|
CHANG ZHENG
Kineski dugi marš
Reč raketa nastala je od italijanske ili arapske reči racchetta i znači vreteno. Pravo mesto rođenja rakete je međutim na sasvim drugom kraju planete tj. u Kini gde se one spominju u jednoj knjizi još u trećem veku pre nove ere. Ipak Kina je zakasnila sa razvojem raketa i u drugoj polovini 20-tog veka bila negde na na slabom trećem ili četvrtom mestu kao kosmička sila. Zadnjih godina prethodnog i u novom veku dolazi do ekspanzije Kine u kosmosu koje je krunisano i salnjem čoveka u orbitu oko Zemlje. Skoro sve rakete na tom dugom, opasnom putu sa mnogo žrtava i mnogo žrtvi zvale su se Dugi Marš. Tako im je sudbina bila slična imenu, dobijenom u sećanje na najteži period kineskih partizana iz koga su oni kasnije pobednički izašli.
Kao i mnogi drugi, kineski kosmički lanseri potekli su od vojnih raketa. Kada je početkom šezdesetih Kina postala nuklearna sila, odmah se krenulo sa projektovanjem i prozvodnjom prvih strateških raketa srednjeg dometa (IRBM) tipa DF-3 a zatim i interkontinetalnih (ICBM) modela DF-5. Svi oni su imali generičko ime Dong Feng (Istočni vetar). Vrlo brzo posle vojnih raketa krenuli su projekti i raketa za kosmos. Najuspešnije su bile rakete generičkog imena Čang Zeng odnosno Dugi Marš.
CZ-1 rodonačelnik serije prvi put je lansiran 24.04.1970. Sagrađen na osnovi DF-3 imao je svega dva ali uspešna lansiranja. U početku su imali konkurenciju u raketama FB-1 ali su one posle 8 lansiranja (od toga 3 uspešna) u periodu od 1971. do 1981 obustavljene. Posle toga se pristupilo projektima na bazi CZ-1, DF-5 i iskustvima sa FB-1 i oni su dobili ime CZ-2. Model CZ-2 je imao dugu i uspešnu karijeru koja je na zalasku ali traje i dan danas. Po kineskim izvorima do sada su korisćene sledeće varijante (na netu ima i nešto drugačijih oznaka) CZ-2, CZ-2C, CZ-2C/2, CZ-2C/SD, CZ-2C/SM. U osnovi bili su to sve slični modeli dvostepenih raketa na pogon hipergolicima (azot tetraoksid i nesimetrični dimetil hidrazin). Motori su bili sa proverenih vojnih raketa DF-5. Prvi stupanj ima četiri pokretne mlaznice dok drugi ima jednu i četiri male upravljačke (vernijeri). Varijante 2C/SD i 2C/SM su imale treći stupanj na čvrsto gorivo koji je vršio ulogu perigejskog motora za ubrzanje i dispenzera u slučajevima da je raketom lansirano više satelita. Bilo je više modela trećeg stupnja ali je sada najaktuelniji Boingov PAM-D2 kao evolucija Star-63 motora. Ovim tipovima su lansirani mnogi kineski sateliti i vojni i civilni kao i jedna serija Iridijum satelita. Postala je pojam pouzdanosti jer je u periodu od 1974. do danas od 29 laniranja imala 30 uspešnih. U trenutnoj upotrebi su verzije 2C/2,2C/SD/SM,2C/3 ali se ta linija polako gasi (osim možda za vojne potrebe) i ustupa mesto novoj raketi skoro iste forme i spoljnog izgleda i iste namene CZ-2D.
Ona nosi u oznaci broj 2 samo zato što se radi o lakom lanseru za niske orbite. Iako postoje mnoge bitne rođačke sličnosti sa CZ-2C, pre svega na prvom raketnom stupnju, to je ipak nova konstrukcija. Radi se o raketi koja koristi prvi i drugi stupanj preuzet sa trostepene rakete CZ-4. Ta verzija je u periodu od 1992. do danas imala svih 8 uspešnih lansiranja mada je od trećeg pa nadalje nešto usavršena. Vremenom ona će kao laki lanser za niske orbite zamenti sve ostale dosad spomenute C varijante, pogotovu što je sa njih preuzela po potrebi treći stupanj firme Boing.
Rakete tipa CZ-2E se više ne koriste ali su bile od velikog značaja. Te rakete iako imaju slično ime i mnogo zajedničkog sa prethodnim verzijama CZ-2, su u suštini nešto sasvim drugo, jer su to bili teški lanseri. To se odmah i fizički uočava, jer se radi o raketama sa četiri velika donja potisna bustera na tečno gorivo a svaki od njih ima jedan motor kakvih je na prvom stupnju četiri. Rakete CZ-2E su imale američki treći na čvrsto gorivo (star-63F) ili neki drugi perigejski motor za ubrzanje. Imale su skoro tri puta veću nosivost na niske orbite a mogle su da dostignu i visoke orbite. Na njihovim performansama Kina je pokušala da uđe na svetsko tržište lansera satelita. Na nesreću ova raketa je doživela niz neuspeha koji su je udaljili sa tržišta komercijalnih lansera i time se model ugasio posle 5 uspešnih od 7 letova od 1990 do 1995. Ipak projektanti su bili ubeđeni u njegove velike potencijale.
