Nekom rat - nekom brat...

• 17Ovo se svidja korisnicima: dac, goxin, theNedjeljko, danijell, Profica, amstel, LUDI, Skywhaler, natrix, miodrag, aleksmajstor, amaterSRB, ruso, voja64, Bane san, _Petar, Lobo
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

У овом топику бавићемо се, надам се успешно, осенченом страном ратова и окупација - пљачком и крађом. Почетни текст бави се пљачкама Трећег рајха, али нека то буде само почетак. Пљачкали су и Американци, и Руси, Французи...Најзначајнији артефакти Египта украдени су безочно и смештени у музеје Велике Британије, а тако је и са златом Индокине, Вијетнама, Камбоџе, Африке, итд, итд...
Драге колеге, надам се да ћемо бити продуктивни на овој теми, бар колико и споменути пљачкаши...

ВЕЛИКА ПЉАЧКА ТРЕЋЕГ РАЈХА
Неком рат – неком брат...


Добро је познато како је Трећи рајх замислио своју хиљадугодишњу владавину, но да подсетимо: најпе се без објаве рата нападне друга држава, затим је освоје оружане снаге, а потом на сцену ступа организација ТОТ , да експлоатише природна богатства окупиране земље. Међутим, нису само природна блага била на мети, већ и уметничке творевине, злато, накит, новац, акције од вредности у неутралним земљама, итд. Упоредо са систематском привредном пљачком текла је , испод жита , и пљачка уметничких дела и свега другог поменутог. У највећем обиму то је радила држава преко својих органа који су ишли иза фронта који је наступао. То су чинили и највиши руководиоци ове бастардне, злочиначке творевине, правећи личне колекције и гомилајући благо свих врста, као да ће живети вечно (или бар хиљаду година). Размере и безочност и ове, треће врсте пљачке у приватној режији уз помоћ државних ресурса биле су нечувене.

У овом топику бавићемо се, надам се, пљачком уметничког блага, чудним путевима скривања, преношења, нестанка и свим оним што подразумева нелегалне , пљачкашке операције за које су и њихови учесници били свесни да су нелегалне, па су се тако и понашали, скривајући на разне начине украдено благо. Многи артефакти су променили власника и место, а неки трајно нестали у ко зна чијим колекцијама широм Земљине кугле. Други део текста посвећен је крађи злата и регалија из разних музеја, као и упорним иследницима који су покушавали да том благу уђу у траг.

И ПАРЕ И ЖИВОТ...

Жртве индивидуалне пљачке били су првенствено Јевреји и особе које су прогањане као Јевреји од 1933. до 1945. године, како у Немачкој, тако и на свим окупираним територијама. Немци су измислили законски основ за пљачку и обавезали разне институције и органе да то спроведу. Према Лондонској повељи Међународног војног суда 1945. године овај процес је дефинисан као ’’злочин против човечности’’. Хитлерови разбојници су отели или украли преко 600.000 уметничких дела, од чега 200.000 у Немачкој и у Аустрији, 100.000 у западној Европи и 300.000 у источној Европи. Бројке су приближне. Намерно користим темин разбојник јер се у праву он дефинише као виђена особа приликом пљачке; дакле, разбојник није исто што и лопов јер је овај други НН док се не нађе и приведе правди. Године 1998. према Вашингтонском споразуму о потрази и враћању власницима украдених и отетих уметничких дела постављена су правила и стандарди за ту врсту делатности. Тако се и термин ’’украдена уметничка дела’’ која су припадала (и припадају!) људима прогоњеним од стране нациста, разликује од израза ’’трофејна уметност’’ који дефинише уметничке предмете које су окупатори илегално извезли током рата. На тај начин термин ’’украдена уметничка дела’’ превазилази временски оквир Другог светског рата. С правне тачке гледишта отуђење имовине под прогоном не значи само одузимање имовине већ и преузимање те имовине на основу прогона. Под украденим уметничким делима подразумевају се и дела која су прогоњени морали да продају да би преживели или нашли уточиште.

