Stvaraoci koji su voleli oružje i učestvovali u ratovima i revolucijama

• 6Ovo se svidja korisnicima: vathra, Bane san, Sirius, stug, amstel, voja64
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Stvaraoci koji su voleli oružje i učestvovali u ratovima i revolucijama

Stvaralaštvo je uvek bilo vezano, iako paradoks, sa ratovima. Najbolja dela - i pisana i naslikana i fotografije, nastajala su u ratovima i između ratova.

Najveći stvaraoci su bili takođe ti koji su učestvali u ratovima, revolucijama. Koji su zabeležili istoriju kroz svoja dela i koji su bili deo te istorije....
I oni koji su za svoju zemlju, ideal, dali život. Bilo kao ratnici, revolucionari, naučnici, , istraživači, samo pisci, fotografi, bolničari, slikari, novinari, špijuni, obaveštajci, piloti, zarobljenici, disidenti, politički prognani, oni koji su ratovali na strani saveznika ili nacista...
Mač i pero se vekovima isprepliću...


Jedan od povoda za ovakvu temu je članak koji je izašao na portalu Sputnjik o Puškinu piscu koji je voleo i oružje i dvoboje..


Ruski pesnik Aleksandar Puškin često je u svojim delima opisivao dvoboje. Mnoge detalje je preuzimao iz ličnog iskustva, pošto je bio strastveni učesnik u duelima. Dvoboj sa Žoržom Dantesom bio je fatalan za pesnika, a njegovog suparnika od smrti je spasila čista sreća.

Prema tvrdnjama proučavalaca pesnikove biografije, Puškin je prvi put tražio zadovoljenje na dvoboju kada mu je bilo 17 godina. Planirao je da se suoči sa svojim ujakom Pavlom Hanibalom, s kojim se posvađao zbog jedne dame. Sve se, međutim, dobro završilo, rođaci su se pomirili i dvoboj nije bio održan.

Biografi smatraju da je samo tokom dve godine, od 1820. do 1822, u vreme kada je boravio u Odesi i Kišinjevu, Puškin najmanje 15 puta bio izazivan na dvoboj, ili je sam pozivao svoje suparnike da odmere snage.

Nije se svaka od tih svađa završavala direktnim sukobom, čemu su u velikoj meri doprineli pesnikovi prijatelji, a posebno general Ivan Inzov. On je smatrao da je pesnik isuviše talentovan i perspektivan da bi mu dozvolio da izgubi život zbog gluposti.

Puškin je 1819. godine završio licej i predao se zadovoljstvima velikog sveta. Postoji priča o tome da mu se jednom prilikom, dok je igrao karte, učinilo da jedan od igrača vara. Bio je to grof Fjodor Tolstoj, poznat pod nadimkom Amerikanac. Puškinu je odgovorio da su njegove primedbe tačne, ali da ne namerava da se o tome raspravlja. Ipak, pesnik je zatražio zadovoljenje na dvoboju.
Smatra se da je ovim pričama Puškin pokazao šta misli o dotadašnjoj ruskoj prozi, i pokazao nameru da stvori novu rusku književnu tradiciju.

Puškinovi savremenici su tvrdili da je on uvek bio u dobroj fizičkoj formi i da je odlično baratao vatrenim oružjem. Još u Liceju pesnik je radovao svoje učitelje uspesima u predmetima kao što su mačevanje i ples. Uvek je voleo da pliva, bio je odličan jahač, uživao je u dugim šetnjama i bavio se boksom.

Izvor za ceo tekst:
https://rs.sputniknews.com/kultura/202101301124459.....dvobijima/


Aleksandar Blok

Pesnik koji se razočarao u revoluciju...
Pod uticajem revolucionarnih previranja u Rusiji, pesnik napušta konačno i svoju društvenu izolaciju, priključuje se naprednim strujama i u svojoj najpoznatijoj poemi Dvanaestorica (1918.) daje viziju revolucije.
-Osećam da veliki događaj dolazi, ali šta je tačno nisam otkrio-, napisao je u svom dnevniku tokom leta 1917. godine. Blok je, sasvim neočekivano, prihvatio Oktobarsku revoluciju kao konačno rešenje ove apokaliptične čežnje.

Do 1921. godine, Blok je postao razočaran Ruskom revolucijom. Blok se žalio Maksimu Gorkom da je njegova “vera u mudrost čovečanstva” završena. U roku od nekoliko dana Blok se je razboleo. Njegovi lekari zatražili su da Blok bude poslat na lečenje u inostranstvo, ali mu nije bilo dozvoljeno da napusti zemlju. Gorki je zatražio vizu za njega. -Ako mu zabranjujete da ode u inostranstvo, i umre, vi i vaši drugovi ćete biti krivi za njegovu smrt!- Blok je dobio dozvolu 10. avgusta, nakon što je preminuo.

Zahar Prilepin /1975./

Poznati ruski pisac, publicista i filolog, član partije Druga Rusija, veteran rata u Čečeniji, priključio se borbama u Donbasu postavši zamenik komandira jednog bataljona u Donjeckoj Narodnoj Republici.

Vasilij Žukovski

Puškinov prijatelj, pisac, prevodilac, učestvovao je u ratu 1812. godine.
Godine 1812. pridružio se policiji i otišao da se bori protiv Napoleonovih trupa. U logoru u Tarutinu, napisao je delo „Pesma o logoru ruskih vojnika“ koja je vremenom postala poznatija od svih dotadašnjih poetskih dela.Pesma je bila u službi marketinga privlačenja pažnje naroda da se priključe ruskoj vojsci.
Žukovski je bio autor prve zvanične himne Rusije. „Ruska molitva“ napisana je 1816. godine po uzoru na englesku himnu - -Bože čuvaj kralja-.

Visarion Grigorijevič Bjelinski /1811.-1848/
Rođen u porodici vojnog lekara, ruski književni kritičar, jedan je od ruskih naprednih demokrata, koji se usprotivio carskoj strahovladi i njenim progonima.

Dmitrij Mendeljejev

Hemičar, Dmitrij Mendeljejev bio je jedan od agenata ruske obaveštajne službe u 19. veku, rekao je Sergej Nariškin, direktor ruske spoljno-obaveštajne službe, u intervjuu za list „Istorik“, u broju koji je posvećen 100-godišnjici ruske obaveštajne službe.
Mendeljejev je svojevremeno dobio informacije potrebne za organizaciju sigurne proizvodnje bezdimnog baruta na bazi piroksilina u Rusiji. Prednosti ovog baruta bile su u tome što se njegovom upotrebom povećao domet gađanja i tačnost. Francuzi su prvi izmislili piroksilin u prahu, ali oni nisu želeli ni sa kim da podele svoje znanje.

U Rusiji je krajem 1880-ih u fabrici Ohtenski u Sankt Peterburgu organizovana proizvodnja bezdimnog baruta piroksilina za novu - pušku i poljski top. Međutim, bilo je potrebno proizvesti takav barut koji bi se koristio za puške bilo kog kalibra, a u početku to nije bilo moguće. Bilo je mnogo problema i čak je došlo do eksplozije piroksilinske sušare.
Kako bi savladao sve tehnološke nijanse, Mendeljejev je poslat u Francusku po uputstvima ruskog Ministarstva rata 1890. godine.
Putovanje je zvanično bilo čisto naučne prirode. U Francuskoj je Mendeljejev koristio prijateljstvo sa lokalnim hemičarima. Uspeo je da se informiše o tome kako su Francuzi prevazišli greške u proizvodnji bezdimnog baruta. Dobijene informacije su zatim primenjene u proizvodnji ove supstance u Rusiji.

Nariškin je primetio da su pre formiranja ruske spoljne obaveštajne službe kao posebne profesionalne strukture ljudi različitih zanimanja i profesija bili uključeni u dobijanje potrebnih informacija.

