Разуме се и интереса има.. Разних.
Имамо лични, партијски, државни, народни..
Који је интерес народа ФНРЈ, да поред нерешених националних питања оквиру тада постојеће конфедералне творевине себи намећу још проблема са албанским, бугарским и грчким народима и њиховим проблемима и антагонизмима?
Који је интерес ратом разорене и политички од СССР зависне државе ФНРЈ да не консултујући ни источни ни западни блок тихо ради на стварању федерације са Народном Републиком Албанијом, којој би по Ђиласовим речима, уз пружену економску и војну помоћ, уступила Аутономну Косовско-метохијску област, да не говоримо о задовољењима апетита НР Бугарске, или колика би помоћ била потребна ККЕ да победи у Грчком грађанском рату и изгради државни систем..?
Или се заправо ради о личним и партијским интересима?
@vj,
mislim da gledas istorijske dogadjaje iz danasnje perspektive, danasnjim ocima
Ja koliko znam KPJ je smatrala da je nacionalno pitanje u FNRJ rjeseno dolaskom komunista na vlast.
Ta po tebi "Ratom razorena i politicki od SSSR zavisna drzava FNRJ" je po meni u tom trenutku (bar kad je rijec o vladajucoj garnituri i njihovim pristalicama, a kojih je bio znacajan broj), upravo izasla kao pobjednica iz strasnog rata, puna snage i samouvjerena, opijena slobodom i pobjedom. Tito razgovara sa Cercilom (u ratu) i Staljinom, u toku su mirovni pregovori u Parizu, bore se da dobiju Korusku i Trst, (tacnije da ih zadrze jer su ih vojnicki zauzeli u ratu). Upravo su vratili Istru, i Dalmaciju, ocistili Vojvodinu od folksdojcera, pregovaraju o reparacijama. Otprilike su jedina Evropska zemlja u tom trenutku (osim SSSR i Britanije) na cijoj teriroriji nema stranih trupa.
Tito putuje po Poljskoj i ostalim zemljama istoka, docekuju ga kao autenticnog ratnika i komunistu, i kao pobjednika, oslobodioca.
Takva ekipa mislila je da im nema ko stati na crtu i da je sve moguce.
Nazivati to licnim i partijskim interesima je po meni usko i pogresno. Oni jesu bili pobjednici, i jesu bili Jugo nacionalisti, bar tad. Kasnije je druga prica ali to kasnije nije tema.
напротив, озбиљно узимам у обзир временски контекст.
Доласком КПЈ на власт аутоматски решена отворена национална питања у Југославији? Ухх..
Није тешко утврдити размере људских губитака, те уништења економије, инфрастуктуре, привредних потенцијала и другог уколико се сагледају извори који наводе егзактне податке. Такође познати су подаци о хуманитарној, војној и другим врстама помоћи упућиваним Југославији у периоду у току а нарочито после рата од стране држава и међународних организација. Наравно, Југославија је била и политички зависна од СССР, сви су њени кораци пратили политику КП СССР, те је може се рећи и предњачила у томе у односу на остале земље источног блока. Посете руководства КПЈ братским партијама биле су управо на трагу учвршћивања односа у оквиру Коминформа, уосталом Београд је требао бити његово седиште.
Ноторна је чињеница да је Југославија изашла из рата као победник, али нико у том руководству на крају рата није био до те мере политички наиван да прецени своју снагу и потцени моћ и могућности великих сила. У Напуљу су са Черчилом дефинисани британски интереси, да би се после одлетело "кући" на чини ми се петнаестодневни рандеву са Стаљином, што ће резултирати потписивањем чувеног уговора о пријатељству, помоћи и послератној сарадњи између СССР и ДФЈ. Након тога је исти потписан и у Чехословачкој, те Пољској, а са Бугарском на Бледу.
Југославија није директно учествовала на мировној конференцији у Паризу, изузев што су одређене репарације које је требала да прими од Бугарске и Италије и промене граница које су се ње тицале.
Трст и Корушка јесу заузети од непријатеља у повлачењу, али су на крају ипак предати својим матицама. Предаја Трста је нарочито симптоматична, јер је уследила тек након раскида са Информбироом, те петодневне посете Јосипа Броза Лондону што је био увод у Лондонски споразум, потписан под притиском западних "савезника" којим је дефинисана предаја Трста Италији.
Не знам како је Истра враћена Југославији када никада није била њен део, као ни део Далмације који није био у саставу КЈ.
Протеривање цивилног становништва није нешто чиме се ико може поносити.
Нема ни потребе да буде страних трупа, када власт у том периоду приљежно спроводи оно што се од ње захтева.
Победник је народ који је поразио окупаторе и издајнике и у тој борби поднео огромне жртве.
Нису могли бити југословенски националисти из много разлога, примера ради АВНОЈевским прелиминарним одлукама, а касније Уставима су од Југославије начинили конфедерацију коју су "чувале" једино ЈА (ЈНА), ОЗНа (Савезна УДБ) и КПЈ (СКЈ).
КПЈ је претворена у СКЈ, односно савез републичких партија 1953.
Савезна УДБ практично развлашћена Брионским пленумом 1966. те њена овлашћења предата у руке републичких УДБ,
а ЈНА нестала у покушају да сачува Југославију.
