offline
- Rascian
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 12 Feb 2022
- Poruke: 1
|
ВОЈВОДСТВО РАШКЕ
"МАЛА РАШКА"
Простор Панонске низије био је и остао транзитно место за многе старе народе Европе. Они који су се ту зауставили на дуже време и адаптирали се, увидели су да им плодородје ове земље пружа огромну гаранцију опстанка, те су свој род решено везали за ово тло.
Овај регион је кроз векове био под влашћу многих држава и састав њеног становништва био је и остао претежно словенски до дана данашњег.
После Косовске битке 1389 године и многих турбулентих догађаја које су уследиле потом, наследник кнеза Лазара, старији син Стефан (Лазаревић) обдарен је титулом деспота Рашке од стране византијског цара и својевремено успева да напокон обједини земље Лазаревића, Бранковића и Балшића, донекле обнавља територију Краљевине Рашке (у модерној српској историографији позната под именом Краљевина Србија) и узима комплетну власт над њом у своје руке.
Како Стефан није имао наследнике за свог наследника је пред великашима у Сребрници предложио свог сестрића Ђурађа Бранковића што је прихваћено и од Угарске, савезника Рашке. Гигантски државнички труд Стефана Лазаревића услед даље Османске експанзије био је под претњом неминовног уништења, те Ћурађ Бранковић сели престоницу у Смедерево где је изградио утврђени град који се могао мерити са Дубровником и Цариградом, чувајући Рашку државу са својим наследницима још неко време.
Последњи деспот Рашке је стицајем непријатних околности унутар владарске породице Бранковић (спор по питању савезништва са Турском или Угарском) постао је син краља Босне Стефан Томашевић из рода Котроманића, који је оженио ћерку покојног Лазара Бранковића. Овај чин решавао је територијалне спорове измећу Босне и Рашке, ујединио државе и утврдио савезништво са Угарском.
Но, овај догађај је озбиљно разјарио османског цара који је Рашку сматрао буфер-државом која је балансирала између Отоманског царства и Угарске. Отворено стављање сада увећане Рашке на страну Угарске решио је казнити брзим и јаким ударом на Смедерево!
Иако је Смедеревска тврђава дуго могла одолевати нападе турака, нови деспот бојећи се издаје од стране туркофилских великаша унутар тврђаве одлучио се за преговоре са султаном, што је резултирало предајом Смедерева и пуштањем Стефана Томашевића, удовице Лазара Бранковиће и њихове свите да оду Босну.
20. јуна 1459 године султан Мехмед Други улази у Смедерево, посада тврђаве се заробљава и наређује се скидање свих црквених звона... Од православних цркви се праве џамије, а Смедерево се проглашава престоницом Смедеревског санџака.
Стара Рашка, нестала је се карте света, убрзо Босна, а потом и друге земље. Почиње вишевековно турско робства хришћанских народа на овом простору и промене чије ће се последице осетити, чак и после ослобађања од турака.
Рашка је пала, али није нестао њен народ и њени прваци. Из крајева запоседнутих турцима велики број народа преселио се на југ тадашње Угарске, где су рашке племићке породице попут Немањића, Лазаревића, Бранковића и других одавно имали велика имања и где су срби увелико живели.
Управо тамо, Рашка је захваљујући угарском краљу доживела васкрснуће, а први деспот ове мале Рашке постао је прекаљени ратник Вук Гргуревић (Бранковић), унук Ђурђа Бранковића, познатији у народним епским песмама, као херој под именом Змај Огњени Вук.
У народу Мала Рашка или просто Рашка (на латинском: Rascia; на мађарском: Ráczság, и на немачком: Ratzenland) како се област Баната, Славоније и других северних крајева описује у историјским изворима и мапама од 15-тог, па све до 18 века била је под вазал Угарске и служила као бедем одбране од турака, али и плацдарм из којег се водила борба за коначно ослобођење окупиране рашке земље.
Један од најзначајнијих и најдраматичнијих догађаја у историји Мале Рашке сматра се проглашавање ткз. Српског царства, самосталне државе легендарног Јована Ненада- Црног (рођака Ангелине Аријанит, жене деспота Стефана Бранковића) у народној традицији цар Јован, који је након трагичног пораза Угарске у Мохачкој битци (1526 године) и погибије краља Лајоша Другог (после чега је уследила борба за трон Угарске међу аустријским надвојводом Фердинадом Хабзбургшким и ердељским војводом Јаношем Запољом) са својом армијом успео да отера турке из Бачке, севера Срема и Баната до Темишвара.
Престоницу своје државе Јован Ненад основао је на територији данашње Суботице и уз подржку Фердинанда Првог, цара Светог римског царства и претедента на трон Угарске имао је намеру да поврати све српске земље и да гони турке до самог Цариграда!
Фердинанд Први признао је Јованове заслуге и официјално му се обраћао "Светли" (лат. illustris), што приличи нивоу достојанства кнеза (Furst) Светог римског царства, односно у складу са српским и словенским обичајима титули кнеза који суверено влада једном земљом и представља народног вожда. Непоходно је обратити пажњу на то да иако се Јован Ненад у српској и регионалној историографији и народној традицији назива царем (попут случаја с кнезом Лазаром), претходно изнешени податак говори о конкретној квалификацији и ауторитету народног вожда који је делио крвљу освојену земљу Срема, Баната и Бачке свом народу и армији (у којој није било само срба), супротно од феудалних обичаја тог времена!
Нажалост, размирице око угарске круне и борбе магната за изгубљену земљу допринеле су и да се Јованова кнежевина поруши. Јован је тешко рањен, а потом и обезглављен од стране Запољиног следбеника, угарског магната који је изгубио свој посед у Бачкој после турске победе, али и доласка Јована Ненада на ту територију потом.
