offline
- Sirius
- SuperModerator
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 26239
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
- 18Ovo se svidja korisnicima: miodrag, Dorcolac, ILGromovnik, aleksmajstor, Ognjen D., aramis s, voja64, amaterSRB, ssekir75, Shomy, amstel, Hektor, Wisdomseeker, Bane san, nemkea71, natrix, Skywhaler, Profica
Registruj se da bi pohvalio/la poruku!
Сигуран сам да ће вас ова тема заинтересовати јер нема ни војске, а ни рата, где уметници нису дали свој допринос општим напорима. То се дешавало, откад је света и века, на свим ратиштима. Од старе Грчке, где је већ сам наступ глумаца или певача био довољан знак обема странама да прекину пријатељства, до данас. Од хоплита, до ''Турнеје''. На ФДУ смо научили много о тој, релативно потиснутој теми. Од Казалишта народног ослобођења, Ивана Горана Ковачића, Владимира Назора, Веселина Маслеше, преко оне друге стране - окупиране Југославије. Тада се није знало колико ће окупација трајати, а морало се од нечега живети и нечему се радовати. Онда су дошли победници и кренули са ''уклањањем'' сарадника окупатора. Ето, свако време носи своје бреме и обележје.
За почетак, ево мог прилога - култура и културни посленици у време Великог отаџбинског рата на територији СССР.
Хајде, па нек нам је топик са срећом...Има шта да се пише.
''Јер тај што с песмом кроз живот корача...''
Овим стиховима почиње чувена корачница из филма ''Пастир Костја'', која говори о вечитом оптимизму руског народа , посебно испољеном кроз песму у тешким, ратним временима. Сигурно се многи сећају фразе из филма „У бој иду само старци'' , односно ветерани; изговорио ју је командант ескадриле с надимком Маестро, у извођењу глумца Леонида Бикова. У том филму пилоти ловачке ескадриле сами изводе музичке нумере, уносећи тако делић радости и топлине у тешки свакодневни живот на фронту, како би подигли морал својих другова. Али, поред аматерских представа и војничких самооорганизованих дружина, многи професионални уметници радили су на фронтовима као део уметничких или концертних бригада. О њима ће овде бити речи.
Пракса извођења позоришних представа усред ратних дејстава развила се још у Првом светском рату и постала широко распрострањена у грађанском рату у Русији, али и у свим другим ратовима. Две уредбе усвојене 1919. године одредиле су уметничким групама да наступају на фронту одржавајући концерте, хумористичка матинеа, итд. Чувено доба возова који су били, истовремено, позоришне и концертне сцене, изложбени простори, итд, кружећи Русијом. Можда и најслободније време ове велике земље икада. С почетком мирног живота, ова пракса се трансформисала у покровитељство позоришта над Црвеном армијом. На пример, постала је почасна обавеза Бољшог театра да даје два бесплатна концерта годишње - на Дан Црвене армије и годишњицу Октобарске револуције. (успут, да подсетим: Оружане снаге РФ сада имају своје позориште које је изграђено у облику звезде петокраке и може се видети на панорамским снимцима), Поред концерата и наступа у својим срединама, где је такође требало подизати морал, уметници су са наступима одлазили и у прифронтовска коначишта, пољске логоре и друге врсте смештаја бораца који су привремено у резерви. Наравно, изненађења су била увек могућа, тако да се једном догодило да се, услед изненадне промене ситуације на фронту трупа чувеног Малог театра нашла у зони ратних дејстава! Одлучили су да не откажу турнеју и заправо су постали прва позоришна бригада и добили редни број један.
Од самог почетка Великог отаџбинског рата постало је јасно да је снага уметности од виталног значаја за јачање морала, отпорности и јединства људи. Најбољи гледалац - бранилац - био је достојан такве уметности која би говорила о тријумфу живота, истине и правде. Већ другог дана рата, 23. јуна 1941. године, синдикат уметничких радника одлучио је да организује креативне тимове у свим културним институцијама. На челу бригада биле су легенде позоришта и биоскопа: Алексеј Дикиј, Соломон Михоелс, главни директор позоришта Моссовет Јуриј Завадски. Већ првих дана рата одржани су први концерти - на реонским мобилизационим местима, где су у посебној атмосфери уметници испраћали оне који су ишли право на прву линију фронта. Само у Москви одржано је 450 концерата у којима је учествовало преко 700 извођача. Организација војног покровитељства над културним институцијама трајала је првих шест месеци рата. Свако позориште имало је посебно одељење одговорно за рад концертних група. Где год су се налазиле јединице Црвене армије и морнарице, уметници су делили са војницима све потешкоће фронталног живота. Концерти су одржавани на пољима и у шумама, у болницама и на аеродромима. Камион, чија је ''кутија'' постајала позорница на сат и по, постао је класична мобилна платформа. Понекад су чак и певали и свирали на крилима авиона. Гледаоци би често седели у полукругу на земљи. Све позоришне функције глумци су преузели сами - постављање сцене, шминкање, па чак и припрема сценографије. Захвални борци волели су разне жанрове - од политичких фељтона до пуноправних драмских представа. Џез је био веома популаран; за њега је био задужен Државни џез оркестар под управом Леонида Утјосова. Сатиричне скице у којима су учествовали Хитлер и његови послушници биле су веома популарне. На пример, „Двоструки дует савезника - генерала Антонескуа и барона фон Маннерхеима“ у извођењу лењинградских уметника А. А. Рагбија и А. М. Швеца и друге...
