизана, али је сарађивао са недићевцима. Не памтим да су са неким ратовали, осим што су њих често нападали партизани.

Заклетва: Мислим у лето 1943. године командант Жика наредио је свим војним обвезницима Шишаве и околине да се окупе на ЈЕЗАВИ и да се закуну КРАЉУ И ОТАЏБИНИ.
Тог сунчаног дана на Језави окупило се хиљаду људи. Били су постројени по четама, а на челу био је БАРЈАКТАР. Рапорт је предао поручник ЉУБА, носио је свечану официрску униформу, свом команданту поручнику ЖИКИ, који је био такође у свечаној униформи.
Затим је овај командант одржао говор, чијег садржаја се не сећам.
Потом је група свештеника читала молитве-ОПЕЛО.
На крају је поручник Жика рекао овим људима да сада могу да иду својим кућама, а кад „куцне час“ дужни су да се одазову позиву и да бране своју државу.
Ове церемоније се сећам и по једном догађају. Неко од деце Јулке Бурдинове дотрчао је и донесе вест да је тетка Правка тешко болесна и да Јован одмах иде кући, наравно, њему је то саопштено тек када је церемонија завршена.

Четници поручника Жике запосели су паљрохиски дом конопничке цркве, а имали су стражу на капији и на брду „Градац“. Једном приликом партизани су се некако привукли, заклали стражара, а касније убили и неколико четника-међу њима и једног Италијана.
Пре тога, тог истог Италијана ми смо у нашој кући лечили од неколико прострелних рана и он је залечен у нашој кући.
Научили смо и неке италијанске речи. Жудео је за својим домом и родитељима и говорио да ће нам све платити ако се жив врати кући. Али овај јадник то није доживео.

У село Дадинце неки ЧЕДА АХИЛ је имао своју војску. Овај четник није сарађивао са недићевцима и Немцима. Сећам се да су једном приликом са својим лаким топом из нашег винограда Чуке, гађали немачку колону камиона (проилече 1944.године) на путу Власотинце-Лесковац, ми деца купили смо чауре, јер су биле велике и интересантне. Касиније, пред њихово повлачење, ова јединица била је стационирана на нашем језеру.

Ови четници су једном приликом гађали липовачку трлу, такође из нашег винограда, и то минобацачем. Двогледом су опазили наводно два партизана када су се склонили у једну колибу, па су две мине погодили колибу и запалили је. А да ли су то били партизани и да ли су страдали, то не знам.

У Равној Дубрави и Крчимиру био је поручник ЉУБА из Великог Боњинца са својом јединицом четника. Љуба је био под командом Жике поручника.
Овај четнички командант често је боравио у нашој кући и наше жене су га прале. Једном приликом хтео је да стреа наше комшије Спасу и Синишу Маљиног, јер су били сеоски стражари,а заспали.
Ми деца гледали смо како ови људи копају свој гроб и кад су га завршили, војници су их вратили у нашу кућу, а Љуба их је ишибао прутем и то им је била казна што су заспали. А шта су ови људи преживели док копали свој гроб, то су само они знали.
Љуба је тада ишибао ТИСУ ПАШИНОГ, не знам тачан разлог, а можда је имао неког ближњег у партизанима. После рата Тиса нас је оптуживао и кривио само због онога што се то десило у нашем дворишту.

У село Ладовица био је још један четнички командант са једном малом јединицом. И&a

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

-наставак-
ЧЕТНИЧКИ ПОКРЕТ У ВЛАСОТИНАЧКОМ КРАЈУ (1941-1845.Г.)

Интересантно је је то што је овај командант био Словенац. Сећам се, боравио је и у нашој кући и писао нешто на писаћој машини.
Незнам тачну судбину ових Дражиних команданата, мислим да су сви страдали осим поручника ЖИКЕ. Причало се да је поручник са својом јединицом дошао на Јадран и да су отишли у Италију. Жику кривимо за страдање нашег Чича Раце, јер га је мобилисао и отерао у смрт.
У нашој сеоској школи у Шишави су боравили Ћорини граничари. У тој јединици било је неколико Шишаваца. ВЛАДА син Луке Розовског и СРЕТКО ДРАГУТИНОВ (брат Боцин).
И један и други су преко Италије отишли у Енглеску захваљујући споосбности команданта Ћоре. Тамо су радили, оженили се и засновали породице. Не знам да ли некад су долазили у село Шишава. Знам да су браћа била у посети, то ми је причао Милча.
Из: „МОЈ ЗАВИЧАЈ“ Др.Јордан.Б Констатиновић(професор доктор пољопривредног факултета у пензији, рођен 1933. године у село Шишава општина Власотинце) страна 90-91, 2007. године Нови Сад

Запис: 2007. године село Шишава Власотинце
Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар








ЧЕТНИЦИ (Други светски рат 1941-1945.г):-

Село Липовица, Власотинце

Четници:- Јован Јанковић био у четницима а умро 1985. године у село Липовица, Сојановић Драгутин четник умро је 1980.године, Јанковић Илија као четник побегао је у Шумадију у село Бадњевац и тамо је умро 1988.године, Коцић Петар четник умро је у Липовици 1990.године, Станковић Стајко био је четник и пребегао у време Другог светског рата у Немачкој, тамо је заробшен и тамо умро, Станковић Мицко као четник погинуо на реци Дрини 1944.године, Цветковић Живојин био је четник и умро је 2000.године, Јовић Мирко четник умро је 1990.године од природне смрти.
Казивач Сава Цветковић село Липовица
Запис март 2008.године
Забележили: Јелена Цветковић ученица и Мирослав Младеновић наставник математике ОШ „Браћа Миленковић“ село Шишава Власотинце




