Vojnoupravni komandant u Srbiji i Komandant Srbije

• 13Ovo se svidja korisnicima: Eutropije, Lažni Kalabić, Šid, gorran, Khaless, vathra, Georgius, sevenino, lacko, uniformista, Gorski car, Sirius, Mercury
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 09 Jan 2013 22:31

ВОЈНОУПРАВНИ КОМАНДАНТ У СРБИЈИ И КОМАНДАНТ СРБИЈЕ



Кључне речи: Војноуправни командант у Србији, Командант Србије, Други светски рат, Вермахт, Србија
Апстракт: У раду је обрађен настанак и формирање немачког окупационог система у Србији током лета и јесени 1941. године. Дата је формација немачких јединица као и ланац командовања код немачких окупационих снага.

Немачка војска у Југославији од 1941. до 1945. године је слабо обрађивана тема у српској историографији. А да постоји потреба за таквим радовима најбољи је показатељ то да су два рада, аутора ових редова, која се односе на немачки окупациони систем у Србији 1941. године изузетно цитирана – до данас у више од тридесетак радова аутора из целе Србије па и из иностранства.
Међутим, та два рада имају читав низ недостатака. Пре свега, по жељи уредника зборника тј часописа обрађене су окупационе управе у два града – Краљеву и Јагодини, док је окупациони систем у Србији само овлаш одрађен. Ово је врло битно, јер окупационе снаге у Краљеву у лето и рану јесен 1941. године су биле заначајно јаче, него на пример у Лесковцу или Пожаревцу. Поред тога приметио сам, да аутори који су цитирали ове радове нису разумели ланац командовања који је постојао код немачких окупационих трупа а да не говоримо о целој окупационој управи. Очигледно је да нешто што се за војног историчара подразумева у систему руковођења и командовања не подразумева се за неког ко се не бави професионално војном проблематиком и ко нема војно предзнање. Поред тога, поједини аутори су неке војне термине које ја нисам хтео да, по сваку цену, преводим са домаћим војним термином ипак превели и то по правилу буквално. На тај начин су обично добили бесмислицу. Класичан пример је немачка реч абтајлунг (Abteilungen) која у буквалном преводу значи одељење али се она никако не сме тако превести. Код артиљерије се она може превести са артиљеријски дивизион а код инжирије и код јединица везе са батаљон али код оклопних јединица је практично немогуће је превести. Јер оклопни батаљон – код већине армија у то време, је бројао око 30 тенкова а немачки панцер - абтајлунг (Panzer-Abteilungen) је могао да има и преко 70 тенкова. Због овог препоручујем колегама који имају намеру да користе податке из овог текста да задрже терминологију која је у њему коришћена.
Из свих напред наведених разлога сматрао сам да је крајње време да се уради рад у коме би се обрадила немачка управа у Србији 1941. године и то са војног аспекта. Због простора принуђен сам да овог пута обрадим само први период - до средине септембра 1941. године тј до момента увођења у борбу оперативних јединица Вермахта. То је период у коме је било и доста измена у самој организацији окупационе управе. У следећем раду би обрадио немачку офанзиву на слободну територију у Србији 1941. године и формирање новог управног и окупационог система на самом крају 1941. године а који ће остати без значајнијих промена (осим у називу) све до лета 1944. године. Кад је реч о самом Лесковцу поступио сам нешто другачије. Ту, средина септембра 1941. године нема никакав значај већ је природни крај овог дела приче последњи дани 1941. и први дани 1942. године и долазак Бугара.
Цитирали смо релативно велики број докумената јер многа од њих нису ни преведена а и она која су преведена имају много грешака у преводу. Преводиоци су по сваку цену за немачке термине покушавали да нађу одговарајући наш термин а то је као што смо већ објаснили немогуће. Поред тога врло често нису умели правилно да разреше разне скраћенице. Због тога има врло грубих грешака. Тако се на пример за Нојхаузена само зато што је имао чин групен фирера готово увек наводи да је он био групен фирер СС а он је у ствари био групен фирер националсоцијалистичког ауто корпуса (NSKK, Nationalsozialistisches Kraftfahrkorps) који је био директно потчињен Герингу а не Химлеру.
На крају да подвучемо да ово није рад у коме се обрађују борбена дејства у Србији у реченом периоду већ само немачке окупациона управа. То је и главни разлог што нисмо цитирали радове, цењених претходника, који су обрађивали борбена дејства у Србији током 1941. године јер се они по правилу нису озбиљније бавили немачким снага а тамо и где их јесу обрађивали радили су то врло површно. Сматрам да није коректно полемисати са људима о теми којом су се они само узгред бавили.

ОКУПАЦИЈА

Већ 12. априла 1941. године, на дан уласка немачких трупа у Београд Хитлер је издао "привремене смернице" за поделу Југославије. У складу са “Службеном инструкцијом за управљање у Југославији” од 31. марта 1941. године највећи део уже Србије (углавном у границама од пре 1912. године) и Баната је ушао у немачку окупациону зону. Да би одржали ред и мир Немци су у својој окупационој зони одмах увели и организовали окупациону власт. У првом периоду окупациону управу су чинили немачки трупни команданти. За све војно-управне послове у Србији био је, до 22. априла 1941. године, одговоран као најстарији командант, командант позадине 2. оклопне армије генерал Шмит Логан (Wolfgang Schmidt-Logan). Генерала Логана је 22. априла заменио генерал авијације Хелмут Ферстер (Helmuth Förster) који је први постављен на место војноуправног команданта у Србији (Militärbefehllshaber in Serbien). Пар дана пре тога, 19. априла, команда 2. армије је издала наређење потчињеним јединицама о организацији војне управе на територији Србије и подручјима под немачком заштитом. Истог дана 1. оклопна група је наредила потчињеним јединицама да се припреме за танспорт ради нове употребе, осим 11. армијског корпуса са 60. пешадијском (моторизованом) дивизијом, 4. брдском дивизијом, 294. пешадијском дивизијом и пешадијским пуком Гросдојчланд (Grossdeutschland). Трупе 11. армијског корпус је требало да остану као посадне у зони одговорности 1. оклопне групе. Сутрадан, 20. априла Командант копнене војске је потчињеним јединицама издао заповест о организацији и успостављању окупационе управе у Србији. У склопу ове заповести је било и службено упутство намењено војноуправном команданту у Србији у којем су били прецизирани његови задаци као и састав његовог штаба.

ВОЈНОУПРАВНИ КОМАНДАНТ У СРБИЈИ
СТУПА НА ДУЖНОСТ

Војноуправни командант у Србији, са службеним седиштем у Београду, био је потчињен команданту копнене војске. Док је Србија била операцијска зона 2. армије, командант 2. армије је имао право да захтева обавештења и извештаје о ситуацији и да издаје директиве. Војноуправни командант је обављао извршну власт у име команданта копнене војске и команданта 2. армије.
Штаб војноуправног команданта у Србији састојао се од:
1.) Командног штаба (Kommando stab) за војна питања и 2.) Управног штаба за управна питања.
Командни штаб је био организован по ратној формацији армијског корпуса и био је одговоран за спровођење војних задатака, односно старао се о реду, безбедности и миру у Србији. Налазио се под непосредним руководством војно управног команданта. Овоме делу штаба требало је да буду потчињена и 4 до 6 ландесшицен батаљона, намењена за обезбеђење саобраћајница, важних индустријских објеката, јавних зграда и за стражарску службу. Такође, и 64. полицијски резервни батаљон је био потчињен командном штабу као и мање снаге војне жандармерије (Feldgendarmerie). На челу Управног штаба, као начелник штаба (Chef des Verwaltungsstabes), налазио се државни саветник др Харолд Турнер. Основни Турнеров задатак је био руковођење цивилном окупационом службом у Србији и организовање српског управног апарата.
Војноуправном команданту биле су потчињене фелдкомандантуре и команде места.
Првобитни задаци немачких штабова су били:
1.) Војноуправни командант у Србији је руководио војном управом у Србији. Он је могао доносити све одлуке, уколико по својој природи и значају не би морале остати у надлежности команданта копнене војске или их није задржао у својој надлежности командант 2. армије. Он је могао да успостави законитост, то јест да доноси прописе. Своја права је могао пренети на команданте фелдкомандантура и команде места у сразмери према локалним потребама.
Неодложно је морао да осигура у војном погледу важне саобраћајне путеве, нарочито железничку пругу Београд — Солун и пловидбу Дунавом. Такође је неодложно морао да извршава сва привредна наређења која је постављао рајхсмаршал. Посебан значај је имала управа у немачком протекторату јужно од Дунава.
Управне мере на бугарској интересној територији су тако постављене да је Бугарска брзо могла да преузме управу.
Тамо где су домаће српске власти желеле да наставе свој рад, то им је допуштено, али су стављене под најстрожу контролу.
2.) Командант фелдкомандантуре руководио је управом и вршио надзор над домаћим средњим органима власти у своме делокругу командне надлежности.
3.) Командант места руководио је локалном управом и вршио надзор над домаћим нижим органима власти у своме делокругу командне надлежности.
Ферстер је 22. априла објавио обавештење становништву Србије да је, тог дана, преузео војноуправну команду на територији Србије. Ово обавештење гласи:
“ Становницима Србије
Као војни заповедник у Србији, преузимам са данашњим даном управу у земљи. Ко се мојим заповестима не покорава, врши саботажу или друга кривична дела, поступиће се са њим по ратном војном закону.
Ко се придржава пописа и ради свој посао нема чега да се плаши. Тиме ће самом себи и својој земљи користити.
22. априла 1941. године
Ферстер, ваздухопловни генерал”
Одмах затим је објављен Фестеров проглас становништву Србије у којем се каже:
“Српска област запоседнута од немачких трупа има бити стављена под немачку војну управу. Војни заповедници издаваће потребна наређења за обезбеђење трупа и за одржавање безбедности и реда.
Уколико се становништво понаша мирно, трупе ће имати према њему обзира и чуваће његову својину. При лојалној сарадњи земаљске власти продужиће своју делатност, односно биће поново постављене.
Од мудрости и увиђавности становништва очекујем да се неће упуштати ни у каква непромишљена дела саботаже, пасивног или чак и активног отпора против немачке војске.
Свим наредбама немачких војних власти има се безусловно покоравати. Немачка војска жалиће ако буде присиљена да због непријатељских дела појединих цивилних особа буде приморана на најстроже противмере према становништву.
Сваки појединац треба да остане на своме запослењу и даље ради свој посао. Тиме највише користи својој отаџбини, своме народу и себи самоме”
Истовремено је сва полицијска власт у градовима предата у руке команданта места. У вези са тим војноуправни командант у Србији је, крајем априла, издао посебну наредбу.

“Наредба о полицијској власти Команданта места
На основу додељених ми овлашћења од стране Вође и Врховног команданта наређујем следеће:
1.Уколико дело кажњиво по немачком праву има да буде пресуђено од војних судова, на њега ће бити примењен немачко кривично право. Војни судови могу да суде кажњива дела која су извршена пре уласка немачких трупа. Гоњење није обавезно. Приликом суђења дела која су извршили малолетници могу немачки судови казну која прети да досуде независно од година старости злочинца ако се он по своме развоју може сматрати старијим од осамнаест година.
2. Смрћу ће бити кажњен свако који у запоседнутој области предузме дела насиља или саботаже ма које врсте против немачке војске и њених припадника или постројења.
3. Ко обустави посао у намери да оштети интересе немачке посаде, ко искључи са посла послопримце или ко врши друге обуставе рада, односно прекид пословања биће кажњен.
4. Скупљање на улици, произвођење и делење летака, приређивање јавних скупова и поворки као и учествовање у њима забрањено је и биће кажњиво.
5. Противнемачке манифестације сваке врсте, нарочито непријатељске и увредљиве изјаве забрањене су и биће кажњене.
6. Ко у новинама или часописима објављује вести које могу бити од штете Немачком Рајху, или чије је објављивање забрањено од стране немачке окупационе војске биће кажњен.
7. Ко ненемачке радио-станице јавно или у некоме скупу слуша, односно за то даје прилике, биће кажњен. Изузетак од тога чине ненемачке станице које окупациона војска јавно објавом допусти.
8. Ко радио вести, непријатељске према Немачкој или остале вести против Немачке шири биће кажњен.
9. Кажњаваће се сваки недопуштен однос са ратним или цивилним заробљеницима који се налазе под стражом немачких власти или чиновника.
Војни заповедник Србије”