Међутим, теме у жанровима су се промениле кад су се трупе преселиле на Запад: тренутне преокупације агитације и пропаганде заменили су руски и совјетски класици - од Александра Островског до Д. Фурманова. Занимљиву белешку у својим мемоарима оставио је песник А. Сурков (аутор текста песме „Ватра пуцкета у малој пећи“), напомињући да је пре почетка рата расположење у ишчекивању лагане победе често преовладавао међу ауторима: „Сувише лако смо приказивали рат“. А сада, од 1942. године, писци су почели да се баве сложенијим материјалом, где се манифестовала сва озбиљност и бол ратног времена. Тако су се појавили Симоновљев ''Руски народ'' , Корнејчуков ''Фронт'' и Леоновљева ''Инвазија''. Ипак, слушаоци су увек желели нешто веселије: оперски уметници су певали арије, народне песме, романсе. Народне игре су биле веома популарне. Уметници су наступали у у било којим временским условима: и по врућини и по мразу; свеједно, они су се костимирали као да су усред Москве , излазили на сцену изграђену од дасака, или чак играли у земуницама. Покушавали су, а уз помоћ гледалаца и њихове маште, и успевали да створе бар неки привид позоришта, показујући велику домишљатост у изради преносиве и склопиве декорације.
У јулу 1941. године, Мали театар преузео је покровитељство над војном болницом у Марининој шуми. Групе су формиране од уметника из позоришта Вахтангов, а оне су током битке код Москве чак и да одиграју представу на само 500 метара од линије фронта. Циркус на Цветном булевару формирао је своје групе, међу чијим члановима су били врло необични уметници - животиње. Шеста фронтовска бригада позоришта Киров (Марински) прва је ушла у Лењинград након пробијања блокаде у јануару-фебруару 1943. Фронтовске групе уметника формиране су и далеко од фронта, широм земље - од Кујбишева до Магадана, наступајћи пред резервним и позадинским јединицама. Студенти позоришних универзитета, посебно ГИТИС-а , такође су стварали своје позоришне, фронтовске ансамбле. Чак ни евакуација није зауставила овај диван и тако неопходан посао - на пример, ансамбл џез хармоника под управом Е. Росенфелда, евакуисан у Ташкент, од 1942. године служио је Далеком источном фронту.
Када је дошло време за повратак из евакуације, крајем 1942-1943. заједно са концертним бригадама, позоришта су створила и сталне фронтовске огранке. У овом напору издвајало се фронтовско позориште Лењиновог комсомола „Искра“, чију су окосницу чинили глумци који су се септембра 1941. године придружили одредима народне градске милиције. Фронтовске дружине уметника ишле су свуда где је била војска: деловале су на Првом и Другом балтичком фронту, на Калињинском, , Волховском, на Првом и Другом белоруском фронту. И, наравно, сви су посебно памте представе оног победоносног маја 1945. године, када су рушевине заробљеног Берлина постале дуго очекивани пејзаж и праве кулисе за прославу победе. . О размерама обављеног посла сведоче бројке: организовано је око 4.000 фронтовских бригада (више од 700 у Москви и 500 у Лењинграду) са укупно 42.000 учесника. Број представа за поједине уметнике достигао је неколико стотина. Одиграно је преко 1,350,000 представа и концерата !!