Гледао сам две серије и више филмова о Беријином крају. Свуда му се , између осталог, међу највеће грехове, сврставају побуна у ДДР (прва у Источном лагеру, о чему смо учили чак и на ФДУ, када смо обрађивали Брехта; кога интересује , могу то да напишем) и неуспешна политика према Југославији. Наравно, на далеком првом месту био је антирусизам и бонапартизам, као и немилосрдност , сексуалне девијације итд, итд.
Остаје ми да боље проучим улогу Берије у случају Југославије.
Не знам чиме је овај форум заслужио такав вокабулар.
То је епизода документарне серије коју је продуцирала и емитовала Радио Телевизија Србије која се бави овом темом, а да бих оцењивао истинитост у њој изречених података, морао бих бити макар историчар.
На концу, на првој страни ове теме препоручио сам озбиљне књиге наших великих историчара, које сам својевремено читао и чији се одређени елементи и закључци у струци данас сматрају упитним.. Али писано штиво тог калибра нажалост нико није благоизволео коментарисати.
Подвућићу још једанпут да ми је потпуно нејасан "навијачки" став по овом питању толико година после тих догађаја, које је логично посматрати као феноменологију једног времена, условљеног радикалним догађајима у свету тога доба.
Ирационално је данашњим светоназорима посматрати људе и догађаје епохе, односно догађаје у континуитету од неколико деценија, почетака борбе за радничка права, развоја и унутрашњих подела у оквиру покрета, профилисање струја у оквиру покрета, време револуција, време светског рата, време жртвовања и велике победе и на концу време борбе за превласт у оквиру Коминтерне, односно Коминформа.. То су друштвени процеси који су сами по себи јединствени и комплексни и морају се до танчина проучити, сазнати пуна истина, да би се хладне главе представиле чињенице.
O kakvom vokabularu pricas. Ja stvari zovem pravim imenom.
Ova "епизода документарне серије коју је продуцирала и емитовала Радио Телевизија Србије која се бави овом темом, а да бих оцењивао истинитост у њој изречених података, морао бих бити макар историчар" je najobicniji antititovski pamflet napravljen (i to jako lose napravljen) tako da nepismenom gledaocu (a takvih je nazalost vecina u majcici nam Srbiji) vrlo suptilno i neosjetno objasni kako je Tito licno kriv za sve, a pogotovu je kriv za sve probleme koje Srbija ima.
Ja splacinom zovem jelo koje nije napravljeno kako treba, naprotiv, napravljeno je da lici na jelo a u stvari se radi o podvali. Ista stvar je i sa ovim pamfletom (koji ne moze da se nazove ni pamfletom, jer pamfleti ne kriju namjeru, a ovi strucnjaci svoju namjeru da blate, i izvrcu istinu kriju, doduse nevjesto). Tako da ja tu ne vidim problem sa vokabularom.
Da bi se ocjenjivala istinitost ovoga "uradka" (jebote, po prvi put mi ova rogobatna novohrvatska kovanica koje se inace uzasavam legne u recenici, valjda bas zato sto je tako rogobatna), ne treba biti nikakav istoricar, dovoljno je procitati nekoliko izvornih informacija i pogledati ko su autori i ko su im autoriteti za temu.
Ali nije ova TV epizoda tema, tako da je ovo definitivno off.
Uopste nemam navijacki stav prema Titu i komunistima, nemam nikakav stav, ali imam odvratnost prema krugu dvojke i njihovim "istinama", i njihovim kvazi nepolitickim pokretima, te tako imam i odvratnost prema intelektualnim ispljuvcima te ergele sinova i kceri beogradskih komunista oportunista, kojima je komunizam bio iskljucivo sredstvo sticanja materijalnih i licnih dobara i pozicija PO SVAKU CIJENU, a koji sad Tileta kobajagi kace na stub srama i tumace drugu polovinu cetrdesetih iz perspektive kafica u Strahinjica Bana devedesetih, ili ranije, iz perspektive podruma u Klubu Knjizevnika sedamdesetih i osamdesetih, kad su iz tog podruma istjerali Leku Rankovica.
Ako ti nije jasnio o cemu pricam, jedan od dvojice glavnih "konsultanata" serije je sinovac (doduse drugo koljeno) Dobrice Cosica.
Ne moram biti istoricar da bi ovu felu namirisao, mirisem ih na kilometar, jer sam odrastao sa njima, polemisuci sa njima kao student novinar po istim ti klubovima knjizevnika i SKCima osamdesetih, a devedesetih sam izbjegavao u sirokom luku beogradske kafane gdje su oni obitavali, a oni su izbjegavali prekodrinske frontove gdje sam ja obitavao. Tako da ....
Као што и написах, будући да нико није заинтересован за озбиљна писана дела признатих југословенских историчара, на столу се морају имати и документарци РТС, у којима се ипак цитирају људи епохе попут Бранка Ћопића, Милована Ђиласа или чује сагледавање историчара Предрага Марковића.
Чути другу страну (тог времена) није јерес, који су тим људима тада били политички ставови, погледи на партију, идеологију и свет једнако је интересантно колико и оних који су били "мејнстрим" са као што рекох феноменолошког гледишта.
Није добро догађаје из времена резолуције Информбироа посматрати ни из перспективе осамдесетих и деведесетих, то су неки други друштвени процеси, други људи и друго време.