Генералштаб копнене војске (Hauptquartier Oberkommando des Heeres) је 23. априла издао наређење о разграничењу одговорности за сигурност и ред на подручју под командом војноуправног команданта у Србији. Тим наређењем је било предвиђено следеће:
“Разграничење одговорности за сигурност и ред на подчју војноуправног команданта у Србији
Војноуправном команданту у Србији биће, при преузимању команде од Команде 2. Армије, подређени и што је могуће пре организовани:
4 ФК (V)
10 ОК I (V)
б) 4 ЛС — батаљона
ц) 2 Дулаг
д) 1 група ГЕП
Појачање ових снага биће могуће само у незнатном обиму. ЛС — батаљоне треба у првом реду предвидети за фелдкомандантуре.
Трупе неће бити подређене службеним органима војноуправног команданта у Србији. Одговорност између трупа и војне управе на подручју војноуправног команданта у Србији биће привремено разграничена како следи:
I) Осигурање земље
Командант има извршну моћ у име команданта копнене војске и команданта 2. армије; он је за сигурност и ред утолико одговоран уколико се могу успоставити и одржавати средствима управних одредаба, издавањем закона и извршењем казни.
Приликом устанка и немира већих размера, командант 2. армије преузима у угроженим подручјима извршну власт и одговорност, за поновно успостављање сигурности и реда. У томе случају подређени су му службени органи војноуправног команданта у дотичним подручјима. Командант 2. армије овлашћује команданта трупа за спровођење потребних војничких мера, наређује почетак и подручје ангажовања трупа и потребне мере војноуправног команданта.
2.) Београд
У Београду је за сигурност и ред цивилног становништва Београда одговоран командант ФК 599, који ће од стране војноуправног команданта бити ангажован као командант града Београда.
Од Ландесшицен — батаљона подређених војноуправном команданту један батаљон треба подредити команданту града Београда.
Команда 2. Армије пребациваће, с времена на време, повећу стражарску јединицу, као војну заштиту града, у Београд. Она се потчињава надлежном трупном команданту. Командант града је овлашћен да тражи учешће ове стражарске јединице за задатке запречавања и обезбеђења.
3.) У погледу затварања границе и регулисања преласка лица преко границе, вести, робе и платног промета, издаће војни командант потребне наредбе у сагласности са Командом 2. Армије.
Ове наредбе спроводиће се од стране трупа, а по наређењу Команде 2. Армије.
II.) Надзорни задаци
1.) Трупа је, унутар подручја које јој је доделила Команда 2. Армије, одговорна за следеће надзорне задатке:
а) сопствена боравишта и уређаје за снабдевање;
б) у војном погледу важне саобраћајнице, везе; као и вештачке објекте на путевима, железницама и воденим путевима који су од особитог војног значаја, а према директиви Команде 2. Армије. Објекте мањег значаја не треба чувати;
ц) непокретни војни уређаји, укључујући земаљску организацију ваздухопловства, уколико ваздухопловство њоме само не руководи, на основу наређења војноуправног команданта или ваздухопловства;
д) плен;
е) осигурање речног пута на Дунаву.
2.) Војноуправни командант треба да чува:
а) сопствене смештаје и уређаје за снабдевање
б) инвентар и привредне погоне важне за оружане снаге и ратну привреду.
III.) Ратни заробљеници:
1.) Задатак војноуправног команданта у Србији је да што пре преузме чување, снабдевање и ангажовање за рад оних ратних заробљеника који остају за потребе привреде и пољопривреде на подручју војноуправног команданта.
2.) Док се не заврши одашиљање, односно отпуштање ратних заробљеника који не остају у Србији, пријем, чување, снабдевање и одашиљање велике масе ратних заробљеника, изазване капитулацијом, треба спроводити према директиви Команде 2. армије.
IV.) Одржавање војне дисциплине трупа искључиво је задатак трупног команданта. Службени органи војноуправног команданта везани су наређењима трупних команданата и најстаријег у гарнизону у погледу војничке дисциплине и реда (повечерје, војне патроле, одећа, забрањени локали итд).
V) При смештаја трупа трупни командант треба да срађује са службеним органима војне управе. У случајевима двоумљења одлучује најстарији у гарнизону.”
Специјалним наређењем команде 2. армије од 23. априла су, између осталог, команданту армијске позадинске просторије 559. потчињени: 853, 562, 286, 920 и 592 ландесшицен батаљони, 3. чета 266. ландесшицен батаљона као и 160. Дулаг. Као што видимо, уместо 4, упућена су 5 ландесшицен батаљона и 3. чета 266. ландесшицен батаљона а ускоро ће и простале три чете тог батаљона стићи у Србију. Тако ће, већ почетком маја у Србији бити 6 а не 4 ландесшицен батаљона али ће од њих, заиста, као што ћемо даље видети само 4 бити потчињена војноуправном команднату у Србији а 2 команданту армијске позадинске области 559.
У својој наредби бр. 1 од 28. априла 1941. војноуправни командант у Србији је наредио да су му потчињене: Фелдкомандантура 599 у Београду (чији је командант пуковник Ермст-Мориц Кајзенберг), Фелдкомандантура 610 у Смедереву (командант пуковник Кумеров), Фелдкомандантура 816 у Ужицу (командант пуковник Штокхаузен) и Фелдкомандантура 809 у Нишу (командант потпуковник Ботмер), као и ортскомандантуре: I/834 у Београду, I/823 у Петровграду (Зрењанину), I/832 у Крагујевцу, I/833 у Крушевцу, I/857 у Зајечару, I/867 у Приштини, I/861 у Кос. Митровици, I/847 у Шапцу и I/838 у Земуну. Била је предвиђена и орсткомандатура I/866 у Лесковцу која је према телексу команде 12. армије, од 18. априла, била потчињена команди 2. армије. Међутим према телексу команде 12. армије од 21. априла, пре него што је добијено наређење о потчињавању команди 2. армије, ова ортскомандатура је упућена и пристигла у Солун. Према телексу Врховне команде копнене војске (OKH) од 24. априла није била предвиђена замена па је Лесковац до даљњег остао без ортскомандатуре.
Фелдкомандантуре су обухватале територију бивших области, а крајскомандантуре територије бивших округа.
Фелдкомандант и командант Београда је 23. априла издао наредбу поводом напада на немачку ноћну патролу у ноћи 20/21. априла. У наредби је стајало да патроле имају наређење да на овакве нападе одговоре тешким оружјем и да ће задржани таоци бити стрељани ако се сличан случај понови.

Војнопривредни штаб Србије

Наредбом Управе за ратну привреду и наоружање врховне команде Вермахта од 6. априла 1941. године пуковник пешадије Браумилер, као шеф Војнопривредног штаба Југославије, за обрађивање војнопривредних питања Вермахта, приступио је генералном опуномоћенику за привреду у Југославији конзулу Францу Нојхаузену, кога је поставио маршал Рајха Херман Геринг. Браумилер је упуство о раду добијао од Управе за ратну привреду и наоружање а упутства за искоришћавање природних богатстава Југославије добијао је од генералног опуномоћеника за привреду Нојхаузена. Формирање Привредног штаба за нарочиту намену “Регенсбург” и Привредне команде “Гармиш” отпочело је 7. априла 1941. године у Бечу. И команда и штаб су 20. априла 1941. године променили називе па је тако Привредни штаб за нарочиту намену “Регенсбург” преименован у Војнопривредни штаб Југославије а Привредна команда “Гармиш” у Војнопривредну команду Београд. Са овако промењеним називима они су 20. априла, под командом мајора Дрогеа, преко Будимпеште и Осијека кренули за Земун. Пуковник Браумилер, капетан Герхард и поручник Прајон су стигли у Земун 15. априла и обезбедили смештајне просторије а затим извршили разна констултовања с надлежним војним и управним лицима Вермахта у Београду и Земуну. Трећа Војнопривредна команда “Телц” за територију Југославије, под командом мајора Шарда, била је намењена за рад у Загребу, али није формирана. Уместо ње, 20. априла 1941. године у Загребу је постављен немачки официр за ратну привреду.
Наређењем Врховне команде Вермахта од 22. априла формиран је, уместо Војнопривредног штаба Југославије, Војнопривредни штаб Србије али је то наређење 28. априла стављено ван снаге и издато ново. Према новом наређењу Војнопривредни штаб Србије био је потчињен војноуправном команданту у Србији само у војним питањима док је у свим привредним питањима био потчињен главном опуномоћенику за привреду, посланику Францу Нојхаузену. У вези с потребама ратне привреде и наоружања, он је добијао наређење од Управе за ратну привреду и наоружање Врховне комане Вермахта (OKW). Ова Управа је већ 29. априла наредила Војнопривредном штабу у Србији да предузме истраживање предузећа која су погодна за немачку ратну привреду и да их стави у редовну производњу. По истом наређењу, ако Вермахт изрази интересовање за неко индустријско предузеће Војнопривредни штаб је требало да издејтсвује уступање тих предузећа код повереника рајхсмаршала за привреду групен фирера националсоцијалистичког ауто корпуса (NSKK, Nationalsozialistisches Kraftfahrkorps) Нојхаузена и изврши додељивање предузећа, с тим да о томе истовремено обавести Врховну команду Вермахта тј Управу за војну привреду и наоружање. Управу над одабраним предузећима требало је од почетка обезбедити помоћу евентуалног ангажовања комесарских управника, опуномоћеника или индустријских повереника. Интересанто је да је у циљу обезбеђења војноекономских интереса Трећег Рајха у Софији формиран Војнопривредни штаб који је био надлежан за југословенску територију коју је окупирала Бугарска. Шеф штаба је био мајор Шнаузе (Schnause) који је службено и дисциплински био потчињен начелнику Штаба за војну привреду у Србији. Циљ овог штаба у Софији је био контрола рудника хрома у околини Скопља и у долини Вардара. Нарочито је било важно да настоји да се производња руде хрома повећа као и да обезбеди несметан транспорт те руде у Рајх.
У складу са напред споменутим наређењима Врховне команде Вермахта Војноуправни командант у Србији је 28. априла 1941. године издао следеће наређење о формирању Штаба за војну привреду у Србији:
“1. За територију војноуправног команданта у Србији ступа у дејство Штаб за војну привреду у Србији (досада у Југославији), са седиштем у Београду, који се потчињава војноуправном команданту,
Начелник Штаба за војну привреду: пуковник Браумилер (Braumüller).
2. Задатак Штаба за војну привреду у Србији:
а) У прво време, до окончања операција, првенствено пружање подршке трупама у тесној сарадњи са официрима за везу К[оман]де 2. А[рмије] и 12. А[рмије].
б) Проналажење, реквизиција и обезбеђење свих за немачку ратну привреду важних сировина и производних средстава према упуствима генералног опуномоћеника маршала рајха за ратну привреду: генералног конзула Нојхаузена.
3. После капитулације пуковник Вент (Paul Wendt) враћа се у састав К[оман]де 12. А[рмије]. За територију војноуправног команданта, официр за везу К[оман]де 2. А[рмије] потпуковник Фах (Fach) поступаће по стручним упуствима начелника Штаба за војну привреду у Србији пуковника Браумилера.
4. С обзиром на значај задатка Штаба за војну привреду у Србији, фелдкомандатурама и ортскомандатурама налаже се да представнику пуковника Браумилера, који ради по мојем наређењу и по упутствима генералног опуномоћеника маршала Рајха за привреду, с пуно предусретљивости пружају подршку у сваком погледу.”
Војнопривредна команда Београд је 19. маја 1941. године расформирана и припојена Војнопривредном штабу Србије. На основу нардбе Управе за ратну привреду и наоружање Врховне команде Вермахта од 7. јуна 1941. године промењен је назив Војнопривредног штаба Србије у Војнопривредни штаб Југоистока (Београд) са седиштем у Београду. Овом штабу су били потчињени и немачки официр за ратну привреду у Загребу и немачки официр за ратну привреду у Софији. Војнопривредни штаб Југоистока (Београд) добио је 3. јула 1941. године назив Војнопривредни штаб Југоистока. Овом штабу је припојено и подручје Солуна тј Команда за привреду Солуна. Од 6. августа 1941. године овај штаб је био овлашћен за следеће територије: Србију, Румунију, Бугарску, Грчку (Солун), Јужну Грчку (Атина).
Распоред и организација немачких војно управних команди и територијалних јединица у Србији на дан 6. маја био је следећи :

Ангажовање ортскомандантура и фелдкомандантура
Командант 559. армијског позадинског подручја
На дан 10. 4. пристигао у Грац
на дан 14. 4. стигао у Загреб и ступио у дејство
на дан 18. 4. ступио у дејство у Београду.
610. фелдкомандантура
13. 4. ступила у дејство у Карловцу.
22. 4. потчињена војном команданту у Србији,
ступила у дејство у Смедереву.
816. фелдкомандантура
13. 4. ступила у дејство у Чрномељу.
22. 4. потчињена војноуправном команданту у Србији, ступила у дејство у Ужицу.
599. фелдкомандантура
17. 4. пристигла у Београд и ступила у дејство.
22. 4. потчињена војноуправном команданту у Србији.
809. фелдкомандантура
према телексу Команде 12. Армије потчињена 18. 4. Команди 2. Армије
22. 4. потчињена војноуправном команданту у Србији; ступила у дејство у Нишу.
725. фелдкомандантура
према телексу Команде 12. Армије потчињена 18. 4. Команди 2. Армији
22. 4. потчињена LI Армијском корпусу, остаје у Загребу.
611. фелдкомандантура
2. 5. пристигла у Земун на располагање Команди 2. Армије
4. 5. потчињена 559. Армијском позадинском подручју, употребљена у Осијеку.
Ортскомандантура I/838
14. 4. ступила у дејство у Марибору.
20. 4. ступила у дејство у Земуну.
22. 4. потчињена војноуправном команданту у Србији, остала и даље у Земуну.
Ортскомандантура I /833
14. 4. ступила у дејство у Цељу.
22. 4. потчињена војноуправном команданту у Србији, ступила у дејство у Крушевцу.
Ортскомандантура I /847
14. 4. пристигла у Загреб.
22. 4. потчињена војноуправном команданту у Србији, ступила у дејство у Шапцу.
Ортскомандантура I /863
25. 4. ступила у дејство у Сарајеву.
Ортскомандантура I /832
14. 4. ступила у дејство у Олсниц (Olsnitz).
22. 4. потчињена војноуправном команданту у Србији, дејство у Крагујевцу.
Ортскомандантура I /834
20. 4. ступила у дејство у Београду.
22. 4. потчињена војноуправном команданту у Србији.
Ортскомандантура I /857
према телексу Команде 12. Армије од 18. 4. потчињена Команди 2. Армије.
22. 4. потчињена војноуправном команданту у Србији, дејство у Зајечару.
Ортскомандантура I /867
према телексу Команде 12. Армије од 18. 4. потчињена Команди 2. Армије
22. 4. потчињена војноуправном команданту у Србији, дејство у Приштини.
Ортскомандантура I /823
према диспозицији ОКХ бр. 185/41 од 16.4. упућена у Петровград
22. 4. потчињена војноуправном команданту у Србији, дејство у Петровграду.
Ортскомандантура I /861
из састава XXXXVI АК у састав Команде 2. Армије
22. 4. потчињена војноуправном команданту у Србији, дејство у Митровици.
Ортскомандантура I /866
према телексу Команде 12. Армије од 18. 4. потчињена Команди 2. Армије; међутим, према телексу Команде 12. Армије, од 21. 4. пре него што је добијено наређење о потчињавању Команди 2. Армије, упућена и пристигла у Солун. Према телексу OKH/Gen. St.d.H.: Gen. Qu (Одељења за војну управу) (Qu 4) Орг. (Бр. II 4442/41. од 24. 4. 41. замена се не упућује, тако да предвиђено место дејства Лесковац остаје без ортскомандантуре.
Ортскомандантура II/666
11. 4. Марибор
13. 4. Загреб
25. 4. Београд