Није само пљачка уметничког блага та која је угрозила Јевреје у почетном периоду (знамо како се то наставило и завршило). Забрањиване су им професије, присилно су мењали посао, трпели су приватно пљачке (свако је могао да уђе у јеврејску кућу или радњу и узме шта му се допада). Наравно да је то до темеља уздрмало егзистенцију тих људи . Званичници јеврејског порекла отпуштани су с посла у складу са ’’Законом о враћању професионализма чиновника’’ од седмог априла 1933. године. Избацивање из надзорних одбора акционарских друштава је било норма. Због ’’Закона о атестирању адвокатуре’’ многе јеврејске канцеларије престале су с радом 30. септембра 1933. године. Ситуација се све више компликовала и постајала тежа јер је ’’Петим амандманом Закона о грађанима Рајха’’ из 1938. године коначно забрањен рад јеврејским адвокатима, а следећи амандмани су укинули право рада јеврејским лекарима и адвокатима за патентна права. На ред су следеће године дошли стоматолози, фармацеути и ветеринари. Према ’’Одредби о искључењу Јевреја из економског живота Немачке’’ Јеврејима је било забрањено да воде мала предузећа и продавнице. Координираном акцијом Финансијске управе, Организације за контролу девизног курса и Гестапоа, сва имовина Јевреја је пописана, подложна контроли, а затим и ограничењу располагања. Краће речено, Јевреји нису могли ни своју, приватну, својину да продају неком без дозволе надлежног органа. Под сумњом да извозе капитал, Јеврејима је забрањено и да користе банковне рачуне. Горња граница била је толико снижена да су евентуални емигранти, захваљујући Порезу за избеглице, делимично лишени своје имовине. За имовину стечену пре првог јануара 1933. године додељена је цена која је једва одговарала њиховој продајној вредности. Већ следеће године Јеврејима је било дозвољено да извезу највише десет рајхсмарака. Банкарски депозити би тако остали на рачунима и могли су се заменити само за страну валуту. Паралелно с тим, Јевреји су били оштећени коришћењем уобичајеног пореског кода: сви су били сврстани у највишу пореску класу, без обзира на зараду; неопорезиви износ и бенефиције за децу су поништени, а јеврејским заједницама такође је ускраћено признавање саобраћаја јавног новца.
Јасно је да су Немци све ово радили постепено, не из осећајности и милосрђа, већ због међународне реакције (до које им је у то време још стало).
Да би преживели, Јевреји су били приморани на аукцијску продају уметничких вредности. Раније познате збирке су тако нестале, мецене и добротвори су били под сталним притиском, а посебно значајна уметничка дела су отимана од власника. Треба се подсетити да су после Велике депресије из 1933. године антикварнице и аукције доживеле препород. Понуда је премашила потражњу. Познат је пример приватног права ’’губитка имовине продајом’’ када је познати колекционар, адвокат Исмар Литман из Бреслауа извршио самоубиство, а његова удовица је покушала да прода део колекције преко аукцијске куће Мак Перл у Берлину. Међутим, пре саме аукције Гестапо је запленио осамнаест слика због ’’типичне културне бољшевичке представе порнографске природе’’. Међу тим сликама су били чувени радови Ота Милера ’’Две голе полуфигуре’’ и ’’Дечак испред две девојке које стоје и једна седи’’. Остатак те аукције, познате касније као модел ’’јеврејске аукције’’, представљао је делић колекције.
После ’’аншлуса’’ Аустрије, 12. марта 1938. године, најпознатије збирке заплењене су у року од неколико дана. У ту сврху, у бечком Хофбургу (резиденција Хабсбурговаца ) направљено је специјално складише. Хитлер је сместа присвојио слике старих мајстора из колекције Луиса Ротшилда. Остатак је скандалозно и бескрупулозно подељен између државних повереника који су спровели ову акцију и музеја. Сам Ротишилд је ухапшен два дана касније. Пуштен је на слободу пошто је годину дана касније потписао пренос укупне имовине на Трећи рајх. До јесени је већ било пописано око 10.000 уметничких дела. За овако организовану пљачку Немци су нашли еуфемизам – ’’Губитак имовине државном трговином’’ и он је легализован ретроактивно (!) 26. априла 1938. године у ’’Правилнику о пријављивању јеврејске имовине’’. Неутралан, бирократски назив за ограничење права Јеврејима да располажу својом имовином и утврђивањем њене вредности. Међу немачким нацистима завладало је одушевљење оваквом политиком ’’аријевштине’’ па су закон проширили на целу територију Рајха. Чувени бечки уметници и колекционари Фриц Грунбаум, Егон Шиле и други, завршили су , заједно са својим породицама у логорима . После имовине одузет им је и живот.

Пљачка Јевреја настављена је и појачана после Кристалне ноћи у новембру 1938. године, када је ’’Јеврејски порез на имовину’’ проширен на укупну територију под контролом Рајха. Правна регулатива за ову пљачку заокружена је новембра 1941. године једанаестим анексом који је предвиђао аутоматско проглашење банкрота за оне Јевреје који су напустили земљу. Тиме је цинизам нацистичког разбојништва доведен до перфекције.

Шта се дешавало на окупираним територијама, оним које нису формално-правно биле део Трећег рајха? На удару су се нашли најпре чешки Судети, затим и цела Чехословачка, Пољска, Холандија, Белгија и Француска. Сви закони, претходно донесени у Немачкој и у Аустрији, преписани су за ове територије. Уласком у Француску основане су ’’Уметничке одбрамбене групе’’ као део Вермахта с истим ’’прикривеним’’ циљем. Ото Абец, дотадашњи високи дипломата Немачке у Паризу, активно се укључио у потрагу за благом, а рајхслајтер Алфред Росенберг је био задужен за организацију пријема, транспорта и депоновања у Немачкој. У име Гебелса, генерални директор Бетлинског музеја Ото Кумел саставио је тајни попис артефаката у три тома нагласивши да се та дела морају уништити као декадентна, с тим да се нека уметничка дела која су била у немачком власништву до петнаестога века пренесу кући, у Трећи рајх. Многи Јевреји су напустили Француску не стигавши да склоне своје благо. Према педантној документацији Кумела, до јула 1944. године од 203 уметничке збирке издвојена су и узета 21.903 предмета. Међу њима је било 5.281 слика и цртеж, 583 предмета мале пластике, 684 минијатуре на стаклу и емајлу, књиге, рукописи, теракота, медаље, намештај, текстил, рукотворине, порцулан и грнчарија, азијска уметност и 259 античких дела. Преко 5.000 предмета потиче из збирки породица Ротшилд , 2.697 из збирке Давида Вејла, 1.202 из колекције Алфонса Канеса , 989 из збирке Левија и 302 из власништва Георга Вилденштајна.