Aleksandar Sergejevič Gribojedov

Ruski diplomata, pisac i kompozitor i obavetštajac. Rođen u Moskvi, preminuo u Teheranu.
Važio je za vrlo talentovanog čoveka. Studirao na moskovskom univerzitetu od 1810 do 1812. Za vreme Napoleonove invazije stupio je u huzarski puk, u kojem je služio do 1816.. 1818. slan je kao diplomatski predstavnik Rusije u Persiju pa onda prebačen u Gruziju. Zbog dobrog poznavanja jezika služio je na granici sa Persijom u tadašnjen gradu Tiflis (današnji Tbilisi). U međuvremenu bavio se i sa pisanjem.
Nakon Turkmenčajskog dogovora, koji je bio u korist Rusije i na štetu Persije, u Persiji je vladala mržnja prema Rusima. Žrtva protivruskih nemira je bio u jednom incidentu i Aleksandar Gibojedov, koji je tada služio u ruskoj ambasadi u Teheranu.
Zbog velike nadmoći rulja je pobila sve u ambasadi zajedno sa samim Gribojedovim, čiji leš su razvlačili po gradu 3 dana, a njegova je glava završila kao relikvija.

Nikolaj Mihajlovič Prževalski /1839.-1888/

Ruski geograf, istraživač, završio je gimnaziju i stupio u vojnu službu kao podoficir.Za vreme diplomiranje na Akademiji bilo razdoblje pobune, a u suzbijanju u kom je učestvovao i sam Prževalski.
Učestvovanje u suzbijanju poljskog ustanka prisililo je Nikolu Mihajloviča da ostane u Poljskoj.
Za njega se smatra da se takođe bavio obaveštajnim aktivnostima. Uz obavljanje svojih ekspedicija...


Lav Tolstoj

Grof Lav Tolstoj je takođe bio ratoboran. Učestvovao je u borbama na Kavkazu, zatim u odbrani Sevastopolja, zbog čega je dobio orden Svete Ane, kao i neke druge medalje.

Arkadij Gajdar
Ruski dečiji pesnik, vojni dopisnik, zapovednik Crvene armije, učesnik, Građanskog rata, Otadžbinskog rata.
Gajdar je prvi put pokušao da stigne na front još sa deset godina, ali mu to nije uspelo, samim tim nije ratovao u Prvom svetskom ratu. Međutim, kad je navršio 14, uspeo je da se upiše u redove Crvene armije.
Iz Crvene armije je demobilisan zbog neuroze i oštećenja kičmene moždine posle ranjavanja.
U Drugom svetskom ratu je radio kao novinar „Komsomoljske pravde“, ali nakon što je jugozapadni front bio opkoljen, priključio se vojsci kao mitraljezac. Upozorivši, spasio je svoje drugove.
Oktobra 1941. godine se našao u opsadi nemačke vojske, gde je i poginuo.
Smatra se da ga je izdao neko iz sela.


Osip Mandeljštam

Sovjetski pesnik, zapravo je svoj život završio 1933. godine, nakon što je napisao i naglas pročitao poznati epigram protiv Staljina, kratku pesmu u kojoj je opisao strašnu stvarnost pod Staljinovom vladavinom. Skeptičan prema sovjetskoj vladi, Mandeljštam je nastavio da čita pamflet, iako je njegov prijatelj Boris Pasternak rekao da je to samoubistvo.

Nije dugo čekao kaznu i vlasti su ga uhapsile. Pet godina su on i njegova supruga morali da žive u udaljenim područjima u egzilu i siromaštvu. Pesnik je čak pokušao da počini samoubistvo skakanjem kroz prozor, ali u tome nije uspeo. Godine 1938. je ponovno uhapšen i poslat na Daleki istok kako bi petu godinu zatvora proveo u radnom logoru.
Umro je u Vladivostoku 27. decembra, potpuno iscrpljen i gladan. Njegovo telo je sahranjeno u zajedničkoj grobnici s mnogim drugima.

Nadežda Mendeljštajm ,supruga Osipa Mandeljštajma je bila njegova verna pratilja učila je njegove stihove napamet, jer je kao pisac bio zabranjen, kasnije je to sve iz njene glave pretočeno u knjige.


Taras Grigorovič Ševčenko

Po kome se zove Nacionalni univerzitet Kijeva, jedan od najvećih ukrajinskih pesnika, slikar i humanist
Teme koje preovlađuju u njegovim delima su težak položaj ukrajinskog seljaka, čežnja za srećnim vremenima domovine, želja i nada za socijalno i nacionalno oslobođenje Ukrajine.
1841. objavio je epsku poemu Gajdamaki, gde je opisan krvavi obračun Ukrajinaca protiv poljske vlastele.

Boraveći u Ukrajini Ševčenko postaje član slovenofilskog ćirilometodijevskog društva koje je zagovaralo slobodu i ravnopravnost svih slovenskih naroda. Posle tajne dojave, članovi Društva, a sa njima i Ševčenko bivaju uhapšeni i prognani. Ševčenka su kao običnog redova poslali na Ural, a zatim u Kirgisku pustinju na obali Aralskog jezera, uz ličnu carevu zabranu da slika i piše.
Ševčenko u progonstvu krišom piše, pravi crteže krijući ih u vojničkim čizmama.
Nakon deset godina, pomilovan je uz uslov da se ne vraća u Ukrajinu i Petrograd.
Godina Ševčenkove smrti podudarila se sa godinom zvaničnog ukidanja kmetstva, što se u narodu shvatilo kao blagodat koju je pisac ostvario svojim mučeničkim životom.


Ilja Erenburg

Erenburg je bio sovjetski novinar i pisac koji je došao u Španiju kao repoter i završio kao borac. Pre toga je živeo u Parizu i družio se sa slikarima kao što su Pablo Pikaso, Amedeo Modiljani i Diego Rivera, gde je vršio uticaj na političku radikalizaciju francuske intelektualne elite.
Budući da je bio prijatelj mnogih na evropskoj levici, Erenburgu je povremeno dopuštano od strane Staljina da posećuje Evropu i da sprovodi kampanje za mir i socijalizam, pošto su veze između Evrope i Sovjetskog saveza bile klimave. I on je takođe bio prisutan tokom opsade Madrida i borio se zajedno sa Tristanom Carom.
Erenburg je postao kontroverzna figura tokom II svetskog rata, jer je zagovarao sprovođenje genocida nad nemačkim narodom i podržavao je silovanja koja su sprovodili sovjeti u okupiranoj Nemačkoj

Danil Harms

Pisac poznat po svojim pesmama i pričama apsurda, kao i duhovitim eksperimentima s jezikom, nije imao mentalnih problema. Ipak, on je lažirao šizofreniju kako bi izbegao odlazak u vojsku i borbu protiv Nemačke. Ideja borbe i pucanja u ljude ga je plašila, pogotovo jer je bio nemačkog porekla i pacifista.
Godine 1939., kada je Drugi svetski rat već počeo, odglumio je mentalnu bolest i dobio zvanični status koji mu je omogućio da ne ode u vojsku. Ipak, po pitanju budućnosti nije bio nimalo optimističan. „Otpuzaćemo sa isečenim nogama, držeći se za zidove u plamenu", citirao je Harmsa njegov poznanik Pavel Zaljcman u svojim memoarima.
Stvari se nisu dobro završile po Harmsa - poslat je u zatvorsku psihijatrijsku bolnicu u tadašnjem Lenjingradu, gde je 2. februara 1942. umro od gladi tokom 900-dnevne nemačke opsade kada nije bilo dovoljno hrane za obroke pacijenata. Imao je 36 godina.

Da nije folirao mentalnu bolest, a da se pridružio vojsci, mozda ne bi poginuo ovako je umro od gladi kao folirant.


