offline
- Khaless
- Legendarni građanin
- Pridružio: 08 Sep 2005
- Poruke: 5738
|
Napisano: 22 Nov 2012 17:49
Rastrojena građanskim ratom i sve dubljim međusobnim podelama, vlada profesora Jovanovića je istorijski izazov iz Moskve, o vojničkoj saradnji, glatko odbila
U vremenu u kome dominiraju krize (dnevno-političke, ekonomske, moralne, kriza sistema vrednosti) ne iznenađuje što je u opštim medijskim halabukama, gotovo neprimetno, prošla izjava profesora dr Borisa Anatoljeviča Starkova, šefa Katedre za dvadeseti vek na Univerzitetu u Peterburgu, da je Draža Mihailović bio saradnik vojne sovjetske obaveštajne službe.
Da se za trenutak vratimo profesoru Starkovu. On je je još u vreme Gorbačova bio član komisije za rehabilitaciju CK SSSR-a i zbog prirode posla bio upućen na tajne arhive Sovjetskog Saveza. Pre desetak godina izabran je, da s grupom mlađih istoričara, radi na pripremi dokumentacije tajnih sovjetskih službi, za publikovanje.
Svoja saznanja o obaveštajnim aktivnostima ondašnjeg generalštabnog pukovnika Dragoljuba Mihailovića, ali i o drugim ličnostima iz perioda pred Drugi svetski rat, profesor Starkov je, sem autoru ovog teksta, obelodanio i novinaru „Politike” Slobodanu Kljakiću i poznatom istoričaru i jednom od najboljih poznavaoca četničkog pitanja Veselinu Đuretiću.
Kad je Hitler 1935. godine proklamovao svoju spoljnu politiku i kada su svima u svetu bile jasne njegove ideje o uništavanju pojedinih naroda, kao niže rase, sovjetske obaveštajne službe počinju da rade na pridobijanju simpatija u bugarskoj i jugoslovenskoj armiji. Vojni atašei u Berlinu i Sofiji okupljaju oko sebe vrhunske poznavaoce balkanskih država.
Jedan od najvažnijih ljudi sovjetske službe, u to vreme, bio je generalštabni pukovnik Dragoljub – Draža Mihailović. Međutim, nije on bio klasičan špijun, agent, u običnom smislu te reči. Pukovnik Draža je bio veliki nacionalista i monarhista i sama ta njegova ideološka odrednica unapred je isključivala mogućnost da radi za obaveštajnu službu jedne komunističke zemlje.
Ali, Mihailović, kao iskusni obaveštajni oficir, smatrao je da je komunistički Sovjetski Savez, „Crvena Rusija”, jedina sila koja se može suprotstaviti nemačkom uticaju i agresiji na Balkan, to jest Jugoslaviju.
Da su postojali odnosi na relaciji Moskva–Mihailović potvrđuje i Staljinova dilema u decembru 1941. godine, na koga da se osloni u Jugoslaviji. Na četnike ili proleterske jedinice?
Na Dražu monarhistu i nacionalistu ili na Tita? Njegovi prethodni pokušaji da ujedini ta dva pokreta pokazali su se neuspešnim. Oba susreta koje je Tito imao s Dražom bila su pod Staljinovim pritiskom. Još 1942. godine Moskva je želela saradnju s Dražinim jedinicama, ali se s tim izgleda nije složila naša izbeglička vlada koja se nalazila u Londonu.
Pre izvesnog vremena otkrivena je dokument, niz depeša koje je predsednik izbegličke vlade iz Londona slao Kairo i u štab Otadžbinske vojske u Jugoslaviji i koji daje, takođe, za pravo i tvrdnjama ruskog profesora istorije Borisa Starkova.
Ovaj prvorazredni istorijski dokument, koji je Tito do kraja života čuvao u svom ličnom arhivu, više je nego jasan. Josif Visarionovič Staljin je u jesen 1942. godine bio spreman da više pomaže četnike Draže Mihailovića nego Titov partizanski pokret. Zato je on jugoslovenskoj vladi u Londonu, preko njenog ambasadora u SSSR-u Stanoja Simića, otvoreno nudio da u štab Draže Mihailovića uputi grupu svojih viših oficira, da za potrebe četnika u SSSR-u formira celu eskadrilu koju bi stavio na raspolaganje Draži Mihailoviću i da organizuje zajedničke radio-emisije ravnogoraca i crvenoarmejaca.
Rastrojena građanskim ratom u Jugoslaviji i sve dubljim deobama svojih članova, vlada profesora Jovanovića je ovaj istorijski izazov glatko odbila. Čak i sam razgovor o pomoći SSSR-a pokretu Draže Mihailovića uslovila je stavljanjem Titovih partizana pod komandu Draže Mihailovića, obustavom napada partizana na četnike i zaustavljanjem kampanje preko sovjetskih radio-stanica i štampe protiv Mihailovićeve vojske.
Jugoslovenska vlada je tvrdoglavo insistirala da Staljin unapred prihvati sva tri ova uslova, pa je sporazum, tako, pao u vodu, a Staljin će potom svoju misiju poslati kod Tita kome neće pasti ni na kraj pameti da Staljinu postavlja bilo kakav uslov.
Savremeni istoričari su, naravno, na najvećem iskušenju. Ispravno prevrednovanje istorije ovog perioda biće zapravo zalog i za ispravne ocene gotovo svih glavnih tokova nacionalne istorije od drugog svetskog rata pa, skoro, do danas.
