Kada sam (zaista) postao vojnik?

• 18Ovo se svidja korisnicima: hatman, Skywhaler, mushroom, Sr.Stat., Gama, 037, vranjanac29, Profica, amaterSRB, KUZMAR, sasans23, Georgius, Bane san, theNedjeljko, voja64, amstel, manda87, ssekir75
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Надам се да ће вас заинтересовати ова тема о којој (претпостављам), нисте много размишљали.
Војник се, као што знамо, не постаје облачењем униформе, задужењем личног наоружања, па ни давањем заклетве. Није довољно да вам напуне шаторско крило стварима које не умете ни да спакујете људски (а за многе и не знате чему тачно служе па вас стара војска брзо лиши тих ''сувишних'' детаља), нити да станете у строј.

Када сте, заиста, први пут осетили да сте војник, део строја и део машине која постоји од када постоји и људски род? После првог гађања? Првог рапорта? Примљене плате?

Неко је можда у војску дошао већ спреман (технички гледано, ми - деца старешина - нисмо имали проблема с познавањем детаља и дисциплином; имали смо проблем друге врсте - што су нас другови посматрали другим очима када би сазнали да су нам очеви старешине, а посебно ако су ратни кадар и високи чинови).

Да скратим причу, пошто сам набацио могуће разлоге за ову тему.
Када сам ја стварно постао војник, када сам се први пут осетио природним делом те целине?

У војску сам отишао са великим искуством извиђача и планинара, бројних гађања (што предвојничке обуке, што очеве личне обуке, пошто су ми његови пиштољи били прва играчка). Па ипак, требало је да дочекам тај дан када сам стварно постао војник.
Место: ''Пети пук'' изнад Ваљева, обука за КО гарде. Време - почетак јануара. Занимање на тему одељење у нападу (залегања колико хоћеш, само нам се зуби беле колико смо прљави од оне жуте земље). Поред мраза (који смо мало ублажили тиме што је први час одржан у учиони док се мало не раскрави), кренула је суснежица, па снег са леденим ветром и кишом(!). Ми трпимо како знамо и умемо, а мени дошло да се окренем и сам кренем према касарни, кад одјекну глас командира курса , поручника Ћирића: ''Иванићу, командуј збор, правац касарна''.
У строју сам другу до себе рекао у пола гласа: ''Е, хвала му , идемо кући'', мислећи на касарну.
Е, од те реченице, када сам касарну доживео као нешто своје, постао сам (и остао) војник.

Ајд сад ви...

• 19Ovo se svidja korisnicima: mushroom, 037, Mercury, su27, vranjanac29, Skywhaler, Profica, Sirius, amaterSRB, Sr.Stat., hatman, dobri covek, Bane san, sevenino, theNedjeljko, voja64, amstel, ssekir75, kuntalo
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uniformu sam obukao 2 dana pre 15 rodjendana kada sam postao pitomac SVS KoV. Licno naoruzanje sam zaduzio na pocetku druge godine. Zakletvu smo polozili takodje vec pocetkom druge godine. Ali vojnici smo postali (ja i moji klasici) sa nesto vise od 16 godina kada smo vikendom vrsili prve borbene zadatke - strazarsku sluzbu na objektu Pazaric. To nije bilo uobicajeno do tada. Tada su pocele prve barikade na teritoriji BiH i tada su pocele prve tenzije pa smo mi pitomci druge godine SVS povremeno odlazili na Pazaric i tokom vikenda obezbedjivali objekat. A bas pravi vojnici pa i ratnici smo postali u drugoj polovini druge godine kada smo u tom istom Pazaricu a jedan deo i u kasarni u Sarajevu postali deo ratnih dogadjanja a mi sami postali borci sa manje od 16,5-17 godina.

• 16Ovo se svidja korisnicima: Skywhaler, Profica, Sirius, Dorcolac, hatman, dobri covek, KUZMAR, amaterSRB, Sr.Stat., sevenino, theNedjeljko, amstel, voja64, 037, manda87, ssekir75
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ja kada bolje razmislim i stavim prst na celu, mislim da sam postao vojnik jos u Kninu na bratovljovoj zakletvi. Tada sam se otrgo od roditelja i pre zakletve stao pored porucnika, zatim izvrsio smotru medju redove vojske i opet se vratio pored porucnika. Sve vreme dok su vojnici polagali zakletvu stajao sam mirno i cekao da se zakletva zavrsi. Nakon zakletve porucnik mi je dao njegovu sapku.
Mislim da je sve u glavi a ne u obuci. Jedno znam, kada sam upao u koprive do gusu i cutao kao zaliven sa izbuljenim ocima ,cekajuci da me ceta nadje, ali igrom slucaja ja nadjoh njih i tako zajebah kapetana Dobricu zarobivsi mu cetu, shvatio sam da sam se dovoljno iskalio za vojnika.