Antoan de Sent Egziperi - pisac -Malog princa-



Antoan de Sent Egziperi rođen je 29. juna 1900. godine u Lionu u Francuskoj. Rastao je u porodici sa petoro dece (on je bio treće). Iako je od detinjstva pokazivao sklonost ka pisanju ipak je prevagnula njegova želja da postane pilot. Ipak, čak i kada je profesionalno počeo da se bavi letenjem (od 1921. godine) nastavio je da piše.Godine 1926. izašao je njegov prvi roman Avijatičar. Nastavlja svoju letačku karijeru (1930. godine dobio je Orden legije časti za zasluge u civilnoj aero-nautici), ali i da objavljuje književne članke, priče i romane. Za vreme Drugog svetskog rata bio je pilot u okviru savezničkih snaga u borbama protiv nacističke Nemačke. Poginuo je 31. jula 1944. godine.



Pablo Neruda

Poznati čileanski pesnik Pablo Neruda bio je na diplomatskoj poziciji u Barseloni. Tamo se sprijateljio sa piscem Federikom Garsijom Lorkom. Kako je Španiju sve više zahvatao građanski rat, Neruda je postajao političan po prvi put. Njegovo iskustvo u španskom građanskom ratu i ono što je za njim usledilo su ga pomerili od fokusiranosti na privatan rad ka smeru kolektivne obaveze.
Pošto je Lorka streljan, Neruda se posvetio borbi protiv fašizma. Imajući u vidu njegove govore i ono što je pisao, Neruda je svoju podršku pružio španskoj Republici, objavivši zbirku pesama “Španija u mom srcu” 1938. Izgubio je svoj položaj konzula, zbog političke militantnosti.
Kada je Republika izgubila rat, Neruda je izveo smelu evakuaciju oko 2000 izbeglica iz Španije, uglavnom boraca, i njihovih porodica, sačuvavši ih od sigurne nacističke odmazde. Pomogao je da im bude obezbeđen siguran politički azil u njegovoj domovini, Čileu.


Tristan Cara

Jedan od najuticajnijih nadrealističkih pesnika i osnivač dadaizma Tristan Cara, Rumun poreklom, borio se na strani Republikanaca u nekoliko navrata tokom građanskog rata. Živeo je u Francuskoj kada je rat izbio i 1937. je učestvovao u odbrani grada Madrida tokom opsade Frankovih snaga.
Pošto je preživeo tu opsadu, napisao je zbirku pesama pod nazivom “Pokoravanje južnih regiona”. Neke od ovih pesama su bile uključene u publikaciju pod nazivom “Pesnici sveta brane španski narod”.
Kako je rat bivao sve više i više preplavljen stranim političkim intervencijama i optužbama za izdaju, Cara je preduzeo ambivalentniji stav prema Komunističkoj partiji Španije. Često je iznosio neprimerene izjave koje su ga činile nepoverljivim u očima komunista.
Sa druge strane, bio je poznat po tome što je sprovodio partijske direktive koje je davao Staljin, budući da je on bio jedan od arhitekata neformalnog suđenja slikaru Salvadoru Daliju, koji je optužen da je Hitlerov simpatizer. Ubrzo posle Španskog građanskog rata, Francusku su okupirali nacisti. Cara se pridružio pokretu otpora i proveo je ceo rat krijući se.

Ema Goldman

Ikao se nije bavila pisanjem proze, Ema Goldman je postala ikona feminističkog pokreta širom planete. Rođena je u Rusiji, ali je emigrirala u SAD, gde je bila veoma poznata po svojim govorima tokom radničkih štrajkova. Njena politička orijentacija je bila anarhizam i došla u Španiju kako bi pružila podršku anarhističkoj revoluciji koja se odvijala tokom rata.
Živela je u komuni i bila je zadužena za englesku verziju “Informativnog biltena”, zvaničnog glasila španskih anarhista. Nju je, kao i mnoge druge, ponela ideja da će klasne razlike između bogatih i siromašnih napokon biti zbrisane. Godine 1937, anarhisti su oformili koaliciju sa Republikom. Goldman je ovaj čin smatrala izdajom jednog od glavnih principa anarhizma – distanciranje od svih državih struktura.
Pisala je da je saradnja sa komunistima u Španiji “poricanje naših drugova u Staljinovim koncentracionim kampovima”. Sovjetski savez je, sa druge strane, odbio da šalje oružje anarhističkim snagama i poveo kampanju baziranu na dezinformacijama protiv njih po Evropi i SAD.
Pa ipak, Ema Goldman je ostala lojalna anarhističkim ciljevima i povukla se u London gde je počela zvanično da predstavlja pokret.


Ernest Hemingvej

Hemingvej je postao poznat po tome što je prikazao svoje iskustvo ratovanja u I sv. ratu u svojoj knjizi “Zbogom oružje”. U Španiju je poslat kao dopisnik Severno-američke novinarske agencije 1937. Skupa sa Jorisom Ivensom i Džonom Dos Pasosom, napravio je film “Španska zemlja”.
Kao ratni reporter u Španiji, tokom građanskog rata, pisao je za severnoameričke novine. U tom periodu Hemingvej se bavi pisanjem scenarija za dokumentarni film Španska Zemlja. Dok su bombardovali Madrid Hemingvej je napisao još jedan scenario i to za film Peta Kolona.
Hemingvej je opsadu Madrida, kasne 1937. godine, proveo pišući svoju dramu “Peta kolona”, dok je grad bombardovan. Napustio je Španiju posle te bitke, ali se vraćao još dva puta tokom 1938. Prisustvovao je bitki za Ebro, koji je bio jedno od poslednjih republikanskih uporišta i bio je među poslednjim engleskim i američkim novinarima koji su napustili Španiju, upravo pred sam, neizbežan poraz.

Džordž Orvel

Erik Artur Bler, engleski pisac, poznat po svom pseudonimu Džordž Orvel, autor klasika -1984- i -Životinska farma-koja oslikava stanje u svetu tadašnje vođenje politike iz pera u realnosti kritičara taljinizma , preživeo je svoja iskustva u Španiji. Stigao je tamo 1936, spreman da se bori protiv fašizma, ali je ubrzo shvatio da se front koji se borio protiv Franka sastojao od slabo povezanih frakcija sa dubokim ideološkim razlikama. Među njima su bili komunisti, socijalisti, anarhisti, trockisti, lenjinisti i drugi. Orvel je bio obučavan za policajca pre Španije i radio je za Indijsku kraljevsku policiju u Burmi.
Brzo je napredovao u službi i uskoro je postao asistent okužnog nadzornika za grad Siriam. Njegova obuka mu je pružila prednost u Španiji i ubrzo je postavljen za kaplara u Republičkoj vojsci. Franko je u suštini uspeo da odvoji bivšu vojsku od države, tako da ljudi koji su branili Republiku retko su bili profesionalni vojnici, a mnogo češće radnici, seljaci i inozemni volonteri.
Pošto se neko vreme borio na frontu, Orvel je upao u frakcionaške rasprave 1937, pa je čak i proglašen za fašistu od strane Komunističke partije Španije, koja je bila pod direktnim uticajem sovjetske tajne policije, NKVD-a.
Oni su u Španiji pokušavali da pretvore republikanske snage u marionetsku vojsku koja bi jedino branila interese staljinističkog Sovjetskog saveza, a ne interese Republike. Ovo je izazvalo mnoge progone među Republikancima, i generalno razočaranje u Sovjetski savez od strane boraca.
Pošto je bio tako oklevetan, i pošto je posvedočio tako slepom rivalstvu među frakcijama, Orvel se razočaran vratio u Britaniju. Njegovi romani bili su refleksije ovih iskustava, u kojima je opisivao totalitarne režime kroz alegoriju.
Oba romana i -1984- i -Životinjska farma- , mogu se primeniti i današnjem vremenu, na stanje društva i političko stanje, sistem...

