offline
- Mixelotti
- Administrator
- Zidam zgrade i fasade ......... I armiram, betoniram. Utovaram, istovaram i nikad se ne odmaram.
- Pridružio: 14 Dec 2005
- Poruke: 26664
- Gde živiš: Na istoj adresi ali promenih četiri države
|
Tekst iz časopisa "Krila armije", 31. jul 1990. god.
autor teksta Milorad Dujaković
O mogućnostima borbene upotrebe motornog zmaja govore nam vazduhoplovni entuzijasti iz Školskog centra RV i PVO u Rajlovcu: Slobodan Stančević, Zoltan Zonai i Milan Kušer
Tog dana, 13. juna, sunčani zraci nisu prvi stigii na stajanku. Vazduhoplovi su već pregledani i miruju u vlažnom sivilu, dok se piloti, njih trojica, još jednom podsećaju na osnovne karakteristike predstojećeg leta. Slobodan Stančević, Milan Kušer i Zoltan Zonai preleteće danas do improvizovanog aerodroma na Ivan-Sedlu, gde treba preneti sanitetski i borbeni materijal i poštu za grupu pitomaca koja tamo logoruje, i isprobati upotrebu dimnih bombi. Daljina 40 kilometara; visina leta 1500 m; poletna staza 30 m; sletna 70 m. Aiternativni aerodromi i prinudni postupak — poznati.
Dat je znak za početak. Pale se motori jedan za drugim. Vođa grupe Slobodan Stančević krenuo je prvi, a ostala dvojica za njim; posle vrlo kratkog zaleta, vinuli su se u još nepotpuno osvetljeno nebo i ubrzo se pretvorili u tri tačkice na horizontu koje emituje osobeni zvuk.
U početku beše — ništa...
Nije više tajna da u Školskom centru RV i PVO u Rajlovcu postoji ekipa entuzijasta koja, prva u JNA, leti na motornim zmajevima, ultralakim letelicama, do sada uglavnom upotrebljivani za rekreativne i propagandne potrebe. Međutim, o njima i njihovom radu ne zna se mnogo. Čulo se da postoje, zna se i to da je većina njih „naletela" potreban broj časova i položili za pilote, ali o njihovim eksperimentima na polju stvarne borbene upotrebe do sada nije progovoreno. Ovoga puta o svojim uspesima i sumnjama, kao i svojim prvim praktičnim iskustvima govore sami piloti:
Slobodan Strančević, vođa Sekcije letača zmajeva u Školskom centru i jedan od njenih najaktivnijih članova. Po osobinama, vrlo dinamična, pomalo avanturistička ličnost; po obrazovanju elektroničar i nastavnik taktike RV i PVO u Vojnoj akademiji RV i PVO, a po ubeđenju — zmajar.
—„Mi smo krenuli ni od čega" — kaže Stančević. Pri tom prvenstveno mislim na Ljudski faktor, ali i na "leteće sprave". Imali smo običan zmaj kojim nismo imali odakle ni da poletimo. Bila je tu samo mašta i velika ljubav prema letenju. Kasnije, kada smo kupili motorne letelice, jedan po jedan počeli smo da učimo letenje. Sada je čitava ekipa obučena i ima letačke dozvole.
Današnja vežba bila je pokušaj da proverimo neke naše pretpostavke o mogućnostima upotrebe zmajeva u borbene svrhe. Motorni zmaj je, da podsetimo, letilica sa veoma malim refleksnim površinama, leti na malim visinama, tako da je gotovo nevidljiva za radarske uređaje. Pored mase pilota, zmaj može da ponese, otprilike, isto toliko materijala bilo koje vrste a, što je možda i najinteresantnije, poletno-sletne staze su veoma kratke, tako da ne treba posebno uređivati aerodrom. Gotovo da je svuda moguće naći livadu na koju može da sleti zmaj.
Pripremu za ovaj naš pokušaj uradili smo još pre nekoliko dana. Na mesto sletanja otišli smo „kopnenim sredstvima" i utvrdili mogućnosti, a sve ostale detaije dogovorili na nekoliko sastanaka uoči današnje vežbe. I — eto, ja mislim da je dobar deo naših teza potvrđen. Zaboravio sam samo da kažem da imamo i veliku mogućnost ometanja radara pomoću staniolskih dipola, koje možemo ručno izbacivati iz zmaja".
Zoltan Zonai je poznat među vazduhoplovcima kao istraživački duh, čovek kojem „svaki posao ide od ruke". Tako je i kada je reč o zmajarenju. Zoltan je prvi „naleteo" potrebne časove i stekao osnove za letenje motornim zmajem. Svaku od vežbi Zonai doživljava kao priliku za nove prodore u ovoj oblasti, a od svega najviše mrzi improvizacije i lakomislenost.
—„Posle poletanja, vođenje grupe sam preuzeo ja budući da sam se posebno pripremao za to. Naravno, svaki od zmajeva ima uređaje za orijentaciju, dok radio-stanicu poseduje samo vođa. To je Slobodan. Međusobna komunikacija zmajara veoma je oskudna i odvija se poznatim signalima, pošto se uzajamno vidimo. Krenuli smo, dakle, utvrđenom marš-rutom i bez problema preleteli put. Prema zadatku, Stančević i Kušer sleteli su na improvizovani aerodrom, ostavili teret i ponovo uzleteli. Ne treba zaboraviti male gabarite letelišta: svega 9 sa 80 metara. Van tih prostora počinje već opasan, kamenit i pošumljen prostor, na koji se nikako ne sme sleteti. Ja sam imao zadatak da niskim, brišućim letom nadietim logor, izbacim jednu imitaciju atomskog udara i „nestanem“ što pre. Sve mi je uspelo, osim atomskog udara: nije se aktivirao. Prilikom povratka imali smo još jedno is-kušenje: let na 3000 metara i snimanje iz vazduha. Zmaj se, ovog puta smo i to proverili, na tu visinu penje za devet minuta. I pored razrađenog vazduha i niskih temperatura, može se računati i na takvo letenje.
Snimci video-kamerom iz zmaja koje smo sada napravili mogu biti dragoceni i kao vojni, ali i televizijski fenomen. Sa obe stvari sam se bavio profesionalno".
Milan Kušer je treći iz plejade, pilot za kojeg kažu da ima osećaj za zmaja kao da su u pitanju delovi njegovog tela, ubedljivo najprecizniji letač u sekciji.
—„Letenje je lepo kao sport, korisno u razvoju ljudske civilizacije, ali posebno interesantno kao tehnološki fenomen, kao neka magija. Ova kratka vežba koju smo mi izveli samo je deo onoga što se zmajevima može, a pogotovu šta će ultralaka avijacija u najskorije vreme moći. Zmajevi su kao letelice veoma lepi i zanimljivi, te stalno „golicaju" maštu čoveka, koji bi želeo da budu što savršeniji. Nekoliko stvari na zmajevima sam rešio: ojačanja, sigurnije slavine... i tako smo dobili nešto poboljšane karakteristike. To je oblast koja brzo napreduje, i ozbljni ljudi će u budućnosti morati da račinaju sa zmajevima i uopšte ultralakim letelicama. Ja sam u to ubeđen".
|