Употреба ландесшицен-батаљона

853. ландесшсицен-батаљон
1—11.4. употребљен за рад код Команде 571. армијске службе снабдевања, дотура и евакуације.
20. 4. на маршу ка Цељу ради транспортовања у Београд
25. 4. у Београду за стражарску службу потчињен к-ту 559. Армијског позадинског подручја.
286. ландесшицен-батаљон
2—11. 4. употребљен за рад код Команде 571. армијске службе снабдевања, дотура и евакуације.
12. 4. у рејону Марибор — Вараждин — Словенска Бистрица употребљен за стражарску службу у заробљеничким логорима.
5. 5. камионима транспортован у Београд, где је потчињен к-ту 559. Армијског подручја.
266. ландесшицен-батаљон
1—11. 4. употребљен за рад код Команде 571. армијске службе снабдевања, дотура и евакуације.
12. 4. у рејону Олсница (Olsnitz).
24. 4. Загреб — Цеље, употребљен за стражарску службу у заробљеничким логорима.
25. 4. (без 3. чете) Загреб.
3. чета употребљена у Београду за стражарску службу у заробљеничком логору.
4. 5. потчињен војноуправном команданту у Србији.
562. ландесшицен-батаљон
1—11. 4. употребљен за рад код Команде 571. армијске службе снабдевања, дотура и евакуације.
15. 4. на маршу за Загреб.
20. 4. Београд (за задатке обезбеђења)
1. 5. предат војноуправном команданту у Србији.
592. ландесшицен-батаљон
употребљен код Команде XXXXVI Армијског корпуса.
25. 4. Осијек и Славонски Брод (за задатке обезбеђења)
4. 5. потчињен војноуправном команданту у Србији.
920. ландесшицен-батаљон
25. 4. употребљен код Команде XXXXVI Армијског корпуса.
25. 4. 3 чете Београд (за задатке обезбеђења)
3 чете Крагујевац
1. 5. потчињен војноуправном команданту у Србији

Ангажовање полазних логора за ратне заробљенике

Дулаг 201: 14. 4. ступио у дејство у Загребу.
16. 4. потчињен Команди LI Армијског корпуса, остаје у Загребу.
1. 5. стављен на располагање ради даље употребе Gen. Qu.
Дулаг 160: 14. 4. ступио у дејство у Цељу.
23. 4. ступио у дејство у Београду.
Дулаг 191: 19. 4. преузела га је Команда XXXXVI АК, био је у дејству у Новој Кањижи.

Током маја месеца је дошло до неких промена у у распореду јединица, нарочито ландесшицен-батаљона па је стварни распоред јединица потчињених војноуправном команданту у Србији 28. маја 1941. г. био следећи :
За спровођење надзора над ратним заробљеницима генералу Јанусу и командантима Сталага су била додељена 2 штаба и 12 ландесшицен-чета и то:
Сталагу 160 у Београду : две чете 562. ландесшицен-батаљона (до тада подређене фелдко-мандантури 599 у Београду), две чете 266. ландесшицен-батаљона (до тада подређене фелдкомандантури 816 у Ужицу).
Сталагу 191 у Крагујевцу : штаб и четири чете 592. ландесшицен-батаљона (до тада подређени фелдкомандантури 610 у Смедереву),
Сталагу 202 у Нишу : штаб и четири чете ландесшицен-батаљона 920 (до тада подређени фелдко¬мандантури 809 у Нишу).
Према томе, војноуправном команданту у Србији и фелдкомандантима су били преостали за друге задатке, Командни штаб:
ФК 599 Београд: штаб и две чете 562. ландесшицен--батаљона,
ФК 610 Смедерево: једна чета 592. ландесшицен-батаљона,
ФК 809 Ниш: две чете 920. ландесшицен-батаљона,
ФК 816 Ужице: штаб и две чете 266. ландесшицен-ба¬таљона,
КК 838 Земун: 3. чета 592. ландесшицен-батаљона.
Штаб 592. ландесшицен-батаљона налазио се у Крагујевцу.
Штаб 920. ландесшицен-батаљона требало је да се смести у Нишу.
Поред њиховог подређивања командама сталага, њима су се за постављање стража ставиле на располагање и њихове чете, које су биле подређене појединим командантима. Да би се могле ослободити ландесшицен-јединице које су до тада биле употребљаване за стражарску службу, требаоло је проверити да ли оне не чувају објекте који припадају трупи. У складу са тиме, све стражарске задатке који не при-падају ландесшицен јединицама требало је поверити трупи. Исто тако све објекте, важне за немачки Вермахт, за које није било неопходно потребно да се налазе под стражом немачких војника, требало је поверити на чување српској жандармерији, коју је, са друге стране, требало често контролисати.
Немачка армија је, у прво време, поделила своје окупационо подручје на корпусне области и дивизијске и пуковске рејоне, са трупним командантима места.
Наређењем Оперативног одељења команде 2. Армије, од 18. априла 1941. године Србија је постала корпусна област 11. армијског корпуса генерала фон Корцфлајша (Kortzfleisch). Наређењем команде 2. Армије од 20. априла 11. армијски корпус је 22. априла преузео на себе одговорност за одржавање реда и мира и на подручју које су до тада обезбеђивали 14. и 31. армијски корпус а од 28. априла и подручје 46. армијског корпуса. Због тога је корпус од 22. априла ојачан са 60. пешадијском (моторизованом) дивизијом и самосталним пешадијским пуком Гросдојчланд (већ је имао у свом саставу 4. брдску и 294. пешадијску дивизију). Командно место корпуса је од 22. априла било у Крагујевцу. Дивизијски рејони су били подељени на следећи начин: дивизијски рејон 60. моторизоване дивизије, дислоциране у западној Србији, обухватао је простор Лозница, Ваљево, Чачак, Пријепоље, Вишеград; дивизијски рејон 4. брдске дивизије, дислоциране у источној Србији, простор Зајечар, Бор, Књажевац, Пожаревац и Деспотовац; дивизијски рејон 294. пешадијске дивизије, дислоциране у јужној Србији и делом на Косову, простор Ниш, Куршумлија, Косовска Митровица и Лесковац. 330. пешадијски пук је био на обезбеђењу Београда док су се дивизија “Das Reich” и пук “Gross Deutschland” налазили у Банату. Због потреба на другим ратиштима (тј војиштима) маја месеца је почело извлачење немачких оперативних дивизија и њихова постепена замена посадним дивизијама.
Интересантно је да се у нашој литератури о Другом светском рату обично наводи како је тек по избијању устанка донето наређење о одмаздама и чувено наређење о стрељању сто за једног. Међутим чињеницу су другачије. Још 28. априла 1941. године командант 2. армије је издао наређење да се због напада на немачке војнике предузму најоштрије противмере. У том наређењу се каже:
“Место Армиског штаба 28 IV 1941
Командант 2 армије

ЗАПОВЕСТ

Повећање броја подмуклих препада на немачке војнике изискује најоштрије протумере. Само брза и безобзирна акција обезбедиће одржавање мира и сигурности, спречиће формирање банди.
1. Из једне дивизије био је упућен одред ка једном српском селу са циљем да изврши разоружање. Командант одреда је са једним другим официром и једним наредником изјахао напред и при том је био нападнут од једне комитске банде (у српским униформама), па је убијен, а његови пратиоци су тешко рањени. Овај случај доводи до ових закључака:
а) На целокупном српском простору после закључења примирја нема више ни једног српског војника који има право да носи оружје.
б) Ко се и поред тога пронађе у српској уноформи под оружјем, ставља се ван граница међународног права и има одмах да се стреља.
ц) Појави ли се у једној области нека наоружана банда треба стрељати и мушкарце способне за оружје, који су ухваћени у близини банде, уколико се не може са сигурношћу одмах установити да они нису били у вези са бандом.
д) Сви стрељани има да се обесе, а њихове лешеве оставити да висе.
е) Погрешно је узимати таоце после неког препада, и ово ни у ком случају не долази у обзир. Поступити треба само по тачкама а) – д).
2. Да би се трупа сачувала од таквих подмуклих препада наређујем:
а) У још несмиреним областима не кретати се без осигурања, нарочито бочног.
б) Приликом становања по таквим областима треба оредузети све мере ратног обезбеђења.
ц) У дивизијским подручјима припремити мот. одељења (коришћење моторизованих колона) која ће у свако време бити спремна и која ће се моћи употребити за спровођење мера сигурности и одмазде.
д) У угроженим местима истаћи објаве, којима ће се становништву скренути пажња на тешке последице у случају напада. (објаве се шаљу одвојено)
е) У угроженим местима, које су поселе трупе, одмах узети таоце (из свих друштвених слојева), које треба после напада стрељати и обесити. Ову меру одмах објавити у тим насељеним местима.
Господа команданти дивизија ће при препадима на трупе подробно испитати, да ли при том постоји лична кривица дотичног трупног команданта због његових поступака.
У дивизијским извештајима о извршеним препадима увек и одмах извештавати да су, и како су извршене безобзирне мере одмазде због препада.

Fr[ei]h[er]r v. Weichs”

Становништво је о томе требало обавестити плакатима следеће садржине:” Срби. Због ниског и подмуклог препада изгубили су живот немачки војници. Немачком стрпљењу је крај. За одмазду стрељано је 100 Срба, свих слојева становноштва. Убудуће ће за сваког немачког војника на кога Срби изврше препад и ране га бити сваки пут на безобзиран начин стрежано 100 Срба. Командант армије.”

Жандармеријске јединице Савета комесара
и Владе народног спаса

У акту о капитулацији Војске Краљевине Југославије од 17. априла 1941. године унет је и немачки захтев да се жандарми и полицајци што пре врате на дужност. Сви они су требали да се јаве у своја места службовања где су имали да се пријаве немачким посадним јединицама. Напоменимо да се пријављивање жандарма и полицајаца вршило само на оном делу окупиране Србије на коме је, нешто касније, 1. маја 1941. године успостављена власт "Савета комесара" Милана Аћимовића тј, још касније, августа исте године, "Влада народног спаса" генерала Милана Недића.
Немачки војноуправни командант је крајем априла поставио комесаре за обављање појединих послова. Почетком маја била су формирана сва потребна министарства, међу којима и Министарство унутрашњих послова. У админитративно-територијалном погледу постојале су бановине у Нишу, Смедереву и Ваљеву и среска начелства у преко 110 срезова (број срезова је касније нешто смањен).
Најзначајнији елементи Министарства унутрашњих послова су били жандармерија и полиција. Жандармерија је ушла у састав Министарства као посебно IV одељење које се делило на шест одсека: ађутантски, за јавну безбедност, интендантски, наставни, судски и преводилачки. До прве половине маја на дужност су се јавила 153 активна жандармеријска официра и 1779 жандарма. Међутим нису сви жандарми били распоређени на дужност, па је тако њих 230 остало нераспоређено а 39 је, на свој захтев, стављено на располагање да би тако евентуално сачекали пензију. По изразитој жељи 122 жандарма је послато на службу у место рођења. Од укупног броја официра њих 23 је упућено на редовну дужност. Крајем јуна 1941. године образована је и Команда српске жандармерије.
Одсек за јавну безбедност IV одељења формирао је и привремене штабове Дунавског и Дринског жандармеријског пука. Ови пукови су даље били подељени на жандармеријске чете и самосталне водове. Премда је командант немачке 60. моторизоване дивизије већ 17. маја известио вишу команду да је у Србији поново формирана жандармерија са формирањем је настављено све до јула месеца када је тај посао коначно завршен. До тада су формиране жандармеријске чете у Горњем Милановцу, Јагодини, Краљеву, Лозници и Новом Пазару а жандармеријски водови у Крушевцу, Убу и многим другим местима.
Стварно активирање српске полиције и жандармерије може да се повеже са Турнеровим наређењем Аћимовићу од 22. јуна 1941. године а које је издато на захтев Команданта Србије генерала Шредера. По том наређењу српска полиција је требала већ исте ноћи да похапси све познате комунисте и шпанске борце који се налазе у Београду и осталим градовима широм Србије. Затим да уведе пооштрену уличну службу као и ноћну службу. Шеф полиције је требало да изда потребна упутства за чување јавних зграда, мостова и осталих важних постројења. Ради извршења ових задата Турнер је обећао да ће се потрудити да се српској полицији и жандармерији из ратног плена изда потребно оружје. Аћимовићи је нарочито скренута пажња на обезбеђење објеката у Нишу, Крагујевцу, Ужицу, Чачку и рудницима Ртањ, Трепча и Бор. Управо на основу овог наређења комесар министарства унутрашњих послова је 24. јуна 1941. године наредио не само да се изврше сви Турнерови захтеви од стране полиције већ и да све жандармеријске чете, водови и станице, без обзира да ли на лицу већ имају официре треба да ступе у дејство извршавајући налоге специјалног изасланика упућеног да руководи извршењем Турнеровог наређења.

