online
- Sirius
- SuperModerator
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 26271
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
- 15Ovo se svidja korisnicima: Voja1978, vathra, GnaeusDomitiusAhenobarbus, EOD, Bane san, Gargantua, voja64, Skywhaler, amaterSRB, Gama, kljift, miodrag, aleksmajstor, sasa76, Mixelotti
Registruj se da bi pohvalio/la poruku!
Радио - станице на тлу Југославије за време Другог св. рата
Поред бројних других области, мене је посебно интересовао и интересује радио. То је и разлог што отварам ову тему. На ФДУ у Беогаду дипломирао сам на предмету Организација радија, а за дипломски рад сам награђен Октобарском наградом Града Београда. Звучи , можда, као хвалисање, али није (мада није лоше похвалити се истинским успехом). У то време није постојао интернет у садашњем облику, радове смо куцали на писаћим машинама, а сва истраживања која су се налазила преда мном морао сам да обавим лично, без удобног седења пред монитором и копи-пејст технологије. Тада је у Србији (без покрајина) било 30 радио - станица и ја сам морао лично да се упознам с радом сваке појединачно. Радећи на дипломској теми, успут сам припремио и скрипта за тај предмет и она се користе до данас. Један део из тих скрипта посвећен је радио-станицама на тлу Југославије за време Другог св. рата па те податке овде, у најкраћем , износим.
Напомена:
данас, са увидом у неисрпно море интернет базе, лако је допуњавати ове текстове (што, са задовољством, очекујем од учесника форума); тада сам морао да се ослоним ''само'' на књиге у којима ова област није много обрађивана. Разлог за тако нешто? Већина учесника који су се бавили организацијом рада ратних радио-станица још увек су били активни и у сенци, па сам до много података морао да долазим научно најнесигурнојом методом - интервјуом са људима који су научили да ћуте (за разлику од њиховог дела - радија).
СТАЊЕ РАДИО-ДИФУЗИЈЕ У КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ ДО РАТА
Краљевини Југославији није недостајало ентузијаста, знања, па ни пара да буде у току савремених збивања. Познато је да су наши синеасти ишли укорак са светом, што важи и за дистрибутере и приказиваче. Тако је било и са радио дифузијом.
Већ 23. марта 1924. године оснива се Радио клуб Загреб, а две недеље касније покреће се часопис ''Радио Шпорт, официјени орган Радио-клуба Загреб''. Исте године и у Београду, 19. јула одржана је оснивачка скупштина ''Друштва пријатеља радиофоније и телефоније у Београду'', скраћено ''Друштво радио''.
Представници министарства и Радио-клуба потписали су петог августа 1925. године у Београду уговор о подизању broadcostinga у Загребу или у околини. На позив Радио-клуба одржан је у Загребу 19. септембра 1925. године конгрес опуномоћених делегата сличних организација и основан је Савез радио друштава Краљевине СХС са седиштем у Загребу. Почасни председник био је проф. др Отон Кучера који је одржао далековид реферат о будућности радиофоније. Присутни су били представници из Београда, Загреба, Љубљане, Марибора, Нове Градишке и Новог Сада.
Дана 11. марта 1936. одржана је оснивачка скупштина Радио Загреб АД, а из студија на Марковом тргу 15. маја је емитована прва радијска емисија на Балкану. Додељен им је средњи талас од 350 метара, док му је антенска снага била 350 вати. Тада је на подручју Загреба било свега 290 претплатника, а због слабе снаге мреже, радио је емитовао са антенском снагом упола мањом.
Најдаље забележена чујност била је забележена у Краснићу, 42 километра путем од Загреба. Пријемници у напајани једносмерном батеријском струјом, а уместо звучника коришћене су слушалице. Године 1928. од 28. октобра почиње да ради и Радио-Љубљана, а од 18. марта 1929. године и Радио Београд се укључује у мрежу. Први југословенски програм обављен је 21. јануара 1930. године преносом опере ''Турандот'' и другог фебруара преносом симфонијског концерта из Народног позоришта са Стеваном Христићем као диригентом. Те станице, врло слабе снаге, уз сталне захтеве за појачавање. У Љубљани је чак одашиљач у државном власништву (власништво ''Просветне звезе'', просветног савеза).