После окупације Холандије и тамо је почело одузимање јеврејске имовине. Метод је промењен у односу на Француску и Аустрију, па је примењена ’’легална’’ трансакција. Познат је пример амстердамског антиквара Жака Годстикера који је покушао да побегне у Шкотску, али је умро на путу. Геринг је први стигао до те колекције у којој су се налазила дела Луке Кранаха, Гога, Гоје, Рембранта, Рубенса , Тицијана и Веласкеза. Реч је о таквим вредностима каквим мало који музеј данас може да се похвали. Директор галерије који је остао жив био је приморан да прихвати продајну цену од два милиона гулдена. Геринг је у Немачку пребацио 780 слика, а остале су продате немачком банкару Алојзу Мидлу. Он је део збирке пренео у Швајцарску и у Шпанију.

СУДБИНА ПОКРАДЕНОГ ЗЛАТА

Упоредо са систематском пљачком уметничких вредности, Немци су обавили и много значајнију и вреднију пљачку – отимачину златних резерви поробљених земаља. Многе нису стигле да их сакрију на сигурно место (територије које нису у рату), па су , бар привремено, остале без злата. Немци су, као и сви други, одлично знали шта значи златна подлога и на много начина су успевали да ’’оперу’’ драгоцености преко трећих земаља, претварајући их у робу, нафту, опрему, храну, итд. О њиховој довитљивости која је почела још пре званичног Хитлеровог доласка на власт упечатљиво говори књига ’’Тко је финанцирао Хитлера’’ Џемса и Сузане Пул. Код нас ју је објавио још 1981. године ’’Глобус’’ Загреб. Победничке силе су знале колико је то важно питање и оно је покренуто иза затворених врата приликом разговора о Атланској повељи, а затим дефинисано у споразумима из Техерана и Јалте. Овде ћемо се бавити америчким напорима да пронађу покрадено злато. Колико год истраживали, увек наиђемо на Валтера Вилхема Адолфа Хорна, човека невероватне биографије, који заслужује посебну тему. Рођени Немац, студирао је историју уметности на Хајделбергу и у Берлину, а докторирао је 1934. у Хамбургу. На време је побегао из Немачке, а после бурног обавештајног рада на проналажењу бројних регалија (круне Карла Великог, Лонгиновог копља, драгуља Светог римског царства, итд, итд), каријеру првог историчара уметности наставио је после рата на Универзитету Калифорнија. Пре тога је, као држављанин САД од 1943. године, одуставши од имена Адолф, због очигледне асоцијације, приступио војсци код које је 1946. године добио потврђени чин капетана.

Вратимо се злату, том металу ’’који не смрди’’ и ког је релативно лако продати, за разлику од историјски признатих регалија којима евентуални купац није могао да се хвали, а ни Немци, који су их сакупљали из окултно-мистичних разлога , то нису могли. Легенда каже да су нацисти у воде језера Толиц у Алпима бацили злато у вредности од пет до шест милијарди долара. Она је делом била заснована на чињеници да су четдесетих година нацисти језеро користили као полигон за морнаричке тестове, а околне планине су биле предвиђене као резервни штабови високих официра приликом неповољних ситуација на ратишту. Истина је да су 1959. године истраживачи пронашли 700 милиона британских фунти (!) које су планиране за саботажу британске економије, о чему је снимљен изванредан играни филм ’’Фалсификатор’’, али и бројни документарни филмови. Да је то злато бачено у дотично језеро, логистика његовог проналажења и вађења, без обзира на савремену технологију, била би веома тешка, с обзиром на конфигурацију обала и дна. Најмање пет ронилаца је страдало у том покушају. Бројне експедиције нису нашле уверљиве доказе о том злату. Нацистичко злато (раубголд – украдено злато) је делимично пребачено у иностране банке. То злато је настало конвертовањем поменутих драгоцености опљачканих широм Европе. Злато је у самој Немачкој било у више разних спремишта и , наравно, изванредно обезбеђено. Таква дисперзија је олакшавала обезбеђење , транспорт и укупну логистику тих резерви. Пребацивање злата у друге , неутралне земље, ишло је преко приватних лица и било је веома отежано из много разлога. Можда и највећи јесте био тај што су такве трансакције у Хитлеровим очима изгледале као неповерење у Трећи рајх, а тада се за много мање ствари губила глава. Иако сви, углавном, упиру прсте на швајцарске банке, тачни идентитети учесника у овим пословима остају нејасни до данас. Званично, у европским банкарским институцијама немачко злато, лагеровано пре рата као нормални поступак свих држава, престало је то да буде 1945. године да би се из њега намиривале репарације. Тако се круг окренуо.