ДОЛАЗАК НЕМАЧКИХ ПОСАДНИХ ДИВИЗИЈА

Заповешћу команданта 2. армије од 2. маја 1941. године ради смењивања дивизија Команде 11. Армијског корпуса и Команде 51. Армијског корпуса било је предвиђено довођење дивизија 15. таласа, премда тада време није, још било, коначно утврђено).
704. п. д. Е-транспортом , искрцавање западно од Београда 9. 5 — 16. 5. 41.
714. п. д. Е-транспортом, искрцавање западно од Београда 22. 5 — 29 . 5. 41
717. п. д. Е-транспортом, искрцавање у околини Темишвара 19. 5 — 27. 5. 41.
718. п. д. копненим путем за Хрватску од 15. 5 — 30. 5.
Од тих дивизија, за употребу на старој српској територији под немачком окупацијом предвиђене су биле;
704, 714, и 717. пешадијска дивизија,
718. пешадијска дивизија на територији НДХ
Пешадијски пук Гросдојчланд је већ од 16. маја требало да се евакуише у циљу одмора и попуне. Због тога је 51. армијски корпус требало да, до 14. маја, организује његову смену јединицама из 183. пешадијске дивизије. Истовремено 11. армијски корпус је требало да смени његове делове у Банату.
До 2. маја још није било одређенео време, за издвајање и транспорт, 4. брдске дивизије, 294, 132. и 183. пешадијске дивизије. За 60. пешадијску (моторизовану) дивизију било је планирано то време за период од 17. до 27. маја.
У допуни ове заповести, у новој заповести од 4. маја 1941. године је стајало да ће смењивање делова пешадијског пука Гросдојчланд извршити 714. п.д. према упуствима 11. Армијског корпуса. Међутим, док не стиге 714. п. д. делове пешадисјког пука Гросдојчланд који се налазио у Београду требало је да смени 1. пук 183. п. д. и који је требало да у њему остане до 14. маја 1941. године.
Време искрцавања дивизија 15. таласа утврђено је допуном заповести од 2. маја, новом заповешћу од 4. маја 1941. године и у њој се наводи да се 704. пешадијска дивизија искрцава од 7 - 10. 5. западно од Београда, 714. пешадијска дивизија искрцаће се од 16 - 21. 5. у Темишвару, 717. пешадијска дивизија искрцаће се од 20 - 24.5. западно од Београда. У томе смислу је армијску заповест бр. 12 требало изменити. Пешадијски пук Гросдојчланд је добио ново укрцно време од 16. до 21. маја 1941. године западно од Београда.
Наређењем војноуправног команданта у Србији од 31. маја 1941. године био је предвиђен следећи распоред посадних дивизија у Србији:
Из Кемница пристигла 704. посадна дивизија је дислоцирана на следећи начин: Штаб дивизије, 654. артиљеријски дивизион и чета везе у Ваљеву. Штаб 724. пешадијског пука и 1. батаљон у Ужицу а остали батаљони пука: 2. батаљон у Вишеграду и 3. батаљон у Чачку. Штаб 734. пешадијског пука ове дивизије, са 2. батаљоном је требало да буде стациониран у Лешници. У Шапцу је требао да буде 3. а у Ваљеву 1. батаљон овог пука. Инжињеријска чета дивизије је добила гарнизон у Љубовији. Командант дивизије од 21. априла 1941. до 15. августа 1942. године био је генерал мајор Хајнрих Боровски (Generalmajor Heinrich Borowski).
Из Чехословачке је стигла 714. посадна дивизија и требало је да буде размештена на следећи начин: Штаб дивизије и чета везе у Тополи, Штаб 741. пешадијског пука и 1. батаљон у Ћуприји, 2. батаљон у Младеновцу и 3. батаљон (без једне чете у Текији) у Зајечару. Штаб и 1. батаљон 721. пешадијског пука у Петровграду, 3. батаљон у Великој Кикинди и 2. батаљон у Вршцу. 661. артиљеријски дивизион у Смедеревској Паланци, чета везе у Тополи и инжињеријска чета у Лапову. Командант дивизије је био генерал лајтнант Фридрих Штал (Generalleutnant Friedrich Stahl).
Са подручја Брук на Лајти (Bruck an der Leitha) - Порнодорф у Аустрији је стигла 717. посадна дивизија. Она је формирана од 1. до 14. маја 1941. године на територији 17. војног округа у Аустрији. Њено транспортовање за Србију је започело 15. маја 1941. године. Ова дивизија је требало да буде дислоцирана на простору: Штаб 749. пешадијског пука и 1. батаљон у Краљеву, 2. батаљон у Крушевцу и 3. батаљон у Крагујевцу. Штаб 737. пешадијског пука и 3. батаљон Косовска Митровица, 2. батаљон Рашка и 1. батаљон Нови Пазар. Штаб дивизије, 670. артиљеријски дивизион, чета везе и инжињеријска чета у Нишу. 717. пешадиска дивизија је од 16.маја до 10. јуна била потчињена Штабу 11. армијског корпуса а од 11. јуна па даље Вишој команди 65. Дивизија је до 24. маја превежена и искрцана у Земуну. Непосредно потом, дивизија је поново укрцана у возове и у периоду од 26. до 30. маја превезена железницом у своје нове гарнизоне. Додуше, у неке гарнизоне су њени делови стизали и после 1. јуна. Командант дивизије од 17. маја 1941 је био генерал мајор Паул Хофман (Generalmajor Paul Hoffmann) а од 1. новембра 1941. године генерал лајтнант др валтер Хингхофер (Generalleutnant Dr. Walter Hinghofer).
Касније, са развојем устанка, ове јединице ће вршити и постепену промену места дислокације.
Заповешћу оперативног одељења 2. армије од 2. јуна 1941. године наређено је да 11. јуна 1941. године Виша команда 65 смени 11. армијски корпус на његовим дотадашњим задацима. Све три посадне дивизије (704, 714 и 7171) су стављене под команду Више команде за нарочиту употребу 65 (Höhereskommando zur besonderen Verwendung LXV скраћено Höh. Kdo. LXV) са генералом артиљерије Паулом Бадером (General der Artillerie Paul Bader) на челу. Ова команда је била у рангу штаба армијског корпуса. Команда је формирана 21. маја 1941. године на подручју II војне области. Од корпусних елемената имала је само 465. корпусни батаљон везе (Korps Nachrichten-Abteilung 465).
Команда је имала штаб, најпре у Крагујевцу а затим у Београду и била је потчињена Команди немачких оружаних снага у југоисточној Европи, односно 12. армији са штабом, најпре у Атини а потом у Солуну.
Почетком 1941. године формирано је 15 пешадијских дивизија XV таласа. Стандардна формација ових дивизија је била: штаб дивизије, мотоциклистички вод везе и оркестар. Уместо три пешадијска и једног артиљеријског пука колико су имале стандардне пешадијске дивизије дивизије XV су имале два пешадијска пука (од којих је сваки имао, штаб, вод везе и 3 пешадијска батаљона), артиљеријски дивизион од 3 лаке батерије, пионирску чети и чету везе. Од позадинских елемената дивизије су имале аутотранспортну колону за снабдевање, одељење снабдевање дивизије, делимично моторизовану пољску болницу, ветеринарску чету и пољско поштанско одељење. Пешадијски батаљони су имали 4 чете (три пешадијске и митраљеску) од којих је свака имала по 12 пушкомитраљеза, један лаки минобацач и 3 митраљеска постоља. Неке од дивизија су имале ојачане позадинске елементе (углавном оне у Норвешкој и на Балкану). Све дивизије су имале било трофејна возила било возила из текуће француске производње. Бројно стање дивизија је, по формацији требало да буде око 8000 људи.
Посадне дивизије су биле попуњене људством средњих година (годишта 1907-1913), са малим бројем из активног кадра. Већина војника није служила редовни војни рок већ су завршили, по мобилисању, индивидуалну обуку. Одељенску, водну, четну и батаљонску обуку практично нису ни имали. Официри и подофицири су скоро искључиво били резервни. Само су команданти пукова (и виши од њих официри), шабни официри, као и неки команданти батаљона били активни официри. У артиљерији су само команданти дивизиона били активни официри. Дивизије су имале два пука, од по три батаљона. Батаљони су се сатојали од три пешадијске и једне митраљеске чете а постојао је и ешалон везе и коњички ешалон. Чете су имале три стрељачка вода (по три одељења), четну групу и комору. Бројно стање је износило од 140 до 200 људи. Војници су били наоружани разним моделима Маузерових карабина калибра 7,9 мм. Подофицири су носили аутомате, углавном МП 38 или МП 40 Шмајсер, калибра 9 мм али је било и других као Бергман, Ерма и још неких из плена. Као основно аутоматско оруђе кориштени су пушкомитраљези Збројовка Вз 30 и универзални митраљези МГ 34 Шарац. Оба у калибру 7,9 мм. Митраљеска чета је имала 2 до 3 митраљеска вода са по 4 универзална митраљеза МГ 34 на митраљеском постољу, као и један минобацачки вод са 4 до 6 минобацача калибра 81 мм. Када су дошле у Србију дивизије нису имале артиљерију али су убрзо добиле по једну батерију од заплењених артиљеријсих оруђа. После кратког времена батерије су прерасле у дивизионе од по три батерије. Артиљеријско наоружање посадних дивизија је било врло шаролико углавном од оруђа из плена.
Већ прве озбиљније борбе у Србији су показале да су борбене могућности ових дивизија врло ниске. Фелдмаршал Лист је већ 13. септембра 1941. године обавештавао, Врховну команду оружане силе (OKW) и Врховну команду војске (OKH), између осталог: “За извођење борбених операција ни у ком случају нису довољне немачке снаге у Србији, па ни довођењем ојачаног 125. пешадијског пука. Према досадашњим искуствима, дивизије 15. таласа су за угушивање овог устанка, који поприма општи карактер, неподесне, како по личном и материјалном саставу тако и по руковођењу. За веће операције недостају још и покретна средства за снабдевање. Стога сам присиљен, иако сам свестан опште ситуације, да предложим хитно додељивање најмање једне ефикасне оперативне дивизије појачане тенковима.”
Вратимо се догађањима у Србији.
Команда 11. армијског корпуса је 3. јуна 1941. године издала наређење за обезбеђење границе (који гранични прелази се обезбеђују, јачина снага и време када може отпочети обезбеђење границе). Тако је наређено да 704. п. д. обезбеђује прелазе у Шапцу, Ковиљачи, Љубовији, Вишеграду и Пријепољу, са по једним водом. 714. п. д. обезбеђује прелазе Зајечар-Видин и Неготин-Видин са по једним водом и 717. п. д. обезбеђује прелазе од Новог Пазара ка западу, Косовска Митровица – Пећ, Косовска Митровица – Приштина, Куршумлија – Приштина, Ниш – Софија и Лесковац – Врање са по једном четом.
Ферстера је 4. јуна заменио генерал артиљерије Лудвиг фон Шредер (Ludwig von Schröder) . Међутим Шредер је 18. јула страдао у авионској несрећи над Београдом. Заменио га је, званично, од 29. јула генерал авијације Данкелман.
Као што смо већ навели, седиште команданта армијске позадинске области 559 било је у Београду. На њега је била, до одласка из Србије, пренета сигурност града Београда. За ове циљеве били су му потчињени:
72. пешадијски пук (без 1 батаљона, 13. и 14. чете).
и (за задатке стражарске службе):
853. ландесшицен-батаљон у Београду,
286. ландесшицен-батаљон, без 4. чете, у Београду, 4. чета у Панчеву.
Премда је до смене јединица 11. армијског корпуса јединицама Више команде 65 требало да дође 11. јуна до примопредаје је дошло тек 17. јуна у 18.00 часова. Тада је, поред раније споменутих јединица и 718. посадна дивизија дошла под команду Више команде 65. премда је задржала већ раније добијене задатке. Поред тога Pz. Kp. z. B. V. 12 (12. тенковска чета за специјална дејства, од 6 тенковских водова по 5 тенкова Рено Р-35) а која је требала да буде придодата 2. армији по новом распореду распоређена је код Више команде 65. Такође, привремено до одласка, задатке команданта 559. армијског позадинског подручја, уколико се тичу Београда, преузео је пуковски штаб 72. пешадијског пука из 46. пешадијске дивизије који је ангажован у Београду.
Командант армијске позадинске области 559 од 15. 6. 1941. године стављенаје на располагање OKH/Gen. St. d. H./Gen.Qu а 853. и 286. ландесшицен-батаљон су од 20. 6. 1941. године стављени на располагање OKH/Gen. St. d. H/Gen. Qu.
Од установа које су до тада припадале армији:
Фелдкомандантура 725 је остала и даље у Загребу, према депеши OKH/Gen. St. d. H/ Gen. Qu/ — одељ. војне управе (Qu 4/A) бр. II/7447/41 од 7. 6. 1941. године. За време трајања овог ангажовања, она ће носити обележје “Фелдкомандантура Загреб”. Од 15. 6. 1941. године она се потчињава војноуправном команданту у Србији. Упутства за своју делатност она је требала да прима од немачког генерала у Загребу, као установа најстаријег у гарнизону.
Фелдкомандантура 611, постављена у Петроварадину, стављена је од 20. 6. 1941. године на располагање OKH (Gen. St. d.H./Gen. Qu) а Команда гарнизона. II/666 у Београду је од 15. 6. 1941. стављена на располагање OKH (Gen. St. d. H./Gen. Qu.).
Под непосредном командом Војноуправног команданта у Србији су крајем јуна, биле следеће команде и јединице:
фелдкомандантуре: 610 Смедерево, 816 Ужице, 599 Београд и 809 Ниш
команде гарнизона (крајскомандатуре): I/838 Земун, I/833 Крушевац, I/847 Шабац, I/832 Крагујевац, I/834 Београд, I/857 Зајечар, I/823 Петровград и I/861 Митровица
за задатке стражарске службе били су потчињени: 266, 562, 592 и 920. ландесшиценбатаљон.
Гарнизони фелдкомандантуре и команди гарнизона били су одређени од стране OKH.