Tim O’Brajan
Tim O Brajan, Amerikanac iz Teksasa, preživeo je vijetnamski rat , završio studije, postao novinar, pa pisac, muž i otac, ali je rat ostao u njemu.
Baš kada je rat u Vijetnamu dostigao kulminaciju po žrtrvama, Tim O Brajan biva regrutovan. Kao pešadinac ratovao je trinaest meseci i za to vreme dva puta je ranjen. Knjige koje su opisivale ratno stanje u Vijetnamu bile su: i Teret koji su nosili, Potraga za Kaciotom, Kako ispričati pravu ratnu priču.
Šta su to po O’Brajanu vojnici nosili u rat?
Nosili su sav emocionalni teret ljudi koji bi mogli umreti. Žaljenje, strah, ljubav, čežnja – to su bili apstraktni pojmovi, ali su imali sopstvenu masu i specifičnu gravitaciju. Imali su opipljivu težinu. Oni su nosili sramne uspomene. Nosili su tajne jedva obuzdanog kukavičluka, instinkt da beže ili se ukoče u mestu ili sakriju. To je po mnogo čemu najteži od svih tereta, koji nikad nisu mogli da odlože, koji je zahtevao savršenu ravnotežu i držanje.


Džerom Dejvid Selindžer

U proleće 1942. Selindžer je krenuo
u Drugi svetski rat navodno noseći sa sobom šest poglavlja svoje knjige Lovac u žitu. U njoj je opisano posleratno stanje u Americi.
U knjizi Za Esme (devet priča) takođe priče pretežno govore o posleratnom stanju. Opisujući kako je rat uticao na ljude i kakve je traume ostavio nastala je i priča Ujka Vigli u Konektikatu.



Artur Koestler

Agent Kominterne, komunističke organizacije, koristio je svoj posao kao novinar za skrivanje svojih namera. Na taj način uspeo je da uz malo truda i lažnog obožavanja politike Generala Franka obavi intervju sa njim.

Tokom intervjua dobio je dokaze da su nacistička Nemačka i fašistička Italija podržavale Vođu Španije i njegovu voljsku dobrovojcima, oružjem i ostalom opremom. Biva otkriven i jedva uspeva da napusti štab.
Kestler je bio pisac mađarko-jevrejskog porekla, koji se predstavljao kao engleski novinar tokom građanskog rata u Španiji. Tamo je završio 1936. kao Kominternin agent, skrivajući identitet svojim novinarskim akreditivima. To je iskoristio da se infiltrira u štab generala Franka i da uradi intervju s njim. Kestler se pretvarao da je veliki simpatizer Franka i njegove politike, kako bi zadobio njegovo poverenje.
Tokom intervjua, Kestler je prikupio dokaze da nacistička Nemačka i fašistička Italija direktno podržavaju Franka i njegovu vojsku tako što šalju volontere, naoružanje i ostalu opremu. Posle ovog otkrića, razotkriven je i denucniran kao špijun, pa je jedva uspeo da pobegne iz štaba.
Sledeće godine, Kestler je opet bio u Španiji, kao ratni izveštač. Nacionalističke snage su ga uhvatile u Malagi i osudile na smrt. Umesto da ga streljaju, upotrebili su ga kao veoma vrednog zarobljenika u razmeni, kada je oslobođena žena najboljeg nacionalističkog pilota, koju su uhvatile malo ranije republikanske snage. Posle Španije, Kestler se, poput Orvela, razočarao u Staljina i njegovu pomoć španskoj Republici, koja je zapravo postala značajan faktor u njenoj propasti. Napisao je i roman u kojem osuđuje staljinizam “Tama u podne” 1941. godine.


Gertruda Stajn

Zajedno sa Alis B. Tolkas-umetnicom jevrejskog porekla, preživela je nedaće ratova koji su zadesili Evropu. Volontirale su tokom Prvog svetskog rata i uspele da pobegnu nacistima u Drugom svetskom ratu.
Svoja iskustva kao Jevrejka, pišući o oba velika rata, prenela je u knjizi Ratovi koje sam videla.
-Dobar rat je onaj u kome je heroj svako ko ima herojstva u sebi, a u dobrom ratu je svako manje – više heroj. E ovaj rat nikako nije dobar rat.-


Dž. R. R. Tolkin

Delo Gospodar prstenova
nastalo je tokom Prvog svetskog rata, napisano rukom vojnika Tolkina.
Priče o Srednjoj zemlji možda ne bi bile iste da rat nije ostavio jak uticaj na Tolkina. Večita borba dobra i zla. O kome je zaista pisao i ko je bio zmaj Smaug ostaje tajna.

-Rat mora da postoji, sve dok branimo svoje živote od uništitelja koji bi sve proždrali; ali ja ne volim blistavi mač zbog njegove oštrine, ni strelu zbog njene brzine, ni borca zbog njegove slave. Volim samo ono što oni brane. -





Izvor:literatura i internet.

• 3Ovo se svidja korisnicima: Bane san, stug, amstel
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Federiko Garsija Lorka

Lorka je bio ugledan pesnik i pisac drama u predratnom periodu. Upravljao je putujućim pozorištem koje je obilazilo sela po Španiji, promovišući društvenu jednakost time što je dovodilo teatar u ruralne oblasti.
U julu 1936, uhapsila ga je nacionalistička milicija u streljala. Postoje mnoge teorije u vezi sa Lorkinom smrću, budući da je on bio apolitična figura, ali i simpatizer Republike.

Bio je revolucionarnog duha, a i apolitičan u isto vreme.

Njegova smrt obeležila je pogoršanje odnosa između Republike i rastućih nacionalističkih organizacija, kao što su španske Falange. Rat je izbio samo tri dana nakon njegovog smaknuća, čime je njegovo ubistvo, 1936. god. ostalo u senci misterioznosti, jer nikada nije utvrđeno šta je bio pravi razlog ubistva Federika Garsije Lorke, niti je njegovo telo ikada pronađeno.
U U zbirci „Pesnik u Njujorku” Lorka je opisao svoju smrt i skoro proročki predskazao misteriju koja ga je okruživala.
Federiko Garsija Lorka umeo je da u poetskim snoviđenjima predvidi ne samo ličnu tragičnu sudbinu, već da opiše zlu hroniku Frankove diktature, pa i posledice desničarskog režima koje se u Španiji još uvek osećaju.


Fransisko I. Madero

Bio je meksički državnik, književnik i revolucionar sa početka 20. veka, vođa meksičke revolucije iz 1910. godine i kao 33. predsednik Meksika, čiju je dužnost vršio od kraja 1911. godine do svoje pogibije u atentatu 1913. godine.
Godine 1903. se, nakon što je prisustvovao nasilnom gušenju demonstracija, pridružuje opozicionoj partiji čiji je glavni cilj bio borba protiv diktature Porfirija Dijaza.
Ubijen pod nerazjašnjenim okolnostima zajedno sa pratnjom koja ga je pratila iz grada[4]
Fransisko Madero je ostao upamćen kao čovek koji je predstavljao ikonu jedne revolucije ali je na kraju uništen od strane iste, djelimično svojom krivicom.

Andre Malro

Malro je bio francuski novelista, teoretičar umetnosti i kasnije, ministar kulture Francuske. Njegovo učešće u Španskom građanskom ratu počinje 1936, kada mu je prepušteno da pomogne reorganizaciju republikanskih vazdušnih snaga. Većina pilota se pridružila Franku i odnela avione sa sobom.
Francuska vlada se ponudila da pošalje neke stare avione u pomoć Republikancima, ali ti zastareli modeli su često bili bez naoružanja. Francuska je htela da sačuva svoju neutralnu poziciju u ratu, pa je stoga pružala veoma ograničenu pomoć, iako su mnogi francuski državljani bili umešani u rat i zagovarali su učešće u njemu kod kuće.
Malro je bio lično posvećen španskoj borbi, i nastupao je bez ikakve pomoći svoje vlade, iako je tvrdio da ga Francuska direktno sponzoriše, čime je prekidao tvrdnje o neutralnosti. Postao je jedan od istaknutih lidera u ratu i Španci su ga veoma poštovali i voleli. Tokom 1938. putovao je po Sjedinjenim Državama i prikupljao sredstva za ovu stvar. Te iste godine je objavio roman “Čovekova nada”, o svojim ratnim iskustvima.