Злато у рудницима соли Меркерс

Валтер Функ, Хитлеров најдуговечнији министар, предводио је економију али и Рајхсбанку. Он је био драгоцена спона између индустрије, привреде и војске, а као талентован бирократа, стално је убрзавао процесе наоружавања, празнећи касу...коју је требало стално допуњавати. Нацистичка економија, у потпуности посвећена наоружавању и општој милитаризацији, није могла да поднесе исцрпљивање средстава за набавку страних машина и делова, економску шпијунажу и набавке драгоцених сировина. Крајем тридесетих година девизне резерве биле су неодрживо ниске. Проглашењем мораторијума на ратне репарације у Лозани, 1932. године (на који су САД сместа пристале доводећи тако у веома тежак положај своје савезнике који су рачунали с тим приливом), Немачка се опоравља и већ до 1939. године исплаћује своје дугове и почиње да се бави разменом добара, уместо куповином, чиме је прикривала тренд повећања девизних резерви које су настале већ спомињаном пљачком анектираних или окупраних држава. Верује се да су златне резерве пљачком Аустрије, Чехословачке и Пољске повећане за 71 милион тадашњих УС долара (1,3 по садашњем курсу. Да би прикрила тај пораст, Немачка је потценила за 40 милиона долара службене резерве у односу на прилично тачну процену централне банке Енглеске. Током рата да пљачка је достигла колосалне размере. Трећи рајх је запленио око 550 милиона долара у злату од страних влада, укључујући 223 милиона долара Белгије и 193 милиона долара Холандије. Напомена: ове бројке не укључују злато и друге драгоцености опљачкане од грађана, о којима је већ писано на почетку текста. Укупна вредност је на тај начин остала неизвесна до данас јер , за разлику од државних резерви окупираних земаља, само су Нацисти имали увид у то колико су опљачкали од грађана.

Напредујући северним краком поред Франкфурта, америчка Трећа армија зашла је у будућу совјетску зону и заузела западни врх Тирингије. Ујутру, шестог априла 1945. године, пошто је два дана раније 90. пешадијска дивизија заузела Меркерс, неколико километара унутар граница Тирингије два војна полицајца, током рутинског патролирања зауставили су две жене на путу испред града. Обе су биле расељена лица из Француске, а кренуле су да нађу лекара. Пошто су их отпратили, у повратку су пронашли улаз у рудник соли у Меркрсу, јер су им те две избеглице управо говориле о томе да су ту Немци складиштили злато. Полицајцима у јединици нико није веровао. Међутим, начелник штаба и официр Г-5 су били заинтересовани да то истраже. Причу је подржао и британски наредник који је као ратни заробљеник радио на утовару злата. После провере помоћника директора Националне галерије у Берлину, клупко је почело да се одмотава. Следећег јутра, у недељу седмог априла, док је пуковник Бернард Бернштајн, заменик начелника финансијског огранка Г-5 читао извештај, инижињерци 90. пешадијске дивизије пробушили су рупу у зиду свода.

На другој страни открили су собу ширине 23 метра и дужине 46 метара! Пронашли су 3.682 џака и кутије с немачком важећом валутом, 80 џакова стране валуте, 8.307 златних полуга, 3.326 врећа златника, 63 вреће сребра, једну кесу платинастих полуга, осам врећа златног прстења и 207 врећа и контејнера с уметничким делима! Већ поподне из САД полетео је специјални представник с упутствима Ајзенхауера, да би у понедељак поподне стигао у штаб Треће армије генерала Патона. У међувремену стигло је и наређење да провери има ли још таквих тајних просторија и да надгледа премештај драгоцености. Зашто се толико журило? Према договору Велике тројке, тај део припадао је Совјетима ради даљих окупационих обавеза после капитулације Немачке. Бернштајн и Барет су испред носа украли Совјетима благо које су Немци сакупљали годинама и сместили су га у зграду Рајхсбанке у Франкфурту.. Наравно, нису ни Совјети били наивни, па се спор око тог злата водио на највишем врху и завршио , колико ми је познато, компензационим пословима.

Многи су покушали да се домогну свог опљачканог богатства. Светски јеврејски конгрес тужио је швајцарске банке, без успеха. Тренутно боравиште ’’нацистичког’’ злата (боље речено, туђе, опљачкане имовине) било је предмет више књига, зеорија завере и грађанских тужби покренутих у јануару 2000. године у Калифорнији против Ватиканске банке, Фрањевачког реда и других оптужених. Све су тужбе одбачене. Логично место за сакривање нацистичког плена била је Швајцарска народна банка, највећи центар за дистрибуцију злата у Европи пре рата. Током самог рата у њу се слило 440 милиона долара (осам милијарди долара по курсу од прошле године) у злату из нацистичких извора. Процењује се да је у тој маси 316 милиона долара (5, 8 милијарди садашњих долара) било из плена.

