offline
- Gama
- Legendarni građanin
- Pridružio: 14 Jun 2004
- Poruke: 4389
|
vathra ::Napisano: 06 Maj 2019 9:58
Ја бих се осврнуо на материјал рађен о Другом светском рату код нас, њега сам мало више читао.
Овде се већина слаже да би историчар требао да буде објективан, узима у обзир све изворе, и на основу њих даје свој (објективан) суд. Тако је барем у теорији.
Међутим, кад погледам у пракси, у неких преко 90% случајева то није био случај са радовима из Другог светског рата. После рата смо имали случај да су неке ствари игнорисане, друге су практично цензурисане, општи поглед је реално био делимичан, самим тим искварен јер није давао комплетну слику. Омиљени пример ми је Војна енциклопедија 1. издање из 1956. године. Одредница Четници у Другом светском рату - видети под НОБ. А тамо се говори само о партизанима  . Али има занимљива реченица у закључку - на крају 1943. године је НОП признат као главни антифашистички покрет у Југославији. Онда се запиташ који је то био други.
Данас имамо мало другачију ситуацију, осим свега горе наведеног, имамо и новитет да се ту укључују и неки фалсификати, нови извори занемарују, креативна тумачења неких докумената итд итд. На пример, већ пре неколико деценија је код Британаца објављено неколико радова који анализирају утицај који је имала Ултра (декриптовање радио порука) на одлуке у Југославији. Код нас се још увек врти прича из пропагандне књиге Мајкла Лиза, где су зли комунистички агенти подметнули доказе против ЈВуО (иако за то једноставно нису поднети докази).
(Да поменем да су радови који истражују релативно ужи сегмент углавном прецизнији)
И то је тако у пракси.
Због чега постоји толика разлика између теорије и праксе?
Мени је једино објашњење да су историчари у целом послератном периоду били политички ангажовани. На више праваца, али политички ангажовани.
Posle Drugog svetskog rata bilo je to što je bilo. Sve je bilo podređeno ideološkoj poziciji. Od obrazovanja pa do nauke, gde god su bili u mogućnosti. Ipak, postojali su i slučajevi gde to nije bilo praksa, a oni koji su se usudili da dovedu u pitanje te pozicije nisu ostajali bez posledica.
Npr. Istorija Jugoslavije iz 1972. čiji su autori Ivan Božić, Vladimir Dedijer, Sima Ćirković i Milorad Ekmečić. Kada se pojavila ta knjiga na nož su je sačekali sledbenici tadašnje ideologije, među njima i SUBNOR, a u listu „Borba“ su je kritikovali do maksimuma jer je podrivala revoluciju i tekovine NOR-a.
Vojna enciklopedija, čak i ova iz sedamdesetih godina, je zadržala ideološku crtu u člancima koji obrađuju ekonomsko-političko-društveno-istorijske odrednice i oni prate unutrašnju i spoljašnju politiku socijalističke Jugoslavije. To nije ništa neuobičajeno jer namera VE je obrazovanje članova socijalističke samoupravne zajednice tako da i otud takva poimanja. Npr. članci o Opštenarodnoj odbrani i Opštenarodnom ratu (u šestom tomu) imaju tendenciju da opšti delovi članka budu znatno kraći od delova gde se prikazuju ovi pojmovi iz jugoslovenske socijalističke vizure.
Sam predgovor VE daje ideološke okvire dela, a jedan deo (u prvom tomu) je reprezentativan:
Zapaženo mesto dobila је tematika opštenarodne odbrane, koja је sistematizovana
i obrađena u skladu sa jugoslovenskom koncepcijom. Materija iz narodnooslobodilačkog
rata i revolucije, kao i ranije vojne istorije naroda Jugoslavije, znatno је proširena,
uklonjene su iz nje izvesne disproporcije kojih је bilo u prvom izdanju, popunjene praznine i
izvršene sadržajne i faktografske ispravke. Oslobodilački i revolucionarni ratovi i pokreti otpora,
naročito iz novije istorije, obimnije su i svestranije obrađeni.
Vojna enciklopedija, iz pedesetih godina, je produkt toga vremena i ona nije usamljen slučaj. Dovoljno je da se pogleda Hstorija naroda Jugoslavije (dva toma, iz 1953. i 1960. godine) i videće se tadašnja ideologija i pogled na prošlost. Kada se pročita sve „iz cuga“ stiče se utisak da je razvoj jugoslovenskih naroda bio ravnomeran i jednak. Naslovi poglavlja i tematskih celina su tek za posebnu priču: „Naša zemlja (sic) u doba prvobitnog društva“, „Naša zemlja u rimsko doba (sic)“, „Makedonci u radnofeudalno doba (sic)“, „Srpske feudalne države i Makedonija od sredine XII. stoljeća do propasti“, „Makedonija u granicama srpske države; njen položaj u Dušanovu carstvu (sic)“ itd…
Ni tu nije kraj, čak i u knjizi Branka Petranovića Istorija Jugoslavije ima nekih razlika. Meni je zapalo za oko detalj u vezi Martovskih pregovora. U izdanju iz 1978. (jedna knjiga) navodi se da je, marta 1943, došlo do kontakata između partizana i Nemaca u Gornjem Vakufu, da bi kasnije izdanje 1988. (u tri toma) elaboriralo sa više detalja (između ovih izdanja izašla je knjiga Miše Lekovića, Martovski pregovori, 1985. godine) događaje iz tog perioda.
