Potpukovnik Veselin Misita

• 10Ovo se svidja korisnicima: Jovan Nenad, Mixelotti, sasans23, Loznicanin91, MarKhan, srbbenda, vathra, Bane san, gradjanin1863, Limeni91
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uloguj se preko Facebooka da bi video sliku:

Потпуковник Веселин Мисита
Рођен у херцеговачком селу Буни код Мостара, 19. марта 1904. године, Мисита је био пето од деветоро деце оца му Василија. Непосредно пре избијања Првог балканског рата, породица Мисита се пресељава у Бањалуку. Основну школу и гимназију Веселин завршава у Бањалуци. У истом граду успешно окончава нижу и вишу војну школу, артиљеријску школу гађања и војну академију у Сарајеву 1934. године. У току школовања завршио је и више курсева, од којих је и један скијашки. После завршене академије, школовао се у Француској и Чешкој. Одлично је говорио немачки, француски у чешки језик. У браку је био са Чехињом Маргит Кецликов и са њом је Веселин желео засновати породицу. Затим је веома брзо напредовао у служби, тако да је био најмлађи мајор у Краљевини Југославији. Одликован је Златном медаљом за ревносну службу 1928. године, Медаљом за војне врлине 1937, и чехословачким орденом Белог лава четвртог степена 1938. године. Априлски слом и капитулацију дочекао је у Бањалуци, као командант артиљеријског пука у чину потпуковника. У мају 1941, са групом војника и официра који се нису хтели предати окупатору, има први окршај код Добоја. За време свог кратког боравка на Равној Гори у јуну месецу 1941, Веселин Мисита је добио упуства и наређење да иде у западну Србију (Подриње) и ту са својим замеником, капетаном Драгославом Рачићем и осталим саборцима, припреми устанак који је био планиран. Мисита се 15. јуна појављује у Лозници и јавља се породици трговца Душана Савића. Син трговца Савића, Лазар Савић, пре тога је био на Равној Гори и добио инструкције да са својим класним другом Ратком Мартиновићем оде у источну Босну и помогне мајору Јездимиру Дангићу у одбрани српског живља од усташа. Савићи су помогли Мисити да се смести на горњем спрату њихове куће у којој је била чувена Тицина кафана. Одавде је Мисита успоставио контакте по целом Подрињу. За место где ће бити смештен устанички штаб Подриња Мисита је одабрао манастир Троношу, у којем је игуман био Георгије Бојић Џиџа. По традицији су српски духовници били први гласници слободе у српском народу, па је и отац Џиџа наставио следити њихов пут. Он у устанак полази са два брдска топа које је склонио у манастир приликом априлске пропасти краљевске војске. Јавља се у штаб Драгослава Рачића, ускоро бива члан Горског штаба у Лозници, а затим и четнички командант Јадарске бригаде Церског корпуса и заменик команданта 3. јуришног корпуса. У манастир Троношу су, ради договора о устанку, долазили и комунисти предвођени Владом Зечевићем, који је био свештеник, политичар, члан Демократске странке, а на крају рата и комуниста. Са комунистима Мисита о политици није хтео да дискутује, већ им је ставио до знања да је сада најпрече ослобађање окупираних територија. Мисита се комунистима представио као енергичан и способан официр и поручио им да ће казнити сваку њихову издају. О Петровдану, 1941. године у Божића колиби на Широкој равни, изнад села Милине на Церу, одржан је састанак официра краљевске војске на коме је договорено да се изврше све припреме за подизање устанка у западној Србији. Састанку су присуствовали следећи официри: Драгослав Рачић, Душан Јеремић. Драгослав Јеремић, Лазар Савић, Славко Дикосавић и Богдан Дрљача. Народ Подриња се у великом броју одазвао апелу својих Равногорских команданата. На Свето Христово Преображење, 19. августа 1941. године, на Широкој Равни у присуству мноштво народа из читавог Подриња, Драгослав Рачић постројио је официре и војнике и одржао им говор. Тада су устаници дали заклетву. Чинодејствује Георгије Бојић Џиџа, уз саслужење Момчила Јеремића Мине, старешине манастира Радовашница и Митрофана Матића, игумана манастира Чокешина. Поред наведених , присутни