• 17Ovo se svidja korisnicima: Sirius, KUZMAR, Marko Marković, amaterSRB, Skywhaler, Sr.Stat., Bane san, sevenino, hatman, theNedjeljko, Insan, vranjanac29, amstel, voja64, 037, manda87, ssekir75
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Požarevac, prvi vikend po Novoj godini. Bio sam pitomac prve godine. Ispraća me otac, sada već pokojni. A iz požarevačkog najpoznatijeg prigradskog naselja dovezao me nesudjeni tast. Naravno sa njim je bila i njegova kći. Kad je spikerka oglasila polazak autobusa, ja poljubim svoju devojku - propisno, kako to već može da uradi vojnik (bez obzira na petnaest godina i šinjel koji se vuče po podu stanice) pred zapanjenim njenim i mojim ocem. Jer, vojniku je sve dozvoljeno. Posle su se starci propisno izopijali, zato što su im deca porasla, valjda od radosti.

Kasnije, u Makedoniji, već sam radio. Po odluci komandira razvozio sam hranu po centrima veze (u to vreme nije bilo četnog starešine da to radi).
Izlazim sa sporednog na asvaltni put, kad pored nas protutnji stojadin i na krivini sleti s puta, uleti u njivu i prevrne se na stranu.
Istrčimo iz svog vozila, da pomognemo. S jedne strane moj vozač i ja, sa druge neki ljudi koji su radili na susednoj njivi.
Odjednom se nadjem u ulozi da komandujem. Ti uradi ovo, ti previjaj (rasekotine i laki potres mozga, ali ko je to mogao da zna...)Ti obeleži tragove kočenja....i tako redom.
I svi slušaju i rade! Tada sam shvatio i šta je starešina - znati šta da se radi u pravom momentu, ne gubiti glavu, ne paničariti i ne gubiti autoritet.
Posle toga sam ih odvezao u hitnu. Lekar u hitnoj je mislio da ih je obradio sanitetlija, a ne vojnik kojeg sam ja učio kako se to radi. I to mi je mala, ali draga pohvala.

• 12Ovo se svidja korisnicima: Sirius, dobri covek, Sr.Stat., Bane san, theNedjeljko, Insan, vranjanac29, voja64, 037, amstel, manda87, ssekir75
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Decembar, sneg napadao a vojnik, prvi dan straze vec treci put zove preko indukorskog, uplasen, javlja da se neko mota oko magacina. Predpostavljali smo da je neki zec ili nesto slicno, 'ebiga prva straza, suma, mrak... sve ti deluje zastrasujuce. Podjem sa jos dva vojnika da ga proverimo jos jednom i uverimo ga da nema nicega. U jednom trenutku, iz pravca magacina cujemo zvuk metalnih vrata, ja panetnjakovic upalim baterijsku lampu i u tom trenutku cujemo dva kratka rafala.
Najveci bilmez medju nama okrete ledja i poce uspravno da trci a drugi momak, mali inace neobicno tih i miran momak potrca za njim i saplete ga. Sacuva mu glavu. Ja nisam uradio nista bitno u toj prici ali sam tad razumeo cemu svo ono maltretiranje tokom pesadiske obuke. Predpostavljam da sam tada postao vojnik, u svakom slucaju bolji nego pre toga.

• 8Ovo se svidja korisnicima: amaterSRB, Bane san, hatman, vranjanac29, GreenMan, 037, Krusarac, ssekir75
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

amaterSRB ::Decembar, sneg napadao a vojnik, prvi dan straze vec treci put zove preko indukorskog, uplasen, javlja da se neko mota oko magacina. Predpostavljali smo da je neki zec ili nesto slicno, 'ebiga prva straza, suma, mrak... sve ti deluje zastrasujuce. Podjem sa jos dva vojnika da ga proverimo jos jednom i uverimo ga da nema nicega. U jednom trenutku, iz pravca magacina cujemo zvuk metalnih vrata, ja panetnjakovic upalim baterijsku lampu i u tom trenutku cujemo dva kratka rafala.
Najveci bilmez medju nama okrete ledja i poce uspravno da trci a drugi momak, mali inace neobicno tih i miran momak potrca za njim i saplete ga. Sacuva mu glavu. Ja nisam uradio nista bitno u toj prici ali sam tad razumeo cemu svo ono maltretiranje tokom pesadiske obuke. Predpostavljam da sam tada postao vojnik, u svakom slucaju bolji nego pre toga.