Da bi se to ostvarilo pozvani su u pomoć ruski raketni stručnjaci. Oni su jedan zaista dobar potencijal unapredili tako da je postignuta velika pouzdanost i sigurnost uz mnoga druga poboljšanja pre svega na na upravljanju, praćenju svih sistema i optimizaciji motora, pa je raketa ukupno uzevši uprošćena. Tako je nastala raketa CZ-2F Božja Strela koja je ušla u legendu kosmičkih osvajanja šaljući u tri navrata 15.10.2003. i 12.10.2005. i ovog meseca, kineske kosmonaute u svemir. Po spoljnoj konfiguraciji istovetna je sa CZ-2E bez trećeg stupnja ali naravno sa upravljivim svemirskim brodom (u jednosedoj ili dvosedoj konfiguraciji za sada) i sistemom za spasavanje na vrhu rakete po čemu je prepoznatljiva. Sklapanje rakete se vrši u striktno vertikalnom položaju. Do sada je od 1999. letela 7 puta (3 puta sa ljudskom posadom) sa potpunim uspehom. Za ovu godinu je planiran let sa izlaskom u otvoreni svemir.
Sledeća raketa u nizu je CZ-3 i ona je zapravo najmoćnija i uz CZ-2F najvažnija u nizu kineskih raketa. Prvi i drugi stupanj su takođe usavršeni modeli sa starijih raketa ali je zato treći stupanj potpuno drugačiji. Radi se o kriogenom motoru koji koristi tečan kiseonik i tečan vodonik. Raketa CZ-3 je dugotrajno i evolutivno izgrađivana. Prvo je išla klasična konfiguracija CZ-3 (povučena je iz upotrebe) sa tri stupnja od kojih su prva dva bili evolucije već dobro poznatih nam motora sa CZ-2 a treći stupanj je bio sa novim kriogenim motorom. Zatim je došla sveukupno snažnija varijanta CZ-3A sa još više pojačanim trećim stupnjem i na kraju su dodata četiri donja potisna bustera na tečno gorivo kao kod CZ-2E(F) čime je dobijena najsnažnija verzija CZ-3B. Olakšana verzija sa dva bustera CZ-3C je razvijana i ove godine je imala prvo komercijalno uspešno lansiranje. Ovakav način postepenog razvijanja snage rakete preko buster faza je sličan sa japanskim metodom kod njihovog teškog lansera H-2 ili sa razvojem penzionisanih varijanti Arijane 4. CZ-3 je u periodu od 1984. do 2000. imao 13 lansiranja od toga 10 uspesnih. CZ-3A je u periodu od 1995. do danas imala svih 15 uspešnih lansiranja. CZ-3B je u periodu od 1996. do danas imala 9 lansiranja od toga 8 uspešnih. 1996. je imala katastrofu prilikom lansiranja koja se smatra najtežom u Kini do sada. Posle toga je Kina zbog CZ-2E i CZ-3 problema primila jedan transfer znanja iz Amerike mada je američka vlada to kasnije prekinula i sankcionisala. Na njihovo mesto su uskočili Rusi.
CZ-4 raketa je projektovana kao rezerva u slucaju neuspeha sa CZ-3 ali je na kraju dobijeno mnogo više. Kod CZ-3 se najviše strahovalo od trećeg kriogenog stupnja pa je on kod CZ-4 izveden sa hipergolicima sa kojima su Kinezi već bili rutinirani. Ima klasičnu trostepenu konfiguraciju i ukupno je nešto manje nosivosti od CZ-3A. U ovom trenutku Kina ju je iskoristila da sa njom izađe na svetsko tržište kao lanserom za polarne orbite. Postoji najava da će možda i ona da dobije četiri bustera kao i CZ-3B i onda bi to postala moćna raketa samo nešto manjih performansi. Ipak to sve izgleda kao nedopustivo rasipanje investicija i iskreno ne očekujem realizaciju te verzije. CZ-4(A,B,C varijante vrlo malih razlika) je u periodu od 1988 do danas imala 14 lansiranja i to sva uspešna.
Kina inače koristi četiri lansirna mesta. Najstarije Jiuquan se nalazi u severozapadnoj pustinjskoj pokrajni ka Mongoliji na 41º stepeni severne geografske širine. To je visokobezbedonosno zaštićena pozicija sa koje se lansiraju mnogi vojni sateliti kao i letovi sa ljudskom posadom (dakle pretežno CZ-2C,D i ekskluzivno CZ-2F). Xichang lansirna pozicija se nalazi u južnoj Kini, prema Indiji i Burmi na 28 º stepeni geografske širine i zbog toga je pogodna za lansiranja u GTO orbite, pa je koriste modeli CZ-3A,B. Ova pozicija će verovatno biti napuštena u korist novog kosmodroma koji se nalazi još južnije na ostrvu Hajnanu. Četvrto lansino mesto je Taiyuan u severnoj Kini na 37º. Ono je specijalizovano za LPO i SSO orbite i odatle se lansiraju najviše CZ-4 modeli i mnoge vojne rakete pošto se lansirno mesto nalazi u sred lokacije kineskih strateških snaga. Tu Kina u poslednje vreme testira kosmičke modele sa motorima na čvrsto pogonsko punjenje proistekle iz najnovije generacije vojnih projektila.
