online
- Pridružio: 21 Maj 2008
- Poruke: 15504
|
Napisano: 11 Maj 2017 10:05
VJ ::"Истраживач"? Бранимир Гајић је бивши новинар Блица и бивши члан општинског већа Савски венац на листи ДС.
То што је нешто друго по занимању не мора да значи да не може квалитетно да обави историјско истраживање. Нпр. Јозо Томашевић је био економиста и направио је сасвим добро истраживање о догађајима у Другом светском рату и написао књиге на основу тога.
Али у овом случају, као и у претходним Гајићевим текстовима о бомбардовањима, се види да истраживање није обављено како треба. Углавном је кориштен материјал доступан на интернету (како он сам каже, ”у два клика”), при чему неке ствари нису тачно интерпретиране. Дате су неке тезе које нису засноване на чињеницама, итд. Неког истраживања по архивама нема ни у назнакама.
Dopuna: 11 Maj 2017 10:37
Ево неколико новинских чланака који се баве истом темом.
У интервјуу за Недељник у фебруару, Дејан Ристић даје детаљније податке у односу на горе окачене видео снимке:
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
Чланак из новине Печат из 2010. о 27. марту, написао Ђорђе Станковић
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
Citat:Te krajnosti i pojava novih advokata zaborava i dolaze do izražaja kod onih istorijskih događaja koji su imali katastrofičnu dimenziju. Po etičkim merilima medija i istorijske nauke, kao i kulture sećanja, trebalo bi da imaju najviši stepen obnavljanja pamćenja i stalnog dopunjavanja naučnog znanja. Bio je to vandalski čin nacističke Nemačke, koji je imao karakter kolektivnog ubistva jednog grada i njegovih stanovnika. Kako su zvanična državna politika, njen vladajući establišment u gradu, mediji i naučni časopisi obeležavali ovaj vandalski čin nacista? U naučnim časopisima čak 35 godina nije se pojavio nijedan naučni rad na tu temu! Štampa i televizija pratili su „državne zvaničnike“ na odavno poznatim lokacijama simboličnog karaktera u formi minorne realsocijalističke manifestacije: cveće na mestu porušene Narodne biblioteke (mada smo već sada sigurni da je osim jedne nemačke bombe, zapaljena iznutra, a ostaci knjiga opljačkani), venci u Aleji žrtava i na spomeniku poginulim pilotima. Nešto kratkih notica u novinama, skrajnutih u „Beogradsku hroniku“! Događaj, međutim, nije samo „beogradski“, već sve više poprima vrednost na lestvici zločina u evropskim razmerima. I, šta sada znači promovisanje potpisivanja Trojnog pakta i politike kneza Pavla, šta sada znači 27. mart i kako nas je svet doživljavao te 1941. godine? „Revizionistički istoričari“ i zvanična politika već su rekli svoje, dovoljno spoznato sa stanovišta savremene konstelacije međunarodnih snaga. Istorijskoj nauci ostaje da se trudi da ukazuje na nova znanja i značenja.
Чланак из Новости из 2015, о изгорелој Библиотеци:
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
Citat:BIBLIOTEKA je izgorela. Zvanična verzija je da je jedna od zapaljivih bombi, koje su tada bačene na grad dospela do krova građevine, i ona se tako zapalila.
- Svestan odgovornosti za ovaj vandalski čin i kulturni genocid, nemački okupator je pokušao, samo nekoliko meseci po ulasku u razoreni grad, da za uništenje Biblioteke optuži jugoslovenske vlasti i upravnika Dragoslava Ilića, jer nisu preduzeli sve što je bilo nužno da bi ova ustanova bila spasena - beleži dalje Janić. - To se događalo u okviru šire kampanje, čiji je cilj bio da oficirsku i "zavereničku kliku" i srpski narod proglase krivcima za gubitak države i stradanje Beograda.