Добро је кад овај догађај не морају да нам препричавају други...

• 15Ovo se svidja korisnicima: Sirius, Bane san, Sr.Stat., Skywhaler, hatman, theNedjeljko, amaterSRB, vranjanac29, GreenMan, voja64, 037, amstel, manda87, ssekir75, kuntalo
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Možda nije najljepša priča i primjer ali ....
Bileća, nagradni izlaz u grad, nas 20 iz prvog voda prve pješadijske čete, i čini mi se 4 PVO koja nije bila nagradjena ali su i oni takodje dobili izlaz u grad.

Obično izlaze u grad smo imali subotom pa je tada broj civila u gradu bio minimalan, djevojke Bilećanke nisi mogao da vidiš ni za lijeka, osim poneke konobarice koje su već deklarisane od svoje sredine kao nemoralne a ni njih niko nikada nije natakario,barem ja neznam da neko jeste a nije da nismo tražili. :-)

Ovog puta bila je to srijeda, grad prepun, civili negativno iznenadjeni sa pojavom nas malih zelenih,a mi pozitivno, provod je bio vrhunski, medjutim u povratku prema kasarnoj (malo ću se vojnički izražavati :-) ) mi iz 1.voda 1.čete smo naišli na opštu tučnjavu civila i vojnika 4-te čete, tuča je se se odvijala duž cijele ulice tj. šetališta, opšta jurnjava sa palijama, gadjanje bocama,stolicama, stolovima i tome sl.
Praktično smo sa maraša prešli u borbu, e sada tu vrijeme prestaje, koliko je trajalo sve to, pojma nemam, mlatili smo se opasačima, nogama i rukama do dolaska Vojne Policije koja je se priključila nama vojnicima jer u tom trenutku naš vod je bio opkoljen ali bukvalno u kružnoj odbrani (bilo mi je čudno odakle ovoliko civila), VP je uspjela nekako da razmakne civile i dodje do nas i sjećam se da je vojni policajac pogledao u mene dreknuo "šta gledate bjež u kasarnu krv vam jebem" tada kao da smo se svi probudili iz nekog bunila, kada smo pogledali oko sebe nigdje nikog iz 4-te čete svi pobjegli (tada mi je postalo jasno odkud onoliko civila oko nas).
Nastupilo je "taktičko odstupanje" :-) nekih 800 metara šprinta do kasarne, nikakv problem svi u kondiciji, ispred kasarne vojna policija, nedaju nikom da uđe, prebrojavanje, mi iz 1-og voda svi na broju, plavaca fali rasuli se po grupicama, mnogi od njih u bježaniji i tuči izgubili opasače,kape a kod nas sve na broju.
E sada pošto nas nisu sve mogli pohapsit i staviti u pritvor, (mali pritvorski kapaciteti :-) ), naredba marš u objekat a sutra će te vidjeti svoje.
I idemo ti mi tako nas 20 prema našem objektu br.24 jedni druge gledamo ispod oka, smješkamo se ima tu pokoja fela ispod očiju,razbijenih noseva, (meni vilica iskočila, 3 dana kasnije samo supu iz šolje pio) komentarišemo, pili smo alkohol kao formacija,pomogli smo drugim vojnicima (mogli smo zaobići tuču da smo skrenuli u drugu ulicu,imali smo priliku) tukli smo se kao formacija, bježali smo tek poslije naredjenja kao formacija, nikog nismo ostavil i dok tako idemo imamo šta da vidimo, ispred objekta opšta frka.
Neko dojavio našim šta se desilo u gradu, kompletna četa u uniformi, šljemovi na glavama ašovčići u rukama krenuli po nas u grad (a sve ljuta pješadija, mitraljesci,minobacačlije,BsT,snajperisti itd.).
Tada sam osjeto nešto što nikad prije i nikad poslije nisam, i sada se ježim dok ovo pišem, mislim da smo svi to osjetili, tada sam znao i bio siguran da bih za svako od tih lica pod šljemovima dao svoj život,kao što bi i oni za mene.
Mislim da sam tu noć ne samo ja nego svi iz moje čete postali vojnici tj. porodica.