Džon Dos Pasos

Godine 1937, uticajni američki modernistički pisac Dos Pasos zatekao se usred građanskog rata, na strani Republikanaca. Bio je posmatrač i dopisnik, kretao se po ruralnim oblastima. Dos Pasos se divio običnom španskom narodu na selu i tome kako su se odupirali siromaštvu i ekstremno lošim životnim uslovima tokom rata. Radio je sa Ernestom Hemingvejem na filmu pod naslovom „Španska zemlja“, koji je režirao holandski dokumentarista Joris Ivens.
Promenio je svoje poglede na učešće sovjeta u ratnom konfliktu pošto je njegov prijatelj Hoze Robles bio optužen za izdaju i streljan. Robles je bio republikanski intelektualac i prevodilac koji je Dos Pasosa prevodio na Španski. Posle ovog događaja, prekinuo je svoje odnose sa Hemingvejem koji je branio mišljenje da je rat čin viteštva. Posle ovog razočarenja, napisao je sledeće:
„Mišljenja sam, naročito posle mog puta u Španiju, da se građanske slobode moraju braniti u svakoj situaciji. Siguran sam da je uključivanje GRU (tajna sovjestka vojna agencija) metoda od strane komunista učinilo isto toliko štete koliko su njihovi tenkisti, piloti i iskusni vojnici učinili dobra. Problem sa svemoćnim tajnim policijama u rukama fanatika, ili bilo čijim rukama, jeste u tome što jednom kada se pokrenu, ne mogu se zaustaviti dok ne iskvare celokupno telo politike. Bojim se da se upravo to događa u Rusiji.“

Ežen Delakroa

Francuski slikar, predstavnik romantizma, nije učestvovao u ratovima al kao čest motiv su mu bili istoriski i socijalni događaji, bitke, revolucije, pa s tim u vezi npr. slika Pokolj u Hiosu, ili Sloboda predvodi narod...






Koko Šanel

Gabrijel Koko Šanel, modna kreatorka 20. veka i ne može se poreći da je samom svojom buntovnom pojavom doprinela emancipaciji žena. No, u poslednjih nekoliko godina su otkriveni dokumenti koji povezuju Koko sa nacističkim činovnicima visokih rangova, agentima i špijunima.
Njen policijski dosije čak navodi njen pseudonim (Vestminster) i posebnu šifru koju je imao svaki nacistički špijun. Poznato je da je bila u ozbiljnoj vezi sa nacističkim atašeom Hansom Gunterom fon Dinkledžom. Smatra se da je bila deo operacije Modelhut i da je od Hajnriha Himlera lično dobila instrukcije za pregovore sa Čerčilom. Vinston Čerčil bio je blizak prijatelj dizajnerke i to je verovatno jedini razlog zašto nije pretrpela nikakve posledice kolaboracije sa nacistima.
Razlozi za njenu kolaboraciju, doduše, nisu, političke ili šovinističke, već zbog posla. Veruje se da je postigla dogovor da će u zamenu za pomoć Silama Osovine povratiti upravljanje nad svojom linijom parfema.
Proizvodnja Šanela Broj 5 tada je bila u rukama jevrejske braće Vesthajmer i Koko je dobijala svega 10 procenata od prodaje. Misleći da će firma biti oduzeta njima i vraćena njoj, što se nije desilo, Koko je radila ono što se od nje tražilo. Iako nije zakonski odgovarala za kolaboraciju, nakon rata je praktično proterana iz Francuske i njena karijera krenula je nizbrdo.


Roald Dal

Dečji pisac Roald Dal, tvorac dela Čarli i fabrika čokolade, bio je ratni pilot Britanskog kraljevskog vazduhoplovstva sve do 1940, kada je njegov avion pao, a on pretrpeo ozbiljne povrede glave zbog kojih je čak privremeno oslepeo. Posle ovog incidenta više nije mogao da leti, ali je ostao u službi.
Godine 1942. poslat je u Vašington kao ataše pri britanskoj ambasadi, početnik u diplomatskoj profesiji. Njegov zvanični zadatak bio je da prikuplja informacije, ali nezvanično, poslat je da zavodi supruge uticajnih Amerikanaca i od njih izvlači podatke o potencijalno sumnjivim aktivnostima njihovih muževa. U svakom slučaju, u ovome je bio vrlo uspešan. Među njegovih saradnicima bili su pisci Sesil Skot Forester i Ijan Fleming, koji su pisali o ratu, revoluciji, i tadašnjim prilikama socijalnim i političkim...


Greta Garbo i Marlen Ditrih

Poželjne, bogate džetseterke bile su savršen alat za prikupljanje informacija, jer je sa njihovim statusom dolazila i određena moć. Ulogu koju su u ratu odigrale Greta Garbo i Marlen Ditrih može se uporediti sa Bridžet fon Hamersmark iz Tarantinovog filma Prokletnici (Inglourious Basterds).
Šveđanka Greta Garbo, štićenica Luija B. Majera (Metro-Goldvin-Majer), povukla se sa velikog platna pred početak rata. Nezvanično, kako bi se posvetila špijuaži za Britansku tajnu službu. Njen zadatak bio je da prikuplja informacije o aktivnostima i poslovima najbogatijih i najuticajnijih američkih biznismena, kao i da bude veza između Saveznika i švedske kraljevske porodice.

Marlen Ditrih je po mnogima najseksepilnija žena ovog perioda. Rođena kao Marija Magdalena Ditrih u Berlinu, ova femme fatale glasno se borila protiv nacizma, iako je prvobitno prozvana nacistom samo zbog svoje nacionalnosti. Odbila je poziv da karijeru nastavi u domovini pod režimom, zbog čega su njeni filmovi zabranjeni u Nemačkoj. Čak je uzela američko državljanstvo. Putovala je po frontovima i zabavljala savezničke trupe, a učestvovala je i u projektima antinacističke propagande.

Greta Garbo

Iako to nikada nije ni priznala niti porekla, kada se uzmu u obzir njeni snažni antinacistički stavovi i priče njenih prijatelja, nameće se zaključak da Garbo stvarno jeste bila špijunka.
Po jednoj anegdoti, Garbo je smišljala plan da sama ukloni Hitlera. Firer je bio veliki obožavalac glumice, i da je ikad došlo do njihovog upoznavanja, Garbo ne bi oklevala. Neki istoričari tvrde da je Garbo bila ljubavnica Mustafe Golubića, međunarodnog špijuna poreklom sa Balkana. Sve u svemu, život Grete Garbo bio je turbulentan i prepun avantura.


Arčibald Lič

poznatiji pod umetničkim imenom Keri Grant, jedan je od ikona zlatnog doba Holivuda. Rat je uticao na svaki aspekt života širom sveta, pa ni holivudska filmska industrija nije bila pošteđena. Kako je evropsko tržište bilo ključno za uspeh velikih filmskih studija, mnogi su bili naterani da se povinuju nacističkoj cenzuri.
Keri Grant vrbovan je od strane Saveznika i FBI-a kao špijun čiji je zadatak bio da nadgleda svoje kolege i prijavi bilo kakvo ponašanje koje bi moglo da ukaže na nacističke tendencije. Biro ga je takođe zadužio na nadgleda svoju suprugu Barbaru Haton, naslednicu lanca supermarketa Vulvorts, za koju se sumnjalo da šalje novac nacistima.
Poznato je da je Grant optužio kolege Erola Flina i Garija Kupera da su nacistički simpatizeri, ali nikakve mere nisu preduzete protiv njih. U svakom slučaju, nagrađen je medaljom za svoj doprinos borbi protiv nacizma.