су били још: Драгослав Јеремић, Миша Ђукановић, Миловоје Ковачевић. Станимир Васић, Милош Словић, Војислав Туфегџић, Никола Сокић, Лазар Савић, Јанко Туфегџић, Душан Јеремић, Влајко Антонић и остали устанички официри. Крајем августа, Рачић шаље Јездимиру Дангићу у Семберију јединицу са капетаном Богданом Дрљачом на челу. Убрзо са Равне Горе стижу наређења за нападе на Лозницу, Богатић, Бању Ковиљачу, Завлаку, рудник Зајачу и Крупањ. Веселин Мисита вредно ради и веома брзо на одржаном састанку у Троноши 30. августа припрема напад на немачку посаду у Лозници. Преко своје организације четнички устаници су припремили народ Подриња да на дати знак крену ка Лозници, и да ће почетак напада огласити црквена звона. Подељени у три групе, четници су, 31. августа, напали на сва три немачка упоришта, а нападом су руководили: Веселин Мисита на кафану Хајдуковића, поручник Мика Комарчевић на Вуков дом и Георгије Бојић Џиџа на Гимназију.На знак звона, око 7 часова, започео је напад. Остаће забележено у историји Другог светског рата да је Веселин Мисита први официр у запоседнутој Европи који је Немцима упутио писмени ултиматум за предају. Први предлог за предају гарнизона Немци су одбили, па је затим упућен и други, који је гласио: „Активни и резервни официри, подофицири и редови са својим учитељима и свештеницима и целим околним грађанством траже предају града, при чему вам се јемчи свака војничка част. Уколико не извршите предају града, ми ћемо вас напасти и град отети.У том случају немате шта да од нас тражите, а рок за испуњавање овог захтева је 30 минута.“. Потпуковник Мисита храбро је јуришао на кафану. Убацивао је бомбе кроз прозор, а кад су се Немци почели повлачити из локала у двориште, ускочио је кроз прозор у кафану. Ту је покошен рафалом из стројнице. Крај њега је пао и Мујага Зечановић, Лозничанин са секиром у руци. После Миситине смрти поручник Комарчевић је код Вуковог дома започео преговоре с Немцима о њиховој предаји. Немци су одбили да се повуку. Онда је и овде почео напад. Масе устаника жестоко су јуришале, те су Немци убрзо били приморани да истакну белу заставу. Немачкој посади, која је бројала 250 људи и била одлично наоружана, нису могли помоћи ни немачки гарнизон из Бање Ковиљаче, ни усташе из Босне, јер су били онемогућени да дејствују прецизно испланираном акцијом потпуковника Мисите. Лозница је после два часа борбе била у српским рукама. Седамнаест Немаца је погинуло у борби, њих 96 пало је у заробљеништво, а остатак је побегао. Заробљеници су спроведени у манастир Троношу, а рањеници у болницу. Превијени су и према њима се поступало врло хумано. Губици ослободилаца Лознице су били: 8 погинулих и 4 рањених. Тако је Лозница постала први ослобођени град у поробљеној Европи и уједно то је била и прва победа над силама Осовине у Другом светском рату и тзв. „савезници“ су је вешто искористили у своје пропагандне сврхе. Устаници су потом под командом Драгослава Рачића наставили да нижу победе и ускоро су били ослобођени Бања Ковиљача, Богатић и Крупањ. Преживели борци који су под командом Веселине Мисите учествовали у ослобађању Лознице памте свог команданта као интелигентног, храброг и правичног официра који је својом појавом подсећао на многе славне српске великане. Потпуковник Веселин Мисита је положио свој млади живот на олтар отаџбине и тако ће његово име заувек остати записано златним словима у српској историји. Југословенска краљевска влада га је посмртно унапредила у чин пуковника и одликовала га златном Карађорђевом звездом са мачевима. И поред свих ових Миситиних незаборавних заслуга за слободу српског народа у Другом светском рату, народ Подриња му се до дана данашњег није на прави начин одужио, па тако у Лозници, тај великан, и поред неколико покушаја појединаца и родољубивих организација, још нема своју улицу. Да брука не буде потпуна, на лозничком гробљу је положено његово тело, а у центру града, где се одиграла битка за ослобођење Лознице, подигнута му је спомен плоча