Село Крушевица, Власотинце

Четници:-Богдан Стојчић(кафеџија-бонбонџија и содаџија), Александар Мечкар, Стојадин Рајкин(Товак), Радомир (шумар)-његов Црни Добривоје Димитријевић-Јарчевци, Јоца Кушински(Стаменковић), Ђукински Петар-белокапац-Велика Крушевица-издајник и швабски поданик, најопаснији. Издала га девојка. Заклали га партизани. Богданова сестра Богосавка ишла са четници, с немци и бугари-и побили их. Из Власотинце: Чочка Мирко-убио га наредник граничарски недићевац Крстић, живи у Лесковац, Жика Дарковце. Казивач:Борко Ранђеловић четник у Другом светском рату,
Деда Воја Ицић остао сироче са пет година у село Крушевица у махали Петковци, када је његов отац 1915. године Васиљко убио бугарског секретара у село Крушевица, да би био потом стрељан у Приштини. Деда Воја имао сестру Персу а брат по мајци Благоје Пешић је стрељан као четник у другом светском рату.
Запис: село Крушевица 1980. године
Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, локални етнолог и историчар


Село Гуњетина- Власотинце
У четницима су били: Миладиновић Петроније (убијен у Нишу од стране партизана), Станковић Сима, Милошевић Владимир.
Запис: 2006. године село Гуњетина
Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар

Село Борин Дол, Власотинце
Четници:- Стојановић, кога су партизани убили у село Преданча, на потесу Рудине(око 1000 метара н.в.). На букви му црева окачили. Те приче сам слушао као дете док сам био овчар у рођено село Преданча у власотиначлкпој општини.
Дуго времена сам сањао тај призор као дете и запамтио ту букву која је касније посечена.
Запис 1975. године село Преданча Власотинце
Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар


ISPOVEST: BORKO RANDJELOVIC-CETNIK Vlasinskog cetnickog korpusa, dRUGI SVETSKI RAT(1941-1945.g

-Rođen sam 1912.godine u selo Gornji Dejan i u selo živeo do pete godine, da bi 1915. godine ostao siroče jer mi je otac poginuo u Prvom svetskom ratu sa Austrougarskom. Tada me je sestra Julka, koja živi u Soko Banju, dala na čuvanje-usvajanje u mahalu Vidonjci sela Kruševica. Majka mi se tada preudala. Bio sam sluga u Sanu Velikina(Kruševica) pune tri godine.

Tražio me učitelj Danilo Tepavac 1924/25. godine da me školuje-ali me nije dao očuh da idem u školu. Vojsku sam služio 1934. godine u Somboru-tamo je bilo batina u vojsku. Kao momak bio sam muzikant-klanetaš, svirao sam klanet. Oženio sam se 1936. godine. Drugi svetski rat me zatekao 1941. godine u Paraćin-pa dobijem telegram da idem u 16. puk u Nis, a Paraćin vec nemci zauzeli. Otišao sam kod presednika opštine u Paraćin-pa uz prisustvu nemaca mi rekao:" Idi kući, treba da obrađujes imovinu". Težak život i siromaštvo su uticali na mene. Nisam ni znao ko su partizani, a ko su četnici, ni ko su nedićevci-važno je bilo da se preživi. Često su noću u selima dolazili partrizani-a danju četnici sa barjacima.

Ljudi su davali i jednima i drugima. Kosta Pećanac je bio poznat u našem narodu-po njegovim komitama, pa sam se 1941. godine prijavio u četnike Koste Pećanca, pa sam bio u odredu do 1942. godine. Tada sam dobio knjižicu i oružje-kao četnik Koste Pećanca. Kao četnici Koste Pećanca bili smo u Vučje na planini Kukavica.
Na planini Kukavica određeni smo bili da stražarimo-da se partizanima prikupi oružje i nosili smo im: 12. sanduka municije, 12. puškomitraljeza-a bio je glavni Vojvoda Jovan Ivković, pa smo se opet vratili u Vučje . Nemci i bugari su nas razoružali. Tako nas 1oo duše smo tada bili. Onda je Vojvoda Ivković dao obaveštenje ko hoće da ide kući a ko hoće da ide u graničare-neka ide na prijem u Beograd u srpsku graničnu stražu.

Nas 12. duše smo krenuli za Beograd i onda su sve rasporedili za Ivanjicu-a ja sam tražio Vlasotince i dobio ga, gde sam bio kao graničar srpske straže do 1944.godine. Kao stražar sam pomagao našim ljudima, koji su kao rabadžije sa stokom vukli žito iz Puste Reke i moravskih sela-da bi izdržavali svoje porodice. Tako sam jednog crnobarca spasao-trebalo je da se zakolje, a ja sam mu rekao da beži iz kuće-što je to i učinio, pa sam ga spasio života. Dobrunka Simonović iz selo Krusevica, je radila za svi -pa je spasila Lazu iz Orašje-koji je držao i za partizani. Ta Milunka je posle rata , čujem umrla u bedi.
Vlasotince je 1944.godine trebalo da bude spaljeno i uništeno, a spasio ga komandir III voda Strešnjal-čehoslovak, koji je spasio Vlasotince. Tu je došao nemački komandant iz Leskovca u patrolu- a jedan četnik ga ubije 1944. godine pred Sokolski dom-prema sud ( u njemu je bio stab). Tad je Ćora sedeo u Stojadinovu kafanu, Strešnjak je napisao na nemačkom cedulju i metnuo mu u džep-da je došao nemački komandant da se preda, sa ključevima od magacina iz Leskovca i tako je spasao Vlasotince. Strešnjak kao komandir cete poginuo je u Sloveniji-ubili ga partizani.

U Kuševici je bila mobilizacija. U četnici su mnogi bili i zbog sirotinje. U četnici su 1943. godine iz Krusevice bili: Bogdan Stojčić(posle bio i u partizanima)-sada kafedzija, Aleksandar mečkar, Stojadin Rajkin (tovak), Radomir šumar, Dobrivoje Dimitrijevic-Jarčevci, Joca Kušinski, Petar Đukinski-belokapac (za njega kažu da je bio švabski podanik i da ga devojka-Bogdanova sestra izdala, pa ga streljali partizani). U Vlasotince od četnika najgadniji je bio Cocka Mirko-ubio ga narednik graničarski-nedićevac Krstić (živi u Leskovcu). Komandant Jovan Ivković poginuo. Iz Svođe (Babebici-Dobrivije-sa bratom)-kao četnici bili loši prema narod: silovali ženske, pljačkali –braća Markovići iz Svođa se priča u narodu i da su pljačkali i klali ljude.. U Ravni Del je agitator četnika bio Nikola Gulaveza. U Veliko Bonjince je bio loš cetnik LJuba Milošević (brat mu Vlada sada učitelj u Boljare-ubili ga partizani u Krčimir).