Zaista, dva puta tokom okupacije formirane su komisije, i Janić podseća da su, čak i u tim uslovima, članovi utvrdili kako "Ilić nije kriv". Druga komisija, prilično vešto, iako zna da će izveštaj čitati Nemci, opravdava zaposlene koji nisu pomogli prilikom požara koji je izbio. Komisija opravdava postupke zaposlenih u sticaju brojnih nepovoljnih okolnosti, među kojima je navela "opštu paniku koja je u Beogradu vladala prva dva dana bombardovanja, prekid telefonskih veza, nestanak vode, nedostatak peska i, najzad, odsutnost vatrogasaca i drugih organa vlasti koji bi mogli pomoći da požar, makar i delimično, bude savladan".
Blago Narodne biblioteke trebalo je da bude izmešteno u manastir Blagoveštenje, u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, međutim, u opštem rasulu ondašnje jugoslovenske vojske nisu obezbeđeni kamioni za prevoz. Upravnik Ilić nije mogao da uradi drugačije, osim da svu dragocenu građu spakuje u sanduke, i da ih spusti na najniži nivo građevine. Tako su knjige i spisi dočekali rat.
I to mišljenje ostalo je uvreženo do danas.
Arheolog dr Gordana Tomašević, po programu Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda 1976. godine, rukovodila je iskopavanjem ruševina Narodne biblioteke i utvrdila je da su "sanduci radi transporta bili izneti iz podruma i složeni u holu Biblioteke prema Srebreničkoj ulici".
To uredno beleži Čedomir Janić, u tekstu objavljenom u "Godišnjaku grada Beograda", u broju 51, iz 2004. godine.
"To je zaključila iz pronađenih, vidljivih pravougaonih tragova koje su ostavili sanduci, ali njihovih ostataka nije bilo. Iz toga je izvukla logičan zaključak da je neko kasnije prekopavao mesto na kojem su se nalazili neoštećeni ili delimično oštećeni sanduci i, moguće, nešto odneo, a potom sve prekrio šutom".
Занимљиве је податак који наводе Станковић и Јанић, очигледно на основу ископавања Др Томашевић из 1976-е, да су остаци сандука са највреднијом грађом опљачкани после пожара.
----
У истом тексту новинар Вања Булић наводи једно другачије тумачење:
Citat:Esesovac kao ključ
EPILOG ove priče Bulić vidi u statusu i ulozi Feningera, koji je bio služitelj u biblioteci.
- On je imao ključ od gvozdenih vrata okrenutih ka Srebreničkoj ulici, ispod koje su u podrumima bili sanduci sa retkim dragocenostima. Pred Komisijom za utvrđivanje uzroka propasti Narodne biblioteke, 23. oktobra 1941. godine, Feninger je izjavio da je posle prvog bombardovanja otišao u Pančevo. Komisija je nedvosmisleno utvrdila da biblioteka nije zapaljena bombardovanjem, jer nijedna bomba nije pogodila zgradu, a zapaljiva bomba je pala u dvorište... A to znači da "postoje razlozi da se veruje kako je biblioteka zapaljena iznutra". Tako je ostalo zabeleženo u zapisniku napravljenom u okupiranom Beogradu prve ratne godine na zahtev Gestapoa.
Ипак, ова теза је теже прихватљива, јер изјаве сведока наводе да је ватра тињала дуже време, и да јесте пала једна запаљива бомба на библиотеку.
У нормалним околнистима пожар је могао да буде лаеко избегнут. Међутим, у условима кад је велик део града био бомбардован, хитне службе паралисане, очекивано је да је случајева који су могли да буду избегнути било и више, те се то не може свалити само на запослене у библиотеци, већ на онога ко је наредио овако обимно бомбардовање. Иако су у случају Библиотеке вероватно гађани други циљеви, тадашњом техником бомбардовања је било велико растурање, и очекивано је да ће доста бомби пасти на цивилне циљеве.
Друго питање је везано за ”починитеља” самог пожара - запаљиву бомбу. Бачена касета са запаљивим бомбама може да изазове пожар на ширем подручју. На који циљ су Немци бацали те бомбе?
Поређења ради, у савезничком бомбардовању Југославије је кориштено мало запаљивих бомби - око 0,8% укупне количине. Бацане су на железничке мете (вероватно радионице) у Нишу, Марибору, Винковцима и Чаковцу.
Са друге стране, у савезничком бомбардовању Немачке су запаљиве бомбе кориштене у далеко већем обиму.
|