Каква је била стварна улога Ватикана, једине државе засноване на религиозном поретку и најмање на свету, у овој невероватној причи? Дана 21. октобра 1946. године Влада САД примила је строго поверљиви извештај од агента америчког трезора Емерсона Бигелова, познат као ’’Бигелов извештај’’. У извештају је утврђено да постоје поуздане информације од стране Канцеларије за стратешке службе и обавештајних структура америчке војске о злату Ватикана. Извештај је ослобођен ознаке ’’строго поверљиво’’ 31. децембра 1996. године и у њему се наводи да је 1945. године Ватикан запленио 350 милиона швајцарских франака (око једне и по милијарде долара по данашњем курсу) у нацистичком злату ’’на чување’’, од чега су британске власти заплениле у вредности 150 милиона швајцарских франака на аустријско-швајцарској граници. У извештају је такође наведено да је тачно стање злата заведено на једном од банковних рачуна Швајцарске у Ватикану (!). Обавештајни извештаји који су поткрепили тај извештај сугеришу да је више од 200 милиона швајцарских франака (већином у златницима) пребачено у Ватикан или у Институт за верска дела (познат и као Ватиканска банка), уз помоћ ватиканских свештеника и фрањевачког реда (истих оних који су организовали пребацивање нациста у сигурност Јужне Америке). Наравно, такве тврдње Ватикан је одбацио кроз извештај Жоакина Наваро Валса, представника папе.

Помало заборављена Португалија такође има значајну улогу у овом путу прикривања злата јер је био неутралан и последња станица из Европе према Америци. Она је био и легло обавештајаца, емиграната, али и берза за пласирање драгоценог волфрама који је продаван свим зараћеним странама, као важна компонента муниције за противоклопну борбу. Немачка индустрија наоружања готово у потпуности је зависила од залиха из Португалије. Међутим, Португалија је била и други највећи прималац нацистичког злата, после Швајцарске! У почетку је трговина између нациста и Португалије била у чврстој валути, али је 1941. године Централна банка Португалије утврдила је да је велики део тог валутног новца био фалсификован, па је португалски лидер Антонио де Оливеира Салазар захтевао сва даља плаћања у злату. Ни то није све. Године 2000. Џонатан Дијаз, француски возач аутобуса, пронашао је на међународној железничког станици Цанфранц у Шпанији (на граници с Француском, испод Пиринеја, место звано ’’Казабланка Пиринеја’’) документа која сведоче од томе да је 78 тона злата прошло кроз ову станицу. Процењује се да је скоро 91 тона нацистичког злата била ’’опрана’’ преко швајцарских банака, при чему је само 3,6 тона враћено Немцима на крају рата. Наш народ има лепу изреку која каже – неком рат – неком брат, а ова прича је најбољи пример за то.

ПС
Није заборављена ни чувена Ћилибарска соба, најатрактивнији плен нациста, но она заслужује посебну причу. Надам се да ће се неко од форумаша и томе посветити у наставку теме.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sirius ::. То су чинили и највиши руководиоци ове бастардне, злочиначке творевине, правећи личне колекције и гомилајући благо свих врста, као да ће живети вечно (или бар хиљаду година).
Sta znaci boldovana rec?
Dobar tekst

• 5Ovo se svidja korisnicima: goxin, amstel, amaterSRB, voja64, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

virked ::Sirius ::. То су чинили и највиши руководиоци ове бастардне, злочиначке творевине, правећи личне колекције и гомилајући благо свих врста, као да ће живети вечно (или бар хиљаду година).
Sta znaci boldovana rec?
Dobar tekst

Хвала! Придев бастардан се у штампарству, али и у уметности, социологији, историји, итд, користи када треба да се опише нешто што је вештачки створено, накалемљено, неприродно . Штампари то зову ''копиле'', а то и значи. Порекло речи је неистражено, својатају је и Енглези и Немци. Дакле, нацистичка творевина је копиласта творевина, направљена на немогућем споју различитих идеологија и метода. Незаконита, вештачка.

• 6Ovo se svidja korisnicima: Sirius, miodrag, amaterSRB, theNedjeljko, voja64, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sirius :: ...Порекло речи је неистражено, својатају је и Енглези и Немци...

У клугеовом речнику (Kluge,Etymologisches Wörterbuch der deutschen Sprache),алфа и омега немачког језика, пише да реч бастард потиче из старофранцуског језика- fille de bast,fille dã bast(девојка за пуњење,сл.превод)
Кажу историчари и етимолози,да се ова реч у средњем веку користила за децу,чији су очеви били феудалци,месни господари,а мајке обичне жене из народа.деца која нису из брака.
А немци кажу и "der Ban­kert",дете,које је "направљено на кревету собарице"(das auf der Schlafbank der Magd gezeugte Kind).Ова реч је настала од речи "banchart" из средњевисоког немачког.