Kad je 27 septembra 1942.godine formiran granični odred-za graničara je došao Petko Petkoski (Trandafiloski) iz sela Crešnjevo, opština Makedonski Brod, zapadna Makedonija-koji je tamo u Kičevo bio milicioner (žandar), pa nije po naređenju mogao da ubija ljude, pa je pobegao kod nas u Srbiju i prijavio se za graničara. U porodici Dinkić je ostavio stvari. Tu je samnom bio do septembra 1944. godine. Tad smo u borbi sa partizanima odstupili i ičli pored Moravu, na ćupriju Beljanicu, preko Babičko u Nič-pa na Crveni Krst vozom do Ćićevac, pa do Varvarina, preko planine Golije-tu smo konačili. Preko Novi Pazar, Prije Polje, Duge Poljane-Sjenica (3. meseca peice)-preko Bosne, Nova Varoš (tu su nas ruski avioni napali i potikali nas (razbežali smo se na sve strane), pa kad čujemo trubača, tad se zbiramo (sakupljamo)-onda preko Romanije. Naišli smo na 100 mrtvih-golih nemaca, ubijenih-onda smo dočli na Han Pjesak (zimi) kod kraljeve palate, tu smo zakonacčli, tu se borba vodila. Tu nas je u borbi vodio Dragutin Keserović-komandant brigade Draže Mihajlovića. Moj bataljon je imao oko 300 ljudi- a komandant je bio Milosav Bogdanović, zvani Ćora, a komandir voda bio je Žika Marinković iz Grdelice-poginuo na Foču. Drugi su tad vodili borbu a naš bataljon je bio u pripravnosti. Krenuli smo napred do Doboj u Bosanski Brod (američki avioni su nam ubili 37 ljudi i komadir nam je bio ranjen, pa je umro u Zagreb ili Beč)- tu su slovenački domobranci hteli da nam uzmu oružje. Oružje smo položili u Slavonski Brod-pod nemačkom komandom, odatle smo upućeni u Strazburg u Austriju bez oružje-gde smo živeli u logor austriski- čitavu godinu u zimu 1945. godine.
Protiv partizana-imali smo oružje, italijanske puške. Kad su navalili partizani s tenkovima i teškim oružjem-mi smo se povukli preko Soče na italijansku teritoriju, a onda nas je srela Engleska armija koja se borila protiv nemaca i onda smo imali tumača. On je preveo sve na engleski. Krenuli smo u logor u Forli u Italiju-negde u proleće. Tamo smo bili 2-3 meseca. Englezi su bili dobri, a naši su se pojeli međusobno (svađali se)-zakolju jedan drugog i bace ga u klozet-ko je jači za partije se svađali:drazićevci, četnici, domoroci, belogardejci (najgori ljudi), ustaše-a bilo je oko 500-600 ustaša (najgori sa dobrovoljcima-belokapcima). Onda smo prešli u drugi logor zvani Ebolija u Italiju-tamo smo bili godinu dana (250 hiljada iz Jugoslavije: Crnogorci, srbi, hrvati, bosanci, dalmatinci.
Bio nam odred u Drinski puk, komandir mi je bio LJubomir GrdanoviĆ.-Bio sam u odredu godinu dana.
Međusobno se klali za partije, a odatle smo bili podeljeni u grupe da čuvamo Engleske logore u Italiju. Čuvali smo na tri meseca-a u logore bio pleh koga smo mi prodavali za hleb (krijoćom-krili se)-u grad, a onda smo od međunarodnog suda (misije) raspoređeni u Nemačku u Muster lager, a tu nas je ispitivala međunarodna komisija-ko hoće da se vrati, a ko neće da se vrati. Jedan je pokušao da se vrati a naši ga odmah ubili na stanicu i nismo smeli ni da pokušavamo da se vraćamo. U Nemačku smo dobili naređenje ko hoće da ide na dobrovoljni rad 1946.godine. Opredelio sam se (zajedno sa Petkom iz Makedonije)-sa grupom od 100 ljudi u Englesku. Četiri godine u Engleskoj na ciglani, živeli smo u logor, a posle u privatne stanove. Tamo je bila četnička organizacija-plaćali smo članarinu. Glavni je bio Mihajlo Todorović (granični oficir), a poverenik Stevan Berić-dalmatinac, dobar čovek. Nekadašnji komandir žandarmerije u selo Svođe, kod Vlasotinca-Ilija Drljača bosanac (žena bugarka) optužila je moju Ružu-da je Titov pandur-ona je rekla-jesam, bila sam kuvarica u miliciji posle rata 3. godine. Kole Čelić iz Vlasotinca dao dokumenta mojoj Ruži 1957. godine da me odvede u otadžbinu (bila je 3. godine u Engleskoj-a bila je i sa kraljicom Marijom, kraljem Petrom i Andrijom u crkvu. Ruža je u našu ambasadu u Englesku opravljala da se vratimo u Jugoslaviju. Otišli smo u dom "Draže Mihajloviđ" da doručkujemo, a četnici su pitali moju ženu Ružu-jel ti oćeš da našeg brata vodiš da ga predaš Titu-a ona je odgovorila-šta se vas tiče-a oni odgovorili-to može da bude i obratno. Rekao sam izvinite, a onda sam je ja nagazio na nogu ispod astala, a svi su nas gledali, pa smo taksijem odma otišli u stan. Dolazili su naši noću-mi smo se pakovali-ujutru došla kola za posao-rekao sam da mi je žena bolesna-a mi izašli na druga vrata-utovarili se i pravo za Jugoslaviju. Oko dokumenta pomogao nam je ratni zarobljenik Miloje Nikolić iz Niša i 1960 godine smo se vratili u Jugoslaviju. Iz našeg kraja najopasniji za naš narod su bili braća od tetku na Bogdana sada kafedjiju iz Kruševicu,koji su zaklali na svadbu-ubijeni su. U Englesku sam radio na ciglanu, pa eto sada primam njihovu penziju.