Од 1929. године радио је смео да користи само вести агенције ''Авала'', док администрација Краљевине врло безвољно и интерно прихвата промене. Две године пред рат , 17. авугста 1939. одузима се концесија акционарским друштвима и у Београду и у Загребу. Влада Цветковић - Мачек по сугестијама фашиста одузима целу радијску имовину. На чело тако окупираног радија дошао је профашистички настројен Станислав Краков, а главни извор информација постала је злогласна ДНБ. То је трајало све до 27. марта 1941. када је Радио Београд преузео, уз помоћ других пучиста, Стеван Јаковљевић, писац чувене ''Српске трилогије''.
РАДИО У РАТУ
У току рата на нашој територији радило је више емисионих радио-станица различитог квалитета и снаге. Заједничко им је било то да су неке готово или у потпуности преузеле мрежу предратне југословенске дифузије, или су се користиле војним уређајима, ненаменским за ту сврху. Но, како је пропаганда у циљу победе имала као императив слање вести, то се радило по сваку цену (жртвујући све - од квалитета па до живота).
''Захваљујући'' раду пете колоне у руке окупатора пали су неоштећени сви капацитети. Посебно значајни били су предајник у Крњачи и Радио-Скопље које је почело са радом тек на Св. Саву, 27. јануара 1941. године. Оно је неоштећено пало у руке Немцима.
ОКУПАТОРСКЕ РАДИО-СТАНИЦЕ:
1) Зендер Белград (Sonder Belgrade)
Радио је од 1941. до 1944. године. Сарадници су му били Зденко Галовац, Боривоје Огњанов, Дејан Самарџић и други. Интересантно је да се овај радио прославио по најпопуларнијој песми свих времена - ''Лили Марлен'', но то је нека друга прича ( успут - мој рад о успеху те песме практично три деценије се уредно преписује од стране разних истраживача, при чему су многи одавно заборавили да се позову на извор; они поштенији бар напишу - ''извор непознат''; други, пак, присвоје цео текст, не мењајући ни тачку ни зарез. Ладно) .
2. Радио-Загреб
Хрватска државна круговална постаја. Радио-станица НДХ, радила је од пада краљевине СХС до 1945. године.
3. Радио-Љубљана.
Радила је све време окупације.
4. Радио- Скопље.
Радио је на предајнику , за оно време, респектабилне снаге од 20 kW и то на бугарском језику. Као што знамо, Бугари су поновили праксу из година Великог рата - забрањивали су становништву у њиховој окупационој области да говоре и пишу матерњим језиком.
5.Радио-Цетиње.
Монтирано је 1941. године са снагом од 250 вати (иначе треба подсетити да је прва радио-станица на Балкану прорадила на брду Волујица изнад Бара 1904. године, а монтирао ју је лично Маркони. Разлупали су је аустроугарски монитори у ратним дејствима на почетку Великог рата.
Радио-Цетиње емитовало је програм на италијанском и српском језику (нека ме наши чланови из Црне Горе извине, али чак ни у време колаборације са Италијанима и Немцима, никоме није дошло свести да преименује језик).
6. Круговална постаја Сарајево
Усташка радио - станица јачине око 150 вати, домета од 10 до 15 километара. Радила је од 14. јула 1942. до априла 1945.
7. Круговална постаја Дубровник
Усташка радио-станица, радила је од средине 1942. године до ослобођења, са снагом предајника од 200 вати.
8. Круговална постаја Осијек
Основана је 1940 године (!) као помоћна станица Радио-Загреба. Крајем 1941. појачава јој се предајник због одличног положаја у Панонској низији и могућности ометања других станица.
9. Круговална постаја Бања Лука.