Mark Tven
Američki pisac, dečiji pisac, pustolovnog života.
Bio kormilar na parobrodu na reci Misisipi sve do početka Američkog građanskog rata 1861., kada je na kratko kao dobrovoljac pristupio konjici Konfederacije.

Kristofer Li

Ser Kristofer Frenk Karandini Li poznatiji kao Saruman iz trilogije Gospodar prstenova. Iako je poznato da je glumac učestvovao u Drugom svetskom ratu, informacija o njegovim špijunskim poduhvatima nema mnogo i vrlo su neodređene.
Li je retko pričao o tom periodu svog života. U Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo je stupio 1940. godine i tokom rata je s vremena na vreme sarađivao sa jedinicama SAS-a
„Sarađivao sam sa SAS-om s vremena na vreme, ali nam je zabranjeno — a biće i u budućnosti — da pričamo o konkretnih operacijama. Recimo da sam bio specijalni agent i neka na tome ostane”, rekao je Li 2011. godine.
Njegovo poznavanje jezika (tečno je govorio engleski, španski, italijanski i francuski, a snalazio se i sa ruskim, grčkim i švedskim) i dobri odnosi sa nadređenima obezbedili su mu visok čin i smatra se da je mnoge operacije čak i predvodio.



Sergej Efron i Marina Cvetajeva

Cvetajeva je bežala od buržoaskog života, ne sluteći da će jednog dana završiti u bedi. Budućeg supruga carskog višeg oficira Sergeja Efrona Bio je istaknuta figura ruske emigracije. Jedan od najkontroverznijih momenata u biografiji pisca bio je njegova saradnja sa sovjetskim specijalnim službama.Nakon što se Efron, sa kojim je tad imala dvoje dece, priključio Beloj armiji, Marina se vratila u Moskvu, gde je kako bi preživela obavljala sve poslove do kojih je mogla doći. Jedno dete joj umire, a marina u vreme revolucije izvršava samoubistvo.

Pisala je o Oktobarskoj revoluciji 1917. i moskovskoj gladi koja je usledila. U pokušaju da spasi ćerku Irinu, 1919. godine je smestila u državno sirotište, gde je umrla od gladi.
Između 1917. i 1922. napisala je epski stihovni ciklus “Lebedinyi stan” o građanskom ratu, slaveći one koji su se borili protiv komunista. Ciklus pesama u stilu dnevnika počinje na dan abdikacije cara Nikolaja II u martu 1917, a završava krajem 1920. godine, kada je antikomunistička bela armija konačno poražena. Naslov “labudovi” odnosi se na dobrovoljce u Beloj armiji, u kojima se njen muž borio kao oficir.
Nakon 1923. živela je sa porodicom u sve većem siromaštvu u Parizu, Berlinu i Pragu, pre nego što se vratila u Moskvu 1939. godine. Njen suprug Sergej Efron i ćerka Ariadna Efron uhapšeni su pod optužbom za špijunažu 1941. godine. Efron je pogubljen, a Cvetajeva je počinila samoubistvo 1941. godine.Marina Tsvetaeva.


Nikolaj Gumiljov

Inače suprug Ane Ahmatove- čija se dela bila zabranjivana u vreme Staljina, depresivac, prvi put zbog bolesti odbijen od vojne službe..
Ulazak Rusije u rat oduševljeno pozdravlja, uspeva mu da ga prime kao dobrovoljca. Uskoro će biti unapređen u čin podoficira, a za pokazanu ličnu hrabrost dobija i dva Krsta svetog Đorđa.

Oktobarski prevrat prihvata ravnodušno, revoluciju ne proklinje, ali je i ne slavi. “Ni crveni ni beli, jednostavno pesnik”- reći će, ali se zato demonstrativno krsti pred svakim hramom. Istina, nastupa na kulturnim manifestacijama nove vlasti, ali njegov istup u književnom studiju “Baltičke flote” nije oduševio Lunačarskog (na pitanje mornara: “Šta pomaže u pisanju nove poezije?”, odgovorio je : “Vino i žene”).
… Animozitet prema komunističkoj vlasti, Gumiljov nikada nije krio. “Ja se komunista ne bojim. Ja im otvoreno govorim da sam monarhista, a oni sami traže da se izjasnim”, govorio je Madeljštajmu. Hapšenje pod teškom optužbom - da je sa svojim drugovima belogardejcima i bivšim carskim oficirima pripremao pobunu protiv nove vlasti, nije ga uplašilo. “Ne brinite se, zdrav sam, igram šah i pišem pesme”, piše iz zatvora 1921. godine svojoj drugoj supruzi Ani Engeljhart.
Dan uoči izvršenja kazne, kažnjenike izvode iz ćelija - pod izgovorom da se sele u drugu prostoriju ili puštaju na slobodu - i upućuju u sobu za pridošle. Tu čitav dan ne dobijaju ni hranu, ni vodu, niko im ne dolazi. Žene i muškarci smješteni su zajedno.

U toj sobi Gumiljov je i proveo poslednja 24 sata. U toj sobi pročitana mu je i smrtna presuda, stavljene lisice…

Na streljanje je izveden u zoru 25. avgusta i sa grupom osuđenika odveden do stanice Irinovske. Osuđenici su naterani da iskopaju jamu, a zatim im je naređeno da se svuku. Usledila je puščena paljba, začuli su se krici, preklinjanja.

Prema svedočenju baštovana koji je živeo u neposrednoj blizini stanice, mnogi od muškaraca su zapomagali, padali na kolena. Gumiljov je do poslednjeg trenutka mirno stajao. “Otmeno je umro, popušio cigaretu. Čak je i na momke iz specijalnog odeljenja ostavio utisak.” (Georgij Ivanov)
Kako je, uostalom, i napisao u jednoj svojoj pjesmi:

“I bez straha staću pred Gospoda Boga.”

Zvanično je rehabilitovan 1991. godine.
Nikolaja su pogubili sovjetski komunisti 1921. godine.


Ana Ahmatova

U Sovjetskom Savezu smatrana je za buržoasku pesnikinju, bilo joj je zabranjeno da objavljuje poeziju, pa je živela od prevodilaštva i esejistike. Preživela je Opsadu Lenjingrada i pisala o njoj. Njen kasniji život obeležila je epoha staljinizma, kada joj je bilo zabranjeno da piše, a njen sin i suprug su poslati na robiju, gde je suprug i umro. /posle braka sa Nikolajem Gumljovim imala je još dva braka/ Posle Staljinove smrti, režim je dopustio objavljivanje cenzurisanih izdanja Anine poezije.


Amadeo Modiljani
Italijanski slikar jevrejskog porekla
Modiljani je pokušao da se prijavi u vojsku ali su ga odbili zbog lošeg zdravlja. U međuvremenu je slikao portrete svojih prijatelja, većinom takođe slikara..


Vladimir Majakovski

Bio zatvoren zbog socijalističke agitacije, oduševljeno prihvatio Oktobarsku revoluciju i stavio u njenu službu svoj pesnički i slikarski talenat.


Maksim Gorki

Godine 1905. piše proglase protiv vojske, policije, cara i biva zatvoren, a oslobođen je na protest intlektualaca mnogih zemalja, uključujući i Radoja Domanovića. Godine 1906. ilegalno napušta zemlju i ostaje u emigraciji do 1913, gdje se bori za obustavljanje svake pomoći carskoj Rusiji. U svojim prvim pripovetkama opisuje egzistenciju ljudi sa dna društvene lestvice.