P.s Dok sam beležio ispovest deda Borka i baba Ruže Ranđelović, ispred njihove kuće u selo Kruševica 1980. godine, tada radeći i živeći u selo Kruševica kao prosvetni radnik- i sam sam u sebi imao straha što zapisujem ovaj zapis- da se to nedozna, jer ni oni nisu bili raspoloženi da mi govore sve, plaseci se posledica. Jer je postojala opasnost da i ja i oni budu proglašeni za "državne neprijatelje'. No, poverenje tih ljudi u jednog seoskog Uču, ostavilo je traga da se i sada na pošetku u 21. veka nešto dozna i pročita na teške ideološke sukobe partizana i četnika i ostalih u bivšoj Jugoslaviji.

Neka ovaj zapis ostane c kao pouka i trag za buduća pokolenja. Tada iz straha u svesci nisam smeo ni da napišem ni ime ni prezime, jer sam se plašio "pretresa' i dugo sam krio tu svesku, da se niko ne dokopa nje. U svojo sredini sam pokušavao da objavim ovaj tekst, ali sam samo imao neprilike, jer se smatralao da kao dete iz partizanske porodice nisam smeo da pišem nista o četnicima kao našim “krvnim” I “klasnim” neprijateljima socijalizma. Vaspitavani smo da ih tako tretiramo. Tako smo se nažalost u mladosti kao “vernici” komunističke paretije I ponašali. Ideologija je bila tada surova.

Zapis : selo Kruševica, opština Vlasotince, 1980. godina
Zapisao:Miroslav Mladenovic, prosvetni radnik u OŠ "Karađorđe Petrović" selo Kruševica, Vlasotince
Zabeležio : Miroslav Mladenović lokalni etnolog i istoričar


БОГДАН СТОЈЧИЋ (Учесник у Другом светском рату 1941-1945.године:четник и партизан, бонбонџија, кафеџија у село Крушевица, Власотинце):

-У четнике сам отишао због сиромаштва, јер су нас плаћали као стражаре у дражићевицима. Ми нисмо значи били за никакве идеологије, да би после мобилизације отишао 1944. године у партизане све до 1945. године до ослобођења од немаца и бугара.
Нисам вољан да причам о томе, али ћу причати све што знам о историји ратова у наше село Крушевица и околини.
Крушевица је било општинско место, среза власотиначког. Преседник општине 1925. године је био Вукадин Цветковић, а после њега Алекса Славковић и Лука Пешић (рат га затекао као преседника општине).

Сеоски кмет од 1928-1932. године био је Спасић Милтен, а после њега Стојадин Благојевић (До други светски рат). У село се људи бавили политиком. Биле су две партије: радикали и демократе-а било је и нововераца.
Негде 1914-1915. године село Крушевица је била бугарска општина. А те године је Симоновић Лука убио-заклао бугарина, бугарског секретара општине.
Радикали у село су били: Митровић Радомир, Цветковић Богдан, Алекса Славковић (преседник), Спасић Милтен, одоровић Ранђел, Стојановић Боге, Стојановић Милан (били су по сиромашни људи).
Демократе у село су били: Лука Пешић (У Власотинце фамилија), Благојевић Стојадин.
Странке су се трвиле кад су у току били избори-агитације; тукли се са штаповима, пратили једни друге оружјем.
У сукобу између радикала и демократа у махали Ливађе-Кладанац, било је и рањавања. Ради превласти на гласању, рањен је био један члан радикалне странке, па су сви радикали морали из страха да гласају за демократе, па је тако демократска странка тада победила у село Крушевица.
У време Косте Пећанца ппостојале су Комите(хајдук или Кумита-назив у народу).
Комити су припадници малих војних групација, који су се комитским или четничким начином војевања борили против окупатора, наметнуте власти или постојећег режима.
Комитске чете су организоване у Македонији пре балканских ратова, у Србији за време Првог и другог светског рата.
Из Крушевице је Комита био Станоје Станојевић. Имао је браду до пупка, стаменитог стаса, а у први светски рат био је четнички наредник 1914. године-учествовао и у борби на Криву феју против бугара, као и у борби за ослобођење од турака 1878. године. Живео је 90. гоидна.
Такође Комита је био и Лука (Дика) Симоновић на територији крушевачке општине уз помоћ Косте Пећанца у времену борбе у Првом светском рату.
Тако Лука(Дика) 1914-1915. године са својом сестром Милком отишли су код тадашљег бигарског секретара крушевачке општине, да потраже брашно и хлеба. Бугарски секретар је дао више од тога, јер му се допала Лукина сестра Милка.
Лука је то приметио и спремао терен да ликвидира бугарског секретара
Тадашње крушевачке општине.
Отишао је код Косте Пећанца и затражио 10 комита и упао оружјем код секретара у општину, извео га до црквене куће-на 100 метара удаљености од општине, увео у подрум и заклао као јагње.
Наравно кад је ишао са сестром у општину да траже брашно-ишао је везаном руком, правио се неспособан за рад, па је тако заварао бугарског секретара општине, да бих могао да успешно изведе свој план о ликвидацији.
За узврат бугари су одмах извршили одмазду над становништвом-запалили село. Потерали су људе из села на кладанац)Ливађе)-на Турско гумно да их стрељају. Али из Ливађе тада наиђе неки старији човек-повикао на бугаре:“Зашто јурите ове људе, шума је пуна комита“. Бугарска војска је појурила према шуми, а њих су распустили кућама и тако нису стрељани.
Али су зато бугари одвели сеоског кмета Дану Стоиљковић и преседника општине (кога су поставили бугари) до Власотинца и ту их стрељали као одмазду за убиујеног секретара бугарина крушевачке општине. Дано је са собом понео и злато (које је сакупљено у село за његову главу) дао га неком човеку-који га је утајио за себе.

