|
Poslao: 07 Maj 2018 10:38
|
offline
- Gavrilo Milentijević
- Komandir stanice milicije Gornje Polje
- Pridružio: 12 Feb 2005
- Poruke: 35940
- Gde živiš: ovalni kabinet
|
Bloodhound Mk.I
Bristol Bloodhound je britanska raketa razvijena tokom pedesetih godina prošlog veka kao glavno oružje PVO Velike Britanije i još četiri druge zemlje koje su je uveli u naoružanje.
Nakon drugog svetskog rata, u jeku hladnoratovskih trvljenja i straha od ekspanzije sovjetskih nuklearnih bombardera, britanija je pokrenula intenzivan razvoj raketne tehnologije prvenstveno se bazirajuci na razvoj PVO sistema kakve do tada nije posedovala.
Donesena je studija razvoja raketnog oružja koja je nosila radni naziv Stage plan. Stage plan Faza 1 podrazumevao je razvoj PVO raketa za presretanje ciljeva na srednjim visinama ali ogranicenog dometa. Ubrzo, ta je studija zamenjena Fazom 2 po kojoj bi rakete mogle da presrecu ciljeve koji lete supersonicnim brzinama.
U trci su bila dva projekta koja su usavršena a nastala tokom Faze 1, English Electric Rainbow i Bristol Red Duster.
Za oba sistema Ferranti je razvio radar i sistem za vodenje. 1949 firma Bristol dobija zeleno svetlo za svoj projekat i to je pocetak razvoja sistema Bloodhound.
Radni naziv projekta bio je oznacen šifrom 1220.
To su bili pionirski poduhvati u razvoju raketne tehnologije. Bristol kao firma koja je do tada proizvodila avione nije imala mnogo iskustva u raketnoj tehnologiji pa se na pocetku susreo sa naizgled nepremostivim teškocama. Problema je bilo u razvoju "ramjet" tj. marševskog motora, samom dizajnu kao i rasporedu aerodinamicki profilisanih krilaca.
Bristol je napravio seriju test rampi za testiranje motora. Prvi, prototip naziva JTV-1, licio je na letece torpedo sa ramjetima postavljenim na kraj krstastih zadnjih krilaca. Testiranje je trajalo dugo a problemi su se otklanjali odmah pri svakoj izradi novog test modela.Izvršeno je preko 500 testiranja a završni testovi radeni su na poligonu Woomera u Južnoj Australiji.Dugi i neuspešni testovi uzeli su deo kolača firmi Bristol - naime, glavni konkurent English Electric koji je izgubio pocetnu trku sa svojom raketom Rainbow, uspešno je završio razvoj rakete Thunderbird koja je vec usvojena u naoružanje. Ipak, britanci se nisu odrekli Bloodhounda iako je poprilično kasnio.
Bloodhound Mk 1 je ušao u sistem PVO V.Britanije 1958. godine a za australijsko RV (RAAF) u novembru iste godine. U pocetku Bloodhound je pružao zaštitu RAF-ovih strategijskih aerodroma na kojima su bazirali tzv. nosaci nuklearnih b/g "V bombarderi". Australija je sa raspoređivanjem otpočela u januaru 1961. godine.
Studija Faza 2 nastavljena je razvojem rakete "Green Sparkler", naprednom projektu koji je bio previše ambiciozan za to doba.To je dalo zamaha obema firmama da iskustva iz tog projekta delimicno primene na Thunderbird i Bloodhound.
Bloodhound Mk.II je usavršena varijanta koja se pojavila 1963.godine a u naoružanje je uvedena 1964,
Mk.II je posedovao moćniji Rolls Royce Thor motor, duži trup koji je povecao kolicinu goriva a samim tim drastično se povećao domet projektila sa 52 na 190 km kao i plafon leta do 19,812 m. Takođe, Mk.II je razvijao brzinu od 2,7 maha (Mk.I je razvijao 2,2 maha).Bojeva glava u varijanti Mk.II je 179 kg a Mk.I 91 kg. Dužina Mk.II je gotovo 8,5 m a Mk.I 7,7 m.