Sergej Aleksandrovič Jesenjin

Pesnik i pisac iz naroda.
Januara 1916. Jesenjin dobija poziv za Prvi svetski rat , dobija zvanje („s najvišeg vrha“) bolničara u Carskoseoskom vojno-bolničkom vozu br. 143 Njenog Visočanstva Carice Aleksandre Fjodorovne. U to vreme se zbližio s grupom „Novoseoskih pesnika“ i izdao prvu zbirku („Radunica“ — 1916), koja ga je učinila veoma poznatim.
Jesenjin je je u početku, podržavao Oktobarsku revoluciju, međutim kasnije se razočarao njenim posledicama. Veliki broj njegovih dela bio je zabranjen u Sovjetskom Savezu, naročito u vreme Staljina.
Zadnje godine života su mu bile pune pijanstva i lutanja, ali je u tom periodu napisao neke od svojih najboljih pesama. Jesenjin se obesio u sobi lenjingradskog hotela „Angleter“ (Angleterre). Postoji sumnja se da je to bilo ubistvo po nalogu agenata zvanične vlasti-Ruske tajne policije. Smatra se da je bio hapšen u Lenjingradu pa mučen I ispitivan. Imao je 30 godina.
Njegova dela su bila zabranjivana za vreme vlasti Staljina I Hruščova.
Smtra se da su I njegovog sina Jurija, streljale sovjetske vlasti dok neki smatraju da je prebegao u Jugoslaviju I da njegovi potomci žive u Srbiji.
Njegov sin Aleksandar Volpin matematičar bio je disidident.


Mihail Ljermontov
Ruski pisac od oca koji je bio vojno lice, predstavnik visokog društva Rusije.
Od 1830. do 1834. je išao u vojnu školu u Sankt Peterburgu te je postao oficir. Za to vreme je pisao dosta poezije pod uticajem Puškina i Bajrona. Takođe se zanimao za ruski istoriju i srednjevekovnu epsku poeziju, što se odrazilo na "pesmu trgovca Kalašnjikova", dugačku poemu Borodino i kao I više balada.
Nakon smrti Puškina 1837. godine, Ljermontov je izrazio osećanja kroz pesmu upućenu Caru Nikolaju I Pavloviču, zahtevajući osvetu nad ubicom Puškina. Pesma je osudila "stubove" ruske visoke klase za Puškinovu smrt.

Nikolaj Pavlovič ga je zbog ove pesme prognao na Kavkaz, gde je Ljermontov već bio kao mali.

Ljermontov je posetio Sankt Peterburg 1838. i 1839. godine. Njegova neuzvraćena ljubav prema Varvari Lopuhini je zabeležena u nezavršenom romanu Princeza Ligovskaja. Nakon duela s sinom francuskog ambasadora, opet je vraćen u armiju na Kavkazu.

Postavljen je u puk gde se ratovalo u opasnim i udaljenim delovima Kavkaza. Ovde Ljermontov pokazuje veliku hrabrost u borbama sa islamskim pobunjenicima. Iako zaslužan za uspeh u mnogim bitkama, nije dobio zaslužene nagrade, kao svojevrsnu kaznu za ranije kritike visokom društvu. U Petrograd je stigao 1841. godine, na svoju ruku, bez ičijeg dopuštenja, a sve sa ciljem da provede svoj plan i posveti se samo književnoj karijeri. Njegov inat i težak karakter tu ne prestaju. Jedne noći odlazi na bal gdje je primećen od strane određenih carskih ljudi. Odmah nakon tog morao je da se vrati na Kavkaz u svoj puk i nastavi borbe.
1839. je završio svoj jedini roman, Heroj našeg vremena, koji gotovo predviđa dvoboj u kom je Ljermontov izgubio život dve godine kasnije.

Ljermontov je izgubio život u dvoboju. u banji Pjatigorsk na mestu odmora, kad se vraćao u svoju jedinicu na Kavkaz.
Ista sudbina kao i njegovog savremenika Puškina. U svom životu Ljermontov je imao dva dvoboja. Prvi dvoboj je preževio. Bio je to dvoboj sa Ernestom De Baranom, koji je bio sin francuskog poslanika. Povod stupanja u dvoboj je ubistvo Puškina. Imali su različite stavove o ovom tragičnom događaju. Dvoboj su počeli mačevima, a potom prešli na vatreno oružje. De Baran je pucao i promašio Ljermontova koji je mirno stojao. Ljermontov je zatim, umesto da puca u De Barana, ispalio metak u vazduh. Nakon toga mu je pružio ruku pomirenja. Ovaj dvoboj je završio pomirenjem, ali i Ljermontovim prognanstvom na Kavkaz. Drugi dvoboj se dogodio četiri godine posle. Ljermontov je bio izazvan na dvoboj od strane svog dugogodišnjeg školskog prijatelja Martinova i to zbog jednog komentara Ljermontova. Neki istraživači došli su do spoznaje da je ovaj dvoboj bio namešten od strane dvorskih spletki, te da su našli protivnika dovoljno sposobnog da ga u dvoboju ubije. Ljermontov je čak pokušavao da odustane od dvoboja nastojanjem da sklopi primirje, međutim, Martinov je ostajao pri svom da se dvoboj održi.


Mihail Bulgakov

Ruski pisac, lekar, vojnik.
Dela koja nisu odgovarala vladajućoj politici nisu bila ni objavljivana. Bulgakov je tražio da se takav postupak prema njemu objasni ili da mu se dopusti da ode u emigraciju. Na intervenciju samog Staljina zaposlen je kao dramaturg u Moskovskom teatru, no i dalje nije mogao objavljivati svoja dela.
Nakon početka Prvog svetskog rata Bulgakov je nekoliko meseci radio kao lekar u prifrontnoj zoni. Zatim su ga poslali da radi u selo Nikoljskoje Smolenske gubernije, a nakon toga je radio kao lekar u Vjazmi.
Za vreme građanskog rata u Rusiji, u februaru 1919, Bulgakova su mobilizovali kao vojnog lekara u vojsku Ukrajinske narodne republike.
Te iste godine je radio i kao lekar Crvenog krsta, a zatim i u Oružanim snagama Juga Rusije. U sastavu Treće Terske kozačke pukovnije borio se na Severnom Kavkazu. Aktivno je objavljivao u novinama (članak "Buduće perspektive"). Za vreme povlačenja Dobrovoljačke armije početkom 1920. nije otišao u Gruziju, nego je ostao u Vladikavkazu jer je oboleo od tifusa.
Do 1930. Bulgakovljeva dela su prestala da se izdaju, a pozorišni komadi povlačeni su se repertoara pozorišta. Bila su zabranjena izvođenja komada "Beg", "Zojkin stan", "Grimizno ostrvo", "Dani Turbinovih".[1]
U januaru 1932. Staljin je ponovo dozvolio izvođenje predstave "Dani Turbinovih", i do rata se više nije zabranjivala.

Viktor Frankl /1905.-1997/

Austrijski psijijatar i neurolog, jevrejskog porekla koji je preživeo Holokaust.
Frankl je mogao da izbegne sudbinu Jevreja koji su odvedeni u nacističke koncentracione logore, jer je neposredno pre napada na Perl Harbor bio dobio vizu da emigrira u SAD. Ipak, odlučio je da ne emigrira, jer se viza odnosila samo na njega, a nije hteo da u teškim vremenima napusti roditelje.
Kada su nacisti došli na vlast u Austriji marta 1938., Frankl je premešten na čelo Odeljenja za neurologiju bolnice Rotšild, jedine bolnice u kojoj su mogli biti lečeni Jevreji u to doba.
Pozicija lekara, načelnika Odeljenja za neurologiju mu je donekle pružala zaštitu od deportacije u koncentracioni kamp.
1941. Frankl je oženio Tili Groser, medicinsku sestru koju je upoznao preko posla. Pored još jednog para, oni su tada bili poslednji Jevreji u Beču koji su dobili dozvolu da stupe u brak. Jevrejima je tada bilo zabranjeno da dobijaju decu. Trudne Jevrejke su odmah slali u koncentracioni logor. Tako je Tili morala da pobaci dete koje je nosila. Frankl je svoju knjigu Nečujan vapaj za smislom posvetio svom nerođenom detetu.
Proveo je četiri godine po logorima od kojih u Aušvicu i logoru Terzin u kome je prvo bio deportovan.