Ландесшицен батаљони (Landesschützen-Bataillon)

Пошто се у овом раду доста спомињу ландесшицен батаљони морамо се мало задржати на њима. Тешко је превести реч Landesschützen на српски а да има одговарајуће значење. Буквални превод је земаљски стрелци али. наравно то у нашој војној терминологији не постоји. Ти батаљони најприближније одговарају нашим, некадашњим, јединицама територијалне одбране или батаљонима последње одбране у српској војсци.
Ево шта је само немачко командовање наводило о ландесшицен батаљонима: “Стара годишта, делимично телесно дефектна. Приближно пуне јачине, подесни само за задатке обезбеђења. Искуство у борби са бандом незнатно. Борбена вредност незнатна и у одбрани и у нападу. Покретљивост незнатна.” Ландесшицен батаљони са 4 чете су имали по 658 људи а они са 6 чета око 1000 људи. Чете су имале само по 3 пушкомитраљеза а батаљони нису располагали са никаквим тежим оруђима.
Од доласка немачких појачања у Србију, током септембра 1941. године, ландесшицен батаљони више нису употребљавани за већа офанзивна борбена дејства. Један од ретких изузетака је био ангажовање 5. чете 920. ладесшицен батаљона у борбама око Лебана 12. новембра. Али и том приликом тежиште борби је било на ојачаној 6. чети 733. пешадијског пука 717. дивизије.
Landesschützen-Bataillon 562 је настао од Landesschützen-Bataillon XII/VIII. Landesschützen-Bataillon XII/VIII је формиран након мобилизације 26. августа 1939. године у месту Tarnowitz у VIII војној области од људства обучаваног у Landesschützen-Ersatz-Bataillon 8. Убрзо је преименован у Landesschützen-Bataillon 327. Od 28. novembra 1939. године налазио се у саставу Division z.b.V. 432 у Горњој Шлезији а од 21. фебруара 1940. године био је саставу Division z.b.V. 444 у 1. армији. Преименован је 1. априла 1940. године у Landesschützen-Bataillon 562 и био је од маја 1940. па до доласка на Балкан под командом немачких команданта у Француској. Од 2. априла 1941. године био је под командом 12. армије а од 2. маја 1941. године под командом Војноуправног команданта Србије. Попуњаван је до 13. октобра 1941. године људством из Landesschützen-Ersatz-Bataillon 8 (тј 8. ландесшицен батаљона за обуку) а од тада па надаље људством из Landesschützen-Ersatz-Bataillon 13. У почетку је имао 4 чете а 9. августа 1941. године је ојачан са још две чете мобилисане у XVIII војној области тако да је располагао са 6 чета.
Landesschützen-Bataillon 266 је настао од Landesschützen-Bataillon XVI/II. Landesschützen-Bataillon XVI/II је формиран након мобилизације 26. августа 1939. године у месту Güstrow у II војној области од људства обучаваног у Landesschützen-Ersatz-Bataillon 2. Убрзо је преименован у Landesschützen-Bataillon 202. Послат је у Пољску 24. септембра 1939. године. Од октобра 1939. године био је стациониран у граду Leslau у XXI војној области. Од марта 1940. године био је под командом Korück 584 из 16. армије. Преименован је 1. априла 1940. године у Landesschützen-Bataillon 266 и био је до доласка на Балкан под командом немачких команданта у Француској. Попуњаван је људством из Landesschützen-Ersatz-Bataillon 2. За разлику од преостала три ландесшицен батаљона у Србији имао је само 4 чете.
Landesschützen-Bataillon 592 је формиран 9. јуна 1940. године у VIII војној области. Од формирања је имао 6 чета. Одмах по формирању премештен је у Француску где је био потчињен тамошњим немачким командантима. Од 2. априла био је потчињен XXXXVI армијском корпусу и са њим је ушао у Југославију. Од 2. маја 1941. године потчињен је Војноуправном команданту Србије. Попуњаван је људством из Landesschützen-Ersatz-Bataillon 8. Штаб батаљона је био стациониран у Бору.
Landesschützen-Bataillon 920 је формиран 9. августа 1940. године у XVIII војној области. Од формирања је имао 6 чета. Одмах по формирању премештен је у Француску где је био потчињен тамошњим немачким командантима. Од 2. априла био је у Будимпешти. Од 4. маја 1941. године био је формално стациониран у Нишу у Србији. Попуњаван је људством из Landesschützen-Ersatz-Bataillon 18. Штаб батаљона је био стациониран у Нишу.

Командант Србије

Хитлеровом директивом бр. 31 од 9. јуна 1941. године промењена је функција војноуправног команданта у Србији (Militarbefehlshaber in Serbien) у функцију командант Србије (Befehlshaber Serbien). Међутим, овим се ништа није битно променило, осим што се управа у Србији, руковођена војнички донекле разликовала од војне управе у Француској и Белгији. Истом директивом постављен је генерал-фелдмаршал Вилхелм Лист за команданта оружаних снага на Југоистоку (Wehrmachtbefehlshaber im Südosten скраћено W.B.Südost). Лист је био непосредно потчињен Хитлеру и Врховном команданту Вермахта. Овим је Команда копнене војске (OKH) била искључена од издавања директних наређења изузев у неким персоналним питањима.
Пошто је ова Хитлерова директива врло битна за разумевање ланца командовања у немачким јединицама на Балкану сматрамо да је оправдано овде дати део директиве (у преводу) који се односи на саму организацију командовања:

“Поверљиво – за команданте
Вођа
и врховни заповедник Оружане силе
OKW (WFSt) Одељ. I (I Op. IV/Qu)
бр. 44900/41 g. K.

- 1прилог
Главни стан Вође, 9 VI 1941
у 20 примерака
7. примерак

Директива Бр. 31

Да би се створили јасни и јединствени командни односи у запоседнутом балканском простору, наређујем:
1. За “команданта оружаних снага на Југоситоку” (Wehrmachtbefehlshaber im Südost), са седиштем у Солуну, именујем генералфелдмаршала Листа.
Командант оружаних снага на Југоистоку је највиши претстваник оружане силе на Балкану и има пуну извршну власт у областима које су запоселе немачке трупе.
Командант оружане силе на Југоистоку је као такав мени потчињен непосредно.
2. Команданту оружаних снага на Југоистоку потчињени су:
а) За подручје Старе Србије: “Командант Србије” (Befehlshaber Serbien) - генерал противавионске артиљерије von Schröder.
б) За подручје Солуна и острва Лемнос, Митилена, Хиос и Скирос: “Командант Солуна – Јегејске области” (Befehlshaber Saloniki – Agäis) – одредиће га Врховна команда сувоземне војске – OKH.
ц) За подручје Атина, Крит, Китера, Антикитера и Мелос: “Командант Јужне Грчке” (Befehlshaber Süd – Griechenland) – одредиће га Врховна команда ваздухопловства.
3. Командант оружаних снага на Југоистоку има да групише у једној руци сва војна питања оружане силе, изузев вођења офанзивног ваздушног рата, која се односе на поседање, осигурање, снабдевање, саобраћај и обавештајну службу окупираног Југоистока за сва 3 вида оружане силе и да их решава у духу општег задатка оружане силе на југоисточном простору. На тај начин командовање има да се упрости, а делови оружане силе и Врховна команда оружане силе растерете многих појединачних питања и разноликих гледишта, која искрасавају услед паралелног рада службених органа свих делова оружане силе у истом простору.
У појединостима, дужности Команданта оружаних снага на Југоистоку су следеће:
а) Обезбеђење јединствене одбране од немира и напада делова Србије и Грчке, укључујући и грчка острва, које су поселе немачке трупе.
Поред наведених команданата, који су одговорни за одбрану на својим подручјима по његовим директивама, у тим питањима су му потчињени и адмирал на Југоистоку и командант ваздухопловних области Балкана, Оба штаба се имају укључити у Штаб команданта оружаних снага на Југоистоку. Уколико ће се штабови њему потчињених команданата, Солун – Јегејска област и Јужна Грчка, спојити с установама осталих делова оружане силе, одређује командант оружаних снага на Југоистоку;
б) Јединствено управљање и осигурање поморског саобраћаја за Крит и са Крита, који ће ускоро бити потребан у знатном обиму;
ц) Регулисање сарадње с италијанском, и уколико је потребно, с бугарском оружаном силом на Балкану;
д) Руковање снабдевањем по копненим и поморским путевима свих делова оружане силе, ангажованих на Балкану према њиховим захтевима и према расположивим транспортним средствима;
е) Надзор над војном управом коју врше команданти у областима које поседају немачке трупе.
4. Командант оружаних снага на Југоистоку има сва права територијалног команданта у деловима Србије, Грчке и грчких острва која поседају немачке трупе.
Области које поседају искључиво немачке трупе, оперативно су подручје. Овде врши извршну власт командант оружаних снага на Југоистоку преко њему потчињених команданата.
У областима које се налазе под италијанском окупацијом а у њима су распоређене немачке трупе, он је највиша војна власт за све делове оружане силе у свему, што се односи на војничке задатке немачке оружане силе.
........
8. Трупне транспорте и дотур преко мора, као и њихово осигурање на води и ваздуху, регулише Командант оружаних снага Југоистоку преко адмирала на Југоистоку, а у сарадњи са италијанском ратном морнарицом и X ваздухопловним корпусом.
Сарадња адмирала на Југоистоку са румунском и бугарском ратном морнарицом, као и питања оперативног вођења поморског рата, уколико би се појавила у источном Средоземљу, регулише Врховни командант морнарице непосредно са адмиралом на Југоистоку.
9. Упутство 29 од 17 V 1941 ставља се ван снаге, уколико је у противности са предњим одредбама.
.......
Адолф Хитлер с. р.
Тачност преписа оверава
Wien с. р.
генералштабни мајор”

Да би се избегле било какве недоумице око командних надлежности на Балкану начелник штаба Врховне команде оружане силе (OKW) Кајтел издао је 15. јуна 1941. године Одредбе за извршење директиве Бр. 31 које гласе:
“Поверљиво – за команданте
Начелник штаба
Врховне команде оружане силе
(WFSt/Одељ. L (IV/Qu) br. 001135/41 g. K.)
Главни стан Вође, 15. јуни 1941
Одребе за извршење
Директиве Бр. 31

1. Наименовање генералфелдмаршала Листа за команданта оружаних снага на Југоистоку не задире у његов положај и задатак као команданта 12. армије.
2. Командант оружаних снага на Југоситоку је јединствени командни орган оружане силе на Балкану у оном делокругу за који је одговоран према Директиви Бр. 31.
Врховне команде видова оружане силе и надлештва Врховне команде оружаних снага су дужне да према томе организују саобраћај с њиховим командама, јединицама и установама у томе подручју.
Укључивање штабова адмирала на Југоистоку и команданта у у ваздухопловној области Балкан у Штаб команданта оружаних снага на Југоистоку може бити замењено одељењима за везу ових установа у Штабу команданта оружаних снага на Југоситоку, уколико прилике изискују неки одвојени размештај службених органа морнарице и ваздухопловства.
3. Врховна команда војске ставиће на расположење команданту оружаних снага на Југоистоку потребне службене органе за управу.
Спровођење управе подешаваће се према општим прописима и директивама издатим у ту сврху од стране Врховне команде војске, а у начелним питањима по упутствима издатим од стране Врховне команде оружане силе WFSt/L.

Начелник штаба Врховне команде
оружане силе
Keitel s. r.
Достављено:
као и Директивна бр. 31
За тачност преписа:
Kübler s. r.
генералштабни пуковник
Штаб 12. армије Ia br. 1500/41 g. K од 20 VI 1941”

