offline
- vrabac
- Legendarni građanin
- Pridružio: 30 Dec 2010
- Poruke: 4961
|
Ruski sistemi automatskog upravljanja i
komandna sredstva automatizacije PVO
Nijedna zemlja u istoriji nije razvila tako veliki u kvantitativnom i kvalitativnom smislu PVO sustav kao i sisteme za upravljanje PVO postrojbama kao što je to slučaj sa SSSR-om odnosno danas Rusijom (sa Belorusijom). Jedini stvarni razlog za to je čisto geografske prirode. Rusija je dominantno kopnena država. Njeni izlazi na more su veliki ali uslovljeni lošom klimom ili položajem ili i jednim i drugim. Širenje same države kroz istoriju je bilo po kopnenim pravcima ka Istočnoj Aziji ka Srednjoj Aziji, ka Kavkazu i ka zapadu prema Evropi. Rusija je relativno kasno izašla na Crno more i Baltik koji su potpuno zatvorena mora. Severni ledeni okean nikad nije bio zona pogona za plovidbu a luke na njemu su relativno daleko od glavnih rejona Rusije a izlaz Rusije na Tihi okean je na 10 dana vozom od Moskve. Napadi na Rusiju dolazili su od više različitih monogolsko-srednjoazijskih carstava uglavnom sa istoka i jugoistoka, Turske sa juga i zapadnih država uglavnom sa zapada i severozapada (Šveđani, Nemci, Balti, Poljaci). Obratnim pravcima su išla ruska osvajanja. Rusiju jednostavno ne možete osvojiti sa mora ili bar takvu flotu do sada nismo videli. Upravo suprotno je sa Sjedinjenim Državama koje možete osvojiti jedino sa mora ali gle čuda one imaju najaču flotu koju je svet ikad video (osim možda britanske flote XIX veka uopšteno). I dok Sjedinjene niko ne može izložiti lako bombardovanju avijacijom sa kopna, kod Rusije je upravo suprotno. Vazdušna opasnost je za nju uvek bila aktuelna (važnija od opasnosti sa mora) i to dominantno sa zapada ili zapadnog polukruga (NATO od Norveške do Turske). U drugoj polovini XX veka može se slobodno reći da velika opasnost postoji od Kine. Svu težinu ovog problema SSSR je osetio tokom II sv. rata kada su njegove trupe ali i gradovi i industrija strašno trpeli od Luftvafea, bar do polovine 1944. godine. Već tada su se snage podelile, na prvu grupu trupnu PVO u kojoj su dominirali laki topovi 25 i naročito 37 mm mada je bilo i mnogo onih od 85 mm. Druga grupa su upravo 85 mm i oni su činili glavnu snagu odbrane gradova ili značajnih objekata i uz lovce tvorili su teritorijalnu PVO. T
Tučenje aerodroma je ultimativni proces dobijanja vazdušne premoći i to je do 1943. godine bilo jasno i Nemcima i Sovjetima, ali kako su oba protivnika bila u to doba jednako jaka (tek na kraju rata su ih Rusi jednostavno zatrpali dejstvom po aerodromima) i sa jednako dobrom taktikom po tom pitanju, ni jedna strana nije tako lako mogla da odnese prevagu. Time je udeo nanošenja gubitaka protivniku lovačkim dejstvima i dejstvom protivavionske artiljerije i dalje imao veliki značaj. Posle tog rata u SSSR-u su bili svesni da ne raspolažu sa najačim vazduhoplovstvom na svetu, naprotiv, potencijalni protivnici su zapravo bili jači, mada ne mnogo i ne uvek. Zbog toga je značaj PVO, kako trupne, tako i teritorijalne, ostao važan deo sovjetskih vojnih napora i tako je i do dana današnjeg. Štaviše, Sovjeti koji izvorno nisu izmislili PA rakete, su oni koji su ih masovno raširili po svetu i od Vijetnamskog rata pa nadalje, u suštini uveli nov oblik oružja na scenu ratovanja i na taj način značajno promenili sliku savremenog bojišta. Takve promene slike bojišta su se dešavale samo iznimno, kao što je pojava mlaznih motora i helikoptera, PT vođenih raketa, protubrodskih projektila i možda precizno vođenih avionskih bombi raketa (odnosi se samo na period posle II svetskog rata).