Монтирана је у селу Буџаку у пролеће 1943. године. Емитовала је програм Радио-Загреба, повремено и свој.
10. Радио ВК Драже Михајловића.
Давао је емисије од 1943. године. Сарадник радија био је др Ђуро Ђуровић. Заробили су је, код Мионице, припадници Шесте дивизије.
11. Лажна партизанска радио-станица у Београду:
Прорадила је већ 1941. године како би паралисала рад партизанске радио-станице у Ужицу. Организовао ју је Гестапо, а текстове је писао Бошко Бећаревић. Врло брзо је ''проваљена'' и постала је предмет спрдњи по Београду, па су је Немци укинули.
ПАРТИЗАНСКЕ РАДИО СТАНИЦЕ
1. Илегална радио-станица ЦК КП Хрватске. Прва устаничка радио-станица радила је у Загебу 1941. Није то никакво чудо, с обзиром на то да је и прва грађанска станица прорадила у истом граду, па је висок ниво техничке припреме и искуства допринео тој појави. Организатори и сарадници били су: Раде Кончар, Павле Пап, Ђура Павловић, Стипе Угарковић. Радила је у стану браће Енглер, најпре на немачком, а затим на хрватско-српском. Стипе Угарковић био је и први спикер. У Загребу је, све време рата, од 1941. до 1945. радила неоткривена (!) још једна радио-станица. Преко Турске је слала вести у СССР, а познати глумац и комичар (играјући двоструку игру забављача у кабареу и партизанског обавештајца) Аугуст Цилић, доносио је податке оператерима.
2. Прва радио-станица НОП (народно-ослободилачког покрета).
Прва радио-станица на ослобођеној територији прорадила је у руднику Столице у Западној Србији крајем 1941. године. Јачина је била 40 вати. Технички сарадници били су Исидор Брадарић и Даворјанка Пауновић - Зденка. Текстове су писали Кардељ, Иво Лола Рибар и други високи функционери који су, иначе, били високог интелектуалног нивоа, па се та станица разликовала од других управо по високом стилу изражавања. Престала је с радом октобра исте године повлачењем у Санџак и Босну.
3. Партизанска радио-станица на Овчару
Радила је у лето 1941. године . Емитовала је вести о успесима партизана. Станицу је монтирао потоњи академик, Павле Савић.
4. Партизанска радио-станица у Ужицу
Радила је у новембру 1941. године на таласу од 40.7 метра (!). Емитовала је програм сваки дан. После евакуације пребачена је на Златибор где је пропала. Имала је исте сараднике као она прва станица.
5. Радио-станица АВНОЈА
Радила је на ослобођеној територији Хрватске у јесен 1943. и током 1944. године. Основана је после капитулације Италије на планини Јаворици. Сарадници су били Драга Кајфеш, Вера Јурић, Стеван Рајачић (главни иницијатор). Станица је радила у саставу технике ЦК КП Хрватске.
6. Радио-станица ТАНЈУГА
Почела је с радом 2. децембра 1943. у Јајцу. Успостављена је приликом формирања агенције (телеграфска агенција Нове Југославије) . Емитовала је из Дрвара на нашем и страним језицима. Помиње се (и меша) и као радио-станица АВНОЈА.
7. Радио-станица у Црној Гори
Монитана је у селу Орах крај Никшића 1942. године. Пренесена је из Херцег Новог и према тврдњама историчара из ВИИ није давала емисије.
8. Радио-станица ''Триглав''
Помиње се у Војној енциклопедији, књига седма, страна 514. као емисиона партизанска станица. Историчари из Војно-историјског института претпостављају да се ради о провокаторској станици.
9. Радио - станице ''Зрињски'', ''Шумадија'', ''Слободна Далмација''. Помињу се у литератури без икаквих детаља.