Лист је 21. јуна званично преузео команду а потчињени су му били, као што смо већ навели: командант Србије (генерал противавионске артиљерије Лудвиг фон Шредер), командант Солуна и Егеја (генерал-потпуковник Курт фон Кренцки – Curt von Krenzki), командант јужне Грчке (генерал авијације Фелми – Felmy) и адмирал Егеја. У складу са тим променама командант оружаних снага на Југоистоку је 25. јуна издао заповест којом је регулисао командне односе са својим потчињенима. Пошто је Лист и даље остао командант 12. армије, штаб ове армије истовремено је био и штаб команданта оружаних снага на Југоистоку. Исто тако он је овом својом заповешћу, у складу са наведеном Хитлеровом директивом, променио назив функције војноуправног команданта Србије у назив командант Србије. Ово је у даљој преписци спроведено, са ретким изузецима, све до укидања ове функције 9. октобра 1941. године. Споменимо и да је од 10. маја 1941. до 31. децембра 1942. године начелник штаба армије био генерал мајор Херман Ферч (Generalmajor Hermann Foertsch).
Под непосредном командом команданта 12. армије налазили су се 27. јуна 1941. године 164. пешадијска дивизија и 125. пешадијски пук. У састав армије су улазили и 18. брдски корпус (XVIII. Gebirgs-Armeekorps) и Виша команда 65 (Höheres Kommando z.b.V. LXV). У састав 18. брдског корпуса улазиле су 5. и 6. брдска дивизија а у састав Више команде 65 четири посадне дивизије и то 717, 714, 704 и 718.
Дислокација немачких војних установа, команди, штабова и јединица на територији Србије 19. августа 1941. године је била следећа:
Београд: Радни штаб Фендрих (Fandrich), Армијско складиште одеће 516, Армијско отпремалиште поште 560, Армијска ветеринарска болница 573, Армијски ветеринарски парк 691, Арт. штаб за прикупљање трофејног материјала 2, Испостава Управе за војни транспорт Југоисток, Официр при органима железнице у Београду, Бактериолошка опитна станица, 245. грађевински батаљон (штаб), Колона 245. грађев. делимично мот. батаљона, 1, 2, 3. и 4. чета 245. грађевинског батаљона, Армијско складиште погонског горива, Немачки црвени крст, Девизни инспекторат, Начелник службе дотура 714. п. д, Дирекција за експлоатацију железница бр. 1 Железнички оклопни воз бр. 25, Колона трофејног железничко - пионирског материјала при Вишем штабу војнотехничког снабдевања бр. 5, Железнички инж. извиђачки штаб при Вишем штабу војнотехничког снабдевања бр. 5, Железнички санитетски воз ОКХ, Дирекција за експлоатацију железница, Војна дирекција на железници, Војна управа за експлоатацију железница III, 1. чета 501. батаљона фелджандармерије (мот.), 599. одељење фелджандармерије д - Фелдкомандатуре 599, 875. одељење војне фелджандармерије д - Крајскомандантуре 834, Фелдкомандантура 599 (команда места), Војна благајна (поручник финансијске службе Хелтерхоф (Holterhoff)), Команда везе 32, Управа војне поште 512, Одељење пионира за утврђивање групе II/30, 3. чета 18. батаљона војнотехн. снабдевања, Упутна фронтовска станица 87, Официр за погребе и војничке гробове (Штаб 32), Тајна војна полиција - група 20, Суд при команданту Србије, Тајна државна полиција (Gestapo), Лучка команда, Управа за војни смештај, H. K. P. 533, Ремонтно одељење H. K. P. 533, Војни архив (О. R. R. фон Рагенауер), Управа за набавку војне опреме – огранак Централне управе, Главна интендантска управа, Централна војна библиотека – пуковник Лукес (Lukesch), станица за снабдевање Београд (поручник финансифске службе Синдлер (Schindler), Централна војна праоница, Начелник везе команданта Србије (пуковник Вурштер (Wurster), Виша команда XLV (за специјалну намену), 734. пп, I батаљон 734. пп - штаб, II батаљон 734. пп - штаб, III батаљон 734. пп – штаб, 1, 2, 3, 4, 9, 10, 11. и 12. чета 734. пп, Командант за ратне заробљенике подручја Е (генералмајор Јанус), Мали транспортни аутовод 878, Болнички аутовод 629, станица за прикупљање рањеника, Ратни суд при Фелдкомандантури, Војногеографска служба, Радни штаб капетана др Германа (Germann), штаб 562. ландесшицен-батаљона 1, 2, 3. и 4. чета 562. ландесшицен-батаљона, Војногеографски институт, R. L. M. — Штаб мајора Хајзеа (Heise), Командант Србије, штаб за снабдевање аутомобилским гумама, I бат. 521. армијског пука везе, II бат. 521. армијског пука везе, 3. и 4. чета 521. армијског пука везе, чета за експлоатацију средстава везе “S”, Виши штаб војнотехничког снабдевања 5, Испостава Одељења за пропаганду OKW — Београд, Организација Тот, Војна болница (?) 921/922 Београд, Одељење за пасоше Југоисток II, Транспортна колона за коње 533 (мот.) и 563, Пионирско одељење за утврђивање одсека II/30, штаб 666. пионирског батаљона, Пионирско извиђачко одељење, штаб 64. рез. полицијског батаљона, 12. тенковска чета за специјалну намену, 1, 2. и 3. чета 64. рез. пол. батаљона, Ајнзац-команда полиције безбедности – Београд, Пропагандно одељење “S” — капетан др Липерт, Оперативна команда Розенберг, Начелник санитета при команданту Србије, Служба безбедности (Ајнзац - команда др Фукса (Fuchs)), Официр фелджандармерије у штабу капетан Шрај (Schrei), штаб за транспорт – Београд, штаб за везу војног транспорта I, штаб за везу Југ, станица за издавање хране I, штаб за прикупљање хране II, штаб за снабдевање II, Флотила за заштиту река — Србија, СС јединице, Централна војна управа за снабдевање — одељење за смештај, Централна војна управа за снабдевање — одељење за одећу и опрему, Одељење за војну пропаганду OKW/W. Pr, Војна патролна служба — Испостава Београд, Управа за војни транспорт Југоисток, Команда Абвера, Иследни војни затвор, Војна телефонска централа
Подручје Земуна: Ортскомандантура, Крајскомандантура 838 (са 868. дечимично моторизованим одељем фелджандармерије ц), Ваздухопловнотехнички штаб 10, Војна управа за експлоатацију железница III, (немачка контрола станице Земун), Санитетски парк 103, II батаљон за праћење транспорта — пук за специјалну намену - Беч, 3. чета 592. ландесшицен-батаљона, Армијска ветеринарска болница 573 – болнички вод II, Главни опуномоћеник за привреду у Србији с потчињеним надлештвима, Војнопривредни штаб Југоисток, Центар везе начелника за ваздухопловно-техничко снабдевање, Командантура авиобазе с потчињеним надлештвима (Аеродромска чета), Центар везе, Ландесшиценвод 111/XVII, Транспортна колона 11/VII, Школа за слепо летење, Средња колона за транспорт погонског горива 3/VI
Ваљево: штаб 704. пд, чета везе 704. пд, Интендантска управа 704. пд, Ветеринарска чета 704. пд, Војна болница 704. пд, штаб начелника транспорта 704, 1. и 2. транспортна колона с коњском вучом 704, Мала аутоколона 704. пд, Месарска чета 704, Пекарска чета 704, Управа војне поште 704, штаб III батаљона 724. пука, 9, 11. и 12. чета 724. пп, штаб 654. артиљеријског дивизиона, 2. и 3. батерија 654. артиљеријског дивизиона, Команда места Ваљево, 2. чета III батаљона 724. пп.
Ужице: штаб 724. пп, штаб I батаљона 724. пп, 1, 2. и 3. чета 724. пп, 1. батерија 654. артиљеријског дивизиона, штаб 592. ландесшицен-батаљона за специјалну намену, 2. и 4. чета 592. ландесшицен-батаљона за специјалну намену, Управа за војни смештај Ужице, Управа војне поште 709/620 б (огранак), Војна управа за експлоатацију железница 3, Команда места, Фелдкомандантура 816 (са Војноуправном групом, 869. одељењем фелджандармерије д, Тајном војном полицијом и Среским царинским комесаром G), Команда везе 37 (телефонска чета “S”) Надлештво службе безбедности
Вишеград: штаб II батаљона 724. пп, 6. и 8. чета 724 пп, Команда места
Прибој: 7. чета 724. пп, Команда места
Пријепоље: 5. чета 724. пп, Команда места
Пожега: 4. чета 724.пп, Команда места, штаб војнотехничког снабдевања 26 (складиште трофејног материјала)
Крупањ: 10. чета 724. пп, Команда места
Ковиљача: Пионирска чета 704. пд, Команда места
Шабац: Крајскомандантура 847 (са 870. одељењем фелджандармерије д), 1. чета 592. ландесшицен-батаљона, штаб војнотехничког снабдевања за специјалну намену 41, Војна телефонска централа
Петровград: штаб 721. пп, I батаљон 721. пп, Крајскомандантура 823 (са 871. одељењем фелжандармерије д), Војно железничка чета, Немачка служба на железничкој станици Петровград, Команда места, Ајнзац — команда полиције безбедности и службе безбедности, Срески царински комесаријат Петровград, 2. вод 3. чете 18. батаљона војнотех. снабдевања
В. Кикинда: III батаљон 721. пп, Команда места Кикинда, Команда места Чока
Вршац: II батаљон 721. пп, станична командантура Вршац, Команда места
Панчево: Фелдкомандантура 610 (са 610. одељењем фелджандармерије д), 6. чета 592. ландесшицен-батаљона, Транспортна колона с коњском вучом 1/714. пд, Управа за експлоатацију железница 4, Команда места
Пожаревац: II батаљон 741. пп, Пионирска чета 714. пд, Ветеринарска чета 714. пд, Месна пекара, станица за прикупљање трофејног материјала, Команда места
Паланка: Артиљеријски дивизион 661, Команда места
В. Плана: Интендантска управа 714. пд, Месарски полувод 714. пд, Команда места
Младеновац: 2. транспортна колона с коњском вучом 714. пд, Мала аутоколона 714. пд, Управа војне поште 714. пд, Команда места, станица за прикупљање трофејног материјала, Начелник дивизијског дотура
Ћуприја: Штаб 741. пп, I батаљон 741. пп, Војна болница 714. пд, Управа војне поште 714. пд (огранак), Станица за издавање хране 714. пд, Команда места
Параћин: 3. чета 741. пп, Складиште трофејног материјала, Команда места
Јагодина: 1. вод 2. чете 741. пп, Команда места
Зајечар: III батаљон 741. пп, 3. чета 920. ландесшицен-батаљона, Крајскомандантура 857 (са 857. делимично моторизованим одељењем фелджандармерије ц), Управа за експлоатацију железница 10, Управа за експлоатацију железница 10 Б. М. 196, Команда пекарске чете, Прикључна станица телефонске чете 8, Команда места
Текија: 12. чета 741. пп (резервна)
Бор: Команда места, 1 вод 3. чете 920. ландесшицен-батаљона
Неготин: 1 вод 3. чете 920. ландесшицен-батаљона
Крагујевац: Пекарска получета 714. пд, Крајскомандантура 832 (са 864 одељењем жандармерије д), Команда места, III батаљон 749. пп (Штаб, 9 – 12. чете), Ауто-парк 533, 18. батаљон војнотехн. снабдевања — 1. чета, Оперативна група тенковске чете при Вишој команди LXV, Метеоролошка станица аеродрома Загреб, Месна телефонска централа, Одељење за ометање веза, Тајна војна полиција - група 20 (комесаријат Крагујевац), Опуномоћеник Управе за наоружање ОКХ при државном заводу у Крагујевцу
Топола: Штаб 714. пд, Команда места, чета везе 714. пд
Ниш: Штаб и вод везе 670. арт. дивизиона, 1, 2. и 3. батерија 670. арт. дивизиона, Штаб начелника за дотур 717. пд, Транспортна колона с коњском вучом 1/717 и 2/717, Мала ауто-колона 717. пд, Пионирска чета 717. пд, чета везе 717. пд, Месарска получета 717. пд, Пекарска получета 717. пд, Ветеринарска чета 717. пд, Интендантска управа 717. пд са благајном и кантином, Управа војне поште 717. пд, 5. чета 521. пука везе, 2. чета 18. батаљона војнотехн. снабдевања, Официр при органима железница на станици 211, Фелдкомандатура 809 (са 859. делимично моторизиваним одељењем фелджандармерије ц), Управа за експлоатацију железница 10, Ауто-парк 533/Ниш, Управа за војни смештај, Војна болница Ниш
Краљево: Штаб 749. пп, 717. извиђачки батаљон (од 11. 8. 41.), Ваздухопловнотехнички штаб 10, Управа за експлоатацију железница 3, 18. батаљон војнотехничког снабдевања, Колона за извлачење онеспособљених возила 333, Војна железничка радионица, Управа војних пошта Краљево, Одељење за ометање веза 4. чете 521. пука везе, Команда места Краљево
Чачак: I батаљон 749. пп (штаб, 1 – 4. чете), 18. батаљон војнотехн. снабдевања, Команда места Чачак, Штаб војнотехничког снабдевања 5 (огранак)
Крушевац: II батаљон 749. пп (Штаб, 5 – 8. чета), 5. чета 920. ландесшицен-батаљона, Одељење за извлачење онеспособљених возила I и II OKW, Ктајскомандатура 833 Крушевац (са 865. одељењем фелджадармерије д)
Прокупље: Штаб I батаљона 737. пп, 1 – 4. чета
Митровица: Штаб 737. пп, Штаб III батаљона 737. пп, 9 – 12. чета, Војна болница 717. дивизије, Штаб 750. пп, II батаљон 750. пп, Крајскомандантура 861 (са 861. одељењем фелджандармерије ц), Дивизијска телефонска централа Звечан, 5. чета 592. ландесшицен-батаљона, Одељење за ометање веза 4. чете 521. арм. пука везе, Месна телефонска станица, Радио-одељење батаљона везе 717. пд, Интендантска управа 717. пд (станица за издавање хране - Митровица), Тајна војна полиција - група 20 (Комесаријат Митровица), Управа за експлоатацију железница “B”, Српски царински комесаријат Митровица (поред испостава)
Нови Пазар: Штаб II батаљона 737. пп, 5. и 6. чета
Рашка: 7. и 8. чета 737. пп
Врњачка Бања: Штаб војнотехн. снабдевања 26 са ауто-колоном 1, 18. батаљон војнотехн. снабдевања
Јемничка Стена : Складиште бензина (стражу чува 4. чета 724. пп)
Лозница: Једна чета 724. пп
Милановац: 1 вод 6. чете 920. ландесшицен-батаљона
Аранђеловац: 1 вод 6. чете 920. ландесшицен-батаљона
Лазаревац: 1 вод 6. чете 920. ландесшицен-батаљона
Рудник: 1 вод 6. чете 920. ландесшицен-батаљона
Од појачања немачке јединице су добиле 220. противтенковски дивизион, који је кренуо из Грчке 10. августа и стигао је у рејон Лазаревац – Аранђеловац 15. августа 1941. године. Овај дивизион као моторизована јдиница био је веома погодан за борбу са устаницима. Поред тога, 562. ландесшицен батаљон је, сходно наређењу, формирао 5. и 6. чету за које је официре и подофицире одредио батаљон. Друга појачања иако су више пута тражена нису додељена. Тако је, на пример, командант Србије 4. августа затражио хитно појачање од 2 полицијска батаљона и најмање 200 људи службе безбедности. Он је нагласио и да не долази у обзир ангажовање фолксдојчера због њихове непоузданости и необучености. Разлог негативном ставу по питању појачања је у процени команданта оружаних снага на Југоистоку да постојеће немачке јединице у Србији нису потпуно и ефикасно искоришћене. Поред тога постојеће јединице су, у међувремену добиле моторизована транспортна средства, што је знатно повећало њихову ефикасност. Уз то, све снаге су биле неопходне на источном фронту.
Због многобројних напада на сразмерно мале српске жандармеријске станице наређено је њихово спајање у јаче жандармеријске станице јачине 50 до 100 људи, а поред тога, јачим жандармеријским станицама придруживане су немачке трупе у јачини око вода. Ове жандармеријске јединице су потчињене командантима немачких батаљона, односно командантима одсека на чијим су се рејонима налазиле а све у циљу активног садејства немачким потерним одредима тј јагд-командама.
Крајем августа месеца одређен је, од стране команданта оружаних снага на југоистоку, 433. пешадијски пук 164. пешадијске дивизије, стациониран у околини Солуна, за пребацивање у Србију. Међутим, ова одлука је промењен па је у Србију, до 7. септембра, стигао само 3. батаљон 433. пука који је стациониран у Београду. Уместо 433. пешадијског пука 5. септембра је наређено 125. пешадијском пуку да се, заједно саједним лаким артиљеријским дивизионом (са моторном вучом) 220. артиљеријског пука, из околине Солуна пребаци у Србију. Командант оружаних снага на југоистоку је 7. септембра 1941. године захтевао од Врховне команде Вермахта дасе најхитније у Србију упути једна јача дивизија као појачање постојећим снагама јер ове нису у могућности да покрију целу територију и обезбеде сва места и привредне објекте. Први делови 125. пука стигли су у Србију 10. септембра а пук је био предвиђен за употребу на простору Обреновац – Уб.
Интересантно је да је 125. пешадијски пук био једини, поред моторизованог пешадијског пука Велика Немачка, који је био самосталан тј није улазио у састав неке дивизије. Он је почетком Другог светског рата припадао штабу корпуса пограничних снага Саар - Пфалц, заједно са 127 и 129 пешадијским пуком.
Врховна команда Вермахта је 14. септембра саопштила Команданту оружаних снага на југоситоку да је одлучено да се 342. пешадијска дивизија пребаци из Француске у Србију. Ова дивизија је требало да се са ојачаним 125. пешадијским пуком ангажује у чишћењу лука Сава – Дрина.
Као појачање 18. септембра стигле су две чете I abteilungen Pz. Reg. 202 а нешто касније стигла је трећа чета. Чете (Kompanie) су се по фромацији састојале од команде чете (Kompanietrupp) са два тенка Сомуа С-35 и три вода (zug) са једном Сомуом и четири Хочкиса Х-35 или Х-38 , сваки.
Формацијски састав 12. армије се 3. септембра 1941. године изменио утолико што је измењен формацијски састав 18. брдског корпуса док је формацијски састав Више команде 65 остао непромењен. У то време 18. брдски корпус се састојао од 5. брдске, 713. посадне дивизије и 164. пешадијске дивизије као и 125. пешадијског пука (који је у то време већ био пребачен у Србију).