А Французи тврде,да се "баст" и "бансту" помињу у старо фризијском и старо саксонском тј.на обалама сев.мора. На старо-фризијском "баст" значи „брачна заједница“, а бансту је на ст.саксонском и значи „брак са другом женом нижег слоја“.

Ко ће га знати.Свака страна тера на своју воденицу.

• 8Ovo se svidja korisnicima: amstel, amaterSRB, Profica, theNedjeljko, aleksmajstor, ruso, voja64, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Хвала за изванредну допуну. Иначе, суштина је иста - нешто неприродно, наметнуто.

Да без нас ништа не може да прође, ево једног краћег текста, али драгоценог. Може се и много више писати о томе, али суштина јесте да ово припада реду пљачки које сам већ описивао.

СЕДЕФАСТА ИКОНА
Нису Немци ни нас заборавили. Њихов ''културни клуб'' (о њему сам писао на теми ''шта је радио у рату радио) добро је знао шта је у овој држави вредно, па је нешто од тога бомбардовао (Народну библиотеку), а нешто покрао.
У кући Петра Првог Карађорђевића у Тополи чува се икона Тајне вечере, урађена од чистог седефа. Она је ручни рад чувене радионице Салса у Источном Витлејему, а урађена је, наравно, по угледу на Да Винчијеву слику која се налази на зиду трпезарије црвкве Свете Марије дела Грације у Милану. Она је свадбени поклон јерусалимског патријарха Дамјана, а уручена је краљу Александру и краљици Марији у Белом двору, 16. октобра 1924. године.
Приликом сахране краља Александра Херман Геринг који је положио венац с написом ''Нашем највећем непријатељу - немачки Рајх'', одмах је уочио то фасцинантно дело. Одмах после окупације Београда, трећег маја 1941. године елитна немачка јединица одмах је пристигла да би опљачкала то ремек дело. Франц Нојхаузен (овлашћени заступник за југоисток Европе, боље речено - главни координатор систематског исисавања привредних богатстава и пљачке приватних лица) могао је да обрадује свог газду. Икона је сместа транспортована у Герингов замак у Немачкој. Тамо је била све до 1947. године.
Мајор ОЗН Радојица Ивановић добио је од Крцуна налог да, како зна, икону врати у земљу. ТО је уадио Слободан Крстић Уча, један од учесника акције хватања Драже Михајиловића. Хроничари (а можда и урбана легенда) кажу да је Тито наредио да се икона однесе у Ужичку 15, али то је спречио Ранковић рекавши да је она део историје српског народа.
Наравно, поред ове , најатрактивније пљачке , систематски су, као и свуда у Европи , пљачкани и Јевреји, али и Срби.

Посебан пост треба посветити и судбини и деловању Ериха Шломовића, Надам се да ће неко од колега бити заинтересован да обради ову тезу.

• 7Ovo se svidja korisnicima: Sirius, amaterSRB, Profica, theNedjeljko, aleksmajstor, voja64, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Нема на чему.

Sirius ::..Посебан пост треба посветити и судбини и деловању Ериха Шломовића, Надам се да ће неко од колега бити заинтересован да обради ову тезу...

Укратко о животу и збирци Ериха Шломовића.

Ерих Шломовић био је колекционар и трговац уметниничким предметима, кога су нацисти убили највероватније око 1943 у околини Београда. Иза себе оставио је највећу збирку импресиониста и постимпресиониста на Балкану, која је још увек предмет неразумевања, расправа, а и судских процеса.
Након немачког бомбардовања Београда 6. априла 1941. избегао је са породица Шломовић у централну Србију у село Бачина код Варварина. Са собом је понео целокупну збирка спаковану у неколико сандука и сместио је у једну приватну кућу у селу Бачина.

Крајем Другог светског рата, његова мајка Роза Шломовић, страхоте рата и велику породичну трагедију преживела у селу Бачина, сећајући се последњих речи свога сина: „Чувај наше ствари”… уз посредовање др Ивана Рибара 1949 , вредну уметничку колекцију наменила Београду и Србији.

А другу збирку коју је Шломовић склонио у сефове банке Сосијете Женерал банке, доспела на светлост дана када је 1980. након отворања сефова у којима је 40 година чувано 140 слика, цртежа, графика Сезана, Дега, Реноара. Тада је требало да буде одржана јавна аукција, али је по налогу суда она отказана.
Наиме, огласила се и тадашња СФРЈ, полажући право на збирку а с обзиром на то да је Шломовић био југословенски држављанин. Наследници Воларда и Шломовића водили су парницу до 2006. када је донесена пресуда у корист обе стране. Већину радова, добили су Волардови наследници, а Шломовићима су припали само они радови и књиге који су били њима посвећени.

[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

На овој страници има више података.

• 7Ovo se svidja korisnicima: Sirius, amaterSRB, Profica, theNedjeljko, aleksmajstor, voja64, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uloguj se preko Facebooka da bi video sliku:

Sirius ::
Није заборављена ни чувена Ћилибарска соба, најатрактивнији плен нациста, но она заслужује посебну причу. Надам се да ће се неко од форумаша и томе посветити у наставку теме.