Kao i u prvobitnoj varijanti, Bloodhound na telu rakete poseduje dva ramjet marševska motora i četiri buster startna motora.
Mk.II je imao mogucnost poluaktivnog vođenja uz pomoć mobilnog radara za vođenje Ferranti Type 86 "Firelight"
ili uz pomoc veceg fiksnog modela Marconi Type 87 "Scorpion". Pored antene za osvetljenje i pracenje cilja Scorpion je imao još jednu dodatnu antenu za ometanje, detekciju i procenu cilja.
Radar za vođenje eliminiše probleme sa refleksijom tla, omogućavajući projektilu da gađa na bilo koji vidljiv cilj, bez obzira koliko je blizu tla.Ceo kompleksni sistem bio je uvezan u moćni računar Ferranti Argus computer.
Varijanta Mk.III je zamišljena da bude raketa-nosač nuklearne b/g od 6 kt. Tu raketu pogonili bi moćniji buster i marševski motori. Međutim, ceo projekat je odbačen jer je nuklearna b/g bila veoma opasna po posadu i okolinu zbog količine jonizirajučeg zračenja.
Mk.IV je mobilna varijanta koja nikad nije zaživela.Švedska je uspela da napravi polu-mobilnu varijantu sopstvene oznake Rb.68 (Mk.II).
Ovaj sistem izvezen je u četiri zemlje - Australiju, Singapur, Švajcarsku i Švedsku.
Bio je u upotrebi od 1958 godine (Mk.I) odnosno od 1964 godine (Mk.II) do 1991.godine kada je povučen iz upotrebe.
 
Bloodhound Mk.II
 
Švedski sistem Rb.68
|
|
|
|
|
Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
|
|
|
|
|
Poslao: 07 Maj 2018 17:12
|
offline
- Drug pukovnik
- Legendarni građanin
- Pridružio: 31 Dec 2011
- Poruke: 5477
|
Ružna ko crni vrag, ali za te godine zaista impresivna zona osim ako nisu to malo ušminkali (slagali) a po meni jesu. Pa ovakva donja zona gotovo da odgovara sistemu S-300PMU-1
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 07 Maj 2018 18:17
|
offline
- Pridružio: 20 Maj 2017
- Poruke: 2474
|
To osenčeno je zahvat cilja površine 20 kvadrata sa verovatnoćom 0,8 pa je verovatno kao zona lansiranja a belo bi bila zona uništenja. E sad švedski, kod nas je više poznat po akcionim filmovima ...
Bilo bi zgodno videti taj dijagram za 5 m2 ako ne već manje recimo 3 m2 .
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 07 Maj 2018 18:24
|
offline
- Kubovac
- Stručni saradnik foruma
- Pridružio: 12 Jul 2016
- Poruke: 5569
|
Malo sam pretražio net, teško je naći neke kompletnije podatke. Uglavnom samo osnovni podaci. Mora se tražiti po linkovima pa spajati podatke....Svakako mi je i ovo zanimljivo, našao sam da je vođenje poluaktivno radarsko ali ne pominje se kanalnost po cilju....Teško mi je da nađem neke podatke o formaciji, onako složeno...Za razliku od ruskog koji nisam nikada učio (osim termina u vojnom obrazovanju i na tehnici na kojoj sam radio) engleski mi je odličan, pa ako autor teme ili neko drugi ima kvalitetne linkove, neka postavi! Proučiću i daću svoje viđenje funkcionisanja sistema.... 
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 07 Maj 2018 21:36
|
offline
- Drug pukovnik
- Legendarni građanin
- Pridružio: 31 Dec 2011
- Poruke: 5477
|
Malfart M0,8...brzina cilja mahov broj 0,8
Dijagram je skroz nedorečen kao i podatak o nekih 190km dometa koji kola internetom, a o donjoj granici da ne govorimo.
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 07 Maj 2018 21:49
|
offline
- Kubovac
- Stručni saradnik foruma
- Pridružio: 12 Jul 2016
- Poruke: 5569
|
Drug pukovnik ::Malfart M0,8...brzina cilja mahov broj 0,8
Dijagram je skroz nedorečen kao i podatak o nekih 190km dometa koji kola internetom, a o donjoj granici da ne govorimo.