• 7Ovo se svidja korisnicima: Bane san, amaterSRB, vranjanac29, Insan, voja64, 037, ssekir75
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Истина жива. То смо ми доживели у Ваљеву, али не са таквим ефектом. Велика касарна, пешадијски гарсијски пук, кад се сретнемо у граду приликом изласка пола их не знамо. У Дому омладине свирка и локални мангупи крену на групу војника, њих тројицу - четворицу (иначе били одлични денсери и почели да на тај начин нервирају домороце). Нас тројица сместа скинемо опасаче и затегнемо их уз онај незаборавни звук брњице...На срећу свих (а нас посебно јер би нас отерали у прекоманду), међу домороцима се нашао неки стари војник па је то све испеглао...Иначе, ко зна шта би било.

ПС
Одлично ти иде кратка прича, ово је право литерарно дело. Сумњам да би га објавио ''Фронт'' или ''Народна армија'', али би баш легло у неком књижевном часопису.

• 14Ovo se svidja korisnicima: Sirius, vathra, vranjanac29, Insan, Sr.Stat., voja64, Bane san, sasa76, 037, Krusarac, amstel, manda87, ssekir75, amaterSRB
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

... ма како то можда деловало несувисло, мислим да сам војник постао оног тренутка када су ми рекли да то не могу бити... да будем прецизнији, када сам конкурисао за упис у СВШ и када сам на лекарском прегледу одбијен због блока десне гране срца... иначе, никада нисам осећао тегобе, годинама сам играо кошарку, неколико пута прешао онај планинарски маратон на Фрушкој гори, возио бицикл и по 50-ак километара дневно, једне године стигао на циљ студентског кроса УНС-а као 28. што и није неки нарочит резултат, али трчало нас је око хиљаду...

То, како су неки лекари говорили, специфично стање срца није било препрека на регрутацији, где сам првобитно распоређен у ПВО, али сам по приспећу у јединицу одмах распоређен у противтенковску артиљерију. Мајка је, очекивано, била сва испрепадана, чак ме је претходно гњавила да одлажем одслужење јер је то ''губљење времена'' (звучи познато са оне теме о повратку редовног служења војног рока, зар не?... зато то ''губљење времена'' и сматрам изговором за бабе), док се покојни стари само смешкао... упамтио сам и једног, нажалост исто тако покојног комшију, готово да ми је могао бити деда, који ме је уз покоју сузу испратио...

Тај поносни осећај дечака који се коначно нашао у униформи коју је толико прижељкивао није могао да избрише ни идиотски третман којем смо били изложени од неколико ликова из старије класе... неколицини сам узвратио вербално, а са нескривеним задовољством сам их тукао на спортском терену... све сам то, наравно, као гуштер платио...

Али, понављам... био сам војник... иако су ми рекли да то нећу моћи да будем...

• 2Ovo se svidja korisnicima: Bane san, 037
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sirius ::Истина жива. То смо ми доживели у Ваљеву, али не са таквим ефектом. Велика касарна, пешадијски гарсијски пук, кад се сретнемо у граду приликом изласка пола их не знамо. У Дому омладине свирка и локални мангупи крену на групу војника, њих тројицу - четворицу (иначе били одлични денсери и почели да на тај начин нервирају домороце). Нас тројица сместа скинемо опасаче и затегнемо их уз онај незаборавни звук брњице...На срећу свих (а нас посебно јер би нас отерали у прекоманду), међу домороцима се нашао неки стари војник па је то све испеглао...Иначе, ко зна шта би било.

ПС
Одлично ти иде кратка прича, ово је право литерарно дело. Сумњам да би га објавио ''Фронт'' или ''Народна армија'', али би баш легло у неком књижевном часопису.

Kada bih više vodio računa o gramatici i pravopisu možda bi i ličilo na nešto. Neznam da li postoji tema doživljaji iz vojske ili nešto slično da napišem kako je protekao cijeli taj dan koji je se na kraju završio onako kao sam opisao,nisam želio da zatrpavam temu, ali da sam pisao od do mnogi bi se od srca nasmijali i prepoznali sebe jer je manje više svima bilo slično, a možda bi i Kusturica imao inspiraciju barem za jednu scenu u nekom budućem filmu.