Било како било, Јован Ненад је дефинитивно историјска личност која је доказала да се после догађаја, као што је пад државе, она може подићи из пепела и да се са мало организованости може поћи путем победе, без обзира на све ударе, користољубље одређених српских великаша и моћ главног противника.
Сремско Војводство које је после пада Јованове државе водио његов војвода Радослав Челник, такође је послужило у неку руку као идеолошки темељ Српског Војводства 1848 године, симбола тежњи за националном еманципацијом срба у току Пролећа народа и плата за вековно чување капије, не само Хабзбургшке монархије, већ и целе хришћанске Европе.
Српско Војводство проглашено на Мајској Скупштини (13—15. мај) 1848 у Сремским Карловцима у чијем саставу је била Барања, Банат, Срем и Бачка је реакција на потезе револуционарне мађарске власти Лајоша Кошута који је од аустријског двора тражио национална права и аутономију мађара, док с друге стране не само да је иста таква права у Угарској другим народима бранио, већ се бавио мађаризацијом свог осталог становништва и у том смислу уз употребу насиља.
Јосиф Рајачић, карловачки митрополит проглашен је на Мајској скупштини за српског патријарха, док је аустријски официр српског порекла Стеван Шупљикац (у одсуству) изабран за првог војводу, што је тек касније од аустријског двора званично одобрено.
Међутим, мало ко зна да је Стеван Шупљикац једино био де- јуре војвода и врховни заповедник српске народне војске који се, као пуковник аустријске војске 1848 године затекао у Првом италијанском рату за уједињење. Стеван Шупљикац је врло мало времена провео у Војводини, учестововао је у једном окршају код Јарковаца (село из састава данашње општине Инђија) и умро у Панчеву током обиласка одреда придошлих добровољаца из Кнежевине Србије.
Де- факто на челу владе (главног одбора) и српске народне армије био је од самог почетка млади аустријски официр благородног српског порекла Ђорђе Стратимировић! Ђорђе Стратимировић је још пре проглашавања Српске Војводине заједно са србима и немцима из Новог Сада 21. марта 1848. основао револуционарни одбор и народну гарду. Ђорђе Стратимировић сматран је вождом и био је веома уважен у редовима народне војске и међу обичним народом, док је са патријархом Јосифом Рајачићем имао несугласице, због свог анти- аустријског расположења и изразито беспоговорног, поданичког односа патријарха к бечком двору.
Вожду Ђорђу Стратимировићу није додељена официјална титула војводе, после смрти Стевана Шупљикца, иако је имао огромну подршку у главном одбору (владе) Српског Војводства и народној војсци. Присност са војним круговима из Кнежевине Србије и ризик да утиче на уједињење срба у аустријској монархији и османској империји био је разлог његове политичке ликвидације, над чиме се особено старао патријарх Јосиф Рајачић који је на себе потпуно преузео управу у Војводству, док је на место врховног команданта народне војске прихватио аустријанца Фердинанда Мејерхофера.
Игром судбине Српско Војводство (касније је добављен Темишварски банат) 1860 престаје да постоји и Ђорђе Стратимировић није постао војвода никад, но својим пореклом, он је без икакве сумње претендовао на ту титулу, па и више од тога!
Сматра се да су Стратимировићи, потомци Страцимира Балшића чија је династија владала Зетом и чији је последњи владар предао земљу на управу Стефану Лазаревићу.
Даље, преко Балшића Стратмировићи су повезани са Немањићима, Мрњавчевићима и Лазаревићима (Хребељановићима)!
Стратимировићи су у Војводину дошли 1739 из Херцеговине током Друге сеобе срба коју је предводио патријарх (раније рашки митрополит) Арсеније IV Јовановић Шакабента.
У питању су четири брата од којих је најпознатији Богић Вучковић Стратимировић који је 1737 подигао буну против турака у Херцеговини, помажући тиме ратне напоре аустријанаца у Аустријско-турском рату. Он и његова браћа су успели да верификују своју племићку титулу од стране аустријског двора и добили посед у Кулпину где су подигли два дворца и цркву Вазнесења Господњег која представља њихову задужбину.
Када су комунистичке власти дошле на власт у Југославији у Србији су формиране две аутономне области од којих је једна била Војводина, коју су чиниле (и чине и даље) Сремски, Банатски и Бачки округ.
Из назива Војводине или Војводства Српског одсечена је српска национална одредница и постављен је пут многим сепаратистичким покретима, укљућујући и грађанско-националистички покрет који је Војводину сматрао грађанском нацијом, без конкретне етничке припадности, иако је евидентно да су срби у Војводини већина.
Термин "војводина" или војводство, представља територијалну формацију под управом војводе и логично је да она има своје име по њеном војводи (имену или презимену), доминантној нацији или по историјском називу конкретне територије.
Наша Војводина је једно своје име изгубила захваљујући комунистима, али она има још једно име које такође има моћ да консолидује територију Срема, Баната и Бачке и народ у целини, а то је Рашка!
Дакле, Војводство Рашке или Рашка Војводина!
Ово представља савршену прилику да се име Рашке државе врати на мапу света. Начелно, као једно скромно Војводство, а потом уз мукотрпни рад на присједињењу остатка Србије, зашто не прогласити и неко Велико Војводство, попут Луксембурга!
Но, какво је то војводство, без војводе и да ли је могуће остварити да се у саставу једне републике оснује нова монархија? Парадокс, но у опредељеном смислу ово је врло остварљива идеја и алтернатива тој идеји и виђењу монархије које влада у Србији!
А претедента на место војводе треба потражити међу потомцима вожда Ђорђа Стратимировића који и данас живе у Србији!
За Војводу и Војводство Рашке!
|