• 1Ovo se svidja korisniku: gradjanin1863
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Citat:U Loznicu smo stigli 6. septembra ujutro i saznali da je Koviljača oslobođena. Iz Krupnja je stigao i pop Zečević, koji se tamo zadržao radi izbora za narodnu vlast, pa smo odmah otišli u komandu mesta, koju su već uspostavili četnici igumana Džidže i kapetana Račića. Komandant mesta bio je Jovan Marjanović, stariji penzionisani potpukovnik, koji se nerado primio te dužnosti. Njegov zamenik, trgovac Nikola Gordić, vodio je glavnu reč.

Nije bilo teško videti da taj Gordić nije za partizane. On čak nije ništa preduzeo ni protiv kafedžije Laze. Naime, u kafani Laze Hajdukovića bila je nemačka posada i kada je Misita sa svojim borcima upao u kafanu, Laza je dograbio pištolj jednog nemačkog oficira i ubio potpukovnika Misitu.

Kada je reč o Misiti, dužan sam da kažem i ovo.

U Tronoši sam se lično uverio da Misita nije znao šta se radi na Ravnoj gori, da Draža Mihailović, pod izgovorom da "nije vreme", uopšte ne namerava da se bori protiv okupatora. Siguran sam, isto tako, da nije imao naređenje Draže Mihailovića da napadne Loznicu. Nesumnjivo je i to da su oko njega bili ljudi koji su imali sasvim druge stavove, kao kaluđer Georgije Bojić, trgovac Nikola Gordić, poručnik Mika Komarčević. Oni su uticali na Misitu da napadne Loznicu bez saradnje sa partizanima. Ne bi bilo opravdano praviti pretpostavke kojim bi putem krenuo Misita da je ostao živ, zbog čega se i ja zadržavam samo na ove dve činjenice: prvo, napad na nemačku posadu u Loznici izveo je bez naređenja Draže Mihailovića, i drugo, hrabro je poginuo u borbi protiv Nemaca.

Mrtav, potpukovnik Misita nije mogao smetati Draži Mihailoviću, koji je ovu priliku iskoristio da narodu pokaže kako se i njegovi četnici bore protiv Nemaca.

Kao dobar poznanik popa Zečevića, kaluđer Džidža nas je po kuriru pozvao da mu pomognemo u napadu na Koviljaču. Kad smo došli, Koviljača je bila oslobođena, ali kaluđer Džidža nije ni pokušao da sa Zečevićem ili sa mnom porazgovara o organizaciji komandovanja posle pogibije potpukovnika Misite.

Umesto dogovora, kaluđer je poslao hitno kurira Draži Mihailoviću sa molbom da odredi novog komandanta. Koliko je brzo radio kaluđer Džidža da uspostavi vezu sa Ravnom gorom, pokazuje i podatak da je major Pantelić, koga je Draža odredio da zameni Misitu, bio u Loznici već 8. septembra, a mene je njegov ađutant našao 10. septembra u Osečini i predao mi pismo u kome je Pantelić tražio da se stavim pod njegovu komandu.

Kasnije je Džidža i lično odlazio na Ravnu goru.

Zečević i ja jedva smo nagovorili kaluđera Džidžu da se obrazuje preki sud i da se osudi kafedžija Laza Hajduković koji je ubio Misitu. Posle javno pročitane presude, kafedžija je pogubljen.
Ratko Martinović - OD RAVNE GORE DO VRHOVNOG ŠTABA


?

• 3Ovo se svidja korisnicima: srbbenda, Bane san, gradjanin1863
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ми Лозничани смо поносни на Миситу, само остаје вечита енигма да ли је убијен из мистраљеског гнезда или овако како си ти написао. Био сам на његовом гробу на парастосу, био сам на откривању плоче, штампали смо мајице са његовим ликом и натписом ПОНОС ЛОЗНИЦЕ...

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Вишак дискусије је склоњен.

Шајкача,
ја бих замолио да се ставља извор одакле је преузет текст.
Ја сам нашао да је најраније објављен овде:
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
потврдите да ли је то и ваш извор.