offline
- Gorski car
- Zaslužni građanin
- Pridružio: 18 Jan 2012
- Poruke: 600
|
akvila ::"Bivši major JNA i pripadnik KNOJ, I.B. Potvrđuje teoriju istoričara Mroslava Samardžića da je Oznin Nikola Kalabić falsifikat. Kalabić nije preživeo Dražino hapšenje":
Oznin Kalabić je falsifikat
Штета што се није раније огласио да и њега убацимо у књигу. Иначе одбио сам даље да учествујем на овој теми, јер је модерација почела сваку другу поруку да ми не објављује тако да нећу ни сада да наставим.
A sto nije dao ime i prezime?samaradzic godinama prica o tome.
Pitanje je veliko da taj I.B. postoji.drugo to su opet price rekla kazala.
Ako su cetnicki istoricari priznali na osnovu dokumentacije BIA-e da je Kalabic izdao i to potvrdilo vestacenje onda je sve jasno kao dan.
Imas svedocenje Jove Kape ocevicdca Draze Mihailovica i UCESNIKA akcije
Evo sta su cetnicki istoricari Kosta Nikolic i Bojan Dimirtijevic napisali:
Citat:
Odlukom republičkog javnog tužioca od 27. aprila 2009, formirana je „Komisija za otkrivanje činjenica o izvršenju smrtne kazne nad generalom Dragoljubom Dražom Mihailovićem“.1 Nekoliko dana kasnije, Vlada Republike Srbije je na predlog Ministarstva pravde donela zaključak po kome se „skida oznaka poverljivosti sa svih akata koji se odnose na izvršenje smrtne kazne Dragoljubu Draži Mihajloviću“. Čuvanja službenih, državnih i vojnih tajni oslobođena su i sva lica koja su obavezana tom dužnošću a u vezi sa predmetom generala Mihailovića. Oznaka poverljivosti skinuta je sa svih akata ministarstava i posebnih organizacija koja se odnose na izvršenje smrtne kazne nad generalom. Ranijim istraživanjima u Vojnom arhivu utvrdili smo da se dokumenti koji razrešavaju ovaj problem ne čuvaju. Za arhivu BIA (ranije RDB, SDB I UDB-a za Srbiju) nije nam bilo poznato da li postoji arhivska građa koja bi navela na razrešenje ovog pitanja. U više navrata čelni ljudi ove institucije demantovali su posedovanje ovakvih dokumenata. Indikativno je ipak da se u holu jedne od zgrada BIA nalaze lične stvari generala Mihailovića u trenutku zarobljavanja, odnosno streljanja, kao i pojedini dokumenti iz vremena operacije zarobljavanja generala. Uz činjenicu da je ova institucija bila nosilac operacije zarobljavanja I streljanja 1946, ovo je potvrđivalo da je takva građa morala da postoji i da je određeno vreme čuvana u ovoj instituciji. Bilo je neophodno da Državna komisija utvrdi da li ova građa postoji i gde se nalazi.
Kako je reč o veoma interesantnom istorijskom i političkom pitanju za Srbiju, na početku komisijskog istraživanja pretpostavili smo da su ovu građu izdvojile određene ličnosti bliske državnom i partijskom vrhu i koristile je za lične potrebe (pisanje, na primer), i da je ona na taj način zagubljena. O ovome svedoči i podatak da smo u zaostavštini istoričara Jovana Marjanovića, koja je predata Institutu za savremenu istoriju 1997, našli kopiju materijala sa isleđenja Mihailovića 1946. godine.2 Pretpostavili smo takođe da je ova građa mogla da bude uništena u velikoj akciji revizije i uništavanja građe UDB-e posle smenjivanja Aleksandra Rankovića 1966–1969. godine.