У времену окупације у другом светском рату овај крај са Крушевицом припао је Бугарској, па је у школи био смештен бугарски штаб. Бугари су школу утврдили бодљикавом жицом, а двориште оградили каменим зидом дебљине 6 сантиметара.

Док су бугари били у Крушевицу-до коначног ослобођења од фашизма у Другом мсветском рату(1941-1945.г), народ је доста пропатио у овом крају.
Скоро су сви мушкарци били интернирани 1943. године у Бугарску. Тамо је било доста наших крушевчана, а честу причу нам препричава Васиљко Вељковић(1900.г.) бонбонџија, који је тамо у ропству-интернацији, бугаре служио као пекар у пекари.

Многи су тучени у овом крају од стране бугара (ударало се по 25 батина по туру-голој задњици), а пребијани су и стављани на разне муке, а неке су убијали или спаљивали по кућама. После напуштања бугари су школу минирали и претворили је у развалину.
Школски намештај су развукли бугари у приватној кући и образовали своју школу, али кратког рока. Школа је у очима народа била страшна и мучилиште, тако да нису хтели децу у њу да шаљу мештани.
После ослобођења 1945. године народ села Крушевица је направио нову школу.
Запис: 1977. године село Крушевица, Власотинце
Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, локални етнолог и историчар

Запис: 4 март 2010. године Власотинце
Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

ЧЕТНИЧКИ ПОКРЕТ У ВЛАСОТИНАЧКОМ КРАЈУ (1941-1945.г.)

Додатак:

ПРИСТУП ИСТОРИЈИ ЧЕТНИШТВА

У току Другог светског рата(1941-1945.године) у борби против фашизма, појавила су се два покрета: партизански и четнички-то су факти у почетку ратовања 1941.године противу немаца и бугара на југу Србије. Но, идеологије су учиниле своје-свако је терао по своме, па су тако настала многа међусобна убијања-страдања на обе стране у грађанском рату, који је однео многе људске животе. Идеологије:комунистичка и монархистичка-преко партизана, четника, љотићеваца, недићеваца и других групација у време Другог светског рата-створиле су велике отворене ране у српском бићу, које се нису залечиле до данашњега дана почетка 21.века.
Оба моја родитеша су учесници у партизанског покрета-као и читаво село и планински крај Горњег Повласиња према Црној Трави-укључујући и цео црнотравски крај. У школи су нас учили на идеолошкој основи да су четници били кољачи а партизани ослободиоци и бореци противу фашизма. Наравно да је та идеологија доста утицала и на мој однос према историји и целокупном четничком покрету, јер сам у село имао „идеолога“ који је био вечити „ратаник“-а и на основу многа истинита почињена зла у клању и пљачки четника из неких села попут Свођа, Крушевице, Ладовице, Дадинца и других села у Другом светском рату-само је потврђивала ту „идеологију четништва“. Морам признати да сам и сам осећао мржњу не само према њима-него и према њиховој деци, јер сам имао тако велики утицај у мржњи према њима, да ми је касније у времену свога „дисидентског“ живота и прикупљања историографске грађе из роднога власотиначкога краја-у додиру са бившим четницима почео да „сумњам“ у себе-па и о правој историји, коју наравно увек пишу победници у рату. Овде желим да као сведок и истраживач оставим траг- како слепа идеологија може бити основ за мржњу и кратковидост живота-било која, а да је уперена противу самога човека и његових личних вредности живота и слободе свих облика. Многи ће се тек бавити историјом о кој сада само пишем истраживачки из свога угла живота, када сам негде 1976 године бележећи казивање учесника ратова, се згражавао како су четници клали људе у овом крају, а пањртизани су онда се сурово понашали и враћали силом на силу.
И данас када пишем овај текст, сетим се букве у буковој шуми у потесу Рудине према Бари, планинског огранка букова глава изнад мог родног планинског села Преданча-приче очевидаца чобана како су гледали освету партизана над четником из села Борн Дол, коме су црева извадена и на букву окачена да висе. Четници су сурово заклали и учитеља Нагорног у село Ладовица-а о томе сам и песму родољубиву написао када сам службовао у село Крушевица као просветни радник, јер је у тој школи учитељ Нагорни радио пре почетка рата. Приче о злочинима на обе стране -су ме мучили као дечака, па тај немир ето ми је на почетку 60.године живота отворио далековид да се ипак просеверим и себи олакшам и другима што су мрзели или били прогониоци или прогонитељи због свога уверења-идеологије, јер сам и сам осетио тај облик прогона због свога уверења.Треба се суочити са самим собом, са својом прошлошћу и себе довести до моралног прочишћења и у историском смислу.Бележио сам казивања шетника- поштених људи, а често себи имао стида што сам о њима мислио лоше-јер су били прво у четницима па онда у партизанима. Видео сам да су већина били часни људи, а да су многи и из сиромаштва одлазили у српску жандармерију и четнике, а да је мали број из идеол,ошких разлога био у четницима. Било је и оних који су ратовали за Краља и отаџбину и оних који су били неписмени-идеолошки изманипулисани, а било је оних који су истински убијали и клали. Данас у историографији се често помиње да у грађанском рату измежу партизана и четника су били најекстремнији политкомесраи партизанског покрета и лкопкалне самовољне Војводе четника на другој страни. Тако чак и капетан крањеве војске капетан Звонимир Вучковић(књижевни лист бр.34 2005.г) каже- да су локални четнички војводе чинили злодела, што се може видети из фактографских историских списа. Наравно да ће требати још времена да историја критички сагледа објективном методом о улози четничког покрета у Другом светском рату. Учинио сам колико сам могао и прикупио неке исповести, као и казивања и правио спискове о учешћу чертника из појединих села, што се за сада још нечини уа власотиначки крај. Нека ово буде почетак једне историје без идеологија за власотиначки крај и Србију.
Април 2008.године Власотинце
Мирослав Младеновић локални историчар

5 март 2010. године Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар Власотинце

Dopuna: 10 Mar 2010 13:59

Додатак:
ЧЕТНИЧКИ ПОКРЕТ У ВЛАСОТИНАЧКОМ КРАЈУ (1941-1945.г.)