Ukoliko si u međuvremenu promenio moto „Prave face čitaju dokumente, knjige su za sisice” preporučio bih ti da pročitaš knjigu Istoriografija pod nadzorom (priređivači Đorđe Stanković i Ljuba Dimić), drugi tom. Upravo taj tom knjige govori o problematici istoriografije nakon Drugog svetskog rata.
Ipak, u knjigama piše nekad nešto (i više) što u dokumentima nema, a bez čega istorija niti je nauka, niti može da teži objektivnosti, a ponajviše nije kompletna 😉.
vathra ::Dopuna: 06 Maj 2019 10:05
Не знам само зашто упоређујете Деретића и Самарџића са Пантом?
Можда се из данашње перспективе чини да су донекле слични, али Панта је у своје време ипак направио помак напред, и радио у духу времена (уз ограду да сам за Панту информисан само преко ове теме), док су ова двојица направили за наше време огроман корак али уназард. Један је ипак радио на развоју науке, друга двојица на деградацији.
Данас би Шлимана за ископавања Троје обесили, а у оно време је ипак био некакав истраживач.
Panta Srećković i njemu bliski (tada) su govorili da je poslednjeg srpskog cara ubio već mrtav čovek. Nažalost, medicina nije uspela da potvrdi da je mrtav čovek dovoljno vitalan i da ima motoričke sposobnosti da kokne cara (otrov, koplje, strela, da da novac da drugi to uradi umesto njega, itd). Naravno da u ovom odgovoru ima sarkazma, koji nije upućen tebi, već celokupnoj romantičarskoj i novoromantičarskoj istoriografiji.
Ako sam dobro razumeo, upoređuje se metodologija rada – navodno naučni, a nije.
Šlimana su napadali i tada jer je napravio haos i uništio neke slojeve ali, i pored štete koju je napravio, ostao je upamćen koji je napravio revolucionarno otkriće za tadašnje pojmove. Pravi istoričar i arheolog kritički će govoriti o tome, a ne dizati Šlimana u nebesa zbog Troje.
U pogledu angažovanosti istoričara, @Eutropije je lepo opisala tako da tu ne bih dodavao i duzimao. Samo bih prokomentarisao moje okruženje:
Angažovani istoričari su danas česta pojava, a razlog je uglavnom lični interes (novac ili odbrana političko-ideoloških pozicija). To više nije istoričar već nešto što nema veze sa istorijom. Ja znam brojne diplomirane istoričare koji su pre par godina pisali monografije po narudžbini po sistemu: “honorar 200.000 dinara za knjigu koja će u pozitivnom svetlu da predstavi to i to” (zbog turizma).
Jedan od njih je uspeo da u okviru jedne monografije, o jednoj hidroelektrani, saradnika okupatora (na osnovu istorijskih izvora; a prema odluci suda od pre par godina rehabilitovan je jer je bio žrtva jer nije imao pošteno suđenje – napomena: preživeo je rat, bio u zatvoru par godina i oslobođen je) prikaže u pozitivnom svetlu i da tadašnje aktivnosti (iz tridesetih godina XX veka) prikaže kao da su one značajne za živote današnjih ljudi iako je efekat tih aktivnosti anuliran.
Drugi istoričar (nije Aleksandar Dinčić), zaposlen u istorijskom arhivu, o četnicima na jugoistoku Srbije napisao je hvalospev kao da su oni bili jedini pokret u tom kraju. Pri tome, plagijati na sve strane, izvori se prekucavaju, a ne navodi se fusnota. Pored toga krivično delo za zloupotrebu službenog položaja, kršenje arhivističkog etičkog kodeksa, itd. jer je koristio fondove koji nisu dostupni istraživačima (bilo kao sređena ili nesređena građa). On je to iskoristio, da napiše „ekskluzivu“, a drugima ćorak.
Treći istoričar, zaposlen u narodnom muzeju, napisao je gluposti o navodnim slovenskim toponimima u drugom veku nove ere. Drugu deklinaciju (koju rade učenici gimnazije), ne poznaje. Razliku između servus (genitive: servi) i ličnog imena Servilius (genitive: Servili) uopšte ne primećuje pa tako imamo konstrukciju da „pons Servili“ bude pogrešno preveden kao srpski most, a ne kako Servilijev most. Ipak, to nije smetalo pomenutom istoričaru da održi slovo o „revolucionarnom“ otkriću koje je forsirao njegov nekadašnji profesor koji je i napisao delo „Srbi pre Srba“.
Toliko o angažovanim istoričarima…
|
.
