offline
- Sirius

- SuperModerator
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 26386
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
Том трагедијом бавили су се многи историчари. Снимљено је много филмова, а ја сам писао посебно о два најбоља под називима ''Канал'' и ''Устанак''. Текстови јесу есејистички, али могу у овој теми да послуже јер у себи сублимишу и историјска факта уклопљена у уметничку визију.
ПС
''Канал'' је интересантан по једној ''ситници'': први пут је на филму приказано дејство ''Голијата''.
''КАНАЛ''
Пољска је претрпела катастрофалне губитке у току Другог св. рата. Распарчана је најпре између Хитлера и Стаљина; херојски отпор традиционално храбре и патриотске, при том хомогене армије, није много вредео, а ондео је много жртава. Велики број пољских патриота наставио је борбу у редовима савезника, пре свега Енглеза, где се налазила и њихова влада у егзилу. При том је на самој територији Пољске подигнуто свих шест логора смрти којима није било за циљ израбљивање робске радне снаге (како је то било случај у логорима на територији Немачке), већ о систематском , индустријском убијању људи. Нико, ко је стигао у тај логор није живео дуже од десетак сати. Топоними као што су Аушвиц, Хелмно, Белзец, Мајданек, Собибор и Треблинка су за сва времена упамћени по гигантским злочинима ''надљуди'', оних изрода који периодично покушавају да свету наметну свој модел идеологије и начина живота. Без обзира на то што су и Пољаци католици, можда и правовернији него Немци, сви су се нашли на удару машине за геноцид. Очај је натерао овај несрећни народ да се подигне на устанак јер је било јасно да их смрт чека, у било ком облику.
О тој очајничкој борби говори изванредни црно-бели филм који је прославио Анджеја Вајду - ''Канал''. Иза неупадљивог и штурог наслова крије се трагична ратна прича која се по свом подвигу и патњи с правом упоређује с грчким трагедијама. Краткотрајни самопожртвовани период херојског отпора устаника у варшавском гету, али и неразјашњена улога ''Војске Крајове'' више пута су до сада истраживани у литератури. У тој литератури (коју је посебно обележио Леон Урис у свом маестралном роману ''Мила 18'') провлачи се и до сада неразјашњено питање руског застајања на обали Висле, за које време Немци ликвидирају отпор у Гету. Теорија завере (да ли само она) тврди да је Стаљин намерно стао да би Немци уместо њега урадили крвави и прљави посао. Руси пак то негирају јер су још увек имали јурисдикцију над пољском територијом на основу оног ''чувеног'' Минхенског пакта који је поделио ову велику и напаћену земљу, при том објашњавајући своје застајање логистичким проблемима. Легенда пак каже да су многи руски војници и официри самоиницијативно прелазили на другу страну реке да би учестовали у спречавању масакра. Али, то је само легенда.
Та легенда не бави се малим људима. Њима се бави Вајда! Један вод са својим храбрим командиром покушава кроз мрежу канализације да се извуче из обруча. Највећи број њих страда излазећи на светлост дана право у руке Немцима који су намерно остављали неблокиране отворе. На један од блокираних, који неким случајем није био чуван, излази поручник са својим јединим преосталим борцем. Па и тај, преостали, бива убијен од стране разјареног командира кад овај сазнаје да му је саборац све време говорио да их кроз мрак и смрад канала прати цео вод. Убивши свог највернијег пратиоца, поручник се враћа у канал и филм се тиме завршава. Редитељ не жели да све ''нацрта'', већ , поштујући гледаоца, оставља њему да настави логички ток и претпостави шта се даље догодило.
Филм треба гледати из много разлога - пре свега због истините и трагичне приче, одличне глуме и мноштва верних детаља. Вајда је применио занатски перфекционизам који није био сам себи циљ. Главни задатак редитеља било је то да створи емотивну везу између јунака филма и гледалаца, те да на тој вези пласира своје идеје и виђење трагедије свог народа. Мноштво детаља о томе говори, верно и без претеривања. У те верне детаље спада и појављивање тенкића ''Голијат'' на почетку филма. Колико знам, то је једно од изузетно ретких верних приказивања овог оружја, које, према Билу Ганстону, представља претечу жицом вођених ракета. То је податак који зна релативно мали број људи, те је дивљење за редитеља утолико веће када је , поштујући своју публику, затражио од њега да и то поверује, без провере. Уосталом, сећања на рат у време снимања тог филма била су веома снажна и неотклоњива, па је Вајда, хтео не хтео, морао да се држи истине. Било је то мучно, захтевно, али то је било дуг који се морао одужити, што правом патриоти и истинском генију филма уопште није било тешко.