Истовремено, чак и у таквим условима, покушавали су глумци, по навици струке, где год се то могло, да створе привид позоришта, користећи реквизите и показујући домишљатост у изради украса. Извукли су најбоље из онога што се имало. Завесу је заменио кабаница-шатор, на сцени је била ''кутија'' (посебан облик сцене) направљена од столица; у тако „луксузном“ амбијенту играле су се страсти из салона принцезе Бетси Тверске у сцени представе “ Ана Карењина". Није било времена за осмишљање посебног репертоара: у почетку су концерти организовани по принципу „групног наступа” који је сачињавао скуп најпопуларнијих сцена из представа, прошараних популарним песмама, плесовима, хуморескама. Тада су, на захтев публике, почели да доводе и комплетне представе. Овде су се манифестовали сценски дизајнерски таленти позоришног уметника А. Василиева, који је изумео лагане и брзо монтиране деоративно-сценографске елементе од оштећених авиона, користећи дуралуминијум и паное од платна с апликацијама. Кутије у којима су транспортовани реквизити, опрема и костими, такође су претваране у декорацију - тврђаве, мостове, бункере. Понекад је публика неколико пута заредом тражила исту представу, јер су за време извођења прве представе неки од њих одлазили на стражу, борбени задатак и друге врсте обавеза. Догађало се да се, у ванредним ситуацијама, глумци придруже ратним напорима тако што су мушкарци преносили муницију и другу опрему, а глумице би постајале помоћно медицинско особље. Бринуле су се о рањенима, храниле , умивале, па чак и имале времена за концерте у самим болничким шаторима. Неки детаљи из њихових сећања не могу се прочитати без потресних осећања: на стајалиштима болничког воза хармоникаш би одлазио страну композиције где су прозори купеа и почињао би да свира, тако да сви они који су покретни могу се примаћи прозорима и слушати, одноосно гледати уметника...а за то време, кроз ходник, док болесницима хармоникаш одвлачи пажњу, износе се мртви. Наравно, не треба подсећати и на то да су уметници врло често делили борачку судбину, нашавши се под кишом метака или бомби.
Позната уметница Нина Сазонова присетила се како су током једне од представа, када су она и пријатељица весело играле „Даме”, налетели фашистички бомбардери. Сви су залегли, а глумици је у глави била само једна мисао - како је она погодна мета у свом јаркоцрвеном костиму. Али, као што се често дешавало, у том тренутку присебни борци су покрили глумице шаторским крилима и спасили им живот. Други пут је иста глумица била заједно с ''гледаоцима'' неколико дана одсечена од главнине трупа, па се са њима скривала од нациста у шуми, све док се нису вратили на главни положај... А таквих случајева било је на стотине.
Интересантно је шта највише памте фронтовски уметници - то су светле, радознале и срећне очи њихових гледалаца, исте оне очи које су сваког дана гледале смрт и ужасе рата! Сигурно је да је морални ефектат таквих наступа био огроман. „Слушајте о нашим победама, треба да знате да је и култура њима допринела“ ; те речи одјекивале су на различитим фронтовима и у различито време. Није изненађујуће што уметницима често нису дозвољавали да одлазе добровољно на прву линију фронта, јер се сматрало да су и у позадини исто тако важни. Лидија Русланова, Леонид Утесов, Волф Месинг, уметници Малог театра и други - помогли су фронту донирајући свој новац за куповину тенкова, ловаца и друге опреме. Најпознатији позоришни и филмски глумци, музичари и композитори: Љубов Орлова, Леонид Утјосов, Лидија Русланова, композитори Тихон Хреников и Матвеј Блантер, балетске играчице Татјана Вечеслова и Константин Сергејев, оперски уметници Павел Преображенски и Андреев били су чланови фронтовских позоришта.
Тешко је преценити подвиг концертних бригада током рата и срчану снагу уметности, која је осветљавала пут и није дозвољавала да душе ратника буду савладане тамом и ужасима рата. Уметници су пратили совјетске трупе све од Москве до Берлина: свирали су и певали пре него што су их послали на фронт ; наступали су пре битака, које су за многе борце биле последња; у позориштима или домовима културе у ослобођеним градовима, обележавајући тако победнички тријумф совјетске војске и совјетске културе. Играли су до последњег момента на првој линији фронта, и онда када је сирена завијала или кад су меци почели да звижде. Играли су чак и за једног јединог војника . Како се присетио један од уметника позоришта Вахтангов, „на фронту смо се осећали као своји људи, а у Москви смо се осећали помало као гости“. Тако се уметност борила у једној формацији, раме уз раме, заједно са целим народом!
Вреди, овом приликом, сетити се чувене сцене из филма ''Битка за Москву'' када код Дубосекова, у борбени поредак 316. стрељачке дивизије Панфилова долази , ни мање ни више, хор Александров! Тамо се сусрећу с Рокосовским и предочавају му своју жељу да певају борцима у рововима. Рокосовски им то не дозвољава, али наређује да се прикупе пољски телефони и да они у слушалице певају ''Свети рат''. Знајући да је Озеров прошао рат, претпостављам да је ова епизода истинита, али ја у бројној литератури коју поседујем, нисам нашао на податак да ли је то још један од митова који су допринели победи или истина. Како су они стигли до предње линије, како се баш један Рокосовски нашао тамо, све су то дилеме и непознанице, али остаје чињеница да је та епизода више него ефектна са становишта теме којом сам се под овим насловом бавио.
|
) ; ратно-патриотски филмови су толико популарни, да маса песама из њих је усвојена као народна вредност, нико и не спомиње ауторе (што је за њих највећа част). ''Официри'', ''Тамна је ноћ'', ''Смугљанка'', ''Лете ждралови'', ''Десети десантни батаљон'', ''На пут'', итд, итд, одавно су већ народне, а кад у дворцу спортова или у било ком поводу крену те песме, људи сместа, спонтано устају као да је химна.