P.S. Svi moji tekstovi o raketam koje čitate na forumu su svojevremeno nastali za ugašen (u godini nauke) časopis Astronomija, najlepši i najbolji časopis iz te oblasti koji je kod nas ikad izlazio pre svega zahvaljujući gospodi iz Novog Sada, Saši Zorkiću i Spremo Slobodanu. Oko Astronomije je i nastala mala družina prstena, TIPPSS (Tim za Iniciranje Projekta Prvog Srpskg Satelita) na čelu sa inženjerom Slavkom Stojanovim koja je iskusila do sada sve Don Kihotovske i Kafkijanske forme srpske stvarnosti.... Forma ilustrovanog časopisa je međutim uslovila ovakav ekstremno skraćeni novinarski stil. Šta na prvi pogled nedostaje. Prve svega to da je kineska škola raketnih motora na hipergolike koja je bila najvažnija do sada na kineskim kosmičkim raketama, nastala školovanjem u Americi i njihova unutrašnja konstrukcija je vrlo različita od ruskih motora na hipergolike. Međutim sitemi automatizacije i kontrole rada pogona su sada većinom ruskog porekla kao i pilotirani kosmički program. CZ-4C zaista nije nastao kao što je i procenjeno ali je CZ-4 ostvario fenomenalne rezultate. Usled ekonomske krize celokupan kosmički program je međutim zastao i ponajviše se sveo na obavezan vojni, civilni i komercijalni sektor i izgleda da im ide dobro. Velika je šteta što Kinezi ne učestvuju u letovima na ISS jer njihovi CZ-2F nosači imaju veliku pouzdanost, mogućnost transporta kosmunauta a mogli bi da nose i snabdevače slične ruskom Progresu... U međuvremenu Kinezi su povećali broj uspešnih lansiranja. CZ-2D nove verzije je ostvarila odličnih 14 od 14 pokušaja a CZ-4 22 od 22. Izgleda da je u najvećoj ekspanziji elastična linija CZ-3 od kojih je A verzija ostvarila 20 od 20, najmoćnija B verzija 11 od 13 a u odnosu na nju malo olakšana C verzija 6 od 6. Najviše zakazanih predviđenih lansiranja poprilično komercijalnih upravo imaju ove tri verzije koje po koncepciji totalno podsećaju na program rahmetli Arijana 4. U planu je i korišćenje CZ-2F za slanje nepilotiranih tereta, što je sasvim logična odluka u doba kresanja budžeta za letove sa ljudskom posadom. Uostalom taj nosač je doveden do visokog nivoa pouzdanositi i pilotirani letovi sigurno ne mogu da apsorbuju njegov potencijal a sam nosač ima (nikad nisu objavljeni zvanični podaci raketa se smatra vojnom) nosivost kao penzionisana verzija CZ-2E a to je velika nosivost. Oseća se Kineska ekonomska moć i u tome što ove razne linije imaju već i preklapanja po nosivosti. Radi uštede neki modeli će verovatno biti skresani. Izgleda da je CZ-4 taj nesrećni kandidat jer CZ-3 linija praktično poklapa i njega. Sa druge strane CZ-2F se ne mogu odreći (slanje čoveka u kosmos je u stvari najveći trošak i to na potpuno odvojenoj grani razvoja) i bilo bi logično da ga uvedu i na nepilotirane zadatke iz prostog razloga da bi mu se smanjila ukupna cena i da bi jednostavno linija radila. Što se tiče novih većih i modernijih tipova CZ-5 i nešto lakšeg CZ-6 verovatno će njihova pojava biti prolongirana. No u godinama krize projektanti najviše i najbolje rade (u pravim državama). Najzanimljivije je možda što su u Kinezi mnogo napredovali u vojnom sektoru i to u oblasti čvrstih pogonitelja. Napravili su praktično svoju verziju Topolja ali i još nekoliko tipova strateške namene na čvrstim pogoniteljima. Trenutno bespomučno ispituju uništavanje satelita na malim visinama, a svaki put SAD ljutito, nervozno i žučno ulažu, u suštini bespotrebne proteste jer se ovi neće ni osvrnuti. Rusi koji su takav sitem imali operativan još krajem šezdesetih (A SADA ga NEMAJU) mudrije samo ćute ali siguran sam DA NIJE SVEJEDNO, i da derivative Toplja, Start rakete verovatno "doteruju". No to je sasvim druga priča.
U tablici fale performanse za CZ-3C.
|