Додатак

СЕЛО КРУШЕВИЦА:-VLASOTINCE
ЧЕТНИЦИ(Други светски рат 1941-1945.г):-
Богдан Стојчић(кафеџија-бонбонџија и содаџија), Александар Мечкар, Стојадин Рајкин(Товак), Радомир (шумар)-његов Црни Добривоје Димитријевић-Јарчевци, Јоца Кушински(Стаменковић), Ђукински Петар-белокапац-Велика Крушевица-издајник и швабски поданик, најопаснији. Издала га девојка. Заклали га партизани. Богданова сестра Богосавка ишла са четници, с немци и бугари-и побили их. Из Власотинце: Чочка Мирко-убио га наредник граничарски недићевац Крстић, живи у Лесковац, Жика Дарковце. Казивач:Борко Ранђеловић четник у Другом светском рату,
Zapis : selo Kruševica, opština Vlasotince, 1980. godina
Zabeležio: Miroslav Mladenović, nastavnik OŠ “Karađorđe Petrović” selo Kruševica I lokalni etnolog I istoričar


9 март 2010. године Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар

Dopuna: 10 Mar 2010 14:23

Додатак:
ЧЕТНИЧКИ ПОКРЕТ У ВЛАСОТИНАЧКОМ КРАЈУ (1941-1945.г.)

Додатак
Koliko još u srpskim glavama vlada IDEOLIJA mržnje prema četnicima, partizanima, nedićevcima, ljotićevcima u vlasotinačkom kraju-kazuje i ovaj moj komentar na temu: PARTIZANI-ČETNICI..
Tako kada sam pre nekoliko vremena vodio razgovor sa jednom babom o poreklu njenog RODA, usput sam vodio razgovor I o partizanima I četnicima-koje se seća ova osamdesetopetogodišnja starica iz sela Donji Dejan(devojka iz sela Svođe).
Kakav strah vlada od te mržnje, to se može videti prilikom snimanja razgovora-ovako:”Sluša li neki tam, će ni čuju sto pričamo, more četnici pusti da ostanu dušu ni pojedoše, nepominji mi gi”.

Drugi slučaj je što se quid iz straha retko ko usudi da javno govori o četnicima koji su poubijani u ovom kraju I o masovnoj grobnici otkrivene u selo Jastrebac; kada niko sem nekoliko njih nije smelo da učestvuje u otkrivanju goobnice-kao I na promociji filma o tom istraživanju (koji je na moj zahtev I meni dostavljen kao istoriski document).
Na trećoj strani kada sam pisao Vuku Draškoviću Predsdniku (dostavqam original Pisma) SPO-da se u građanskom ratu četnika I partizana u Drugom svetsskom ratu(1941-1945.godine) sve likvidacije bez suđenja I zbog ideologije rasvetle na svim stranama građanskog rata između partizana I četnika ili u samom četničkom ili partizanskom pokretu; nikada nisam dobio odgovor.
Još gore je sam prošao kada sam ponovo pokrenu svoju I REHABILITACIJU Rataka Pavlovića Ćićka ratnog partizanskog komandanta, ukonjenog zbog uverenja, španskog borca i poznatog srpskog intelektualca.
Svi oni koji tobiože se predstavqaju “nastavljači” partizanskog ili ravnogorskog pokreta-su lažni boric za pravo, pravdu I istinoqubivost istoriskih činjenica; nego se koriste umesto činjenica čistom ideologijom za dnevno političke potrebe.
Nadam se da ću za naredna s pokolenja ostaviti ovaj trag jednog suludog vremena istrebqenja BRATA na BRATA zbog ideologije u Drugom svetskom ratu, a to ludilo traje čak i na početku 21. veka.
Miroslav Mladenović lokalni etnolog I istoričar Vlasotince
9 mart 2010. godine Vlasotince


----- Original Message -----
From: Miroslav Mladenović
To: vuk @spo.rs
Sent: Tuesday, June 30, 2009 2:15 PM
Subject: Pismo i Prilog ISTORIJI ČETNIČKOG POKRETA U DRUGOM SVETSKOM RATU IZ VLASOTINAČKOGA KARAJA: mIROSLAV mLADENOVIĆ LOKALNI ETNOLOG I ISTORIČAR VLASOTINCE

ČETNIČKI POKRET U VLASOTINAČKOM KRAJU(1941-1945.g)
Zabeležio: Miroslav Mladenović lokalni etnolog i istoričar Vlasotince

KAZIVANJA UČESNIKA RATOVA U VLASOTINACKOM KRAJU
(Iz rukopisa lokalnog etnologa I istoričara Miroslava Mladenovića, nastavnika matematike u OŠ “Braća Milenković” selo Šišava opština Vlasotince, 30.jun 2009. godine)

Poštovani,
Dobio sam od prijatelja iz lista “Vlasina” disk sa video zapisom DA SE NE ZABORAVI (streljanja četnika u selima u vlasotinačkom kraju-Prvi deo filma Ilić Nebojše-ILke, pod nazivom GUMNIŠTE )-ISTORISKI ZAPIS(a i etnološki); u istoriskom istraživanju SPO u stradanju četnika od partizana u građanskom ratu 1944. godine u vlasotinačkom kraju.

Potičem iz partizanske porodice, ali još 1975. godine sam se počeo interesovati za sve likvidacije(bili partizana bilo četnika) koji su STRELJNI ZBOG SVOGA UVERENJA, PA SAM TAKO I ZBOG LIKVIDACIJE PARTIZANSKOG KOMANDANTA I ŠPANSKOG BORCA RATKA PAVLOVIĆA ĆIĆKA 1943 godine po nalogu Tita-ostao bez posla šest godina, proganjan, doživeo nervni slom I zloupotrebom psihijatrije i sudova i položaja-bio prognanik I jedva ostao živ, sa velikim posledicama po zdravlje i život svoje porodice.