Eduard Limonov

Bio je ruski pisac i disident, osnivač i vođa opozicione Nacional-boljševičke partije Rusije, kasnije partije Druga Rusija. U više navrata zalagao se za savez nacionalista i komunista, ali nije uspelo. Živeo je u Americi i Francuskoj; u Rusiji su njegove knjige bile zabranjivane.
Disident u politici, uečstvovao je u uličnim protestima, bio zatvaran učestvovao je kao dobrovoljac u ratu u Jugoslaviji na strani Srba iz RS, i u sukobu između Gruzije i Abhazije. Učestvovao je i u ratu između Pridnjestrovlja i Moladivje.
Bio je protiv je Nato politike.
Dela su mu bila političke sadržine.
Prvi roman iako ljubavni, a ustvari o emigraciji i anarhiji mu je -Ja, Edička.-
U Rusiju se vraća 1991. godine. Gde se svo vreme bavi politikom kao opozicionar. Preminuo je 2020. godiine.




Mira Alečković

Kao gimnazijalka, 1939. godine postala je članica Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), a 1941. godine, od prvog dana Narodnooslobodilačke borbe i članica partizanske ilegale u Beogradu, gde je kao 16 godišnja devojka učestvovala u akcijama sabotaža protiv nemačkih fašista.

Pošla je u rat sa Jugoslovenskom vojskom, ali se jedinica u kojoj je bila raspala pošto ju je njen komandant predao Nemcima u Priboju na Limu, posle čega se priključila Narodnooslobodilačkom pokretu (NOP), u želji da se zemlja što pre oslobodi od okupatora.

Kao mlada devojka učestvovala je u sečenju nemačkih telefonskih kablova u okupiranom Beogradu 1941. godine, gde je hapsi Specijalna policija, na čelu sa Božidarem Bećarevićem, nakon čega je bila zatvorena u zatvoru u Đušinoj ulici (u današnjoj zgradi Rudarsko-geološkog fakulteta) odakle je posle nekoliko dana mučenja i premlaćivanja, spasava je srpska Patrijaršija, na molbu Desanke Maksimović. Sa teškim ranama, Mira Alečković krišom napušta Beograd i pridružuje se Narodnooslobodilačkom pokretu.

U bolničku ratnu službu prima je dr Saša Božović i sa završenom bolničkom obukom lečila je ranjenike. U ratu je ostala bez oca, koga je u Beogradu streljao Gestapo, jer je bio intelektualac i dopisnik iz Španskog građanskog rata. Mira Alečković je u ratu bila saborac svoga prijatelja, venčanog kuma Branka Ćopića.

Iz Drugog svetskog rata, u kome se istakla hrabrošću, Mira Alečković je izašla kao rezervni vojni starešina i kao delimični invalid. Posle oslobođenja dobrovoljno je radila na smeštaju ratne siročadi po čitavoj Srbiji i Jugoslaviji.

Posle rata se zapošljava u Udruženju književnika Jugoslavije i Srbije, najpre kao sekretar, a zatim kao potpredsednik tadašnjeg predsednika Ive Andrića. Po isteku mandata Ive Andrića, nekoliko puta je tajnim glasanjem od strane pisaca birana za predsednika Udruženja književnika Srbije i Jugoslavije i na čelu Udruženja pisaca ostala je godinama. Kao saradnik Oto Bihaljija, osnivač je i urednik posleratne biblioteke „Epoha”, savremenih stranih pisaca, u kojoj je prvi put objavila, tada zabranjena dela Marsela Prusta i Franca Kafke zbog čega joj je zamereno od strane SKJ.
Uzela je učešće u studentskim protestima 1968. godine, izlazeći da podrži studente i čita im revolucionarnu poeziju, posle naredbe Draže Markovića da se u studente puca. [a]
Posle 1968. godine Mira Alečković više nije pripadala nijednoj političkoj partiji.

Mira Alečković i Branko Ćopić i Blažo Koneski



Branko Ćopić

Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.
Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.


.....

• 3Ovo se svidja korisnicima: Bane san, natrix, amstel
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Јесењин је присуствовао неким стрељањима и ликвидацијама у организацији ЧЕКЕ, а у једном је и учествовао, само што му је заказао метак, па се отрезнио на време...

ПС
Одлична тема, нека се види колико њих се од љубитеља оружја преобратило у њихово коришћење, без обзира на мотив (а било их је разних - ослободилачки, авантуристички, итд).

• 5Ovo se svidja korisnicima: babaroga, natrix, amstel, aleksmajstor, Luka
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Обиман труд али са погрешно преведеним или неспретним подацима, пошто се аутори слабо сналазе са техником а вала и историјом.
Мислим на изворник ( мултипрактик новинари! ) .

Љермонтов није могао да се користи револвером, за тај период још фантастика.

Пржеваљски је био официр и истраживач.

Мендељејев није тражио решење бездимног барута за троцевке (истина, постоје ловачке ), већ нову "калибра три линије", тј 0,3 руског палца ( 7,62 ), мосинку.



Лимонов је био на Сарајеву, на страни Срба из РС...

Ћопић је објављивао пре рата, тако да није постао "касније писац".

• 2Ovo se svidja korisnicima: Bane san, natrix
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Egziperi je poginuo u borbi protiv Fw 190.

• 2Ovo se svidja korisnicima: Bane san, natrix
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ernest Hemingvej je voleo oružje, ali zbog lošeg vida nije bio u prvim redovima u ratovima čiji je sudeonik bio. U I SR je i veoma teško ranjen.

• 3Ovo se svidja korisnicima: natrix, Bane san, aleksmajstor
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Oluj2.1 ::Egziperi je poginuo u borbi protiv Fw 190.
Егзипери је летео у Ф-5, ненаоружаној верзији П-38.
Борба није била, једино да су га пресрели, али то уопште није било тако лако јер је летео високо и брзо.

• 2Ovo se svidja korisnicima: natrix, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Za njega se dan danas u suštini ne zna kako je skončao. Vodio se kao nestao u akciji i tek 2000-te je pronađen njegov avion.

• 2Ovo se svidja korisnicima: natrix, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Što potvrđuje i ovaj tekst iz januara prošle godine, a koji navodi i sledeće:Citat:... Major pieces of Saint-Exupéry’s downed aircraft, a P-38, was found and brought to the ocean’s surface in 2003. A serial number confirmed this craft belonged to Antoine Saint-Exupéry, though the lack of bullet holes and combat damage keep the aviator author’s true fate hidden behind a shroud of secrecy... https://librariantolibrarian.wordpress.com/2020/01.....t-exupery/

• 4Ovo se svidja korisnicima: Skywhaler, Bane san, amstel, Luka
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Hvala za ispravke u ime -multipraktik novinara- ...



Za Mendeljejeva ima dosta toga zanimljivog, ne samo kad je hemija u pitanju, Nađoh jutros taj tekst na ruskom i tekst na tu temu iz ruskog časopisa:

Dopirinos Mendeljejeva razvoju vazduhoplovstva:
https://sites.google.com/site/mendeleev180let/vklad-v-razvitie-vozduhoplavania
Tekst na ruskom po kom se može shvatiti očigledna greška u prevodu:
https://ria.ru/20201202/mendeleev-1587265147.html
Intervju za -Istorik-
Uzgred odličan časopis iz istorije
https://истори.....ssiya.html


Viktor Frankl je knjigu -Zašto ste se ubili- pisao na sopstvenom i iskustvima drugih logaraša i načina nalaženja smisla života i preživljavanja..