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
Dopuna: 22 Nov 2012 17:53
Loše procene pukovnika Mihailovića
Budući vođa ravnogorskog pokreta, kao iskusni obaveštajni oficir, smatrao je da je Sovjetski Savez jedina sila koja se može suprotstaviti nemačkom uticaju i agresiji na Jugoslaviju
Faksimil depeše Slobodana Jovanovića
Dragoljub Draža Mihailović, obaveštajni oficir vojske Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, prvi kontakt sa sovjetskim obaveštajcima imao je početkom dvadesetih godina. Tada su ti susreti imali sasvim drugi karakter, ali nisu prekidani ni docnijih godina. Međutim, ozbiljna obaveštajna saradnja počinje tek posle dolaska Hitlera na vlast.
Pored Draže Mihailovića, ruski obaveštajci su vrbovali i istaknute bugarske generale Vladimirova i Zaimova, a preko njih i još nekolicinu vrlo istaknutih vojnih ličnosti iz Jugoslavije, Rumunije i Bugarske. Staljin je, po tvrđenju profesora Starkova, dobijao pravovremene informacije o svim strateškim promenama koje su se dešavale na Balkanu.
Inostrano odeljenje Državne bezbednosti (GPU) bilo je zainteresovano za Srbiju zbog velike koncentracije ruske političke emigracije i njenog podzemnog rada. Naravno da su ih zanimali i politički stavovi ljudi koji su vodili ondašnju Jugoslaviju. U arhivama sovjetskih obaveštajnih službi pronađena su dokumenta iz kojih se vidi i da je lekar koji je lečio kralja Aleksandra Karađorđevića i celu kraljevsku porodicu bio sovjetski agent, čak njihov rezident, odnosno rukovodilac. Ovaj vrsni medicinar, dr Lenjicki, poznati i priznati lekar, ruski emigrant, imao je neobičnu životnu sudbinu.
Posle atentata na Aleksandra Karađorđevića u Marselju, biva uhapšen u Beogradu. Kako nije bilo nikakvih dokaza o njegovom učešću u ubistvu kralja, puštaju ga na slobodu i on odlazi za Sovjetski Savez. Ali i tamo ubrzo biva lišen slobode i deportovan u Sibir, kao jedna od milionskih žrtava čuvenih Staljinovih čistki.
Sovjeti su, za to danas postoje pouzdani dokazi, posedovali sve informacije o onome što će uslediti u Marselju. To ne treba da čudi jer su u Odeljenju za međunarodne veze pri Kominterni, koje se, takođe, bavilo obaveštajnim radom, osnovni kadar činili „bojeviki”, koji su zapravo bili članovi VMRO-a, makedonske organizacije, koja je bila uključena u atentat.
Najzanimljiviji deo storije dr Borisa Starkova jeste da je Staljin dva meseca ranije, januara 1941. godine, imao informaciju da grupa oficira u Beogradu sprema državni prevrat, i da će oni na čelo zemlje dovesti ljude koji su prosovjetski orijentisani.
Staljin je odmah aktivirao Odeljenje za međunarodne veze Kominterne, koje se bavilo obaveštajnim radom, i tražio da se pojača pratnja jugoslovenskih političara i oficira. Šefu NKVD Beriji naređuju da za Beograd pošalje specijalno obučene oficire, obaveštajce. Na čelu te grupe bio je pukovnik Zubov, koga je Staljin poslao u glavni grad Jugoslavije kao svog ličnog izaslanika. Zubov je od Staljina dobio ogromnu količinu novca kojom je trebalo da dodatno „ubedi” zaverenike da je njihova ideja o prevratu ispravna i da imaju čime da finansiraju državni udar.
Dolazak Zubova u Beograd držan je u tajnosti toliko da o tome nije bio obavešten nijedan rezident. Odmah po dolasku u Beograd, sovjetski pukovnik se obratio svom kolegi, takođe obaveštajcu i pukovniku, Dragoljubu Draži Mihailoviću, i od njega, kao pouzdanog čoveka, zatražio dodatne informacije o predstojećem vojnom puču.
Međutim, Draža Mihailović dao mu je dosta obeshrabrujuće podatke. On mu je rekao da je upoznat s tom idejom, ali da je reč o grupi oficira avanturista koji su željni slave i novca i da oni ne raspolažu stvarnom snagom da urade nešto ozbiljnije i da se ne nalaze na pravim komandnim mestima s kojih je moguće da se izvede državni udar.
Posle nekoliko susreta s Dražom, Zubov odlučuje da se vrati za Moskvu i povuče celu svoju grupu, uprkos izričitoj Staljinovoj naredbi da stupi u lični kontakt s prevratnicima i da im preda novac.
Po dolasku u Kremlj, Zubov se našao u prilici da lično oseti svu Staljinovu nepredvidljivost. Umesto da ga pohvali što je veliku količinu novca vratio nazad, Staljin je potez Zubova ocenio kao „napuštanje bojnog polja”, uopšte nije uvažio ocenu Draže Mihailovića da je reč o grupici avanturista i zatražio je da se Zubov odmah uhapsi i osudi. Nesrećni pukovnik dobio je deset godina robije. U zatvoru je ostao do kraja rata. Oslobodili su ga 1945. godine i ponovo ga postavili da u obaveštajnoj službi radi u vezi sa jugoslovenskim pitanjem. Pukovnik Zubov bio je čovek koji je najviše ubeđivao Staljina da u Josipa Broza Tita ne treba da ima poverenje.
|
Meni je lepo. Pročitam nešto u novinama i oduševim se kako je Srbija zemlja dinamičke istorije!