U istoriskim dokumebtima ima “dve istine” jedna da je “poginuo od zalutalog zrna” a druga “u neposrednoj borbi sa bugarima”.
Istina je bila drugačija. Negde kada je bilo postavljanje sekretara KPJ –u “inostranstvu” je tada Ćićko postavio samo pitanje:”A ko je taj Tito”. Ćićko je bio u špnaskom građanskom ratu i od 1941. godine u partizanima, da bi “po kazni” bio prebačen u crnotravskom kraju.

U zimu februara 1943. godine po nalogu Tita dolazi Tempo svetozar Vukmanović tada član vrhovnog štaba partizanskog pokreta da podigne ustanak na Jugu prema Makewdoniji I svraća po nalogu Tita u crnotravsko-vlasotinačkom kraju8seloRavna Gora u Vlasotince). Tu je izgleda Tempo dao “nalog Tita”-NAREDBU o likvidaciji ćićka, KOJA IZVREŠNA U APRILU 1943 GODINE, TAČNIJE 26. APRILA “BEZ BORBE” je Ćićko pogođen od “zalutalog metka” koga je isplaio ne BUGARIN-nego po NALOGU TITA Dušan Puđa(bio je tada partiski sekretar u Crnoj Travi) i umro je u Nišu.

Ta istina je zabeležena na magnetofonskoj traci. Naravno da se ćutalo I iz straha se nije govorilo, jer se svako plašio likvidacija I GOLOG OTOKA.

Sada tek dolazi nešto drugo. Kao istoriski istraživač ovoga kraja pored Ćićka “iza leđa” su likvidirani još partizanski pokretači ustanka protivu fašista:nemaca i bugara u drugom svetskom ratu: student Miljković iz Prsjana, mija Milenković student-po kome nosi ime škola u Šišavi, pa je kasnije dobila naziv(više partiski) “Braća Milenković”, onda Miloš Dimanić stolarski radnik iz Vlasotinca(imao sam prilike da lično čujem 1976. godine to od partizana koji ga je likvidirao, jer je pijančio I naređivao da se ide u borbu, jerk o nije išao onda je na licu streqao partizane), Stojan Petrović-Uča(iako piše da su streljani 12. novembra na Bubnju 1942.godine u Nišu)

Sada da dam svoj komentar o “istoriskim istraživanjima” o četničkom pokretu u drugom svetskom ratu kao antifašističkog pokreta, u borbi protivu fašizma.
Tačno je da je taj pokret imao to obeležje u Srbiji, ali u građanskom ratu sa partizanima je bilo zlodela na obe strane. Smatram da se istoriska istina treba saopštavati ko je sve “klao” I “ubijao”-a bilo je obe dve strane, a ko je ubijao po nalogu “vrha” pokreta ili iz osvetoljublja.
Dobor je što se ovaj material istražuje-ali ne treba partiski. To bih trebalo da rade istoričari koje odredi nezavisni institute u državi, ali toga još nema jer s e mnogi “plaše” istine, jer se od toga “debelo živelo” a I sada se to radi “posle petooktobarske revolucije” 2000.godine.

Moja istraživanja nigde nikada nisam mogao da objavim javno, jer se još ovamo to smatra tabu tema, pa jedino jedan mali deo sam objavio na WIKIPEDIJI(ali iz literatureo četničkom pokretu).
Bilo bih dobro da ako istražujete o četničkom pokretu, neka se sve istražuje kako valja, a ne “partiski” kao što su to radili “partizani”-skrivanje istoriske istine o mnogim zlodelima.
U prilogu su moja zabeležena istraživanja iz vlasotinačkog kraja koja možete poslati vašiim sitraživačima SPO u Vlasotincu.

Miroslav Mladenović lokalni etnolog i istoričar Vlasotince
30 jun 2009. godine Vlasotince


9 mart 2010. godine Vlasotince
Miroslav Mladenović lokalni etnolog I istoričar

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Jedna mala ispravka Dusan Pudja je umro 1971 god. na Rtnju a sahranjen je u Beogradu. Da se borio protiv cetnika to verujem ali da je ubio partizana sa ledja je ortodoksna laz. Isti taj Dusan Pudja je spasio 1948 rakovicki industriski basen od totalnog preseljenja i zbog toga bio u nevolji sa Titom.
Moje ime je Dusan Pudja i bratanac sam pomenutg Dusana Pudje.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 17 Feb 2012 19:14

Jako vredan tekst, sa iskazima svedoka.
Da dodam i ja nesto (iz iskaza svedoka, ali po mom pamcenju).
U kraju Radan planine, postoji i verzija da je Ratka Pavlovica ubio neki cetnik Koste Pecanca, navodno pusten iz zarobljenistva sa tom namerom od "tita", kao i ova "direktna" verzija. Moj neki zakljucak je da je valjda ova verodostojnija...
Inace Ratko Pavlovic je zapamcen kao vrlo fin covek i iskreni antifasista. Takodje, nisam uopste cuo da je cinio zlocine - bratoubilastvo, ili da je sa namerom ratovao protiv JVUO. Njegova zasluga (50%) je sto je narod u Radanskom kraju bio relativno brojan u partizanima. Drugi zasluzan za to (jos 50%) je Kosta Pecanac, jer su ljudi brzo videli da se obrukao i saradjivao sa nemcima. Sa druge strane JVUO je u kratkom boravku na Radanu (proboj puta ka Kosmetu), zapamcen po bijenju (retko ubijanju) pristalica partizana, dok je ljoticev zbor zapamcen po krvolocima i uzasnoj pljacki - koju su partizani posle rata pripisali (naravno) JVUO. Zapamcena je naravno i Bugarska kaznena ekspedicija na Bojnik, ali narod nije to pripisao toliko Bugarima (ubijali i decu), koliko nemcima, jer su nemci izdali Bugarima tu naredbu... Ako neko zna detalje, bilo bi lepo da napise, unapred hvala!