Prvi radovi
U periodu neposredno pre i posle posle II sv. rata sovjetska PA artiljerija nije bila mnogo drugačija od drugih po načinu rada. Redom su uvođeni u upotrebu sistemi za upravljanje PA vatrom pod generičkim imenom PUAZO (od 1 do 7 - Punkt Upravljanja Artiljerijom Zenitnom (protivavionskom) Optički). Radilo se zapravo o prilično velikim stereoskopskim daljinomerima-računačima koji su kasnije povezivani hidraulikom sa samim topovima. Masovni topovi 85 mm su polako dopunjavani i zamenjivani moćnijim od 100 mm (u manjoj meri i od 130 mm) a pojavio se i veliki broj čuvenih topova od 57 mm. Izvori spoljnih informacija o ciljevima dobijani su od linije radara razvijanih još od pre II sv. rata i za vreme njega odnosno RUS-1, RUS-2 i P-3. Vrlo brzo su pojavili i P-8 i P-10 koji su masovno proizvođeni. Međutim ti radari nisu mogli da daju informaciju o cilju dovoljno tačnu za gađanje već je to morala da odradi stereoskopija. Greške koje su se pri tome javljale su bile vrlo velike, posebno u svetlu pojave novih tipova aviona sa mlaznim motorima. Zbog toga su baterije dobile radar poznat pod oznakom SON-9. Iako je on u kružnom radu mogao da služi i kao akviziciski (kada nema podataka sa P-8 ili P-10) u suštini to su bili nišanski radari koji su merili osim azimuta na cilj i njegovu kosu daljinu i brzinu. Kasnije su ovi radari zamenjeni mnogo savršenijim oblikom na istom principu, poznatim kao Vaza, a pukovi su dobijali umesto P-8,10 novije P-12, a specijalno za niske ciljeve P-15 radare. Dakle prvi oblik složenijeg automatskog upravljanja u ruskom PVO bila je veza SON-9 sa topovima uz pomoć PUAZO-a. Nije to bio pravi ASU sa današnje tačke gledišta (više je ličilo na sisteme II sv. rata) jer se zasnivao na mehaničkim analognim računalima, ali principijelno jeste, a i rezultati gađanja u praksi su znatno popravljeni (mada je tu najvažniji korak uvođenje radara). I već tada se osetilo da dejstvo više baterija (svaka sa svojim SON radarom) ponekad nije dovoljno usaglašeno. Zato je napravljen sitem KUZA, koji je imao funkciju upravljanja vatrom puka cevne artiljerije. Raspoređivao se zajedno sa akvizicionim radarom (P-8,10) i uspostavljao vezu sa pojedinačnim baterijama. Posedovao je primitivan analogni mehanički računar koji je rešavao neke ograničene probleme gađanja sa više baterija. U svakom slučaju je bio od velike koristi kada bi na samoj bateriji ispao iz upotrebe sopstveni radar tipa SON. Nije bio to veliki napredak, ali je ideja pa i realizacija prošla vrlo zapaženo. Prvi su u tom pravci napredovali vazduhoplovci, uvođenjem, još sredinom pedesetih, sistema za navođenje presretačke avijacije Jasenj 1 i 2, ali onda se na kraju 50-tih pojavio sitem pod imenom Vozduh-1 (kasnije kao usavršen, Vozduh-1M). On je već imao sve osobine hijerarhijskog sitema višeg taktičkog nivoa. Imao je niži i srednji nivo prikupljanja radarskih informacija, sisteme navođenja lovaca, više hijerarhijsko komandno mesto većih sastava itd. Skoro u isto vreme sa njim, na bazi analognih uređaja pojavljuje se KIS Krab nižeg taktićkog nivoa. Prvi modeli su više eksperimentalno popunjavili jedinice sa raketama S-75 pa i topovima 57 mm u nešto većem broju i u toj ulozi se pokazao dosta dobro, ali je od sredine 60-tih po pravilu dodavan jedinicama sa sistemom Krug i kasnije Kubovima. Dakle sistem je u svojoj karijeri služio prevashodno jedinicama Suhoputnih (trupna PVO). Nešto mlađi i prilično srodan njemu ali sa nešto većim razvojnim potencijalom bio je sistem ASURK koji je razvijen da u startu pripada jedinicama teritorijalne PVO.
Prva etapa
Ovim smo dakle ušli u vremensko razdoblje koje pripada periodu između, okvirno rečeno, 1960. i 1970. godine. Period je karakterističan kao početni u svakom pogledu. Giganstska odbrana Moskve na bazi S-25 Berkut nije bila uopšte automatizovana (tada). Pre svega, uopšteno gledano, velikih sitema automatizacije i automatskih sitema upravljenja je u ovom periodu bilo vrlo malo. Razlozi su bili sledeći. Prvo, ozbiljni PVO sitemi su se u ovom periodu tek pojavili i polako dostizali ozbiljan kvantitet, tek u drugoj polovini te decenije. Redom, Dvina-Desna i Neva i na kraju Angara kod PVO a Kub, Krug, Šilka, Strela-1 i Strela-2 kod Suhoputnih. Moderni lovci presretači su tek tih godina u SSSR-u dostigli upotrebljiv nivo (bilo je puno pritužbi na Suhoje), pojavom poznijih Su-9 i novih Su-11 ali i MiG-21. Drugo, osim pojave Vozduha-1 i Kraba jedino je još ASURK bio u igri. Treće, osobine potencijalnog protivnika su bile na početku perioda sa današnje tačke gledišta ograničene. Strategijska