'' УСТАНАК ''
Неколико речи и о филму који је легитимни наследник филма ''Канал''. Приликом снимања овога филма редитељ је применио сва искуства вишедеценијског обрађивања ове теме, па смо тако добили уверљив, суров и истинит филм. Сада, када се публика нагледала свега и свачега када је ратни филм у питању, ''Устанак'' делује помало холивудски, са свим оним негативним што та конотација изазива. Међутим, Филм ''Устанак'' , снимљен 2001. године, теми је приступио веристички, прикључујући се филмовима - сведоцима. По својим естетским и продукцијским вредностима он се веома приближио веризму документарног филма. Познаваоци ових жанрова добро знају колико је то тешко извести. Мора се рећи (поновити) да се дуго после Другог светског рата избегавало копање по тим ранама, како се не би превише иритирали сателитски савезници, дојучерашњи непријатељи. На сву срећу, проговорили су и говоре аутори који тих проблема немају и чије ''кочнице'' служе само за то да се зауставе на време, не претерујући у патетици или глорификовању неког догађаја. Ствари се сада приказују тачно онаквима каве су биле.
Потпуно непотребно изостављен је прави назив филма - ''Мила 18''. Снимљен је на основу чувеног романа Лајона Јурајза (Леон Урис) ''Мила 18'' који на фрапантно потресан и историјски тачан начин говори о трагичној судбини Јевреја у варшавском гету. Мила је назив улице, а број 18 седиште штаба Јевреја који су решили да не окончају живот као многи пре њих, већ да погину у борби. Мислим да не постоји реалан уметнички начин да било ко представи димензију зликовачког чина фашистичке Немачке нити ће тај погром у историји цивилизације ико заборавити. ''Устанак'' припада најужем кругу правих сведока једног догађаја, епопеје (самоубилачки храброг устанка) и димензија геноцида. Устаници су се борили против најелитнијих есесовских јединица посебне намене. Реч је о садистичким злочинцима, безгранично оданим идејама ''коначног решења''. Још увек на релативној удаљености од фронта, окупаторске снаге су имале довољно средстава, мотива и могућности да угуше устанак на најсуровији могући начин. Њима су се супротставили очајници, али не обични. Они нису срљали као камиказе или гинули , падали као муве. Не, напротив. Сваки њихов потез, без обзира на известан исход, био је брижљиво војнички испланиран, са мноштвом ингениозних новина у ратовању. Све је било планирано и смишљено да се кожа прода што скупље и да, пре извесног краја, борац за собом повуче што више зликоваца.
У ред таквих решења може се убројати и секвенца у којој Немци безуспешно покушавају, данима, да продру кроз једну улицу. Препрека долази са крова! Група бораца је сакривена испод крова, а девојка, везана конопцем око димњака, оптрчи круг око њега бацајући свежњеве бомби и одмах се скалњајући под кров. Књига и филм бележе још један хазардерски потез. Устаници су закопали на улазу у један круг зграда невероватну количину експлозива, шрапнела, комада гвожђа, свега онога што може да нанесе што већу штету непријатељу. Замка лежи у томе што је та ''мина'' закопана на најочигледнијем могућем месту, тако да ни најискуснији ратници не би помислили да би неко био толико наиван или дрзак да је баш ту постави. Немачки строј прелази преко тог места и мина, ако се тако може назвати ова смеша, бива активирана наневши огромну штету . Сада знамо како се тај устанак завршио, али тада то нико није могао знати, утолико су те сцене потресније и болније, јер је сваки гледалац свестан неумитнога краја.
Овај филм чини јединствен поджанр у ратном филму и право је чудо да таквих филмова нема више, с обзиром на то да је јеврејски лоби у Холивуду изузетно моћан. Филмови као што су ''Шиндлерова листа'', ''Пијаниста'', ''Пркос'', затим неке серије од којих посебно издвајам ''Ветрове рата'' нису само ратни филмови већ, пре свега, сведочанство о безумљу једног великог народа и трагедији многих малих народа.
|