Dopuna: 17 Feb 2012 20:30

Izvinjavam se, ne secam se tacno dal su Bugari ubijali i decu. Bili su surovi i ubijali koga uhvate, kad su krenuli i stali sa ubijanjima, po "namirenom" broju. Porazmislio sam i secam se coveka - siroceta, ciju su majku ubili, dok joj je on prakticno bio na grudima, ali njega ubili nisu, bar ne fizicki...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Citat:Ратна 1942. година:

23.фебруар 1942.године: У Горњој Бистрици су сарадници НОП-а обавестили партизане да се у Доњој Бистрици налази мајор бивше југословенске војске Јован Филиповић, који врбује људе за четнике Драже Михајловића. Група партизана (десетар Вукашин Стољковић, Чедомир Станковић) убрзо га je пронашла и довела у Горњу Бистрицу.

Маја 1942.године: У Власотинцу се појављују четници Драже Михајловића (дотада их није било): поручник Живојин Митић из Сурдулице, подофицир Војислав Губеровић и Драгиша Богосављевић из Власотинца. Ова четворка је тада сачињавала четничко руководство, без јединица, јер их у то време у рејону Власотинца није било.

Interesantno je da se ovde vidi šablonski rad četničkih agitatora. Naime, iz odlomka se vidi da je u tom kraju postojao ustanički pokret protiv okupatora- partizani ali da su četnici slali svoje agitatore da vrbuju ljude da predju u drugi pokret.
Zanima me čisto koja je svrha bila da se uprkos postojanju jednog pokreta, agituje za stvaranje drugog, jer jet o samo i čisto slabljenje pokreta otpora.

• 1Ovo se svidja korisniku: Khaless
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 18 Feb 2012 13:53

Khaless ::Interesantno je da se ovde vidi šablonski rad četničkih agitatora. Naime, iz odlomka se vidi da je u tom kraju postojao ustanički pokret protiv okupatora- partizani ali da su četnici slali svoje agitatore da vrbuju ljude da predju u drugi pokret.
Zanima me čisto koja je svrha bila da se uprkos postojanju jednog pokreta, agituje za stvaranje drugog, jer jet o samo i čisto slabljenje pokreta otpora.
Pa da izbegnem vise dosadno prepricavanje sta je bio Cetnicki, a sta partizanski pokret. Ne znam bas konkretno za Vlasotince, ali na Radanu je situacija bila sledeca:
Covek od OGROMNOG narodnog poverenja - (stari) Vojvoda Kosta Pecanac je onemogucio JVUO da se organizuje u tom kraju, na vrlo pokvaren nacin se PREDSTAVLJAO kao legalan Vodja oslobodilackog pokreta i kralja... Pecancevi banditi su vrlo brzo ogromnim zverstvima nad: predratnim nepozeljnicima, pripadnicima JVUO, komunistima, isl... Kao i direktnom SARADNJOM sa nemcima - pokazali narodu svoje pravo lice...
U nedostatku legalnog vodje JVUO u tom kraju, naivni i nepismeni narod se prikljucivao partizanima, koje je predvodio (dobar covek) Ratko Pavlovic...
Ratko pavlovic je ipak bio sklon JVUO i zajednickoj borbi (kad dodje trenutak), protiv nemaca - Bugara, ni malo nije bio sklon bratoubilastvu, ni preranim akcijama (pametan covek - bez obzira na njegova jaka komunisticka uverenja)...
Ipak, ogromna vecina je cekala Legalne jedinice, a puno ih je bilo kod Pecanca, pa su odmah pobegli kucama, kad su videli o kome se radi.
Draza je Pecanca probao da vrati gde treba, ali nije uspeo. Uglavnom Keserovic vodi krvave borbe sa ludacima Pecanca i na kraju ga ubijaju...
Uglavnom, ceo kraj gde je "vojevao" Pecanac, je bio u slicnoj situaciji...
...
I ti sad Khaless, postavljas pitanje zasto je LEGALNA vlast poslala svoje ljude u svoju LEGALNU oblast?...
...
Zamisli recimo ovako: Dodje do neke kradje, pa nema milicije (kakve takve drzave...), dodju neki pajtasi (recimo durmuci) pa glume miliciju, pa onda kad prava milicija dodje, ona treba da prizna durmuke i da im se pokloni (a ti durmuci su izaslanici murmuka, lopova u susednoj drzavi...)...
Ja ne sumnjam u vas patriotizam, ali ove price 50 godina pricane su... malo naivne... danas...
Pri tome, valjda znate da su MASE ljudi otisle u partizane, apsolutno nemajuci pojma o kome se uopste radi... Da bi kad su videli, bilo na neki nacin "kasno", a posle su iz STRAHA i decu ucili naopako, jer videli su SVOJIM ocima UZASNA ZVERSTVA svojih "drugova"...
Eto recimo na mrtvom Radanu, kad je umesto Ratka Pavlovica dosla kamaradija (uz pomoc engleza), nacinili su takve zlocine, da se to i danas pamti...
Vrlo veliki antifasizam...
Po celoj Srbiji su "antifasisti" pobili PUNO koga? Pri tome, decu, zene, maloletnike...
Porazmislite malo o tome kolega, ici za Rusima (SSSR) koji se bore protiv nemaca i zlostavljati svoje, to li je antifasizam?
Usput, nemam nameru da se sa vama oko ovoga vise naganjam...

Dopuna: 18 Feb 2012 14:11

Evo jedne istinite price iz malo juznijeg predela od Radana...

Jedna zena (vise baba) je postala partizan, cak komunista, itd...
Po zavrsetku rata, prave komunci proslavu, naravno zovu i nju...
Kad je dosao red na babu da nazdravi, baba kaze: "Ziveo Kralj"!
Svi ucutase i pobledese...
A baba ispija casu...
Jedan je pita: "Kakav Kralj drugarice ..."?
"Pa tito, on je sada Kralj"! - odgovori baba...
...
Nikad je vise nisu zvali na partiske...