Пред немачку офанзиву

Да би се угушио устанак у Србији Хитлер је16. септембра 1941. године издао следеће наређење фледмаршалу Листу:
“Поверљиво – за командовање
Вођа
и Врховни заповедник оружане силе
OKW (WFSt) Odelj. L (I op.) br. 44.1538/41
g. K. Chefs
Главни стан Вође 16 IX 1941

1. Стављам у дужност команданту оружаних снага на Југоистоку генерал – фелдмаршалу Листу да угуши устанички покрет у простору Југоистоку.
Пре свега ради се о томе да се у српској области осигурају саобраћајне линије и објекти важни за немачку ратну привреду, а потом да се најоштријим мерама за дуже време успостави поредак.
У Хрватској (до демаркационе линије) има да се против банди предузму мере, које се по себи намећу, споразумно са хрватском владом, преко немачког генерала у Загребу.
2. За све време спровођења ових задатака стављају се све војне јединице, које се налазе у крајевима устанка и оне које ће се накнадно довести, под команду командујећег генерала XVIII армијског корпуса генерала пешадије Бемеа (Böhme). Једино он има извршну власт у крајевима устанка, у духу упутства заповедника оружане силе на Југоистоку. Потребе четворогодишњег плана имају се начелно узети у обзир.
3. Врховна команда војске упутиће на српску територију, сем даљих посадних трупа (исто тако и у Хрватској), најпре једну пешадијску дивизију, оклопне железничке возове и трофејне тенкове, а извршиће припреме за довођење, у случају потребе, још једне дивизије, чим таква једна буде слободна на Источном фронту.
О предузетим мерама молим да се до детаља извести Врховна команда оружаних снага.
4. Врховна команда ваздухопловства, као и досад, потпомагаће акције у прелету устанка расположивим за то снагама, а команданту оружаних снага на Југоистоку назначиће једног команданта за тактичку сарадњу са гемералом Бемеом.
5. Мађарске, румунске и бугарске сувоземне и ваздухопловне снаге не могу се употребити за операције без претходног одобрења Врховне команде оружане силе, али се понуђени мађарски и румунски чамци могу поред Дунавске флотиле употребити за осигурање саобраћаја Дунавом. Њихови задаци имају се регулисати, уз одговарајући распоред немачке флотиле, тако да не избегне њихов међусобни додир.
Употреба хрватских снага у хрватско – српском граничном простору одобрена је од стране хрватске владе и према томе оне се могу користити.
Италијанска Врховна команда биће обавештена о предвиђеним мерама и умољена да у договору са заповедником оружане силе на Југоистоку предузме одговарајуће мере у италијанској окупационој зони.
6. Министарство спољних послова спровешће заједничку политичку акцију балканских држава против комунистичких воћстава у тим земљама.
Заповедник оружане силе на Југоистоку биће о томе детаљније обавештен путем представника Рајха.”
Сходно овом Хитлеровом наређењу фелдмаршал Лист, је 18. септембра 1941. године издао следеће наређење:
“Заповеденик Србије
Војни штаб Ia
Бр. 220/41 од 19 IX 41
Поверљиво – за команданте
Радограм од заповедника оружане силе на Југоистоку
од 19 IX 1941
Заповеднику Србије
Вишој команди LXV
Немачком генералу у Загребу

Наредбом Вође, војне операције у Србији поверене су генералу пешадије Бемеу, командујућем генералу XVIII армиског корпуса. На основу наредбе Вође преносим сву извршну власт у Србији на генерала Бемеа.
Све команде и једнице војске које се тамо налазе, или ће доћи, биће њему потчињене.
Свим војним и цивилним установама може он, према наређењу Вође, као једини носилац извршне власти, давати обавезна упутства.
Интереси четворогодишњег плана имају се при томе начелно обезбедити. При угушивању устаничког покрета у хрватско – српском граничном подручју, извршна власт и ти припада генералу Бемеу (уколико је то оперативно подручје) у споразуму са хрватском владом (преко немачког генерала у Загребу). Упутства за извршење операција за потребне мере сигурности итд. издаваћу само генералу Бемеу, који одговара за њихово извршење.
Командант оруђаних снага на Југоистоку Ia
од 18 IX
List s. r.
генерал фелдмаршал”

У вези са овим наређењем, командант оружаних снага на Југоистоку је 19. септембра 1941. г. издао следеће допунско наређење:
“Ради обављања извршне власти и вођења војних операција поверених генералу пешадије Бемеу, неће се моћи избећи да генерал пешадије Беме — уколико му је потребно за извршење задатака, — издаје непосродна наређења војноуправном шефу, државном саветнику др Турнеру, који руководи војном Управом, с једне стране, и начелнику позадине команданта Србије, с друге стране. Појединости наређиваће начелник позадине команданта оружаних снага на Југоистоку".
У циљу извршења претходних наређења Бемеу су биле потчињене све команде и јединице које су се налазиле у Србији или су требале да се доведу у њу. Ради садејства 718. дивизије и хрватских трупа, — оних само на територији под његовом управом, — неопходно је било да хитно успостави везе са немачким генералом у Загребу.
Генерал пешадије Франца Бемеа је у Београд стигао 19. септембра 1941. године. Он је том приликом добио званичну функцију Der Bevollmächtigter Komandierender General in Serbien (опуномоћени командант у Србији или опуномоћени командујући генерал у Србији). Штаб 18. Армијског корпуса је 22. септембра 1941. године имао следећи састав: начелник Штаба генералштабни пуковник Пемсел (Oberst i. G. Max Pemsel), начелник Оперативног одељења генералштабни мајор Јаис, 1. официр мајор Јегер (Jäger), нач. перс. одељ. за официре мајор Сидов (Sydow), нач. перс. одељ. за подофицире мајор фон Ватек (Wattek), нач. Обавештајног одељ. капетан Бергер, 3. официр мајор Тиц (Tietz), нач. Позадине генералштабни капетан Фаулмилер (Faulmüller), нач. Инт. одељ. др Мај (May), нач. Санитетског одељ. виши лекар др Рихтер (Richter), нач. Ветеринарског одељ. виши ветеринар Раух (Rauch), нач. Правног одељ. проф. др Гербер (Görber) и нач. Одељ. за наоружање и технику капетан Леш (Lösch). Све ове промене су наступиле због устанка на територији Југославије, а на изричит захтев Хитлера да се устанак угуши. Ради упрошћавања командних односа, а и због неслагања с командантом Србије, 9. октобра 1941. преузео је Беме и његове послове. Од тада његова фуникција гласи: Der Bevollmächtigter Komandierender General und Befelshaber in Serbien. (Опуномоћени командант и командант у Србији или Опуномоћени командујући генерал и командант у Србији). Ова фуникција би се могла означити и као: Опуномоћени коман¬дант немачких трупа у НДХ и Србији и војноуправни командант у Србији.
У вези с потчињавањем команданта Србије генерала авијације Данкелмана опуномоћеном команданту у Србији, овај му је упутио један допис у којем каже да се његово потчињавање команданту 18. армијског корпуса и опуномоћеном команданту у Србији не слаже, ни по слову ни по духу, ни са једним досад издатим наређењем, да командант Србије није командни орган већ војноуправна установа и да је маршал Рајха њега молио да генералу пешадије Бемеу пружи сваку подршку и помоћ у спровођењу његових задатака.
Врховна команда Вермахта је 21. октобра 1941. године обавестила команданта оружаних снага на југоистоку да му са источног фронта ставља на располагање 113. пешадијску дивизију као појачање за борбу против устаника. У вези са тим Опуномоћени командант у Србији је 28. октобра издао заповест за искрцавање и прикупљање 113. пешадијске дивизије. Искрцавање 113. пешадијске дивизије је започело 7. новембра искрцавање на простору Јагодина – Крушевац.
Међутим, немачка офанзива у циљу уништењу устанка у Србији у јесен 1941. године излази из теме овог рада јер су овај задатак одрадиле немачке оперативне јединице знатно веће борбене вредности од оних ангажованих за окупацију Србије, премда су и оне биле испод просека Вермахта.

