offline
- amstel
- Legendarni građanin
- Pridružio: 13 Maj 2012
- Poruke: 2564
- Gde živiš: Hiljadu milja od topolivnice
|
За разлику од гардиста у строју који на овим церемонијама носе полуаутоматске пушке, они су „наоружани” дувачким инструментима. Одевени су у препознатљиве плаве гардијске униформе јер су важан део ове елитне јединице. Реч је о Репрезентативном оркестру Гарде Војске Србије.
Наступи овог састава приликом државничких посета захтевају велику концентрацију, грешке не сме бити. – Уједно добри музичари и војници настављају традицију дугу безмало два века.
Они су неизоставни део сваког дочека страних државника уз највише војне почасти, церемоније која почиње извођењем химне земље госта и Србије, после чега следи предаја рапорта. Након тога државници уз препознатљиву мелодију корачнице обилазе почасни строј Гарде и поздрављају српску заставу.
Основани су 1831. године у Крагујевцу, тадашњој престоници Србије, и звали су се Књажевско–сербска банда, на чијем челу је био Јосиф Шлезингер (1794–1870). Овај оркестар наступао је на дочецима кнеза Милоша Обреновића, приликом државних и црквених празника, на баловима, војним парадама...
Београд постаје главни град 1841. године и у њему „војна банда”, како су звали оркестар, наставља рад. За време Шлезингеровог службовања 10. јануара 1845. године усвојен је војни закон „Устроеније гарнизоног војинства”, који је дефинисао да оркестар има 50 чланова и регулисао статус војних музичара.
Тај дан се данас обележава као дан Музичке службе Војске Србије, а њу осим Репрезентативног оркестра Гарде, који ове године обележава 190 година постојања, чине Уметнички ансамбл Министарства одбране „Станислав Бинички” и Војни оркестар Ниш.
Управо је Станислав Бинички (1872–1942) најзначајнија личност у историји српске војне музике. „Војна банда” је делила судбину Србије и њене војске у тешким и добрим временима. Оркестар је временом преименован у Музику Краљеве гарде, његови чланови прошли су кроз Први светски рат, албанску голготу, страдајући и поново се уздижући.
У Краљевини СХС бележи се успон војне музике – било је чак 27 војних оркестара, међу њима наравно и гардијски. У Другом светском рату, у партизанским јединицама, деловао је већи број малих народних и забавних оркестара. Одмах по ослобођењу земље 1945. године формиран је Војни оркестар Гарде, који је 1973. године преименован у Рeпрезентативни оркестар Гарде, како се зове и данас.
– Наши чланови морају бити добри музичари и добри војници. Реч је о старешинама, официрима који су завршили Факултет музичке уметности и подофицирима који су завршили средњу музичку школу – објашњава потпуковник Ђуров.
Он је, иначе, завршио Средњу војну музичку школу, која је постојала до 1994. године и била је намењена школовању чланова војних оркестара. Касније уз рад у оркестру завршио је и ФМУ, одсек дириговања.
Данас се у овај оркестар долази путем јавног конкурса, после музичког образовања у цивилним школама, а предуслов је да кандидати добровољно одслуже војни рок.
Тренутно су на стажирању у оркестру три даме и оне ће, ако успешно заврше Курс за резервне официре, имати шансу да постану прве жене чланови оркестра у његовој историји. Осим што свирају, ови музичари обављају и уобичајене војничке дужности – дежурства у касарни, одласци на гађање. Као они који по природи ствари имају мирну руку и концентрацију, добри су стрелци.
– Наш основни задатак је давање почасти приликом државничких посета и јавност нас препознаје по томе, али учествујемо у разним војним свечаностима, полагању венаца, почастима, дефилеима у Београду и другим градовима и концертним делатностима – каже потпуковник Ђуров.
Свирање у ходу на променадним дефилеима, попут оних који се редовно организују у престоничкој Улици кнеза Михаила, захтева посебну концентрацију, треба одсвирати како треба и истовремено држати правилно растојање између чланова оркестра. А било је и тежих физичких напора, као што је успон на Кајмакчалан, уз савршен изглед и наступ код споменика, који се за Гарду подразумевају.
Најделикатнији задатак су свакако државничке посете. Све мора бити савршено изведено. Тако да је свако извођење химни и корачнице „Марш народних хероја”, што траје неколико минута, заправо професионално искушење за чланове овог оркестра.
– Немамо право на грешку – изричит је потпуковник Ђуров.
А да би се све извело како треба, претходе детаљне припреме за конкретни задатак. Када је реч о химни, амбасада државе из које долази високи гост доставља нотни материјал, прилагођен за дувачки оркестар. Ако је у питању земља чије делегације ретко или први пут долазе у Србију, на диригенту је да у оквиру припрема одсвира химну на клавиру, а затим следи увежбавање оркестра.
– По доласку на место дочека, или друге свечаности, ако постоје услови може се обавити и тонска проба. Излазимо на место извођења, „утеже” се строј, уштимава оркестар, дају се последње сугестије – објашњава потпуковник Ђуров.
Када нису на таквим задацима, чланови гардијског оркестра изводе индивидуалне и колективне припреме, проучавају се и припремају концертни програми који у њиховом случају могу бити дела из класичне филмске музичке литературе и дела из домаће културне баштине.
– Нажалост, српски композитори су током последње три деценије веома мало компоновали музику за саставе као што је наш – констатује наш саговорник.
Али, зато је један члан овог оркестра направио искорак у том правцу. Заставник прве класе Радослав Спасић написао је песму „Војник” за дувачки оркестар и дечји хор, али се и посветио истраживању историје војне музике у Србији.
Нототека као историјско благо
Оркестар постоји безмало два века, тако да има и архиву од историјског значаја. У њиховој нототеци налази се више од 4.000 наслова, неки су из 19. века и, имајући у виду светске ратове, права је срећа да су ови материјали, упркос великим губицима, сачувани.
Наступи у иностранству
Гардијски оркестар наступа и у иностранству. Свирали су на фестивалима у Модени, Линцу и Бремену, а посебно се издвајају наступи у Лијежу 2014. и 2018. године, којима је у Белгији обележена стогодишњица избијања и завршетка Првог светског рата.
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
|