Хајде да кажемо неку реч о "соби",која и даље плени тајанственошћу

Два века је Царско село било летња резиденција руских царева. Један од драгуља „села“ је и Катаринин дворац, у коме се чува реплика „осмог чуда света“ — Ћилибарске собе, највећег изгубљеног уметничког дела на свету.



Највећи плен ког су се докопали нацисти,била је руска Ћилибарска соба, коју неки сматрају „осмим светским чудом”. Док су нацисти улазили у Царско село, где се налазила Ћилибарска соба, кустоси су одлучили да прелепе тапете преко ћилибарских панела и тако преваре узурпаторе.
Међутим, нацисти су тачно знали шта траже. У добро испланираној операцији, за само тридесет шест сати они су је раставили, спаковали у двадесет шест дрвених сандука и транспортовали у Кенигсберг. Под будним оком немачког конзерватора, украдене плоче су састављене и изложене у тамошњем замку.


Настанак

Изградња Ћилибарске собе започета је 1701. године, за време владавине пруског краља Фридриха Првог, и трајала је пуних десет година. Соба се налазила у оквиру краљевске палате у Пруској све до 1717. године, када је Фридрих Вилхелм Први поклања Петру Великом у залог пруско-руског савезништва у рату против Швеђана. Ћилибарска соба је растављена, спакована и пресељена у Санкт Петербург. По доласку у Русију, она је два пута реновирана, а њена површина повећана.

На цени због дивне боје, ћилибар сам по себи није толико вредан.
То је фосилна смола настала од праисторијског дрвећа, старог између тридесет и педесет милиона година. Међутим, у рукама вештих занатлија та фосилна смола може да се претвори у јединствено благо, какво су биле плоче којима је обложена позната Ћилибарска соба. За израду те собе утрошено је невероватних шест тона ћилибара.



Ћилибарска соба је највећим делом и направљена од ћилибара који потиче из кенигсбершких рудника. Кенигсберг је био град у Пруској и вековима се налазио на граници између две велике културе: немачке, на југозападу, и руске, на североистоку. Више од триста година тај град је центар ћилибарске индустрије. После Другог светског рата, припао је Совјетима, који су му променили име у Калињинград, како се и данас зове. Директор музеја је био велики заљубљеник у ћилибар. Он је проучавао историју ћилибарских плоча и осталих елемената. Како се ближио крај рата, добио је наређење да собу поново растави и склони.
Да би та чудесна барокна соба од ћилибара била направљена, ангажовано је на хиљаде рудара и на стотине занатлија.

Оригинална Ћилибарска соба, коју су нацисти однели, толико је значила руском народу да су се двадесет четири године посветили изради њене копије. Реконструкција је почела 1979. године и рађена је према фотографијама оригиналне собе. Јавности је представљена 2003. године у Царском селу поводом тристоте годишњице Санкт Петербурга.

Панели од ћилибара обложени су драгим камењем и златом, а на појединим местима уграђене су слике, мозаици и минијатурне скулптуре. Тешко је и замислити колико рада, зноја и маште је било уложено у стварање тог јединственог уметничког дела.

Крај рата и нестанак блага

Ћилибарска соба је поново спакована у двадесет шест кутија и према неким изворима пренета у подрум тврђаве, спремна за даљу евакуацију. Град је бомбардовало Британско ратно ваздухопловство и том приликом је уништен и музеј. Шта се даље десило са Ћилибарском собом ‒ дуго је предмет расправе.

Једни верују да је свих двадесет шест кутија уништено приликом бомбардовања. Други кажу да је благо преживело бомбардовање, али не и ватре које су подметале совјетске трупе. Трећи тврде да се налази у напуштеним рудницима Пољске, четврти да благо лежи на дну Балтичког мора… Не постоји сагласност чак ни поводом године када је Ћилибарска соба нестала – да ли је то било крајем 1944. или почетком 1945.

Многи историчари, али и ловци на благо, покушали су да реше ту мистерију. Било је веома тешко замислити да више тона ћилибара може тек тако да нестане. Сматра се да је Ћилибарска соба највеће изгубљено уметничко дело на свету. Зато ће се потрага за њом наставити све док тајна оригиналне Ћилибарске собе не буде најзад решена.

• 7Ovo se svidja korisnicima: Profica, theNedjeljko, aleksmajstor, amstel, amaterSRB, voja64, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Да начнемо мало причу и о нашој несрећи.

Државној пљачки наше земље (посебно Србије) највише су били изложени Источна Србија и подручје Косова. Бор, Мајданпек, Зајечар, Костолац...То су само нека од места одакле су Немци ''испумпавали'' природна богатства. Независно од тога што су сва та предузећа била у приватном власништву, Немци су све то сматрали ратним пленом и немилице их експлоатисали. Прича је мало дужа, но треба напоменути да су они већ од 1933. године (систематично, како већ знају) ''испитивали тржиште'', односно долазили до информација ко је акционар, у ком обиму, где је осигуран, итд, па су и код окупирања о томе водили рачуна. Ништа није смело да страда ни од наше ни од њихове руке, а да је могло да помогне ратној машини која је гутала превише.