Zarobljavanje generala Mihailovića marta 1946
Jugoslovenska i srpska javnost saznale su o načinu hvatanja generala Mihailovića preko publicističkih knjiga dvojice pripadnika grupe koja je učestvovala u njegovom zarobljavanju januara–marta 1946. Ova akcija je prvo opisana u knjizi Ljube Popovića, (stvarno ime Milovan Pejanović), Velika igra sa Dražom Mihailovićem, izdatoj 1971. godine.3 U njoj su objavljeni i faksimili originalnih dokumenata iz same operacije, čija je svrha bila da potvrde autentičnost iskaza autora. Krajem 80-ih godina u javnosti se pojavila druga knjiga koja je govorila o hvatanju generala Mihailovića. Reč je o delu Kako sam hvatao Dražu Mihajlovića Slobodana Krstića Uče, bivšeg pripadnika OZN/UDB-e za Srbiju, koji je dao literarnu verziju akcije zarobljavanja generala Mihailovića u zimu 1945/46. Autor je naveo da je taj rukopis trebalo da bude štampan još šezdesetih, ali je zbog pada Rankovića ostao neobjavljen do kraja osamdesetih godina. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, još nekoliko pripadnika grupe OZN/UDB-e za Srbiju davalo je svoja sećanja novinarima (Radenko Mandić, Đorđe Nešić) koja su objavljivana u štampi ili u publicističkim izdanjima. Sve ove verzije, uz manje razlike, slažu se u pogledu načina na koji je zarobljen general Mihailović. Prema tim verzijama, hvatanje grupe pripadnika JVUO u valjevskom kraju, početkom decembra 1945, omogućilo je OZN-i za Srbiju da uhvati Nikolu Kalabića, komandanta Gorske kraljeve garde JVUO, privoli ga na saradnju i da potom bude organizovana grupa pripadnika OZN-e sa zadatkom da zarobi generala Mihailovića. Ova operacija se odigrala u periodu januar–mart 1946, i tek u trećem pokušaju, odnosno izlasku na teren, prerušeni pripadnici OZN-e uhvatili su Mihailovića u rejonu Dobruna i sproveli ga 13. marta iste godine u Beograd. Prema ovoj verziji moglo se rekonstruisati da su u grupi OZN/UDB-e za Srbiju bili: Slobodan Penezić Krcun (prvi izlasci na teren), Svetolik Lazarević, Slobodan Krstić Uča, Milovan Pejanović, Živa Čiklovan, Vojislav Čolović, Savo Pređa, Janko Dimić, Mile Bulajić, Dragoljub Vasović, Radenko Mandić, Raša Nešovanović, Mane Trkulja, Zvonko Sitarić, Đuro Šerbedžija, Nikola Mišćević, Đorđe Nešić i Vladan Bojanić. U javnosti je bila poznata fotografija ove grupe, ali se zbog kvaliteta štampe i višestrukog kopiranja nije moglo proceniti da li je autentična ili je Nikola Kalabić, centralna figura u grupi, „umontiran“ u kompoziciju, korišćenjem njegove ranije fotografije. Ta činjenica je u mnogome remetila saznanje o ovoj operaciji.
Prema istraživanju u dokumentaciji BIA, obavljenom 26. maja 2009, ustanovili smo da je verodostojna verzija prema kojoj je general Mihailović zarobljen od strane grupe OZN-e za Srbiju uz „pomoć“ Nikole Kalabića. Raspoloživi dokumenti u posedu BIA nedvosmisleno potvrđuju verziju koja je u javnost došla putem literarno obrađenih iskaza pripadnika ove grupe. Iz raspoložive građe vidi se da je OZN-a za Srbiju svoju radio-komunikaciju sa zarobljenom stanicom JVUO (izvesni major Ćosić) u martu i aprilu 1945. smatrala integralnim delom operacije zarobljavanja generala Mihailovića, kao i zarobljavanja izvesnog radio telegrafiste Bogdana Krastavčevića.
Sačuvan je izveštaj oficira OZN-e Milovana Pejanovića o infiltraciji u Kalabićevu grupu na terenu krajem novembra 1945. Pejanović je tom prilikom koristio pseudonim Ljubo Popović, pod kojim je kasnije objavio i knjigu. Sačuvane su tri Kalabićeve kratke poruke „Ljubi“ (i izvesnom Leki i Draganu), datirane 30. novembrom i 1. decembrom 1945. Poruke su overene pečatom Gorskog štaba br. 21 JVUO (Gorska kraljeva garda), jedinicom kojom je do tada komandovao Nikola Kalabić, u činu rezervnog potpukovnika Jugoslovenske vojske. Sačuvano je i pismo – ispoved Kalabića, pisana 19/20. decembra 1945. Organima nove vlasti iz zatvora.8 Ovo je indirektna potvrda verodostojnosti verzije koju je objavio „Ljubo Popović“ odnosno Milovan Pejanović, a pojedine od pronađenih depeša slažu se po vremenu i tematici sa onima koje je kao faksimile objavio u svojoj knjizi. Sačuvane su poruke između centrale OZN-e za Srbiju i Aleksandra Rankovića, i grupe koja je potom formirana i nalazila se na terenu. Najviše poruka je iz finalnog perioda ove operacije, marta 1945. Postoji izveštaj tadašnjeg oficira (šefa III odseka OZN-e za Srbiju) Vladana Bojanića, člana ekipe koja je davala podršku grupi prerušenih pripadnika OZN-e sa Kalabićem na čelu. Ovaj izveštaj prati pojavu te grupe na terenu početkom marta (4. 3.) 1946. Sačuvan je veći broj depeša, datiranih 8, 9. i 10. martom 1946, o kretanju grupe na terenu i identifikaciji lokacije generala Mihailovića.