Jako su šturi podaci....Nađoh negde da su izvezli sistem u Australiju (Commonwealth, dakle podrazumeva se), Švedska (imali sistem neko vreme i to u nekoj polu-mobilnoj varijanti) i Švajcarsku (?!) a tu sam našao podatak da su oni veći deo svojih raketa ovog sistema ubrzo prodali Šveđanima...Verovatno nisu bili zadovoljni ili šta? Treba još pokušati saznati nešto, ali prilično je komplikovano, sa više vrsta radara, kompjutera, nekih kombinacije u radarskoj tehnici koje mi deluju......recimo previše složeno....a možda ih ja ne shvatam ili nisu dobro objašnjeni....
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 08 Maj 2018 06:12
|
offline
- Gavrilo Milentijević
- Komandir stanice milicije Gornje Polje
- Pridružio: 12 Feb 2005
- Poruke: 35940
- Gde živiš: ovalni kabinet
|
Švajcarci sa nekim interesantnim vozilom za dotur raketa
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 08 Maj 2018 07:03
|
offline
- Kubovac
- Stručni saradnik foruma
- Pridružio: 12 Jul 2016
- Poruke: 5569
|
Nađoh neke solidne izvore, mada je ovde problem i "lingvistika" (biće objašnjeno u nastavku teksta).
Evo šta sam za sada "pohvatao" o sistemu Blooodhound Mk I:
Ono što sam uspeh da "pohvatam" jeste da je položaj na početku postavljanja bio organizovan sa 16 lansirnih rampi sa po 1 raketom podeljeno na 2 razmeštajne prostorije od po 8 raketa na svakoj prostoriji i jednim Centrom za upravljanje vatrom.
Kasnije je to uvećano pa je konačno odlučeno da uobičajeni položaj kod RAF Velike Britanije bio je koncipiran kao 2 vatrene jedinice sa po 16 lansirnih rampi/raketa svaka,( podeljenih na 2 polja sa po 8raketa) i jednim Centrom za upravljanje vatrom po položaju, dakle ukupno 32 lansirne rampe/rakete/letelice po jednoj vatrenoj jedinici sa jednim Centrom za upravljanje vatrom.
Ukupno je bilo organizovano i postavljeno 10 položaja sa po 2 vatrene jedinice svaki, ukupno 320 lansirnih rampi/raketa.
Centar za upravljanje vatrom upravlja sa 2 vatrene jedinice sa lansirnim rampama i radarima za osvetljavanje i praćenje, tako da je eskadrila- skvadron (puk) (sastavljen od 2 vatrene jedinice) 2-kanalan po cilju.
Prve verzije, dakle Bloodhound Mk1 su imale pulsni radar Type 83 "Yellow River" osetljiv na refleksije sa zemlje pa je tako bio ometan i nije imao dobre rezultate kod gađanja niskoletećih ciljeva.
Gađanje ciljeva u VaP-u je bilo slično kao i kod MIM-3/14 Nike Ajax/Hercules sistema. Dakle raketa je
po dobijanju komande poletala vertikalno i tako je letela dok ne otpadnu busteri. Tada je raketa prelazila sa penjajuće krstareće faze u fazu praćenja cilja preko signala koji se od radara Type 83 reflektuje od cilja i onda se "obrušava" na cilj, odnosno navodi na tačku preticanja gde se predviđa susret rakete sa ciljem..
Radar za praćenje i osvetljavanje Type 83 "Yellow River":
Ono što je meni posebno zanimljivo je "lingvistika"! Naime, ovaj sistem je bio korište u sastavu RAF Velike Britanije i pretežno je bio smešten na i oko vojnih aerodroma. Samim tim je i "lingvistika" bila neobična što i otežava početno traženje podataka. Naime raketni lanser sa raketom se nazivao "letelica", a formacija uobičajena u RAF-u sa 2 vatrene jedinice -eskadrila ili skvadron (ranga našeg puka)
Položaji obično nisu bili posebno inžinjerijski uređivani, nego je tehnika postavljana na betonske i asfaltne površine vojnih aerodroma....
|
|
|
|
|
|