НЕМАЧКЕ КОМАНДЕ И ЈЕДИНИЦЕ У ЛЕСКОВЦУ 1941. ГОДИНЕ

Приликом организације своје окупационе управе Немци су предвидели и орсткомандатуру I/866 у Лесковцу која је требала да буде потчињена команди 2. армије. Међутим, пре него што је добијено наређење о потчињавању команди 2. армије, ова ортскомандатура је упућена и пристигла у Солун. Према телексу OKH/Gen. St.d.H.: Gen. Qu (Одељења за војну управу) (Qu 4) Орг. (Бр. II 4442/41. од 24. 4. 41. године замена није била предвиђена, тако да је Лесковац привремени остао без ортскомандантуре.
Наређењем Оперативног одељења команде 2. Армије, од 18. априла 1941. године Србија је постала корпусна област 11. армијског корпуса генерала фон Корцфлајша (Kortzfleisch). Као што смо већ раније навели, наређењем команде 2. Армије од 20. априла 11. армијски корпус је 22. априла преузео на себе одговорност за одржавање реда и мира и на подручју које су до тада обезбеђивали 14. и 31. армијски корпус а од 28. априла и подручје 46. армијског корпуса. Командно место корпуса је од 22. априла било у Крагујевцу. Поделом дивизијских рејона 294. пешадијска дивизија је дислоцирана у јужној Србији и делом на Косову поседајући простор Ниш, Куршумлија, Косовска Митровица и Лесковац.
Крајем маја и почетком јуна оперативне дивизије Вермахта замењују у Србији посадне дивизије па тако 294. пешадијску дивизију смењује 717. посадна пивизија. Интересантно је да ни једна јединица ове дивизије није распоређена у Лесковцу. Команда 11. армијског корпуса је 3. јуна 1941. године издала наређење за обезбеђење границе (који гранични прелази се обезбеђују, јачина снага и време када може отпочети обезбеђење границе). Тако је наређено да, између осталог, 717. п. д. обезбеђује и прелаз Лесковац – Врање са једном четом.
Са формирањем Више команде за нарочиту употребу 65 и њеним преузимањем надлежности 17. јуна 1941. године, кад је у питању Лесковац, ништа се не мења. Ни крајем јуна 1941. године у Лесковцу нема стално стационираних немачких команди и јединица а ни 19. августа 1941. године.
Немачко командовање, почетком септембра 1941. године ситуацију у лесковачком крају није сматрало нарочито критичном. Командант оружаних снага на Југоистоку и командант 12. армије је у свом наређењу од 5. септембра 1941. године наредио да Командант Србије и Виша команда LXV морају посебну пажњу да обрате пре свега на три области и то: Шабац – Ваљево – Крупањ – Лозница, Топола – Крагујевац – Краљево – Ужице – Лазаревац и Бор – Зајечар – Ниш – Крушевац. Право у овим областима је требало концентрисати све расположиве маневарске снаге (укључујући и све три посадне дивизије у Србији). Тек потом је требало заштити и Београд (као престоницу), железничку пругу Лесковац – Ниш – Београд – правац Загреб, дунавске и савске мостове, Гвоздена врата на Дунаву, Борски рудник и слично. Међутим, ови објекти, по мишљењу немачког командовања још увек нису били озбиљно угрожени.
Наиме, по подацима Више команде за посебну намену LXV немачка потерна одељења су у периоду од 14. августа до 5. октобра у ширем подручју Лесковца имала следећа дејства:
17. августа 1941. године потерни одред 1. батаљон 737. пука је дејствовао у околини Прокупља (5 лица ухапшено)
5. септембра 1941. године 1. батаљон 737. пука и једна чета су дејтсвовали 10 км југозападно од Лесковца (заплењен лаки митраљез)
24. септембра 1941. године 670. артиљеријски дивизион је дејствовао код Душника (16 комуниста мртвих, већи плен).
У исто време је на окупационом подручју у надлежности споменуте команде било 119 интервениција у којим су учествовали потерни одреди. Из горег можемо закључити да до 5. октобра 1941. године није било иоле значајнијих устаничких дејстава у широј околини Лесковца. Споменимо да су задњих дана септембра партизани су опљачкали фабрику Вучје, претходно разоружавши жандарме али да није уследила реакција немачких потерних одреда.
Крајскомандантура I/867 је негде почетком септембра премештена из Приштине у Лесковац пре свега због појава саботажа на прузи Ниш – Солун. У то време пругу је обезбеђивала само бугарска железничка заштита, јачине од једног етапног батаљона, смештеног у Дољевцу. По мишљењу крајскомандатуре I/867 израженом Команданту Србије крајем септембра 1941. године бугарска железничка заштита није била у стању да заштити пруге Ниш – Пирот и Ниш – Софија јер су страже исувише слабе и постављене у великим размацима. Крајскоманда у Лесковцу је покушала да преко тамошњег бугарског официра за везу оствари појачавање страже али је надлежна бугарска дивизија у Скопљу, по упутству бугарског Министарства рата, одбила давање појачања. Због тога је Командант Србије замолио 1. октобра 1941. године команду XVIII армијског корпуса да ова поведе преговоре са надлежним бугарским органима, како би се остварила пуна сигурност на овим железничким пругама.
Средином септембра од немачких јединица у Лесковцу се налазило само 867. одељење фелджандармерије д које је улазило у органски формацијски састав крајскомандатуре I/867 као и 4. чета 920. ландесшицен батаљона тј укуно највише око 150 Немаца. Током друге половине септембра 1941. године знатно су ојачане немачке снаге у Лесковцу. Тако су се 30. септембра 1941. године у њему налазили штаб, 1, 4. и 5. чета 920. ландесшицен батаљона као и I/867 Крајскомандантура са њој органско припадајућим снагама.
До 30. октобра 1941. године исељени су сви фолксдојчери из Ћуприје, Параћина и Лесковца а у току је било њихово исељавање из Крагујевца, Крушевца, Јагодине, Зајечара, Пожаревца и Књажевца. Приликом борби око Лебана 11. новембра 1941. године погинуо је крајскомандант Лесковца мајор Ренер (Renner).
Због све веће угрожености комуникација на југу Србије, на захтев Немаца, Бугари су у Ниш и околину, за ојачање своја два етапна батаљона (у Белој Паланци и Дољевцима) 21. новембра упутили 2. пешадијски (моторизовани) пук и делове 4. тенковског пука. Том приликом штаб пука и један моторизовани батаљон су се сместили у Нишу а по један немоторизовани батаљон су смештени у Лесковцу (2. батаљон) и Белој Паланци. У Ниш су стигле и једна или две хаубичке батерије (105 мм) из 4. тенковског пука ојачане противоклопним и другим тешким наоружањем.
У то време се ситуација на југу Србије, са становишта Немаца, озбиљно погоршала. Власотинце су нападнуте и заузете 12. октобра 1941. године. Код Тулова су се 5. новембра 1941. године сукобили бугарски батаљон и партизани. Појачана 6. чета 737. пука и 5. чета 920 ландесшицен батаљона водиле су 12. новембра борбе око Лебана. Командант одсека 717. дивизије из Ниша са бугарским јединицама је 30. новембра палио Вучје јер је било поседнуто од партизана.
По извештају Опуномоћеног командујућег генерала у Србији од 10. децембра 1941. године у то време најача партизанска група у Србији (по немачкој процени око 2000 људи) налазила се у близини Лесковца. По овој процени око 40% од укупног броја партизана се налазило око Лесковца. Исти генерал је 11. децембра извешатавао да се око Лебана налази 300 партизана у пољским утврђењима а у извештају од 13. децембра тај број је повећан на око 1000. Опуномоћени командујући генерал у Србији је 31. децембра извештавао да је 711. дивизија извршила напад на партизане код Лебана али без решавајућег успеха. Напад је наставила српска жандармерија. Партизанске снаге које су процењиване на око 3000 људи су се поделиле у два дела од којих се један део (око 1000 људи), по немачким сазнањима повука на југ а други већи део (око 2000 људи) на простор Прокупље – Куршумлија.
На дан 1. децембра 1941. године 867. крајскомандатури је било потчињено 867. вод фелджандармерије “д”. Поред тога у Лесковцу се, у исто време, налазио и окружни царински комесар (Bezirkszollkomissar) који је био потчињен службенику за везу царинске граничне заштите Србије. Окружном царинском комесару су биле потчињене граничне контролне станице (Grenzaufsichtsstelle) у Лесковцу, Грделици, Медвеђи и Белој Паланци. Још увек се у граду налазила и главнина 920. ландесшицен батаљона.
Наређењем Командног штаба опуномоћеног команданта у Србији од 4. децембра 1941. године усвојена је нова организација војноуправних команди у Србији. Кад је реч о Крајскомандантури 867 у Лесковцу ту није било никаквих измена. Она је и даље остала потчињена Фелдкомандатури 809 у Нишу а њена надлежност се простирала на подручја: Лесковац, Власотинце, Лебане, Куршумлија, Прокупље и Прокупље (Добрички). Почетком децембра још није био постављен нов крајскомандант, на месту погинулог мајора Ренера, већ је капетан Нојгебауер (Neugebauer) заступао крајскоманданта.
Командант оружаних снага на југоистоку се споразумео са бугарским војнимвластима да бугарске јединице почетком јануара 1942. године поседну знатне делове Србије. Тако је између осталог, почев од 30. децембра 1941. године 3. батаљон 13. пешадијског пука требао да се најпре маршем упути из Свођа у Лесковац у коме је требало да до 4. јануара 1942. године смени 2. батаљон 2. пука који је тог 4. јануара требало да оде за Ниш.
Бугарски први делови су до 5. јануара 1942. године почели са сменом немачких трупа у Лесковцу, Нишу, Књажевцу, Ћуприји и Јагодини. Цела територија је до 15. јануара 1942. године поседнута са три бугарске дивизије под једном командом армије. Почев од 31. децембра 1941. године снаге 717. немачке дивизије, смењене бугарски јединицама, започеле су са смењивањем 113. немачке пешадијске дивизије и то предавањем територије из руке у руку. Упућивање првих делова 113. пешадијске дивизије на источни фронт започели су 7. јануара 1942. године.
Треба напоменути да су бугарске јединице на новопоседнутој територији биле потчињене команданту Србије генералу Бадеру и употребљене су за чисто војно поседање. Немачка војна управа је остала и даље непромењена. Фелд и крајскомандатуре су биле искључиво потчињени команданту Србије и у територијалном и у управном погледу. Бугарске јединице су морале да поштују наређења фелд и крајскоманданата који се односе на управне односе као и немачке и српске законе и одредбе издане са немачким одобрењем. Немачка и српска управа су на том подручју спроводиле своју делатност као и раније.

Резиме

Немачка војска у Другом светском рату је једна од најпопуларнијих тема у светској војној историографији задњих деценија. Публиковано је више хиљада књига и безброј текстова различитог квалитета. Интересантно је да постоје и специјализоване издавачке куће које се баве само Вермахтом а такође није ни мали број часописа који се баве само том темом. Са друге стране Немачка војска је у нашој историографији, још увек, табу тема, о којој је веома мало писано. Ово је један од првих покушаја да се немачка оружана сила у Србији (и Југославији) прикаже у објективном светлу
Највећи део немачких јединица ангажованих у Србији 1941. године је био нижеразредан и по попуњености људством и наоружањем а такође и по обучености. Немачке посадне дивизије су све до почетка 1943. г. биле далеко испод сваког просека и по квантитету и по квалитету. Док су нормалне немачке пешадијске дивизије имале три пешадијска пука са по три батаљона посадне дивизије су имале два пука са по три батаљона. Шта више, просечно бројно стање нормалних пешадијских батаљона је било 500 до 600 људи а посадних око 200 људи. Са друге стране, наоружање посадних батаљона није било много горе него регуларних батаљона. Та разлика је била осетна тек на нивоу пука и дивизије. Док се пуковска артиљерија код посадних дивизија, првих година рата, састојала углавном од заплењених пешадијских топова 37 мм Пито и старих минобацача, пуковска артиљерија регуларних пукова је имала оруђа калибра 75 мм и јача. Дивизијска артиљерија је имала најмање 54 хаубице калибра 105 и 150 мм, као и преко 70 противоклопних топова (од краја 1941. г. то су били топови калибра, најпре 50 мм а убрзо и 75 мм), дотле су посадне дивизије имале 12 до 18 топова и хаубица (углавном брдских) калибра 75 и 100 мм као и двадестак противоклопних топова калибра 37 мм (тек пред крај рата појавили су се и јачи противоклопни топови). Немци су све време рата у Југославији имали веома мало моторних возила. До краја рата највећи део њихове артиљерије је био са коњском вучом а само су специјални потерни одреди добијали по једну или две батерије са моторном вучом.
Све до средине 1943. г. немачке јединице у Србији биле су попуњене са људством старијих годишта од којих највећи део није служио редовни кадар. Готови сви официри, осим команданата пукова и дивизија ( и нешто специјалиста у штабовима) били су резервни официри, углавном Аустријанци. Било је пуно и фолксдојчера, у осталом, било је и чисто фолксдојчерских јединица. Треба водити рачуна и о томе да у многим "немачким" јединицама уопште није било Немаца осим официрског кадра. Пре завршних операција једина стварно елитна јединица у Србији је била 1. брдска дивизија, све остале јединице које су стизале из Грчке или Француске су биле испод просека. Од немачких јединица употребљених у Србији, пре јесени 1944. г, као квалитетне треба споменути пре свега 7.СС Принц Еуген дивизију и разне јединице намењене за специјална против герилска дејства.

Dopuna: 10 Jan 2013 0:00

Da ne bude zabune i nemačke jedinice u Francuskoj - osim oklopnih su bile uglavnom ispod proseka u Vermahtu. I još nešto kvalitet nemačkih jedinica upotrebljenih u drugim delovima Jugolsavije je bio mnogo viši već od sredine 1942. godine a naročito 1943. godine i pretvaranja posadnih divizija u jegerske kada su iste dobile znatno mlađe ljudstvo. Istovremeno su ove divizije dobile i moderno naoružanje. Nemačke divizije upotrebljene na Neretvi i Sutjesci nemaju nikakve veze sa nemačkim jedinicama iz 1941. godine u Srbiji.

[/url]
General der Flieger Helmuth Förster

Dopuna: 10 Jan 2013 19:44


Dr Harald Turner - Gruppenführer

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Шта је било са Ферстером? Знам да је он донео Уредбу о Јеврејима, мислим 30.4.1941., пишем напамет...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Nenad M. ::Шта је било са Ферстером? Знам да је он донео Уредбу о Јеврејима, мислим 30.4.1941., пишем напамет...

ja mislim da je to ipak bio böhme ...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Све честитке. Ово ћу да читам натенане...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

ltcolonel ::Готови сви официри, осим команданата пукова и дивизија ( и нешто специјалиста у штабовима) били су резервни официри, углавном Аустријанци. Било је пуно и фолксдојчера, у осталом, било је и чисто фолксдојчерских јединица. Треба водити рачуна и о томе да у многим "немачким" јединицама уопште није било Немаца осим официрског кадра. Пре завршних операција једина стварно елитна јединица у Србији је била 1. брдска дивизија, све остале јединице које су стизале из Грчке или Француске су биле испод просека. Од немачких јединица употребљених у Србији, пре јесени 1944. г, као квалитетне треба споменути пре свега 7.СС Принц Еуген дивизију и разне јединице намењене за специјална против герилска дејства.

1) odakle vam podaci da su gotovo svi oficiri bili rezervni oficiri (i to uglavnom austrijnaci) ?
2) koje jedinice su bile cisto "folksdojcerske" (osim ss-divizije princ eugen) ?
3) u MNOGIM jedinicama uopste nije bilo nemaca ... koje su to bile jedinice?
4) da li postoji neki spisak sa svim nemackim divizijama koje su operisale u jugoslaviji izmedju 1941 i 1945?

unapred zahvalan!

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

http://www.dvorci.info/dvorci/scrnja/info.php

То је тај Нојхаузен? Неколико пута сам преспавао у овој вили. Мештани је зову ''каштел'', а налази се двеста до триста метара од граничног прелаза.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

ltcolonel ::
Распоред и организација немачких војно управних команди и територијалних јединица у Србији на дан 6. маја био је следећи :

Ангажовање ортскомандантура и фелдкомандантура
Командант 559. армијског позадинског подручја
На дан 10. 4. пристигао у Грац
на дан 14. 4. стигао у Загреб и ступио у дејство
на дан 18. 4. ступио у дејство у Београду.
610. фелдкомандантура
13. 4. ступила у дејство у Карловцу.
22. 4. потчињена војном команданту у Србији,
ступила у дејство у Смедереву.
Обратите пажњу на датуме! Пуч 27.03., рат 06.04., а ови већ 10.04. у Грацу! То је двије седмице од пуча!

• 1Ovo se svidja korisniku: sombor
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

1) odakle vam podaci da su gotovo svi oficiri bili rezervni oficiri (i to uglavnom austrijnaci) ?
2) koje jedinice su bile cisto "folksdojcerske" (osim ss-divizije princ eugen) ?
3) u MNOGIM jedinicama uopste nije bilo nemaca ... koje su to bile jedinice?
4) da li postoji neki spisak sa svim nemackim divizijama koje su operisale u jugoslaviji izmedju 1941 i 1945?

unapred zahvalan![/quote]

Za prvo pitanje najlakše ćeš doći do odgovora par u prvi mah ako sa Goranovog sajta Znaci skineš knjigu Zbornik dokumenata NOR tom 12 knjiga 1 i tamo gde se govori dolasku ovih divizija kod nas imaš sa kojih prostora su popunjavane. Ja mislim da to imaš i na axis forumu. Isto važi i za rezervne oficire imaš na istom mestu mislim na knjigu.
Nije bilo drugih većih folksdoječrskih jedinica ranga divizije ali skoro svi rezervni policijski pukovi formirani prvih godina na našim prostorima su popunjavani folksdojčerima. Takođe najveći deo pripadnika organizacije TOT na našim prostorima su bili folksdojčeri. Skoro ceo vojnoupravni aparat na prostoru Srbije je kad je reč o srednjem i nižem personalu bio popunjen 90% folksdojčerima. Da ne zaboravim i razne specijalne protivpartizanske jedinice. Itd, itd, itd ...
Tokom 1941. godine nije bilo u Srbiji jedinica popunjenih drugim nacionalnostima ali već od 1942. godine to se menja. Ne računajući RZK od sredine rata većina rezervnih policijskih pukova (a bilo ih je dosta) je popunjavana dezerterima iz Crvene armije. Svi bataljoni za zaštitu komunikacija (801, 802, 803 itd) su takođe popunjavani njima. Mnogo ih je bilo i u jedinicama organizacije TOT. Nakon kapitulacije italije ima mnogo Italijana u organizaciji TOT i raznim policijskim jedinicama. Veći broj auto jedinica NZFK ranga bataljona je bio popunjen dobrovoljcima iz zapadne Evrope (Francuzi, Valonci, Flamanci, Belgijanci, Danci).