U dokumentaciji postoji originalna depeša potpisana od Aleksandra Rankovića o hvatanju generala Mihailovića upućena maršalu Titu. Sačuvan je spisak pripadnika obe grupe koje su bile angažovane u operaciji, pripremljen za dodelu odlikovanja. Slobodan Penezić Krcun, koji je bio u grupi, u prvim izlascima na teren nije naveden, pa stoga nije ni odlikovan. U ovoj grupi OZN/UDB-e za Srbiju odlikovani su: Svetolik Lazarević, Slobodan Krstić Uča, Milovan Pejanović, Živa Čiklovan, Janko Dimić, Mile Bulajić, Dragoljub Vasović, Radenko Mandić, Raša Nešovanović, Mane Trkulja i Zvonko Sitarić. U grupi koja je „vršila meteorološka ispitivanja“ bili su Vladan Bojanić, Jovan Kapičić, Vojislav Čolović, Savo Pređa, Đuro Šerbedžija, Jovan Stojanović, Miodrag Tasić. Sa prvog spiska crvenom olovkom je precrtan Đorđe Nešić, a sa drugog Miodrag Tasić. Njihovih imena je, čini se, precrtao lično Aleksandar Ranković. Objašnjenje, kako izgleda, odgovara verziji koju je izneo Slobodan Krstić Uča u svojoj knjizi, navodeći da je Nešić o operaciji govorio supruzi, a ona svojim poznanicama.
Posebnu autentičnost pružaju fotografije i dve karte šireg rejona zapadne Srbije i istočne Bosne gde se odigrala operacija zarobljavanja generala Mihailovića, odnosno zone u kojoj se on kretao sa svojom grupom 1945/46. godine. Od sedam dostupnih fotografija, videli smo pet. Na tri se vidi Kalabić sa pripadnicima grupe OZN-e za Srbiju, a na jednoj general Mihailović koji se fotografisao sa pripadnicima ove grupe, tada u uniformama OZN-e (Jugoslovenske armije). Jedna fotografija, slabijeg kvaliteta, prikazuje Mihailovića u zatvoru. Ovo istraživanje je potvrdilo da Kalabić nije ubijen prilikom generalovog hvatanja i da mu je pošteđen život prema ranijem dogovoru, a što navodi i S. Krstić Uča u svom delu. Sačuvana su tri Kalabićeva pisma-poruke iz aprila 1946. U kojima on pod pseudonimom Slobodan Ranković, ali očigledno istog rukopisa kao i pisma potpisana pravim imenom, traži svojevrsnu pomoć za svoj status. Dva su datirana 3. aprilom (u 19,10 časova). Prvo pismo je upućeno Vladanu Bojaniću, koji je kao načelnik odeljenja za borbu protiv unutrašnjeg neprijatelja UDB-e za Srbiju bio zadužen za Kalabića, a drugo šefu OZN-e za Srbiju, Slobodanu Peneziću Krcunu. U trećem pismu upućenom Peneziću, datiranom 29. Aprilom 1946 (ujedno i poslednji datum do kada je sigurno bio u životu), Kalabić se žali da ga je Krcun posetio još pre „22 dana“. U ovom pismu on poziva S. Penezića Krcuna i A. Rankovića Marka na svoju slavu Sv. Đorđa. Ceo događaj pripremao je sa Vladanom Bojanićem, a predložio je da na slavi budu i „Milatović, Vladan, Mandić, Učo, Jeremić, Aco“. Dakle, vodeći sastav UDB-e za Srbiju I ljudstvo grupe koja je uhvatila Mihailovića. Kada je u pitanju način hvatanja generala Mihailovića, Kalabić navodi da „sa moje strane, iz mojih usta neće izaći tajna o toj stvari, pa ako treba i život stoga.“ U dokumentaciji BIA našli smo originalan rukopis knjige Slobodana Krstića Uče sa radnim naslovom „Sećanja jednog oficira OZN-e“. Rukopis izgleda identično kao i objavljena knjiga, koja na literaran način opisuje ove događaje. U ovoj dokumentaciji nalazi se i rukopis Stevana Moljevića Ravna Gora u svetlu I magli. Pred kraj ovog interesantnog teksta, Moljević opisuje poslednji susret sa Mihailovićem u zatvoru i navodi kako mu je general rekao da su se pripadnici OZN-e kod njega ubacili preko Nikole Kalabića. „Na pitanje kako je uhvaćen reče mi: „Izdao me Nikola. Da bi spasao sebe. Izdao je mene. Nisam dospeo ni bombe da dohvatim tako je bilo nenadno.“
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
|
pa nek vide da li je drazi valjao.Eto vam izdaje par exellance.Izdati coveka koji ti je bio najodaniji tvojoj dinastiji.