Принудна експлоатација радне снаге била је саставни део планова Немачке на Балкану. Рат је за њих било изванредно предузеће, па су у обнови рада драгоцених капацитета у Бору, Мајданпеку, Прахову, Тимочком басену, ангажовали и своја акционарска друштва (видети филм ''Шиндлерова листа''). Пошто су сви радници пред сам рат мобилисани (а затим и допали или заробљеништва или отишли у покрет отпора), Немци су из свих могућих реона (па чак и из Словеније) довлачили радну снагу. Нека је била логорашка, а нека је била принудна, али плаћена. Кроз радне и концентрационе логоре прошло је преко 100.000 љуеи из Југославије, Грчке, Чехословачке, Пољске, СССР, Мађарске, Румуније, Италије, Холандије и Француске. Све то је темељно ''потковано'' разним законским прописима и уредбама које су своју ''ревизију'' добиле тек на Нирнбершком процесу и проглашене правно ништавим.

После пада Француске, шеф немачке војне управе именовао је у париској дирекцији борског рудника свог администратора, др Кинца, а затим је постављен и главни повереник , незаобилазни Франц Нојхаузен. Немци су на тај начин имали потпун увид у стање наших капацитета, посебно Бора, и то пре почетка рата. Парадоксално је да је у периоду од децембра 1940. па до марта 1941. неометано текла испорука бакра Немцима, а њихове испоруке наоружања и опреме једнострано су обустављене. То ником из краљевог окружења није ништа говорило!

Идејни творац и руководилац ове организације , Фриц Тот, био је и сам лично ангажован око важних пројеката у Источној Србији, посебно око ђердапске хидроелектране (!). После Тотове погибије у авионској несрећи, осмог фебруара 1942. године, на чело организације дошао је Алберт Шпер. Он је организацију унапредио, променивши унутрашњу организацију како би се лакше прилагодио различитим стањима на окупираним територијама. Формирао је ајнзацгрупе које су биле главни ослонац и немилосрдни реализатор (егзекутор) свих планова.

Према расположивим подацима у Бору и на ширем подручју постојали су следећи логори: Врун (за принудне раднике, обични логори и локор КЗ за политичке затворенике). Принудни логор у близини рудничке јаме, Берлин (логор мађарских Јевреја), Дрезден (централни лого за пријем организације Тот и болница), Инсбрук, Вин (Беч) у Брестовачкој бањи, Минхен, Форалберг, Грац, Брегенц, Бајерн, Франкен, Тирол, Вестфален, Лазмица, Захен, Хајденау, Клагенфурт, Жагубица, Тршка црква, Холштајн, Монтафон, Крепољин (логор за снабдевање), Мекелсбург, Хесен, Тиринген, Горњак (само за органе Тот), Рајнланд, Виртенберг, Померанија 1 и 2, Петровац на Млави, Костолац и Храстовача.

Током рата Немци су, преко Српске државне страже, имали потпуну и неометану сарадњу са квислиншком владом Недића која се старала о формално-правној логистици на терену, али и давала обезбеђење мање важних објеката, стално обебеђење дуж пруга и фортификацијских објеката, али је учествовала и у ликвидацији неких група затвореника.

Има тога још...

• 2Ovo se svidja korisnicima: voja64, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Окупатор је дошао да пљачка.То му је и намера.Међутим,шта је са онима,који место борбе,се лате профитерства тј. пљачке?

• 5Ovo se svidja korisnicima: Lieutenant, stug, amstel, voja64, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

amstel ::Окупатор је дошао да пљачка.То му је и намера.Међутим,шта је са онима,који место борбе,се лате профитерства тј. пљачке?


Такви се у ратном праву стављају пред зид. Мислим да је ранг команданта пука већ довољан за такву одлуку. Погледаћу међународно ратно право. Ако за профитере и могу да нађу мрву самилости, за мародере нема ни те мрве.

ПС
Када је био земљотрес у Бањалуци, уведено је на том подручју ратно стање. Кога је милиција затекла у разбијеном излогу или у туђој кући, стрељала је на лицу места. И то није урбана легенда, но свакако остаје тај детаљ да се размотри.
Иначе, као што видиш, и за ратну пљачку стигне рачун - побеђенима, наравно. Немци су морали у оба светска рата да отплате све репарације, с тим што су у Лозани 1932. прогласили морторијум на плаћање репарација и нису их више плаћали. Ко добио - добио. Интересантно је да су на такву одлуку први пристали Американци и тако додатно укопали Британце, Французе, Холанђане, Белгијанце, који су озбиљно рачунали с тим новцем. Е, онда су Амери кренули са својим кредитима. Е, та врста пљачке је била легална и на њој су , добрим делом, САД установиле своју премоћ. Мало им је било што су економска сила, морали су и да гурну још више у дугове своје савезнике. Они су најбољи пример за наслов ове теме.