10. Радио-станица ''Слободна Југославија''
Почела је са радом другог новембра 1941. године у оквиру службе Коминтерне, у граду Уфа, на Уралу. Од априла 1942. до краја рата радила је у подрумима зграде Коминтерне у Москви. Њена локација и рад сматрани су најтајнијим делом, а усмеравања таласа су рађена тако вешто да је понекад изгледало да емитује са територије под немачком управом. У почетку се оглашавала сваке вечери у 20.30 на таласу од 30.9 метара. Временом је повећаван и број емисија и њихово трајање, а затим и број предајника. Програм је даван на таласима од 25, 36, 41 и 42 метра. Станицом је руководио Вељко Влаховић који је припремио око 90% емисија. Први спикер био је Драгутин Ђурђев, Титов лични пратилац, а од 1942. радили су Ђуро Салај, Лазар Стефановић и Марија Прежељ. У јуну 1944. са Виса су упућени Ранка Степановић, Магда Брен (за Словенце) и Илија Џувалековски (за македонско подручје).
У другој половини 1942. године успостављена је стална веза са ВШ, која је до краја рата прекидана само двапут: први пут - на пет дана за време Битке на Сутјесци и два дана за време Дрварске операције. Од оснивања ТАНЈУГА, петог децембра 1943. године, добија стални и поуздани извор информација.
Синдикат америчких новинара доделио је специјално признање нашој станици.
Престала је с радом првог марта 1945. године када је процењено да Радио-Беогад може преузети њене функције.
11. Радио ''Крикач''
Једна од најпопуларнијих радио-станица. Радила је у окупраној Љубљани од 17. новембра 1941. до априла 1942. године. Укупно је имитовала 45 емисија које су све биле најављиване и емитоване увек на истој таласној дужини, на велико незадовољство, фрустрацију и бес Немаца и Италијана. Програм су припремали активисти Освободилне фронте Милко Гошић, Милан Осредкар, Милош Брелих, Вида Ласичева и Драго Хартнер. Предајник се чува у Војном музеју у Београду.
12. Радио Београд
Службено, његов ратни период (''период ратног радија'') рачуна се од 1944. до 1948. Овај период обележен је ратним задацима. Тешко је процењив значај радија када се зна да је највећи број ,од око 100.000 апарата, уништен, да је штампа споро и нередовно стизала, а да је гласина и заблуда било много. Важну улогу су имале традиције предратног радија и некомпромитовани људи, односно гласови.
Радио је инсталиран у улици Кнеза Милоша, у згради МИП, мада постоје врло прецизне индиције да је своје прве емисије Радио-Београд емитовао из зграде Службе за трансфузију крви (!). Сарадници су били: Јелена Билбија, Михајло Вукдраговић, Душан Матић, Иван Ковачевић, итд. Нешто кадрова доделио је и ЦК СКОЈ. Руководилац је био Јован Мариновић (улица према Гардијској бригади, од Железничке болнице до капије четири носи његово име !). Глумац Љубиша Јовановић (према коме се Шабац после двехиљадите године срамно понео) , члан КНО, објавио је почетак програма.
Предајник је био у згради САНУ, респектабилне снаге од 300 вати.
Програм се састојао из саопштења ВШ, литерарних дела, вести, емисија на словеначком и македонском језику. Посебно је била популарна емисија ''Диктат'' када је спикер лаганим гласом читао вести које би активисти на терену преписивали и ујутру качили на огласне табле (!).
Ускоро се монтира предајник од 15 киловата, који је смештен у вагонима у Дунав станици. Убрзо се прелази у Макиш и појачава се емисиона снага на 25 киловата. Програм је био специфично ратни - огласи са потрагом за несталим лицима, поруке личне природе, поруке заробљеницима, итд. До краја тог периода, под врло отежаним условима, постављен је предајник у Звечкој, купљен од Руса. Године 1948. морао је да се склапа путем врло успешне импровизације тако да је активиран 1949. године са импресивном снагом од 150 киловата. Он је, наравно, послужио као база за обучавање кадрова за покретање мреже локалних радио-станица, но то је нека друга прича. Њу сам обрадио у мом дипломском раду.
Студио? 
|