i taktička udarna avijacija su se još uvek oslanjale na bombe klasičnog tipa. I pored pojave računara za pomoć u bombardovanju, to nije baš savršeno funkcionislao i nije revolucionarno promenilo poslovičnu nepreciznost bombardovanja. Uređaji za otkrivanje i lociranje ciljeva na bortu aviona bilu su još u začetku. Avioni su protiv raketne i cevne artiljerije primenjivali izbegavajući manevr kao i letenje na malim visinama. Istina pojavile su se procedure pre svega postavljanja aktivnih smetnji (mada su i dalje intezivno razvijane i pasivne), u tom periodu isključivo sa specijalno preuređenih aviona. Istina, avijacija je na kraju ovog perioda krenula u razvijanje onoga što je poznato pod nadimkom Vajd Vizl ali o tom potom. Četvrto bila su potrebna realna iskustva da bi se čitavoj tematici dao realni podsticaj, a ništa nije tako stimulišuće kao borba za život sam. Ta iskustva sručio je brutalno i doslovce na glavu Vijetnamski rat. U ruskoj literaturi se navodi primer borbenih dejstava koji u najvećoj meri uticao na razvoj sredstava o kojima govorimo. Zapravo radi se o dva borbena gađanja sistema S-75 tokom Vijetnamskog rata u novembru 1966. godine i u januaru 1967. U oba slučaja su ciljevi bile američke mlazne bespilotne letelice PQM-34. U prvom događaju su na dva takva drona gađala čak 6 raketna diviziona koja su na njihovo obaranje potrošila 12 raketa. U drugom su dejstvovala dva diviziona i potrošila na taj jedan dron 7 raketa. Kasnija istraga je definitivno utvrdila da su oba slučaja letelice oborene raketama onih diviziona koji su prvi gađali, dok su svi ostali tukli po manjim ili većim olupinama dronova i raketa. To je zvanično. Lično bih dodao da je moguće da su neki tukli i po padajućim busterima ili sopstvenim raketama, a što je najgore, svi su se demaskirali, pa uopšte nije daleko od mogućeg, da su dobili od strane neke udarne grupe USAF-a direktno dejstvo. To bi verovatno, još bolje, objasnilo veliku važnost koju je ovaj izveštaj dobio. Pogotovo ako sve to posmatramo u svetlu izviđačkog leta Rajana 147 od 13. februara 1966. i posledičnog borbenog ispitivanja 22.juna 1966. kada je bilo potrebno čak 11 protivavionskih raketa da bi se oborio drugi Rajan 147 opremljen specijalnim sredstvima za elektronsko ometanje, prevashodno upaljača bojevih glava. Nije navedeno koje su vezije Rajan 147 bile upotrebljene. Dotle su divizioni u Vijetnamu delovali bez ikakave spoljne podrške, praktično samostalno. Problemi uspostavljanja međusobne veze i nedostatak adekvatnih KIS sistema su smatrani nerešivim čak i od strane vršnog vojnog sovjetskog rukovodstva. Istina prvi ASURK sitemi su bili operativni ali su imali problem veze a Vozduh-1 je korišćen isključivo za lovce. Ovi opisani ali i slični događaji su promenili mišljenje. Problem je podvrgnut matematičkom modeliranju i operacionim istraživanjima i došlo se do praktično primenljivog matematičkog rezultata. Grupa diviziona, koji nemaju centralizovano više komandovanje, ne može pravilno da dejstvuje na vazdušne ciljeve tokom 1 minuta, ako je broj ciljeva u naletu, tokom tog minuta, veći od 2, eventualno 3. Dakle tada, na samom kraju sedme decenije prošlog veka, u SSSR-u je donešena odluka da se ide ka većim stepenima automatizacije procesa PVO. Šta je do tog trenutka (sumarno do 1970. god.) već bilo urađeno? Prvo, mala digresija, ali direktno iz problema. Kod Suhoputnih je uveden sistem Krab, čisto taktičkog nivoa, na raketama Krug i počeo je da se masovno uvodi kasnije i kod Kubova. Krab je dobro rešavao navedene probleme raspodele ciljeva, ali je dobro funkcionisao, samo ukoliko broj ciljeva u naletu nije veći od 5 (proc. autora u odnosu na realnu situaciju, teoretski taj broj bi mogao biti do 10) i nikako nije bio pogodan za brze ciljeve, u tom smislu i na malim visinama, jer je u centralizovanom dejstvu bio dosta spor, a nije omogućavo mešoviti sistem rada. Za početak 70-tih i tadašnje stanje avijacija i elektronskog ratovanja bio je to ispravan korak (samo u kvantitativnom smislu), ali je u roku od jedne decenije zastareo potpuno. Zapravo Krab se kod Krugova posle nekoliko godina pokazao kao loš i krenulo se na njegovu zamenu ali to već pripada sledećoj etapi i biće detaljnije pojašnjeno. Kod Kubova se na nesreću održao još duže i iako je poslednjim modelima Kub-a omogućavao visok plafon dejstva (što je bilo korisno) mane su mu daleko nadmešile vrline. Kako bilo, sitem Krab će se pokazati, da tako kažemo, perjanicom a kasnije prokletstvom trupne PVO. Kod Vazdušnih (PVO teritorije) je već tada stanje bilo zančajno bolje. Sistem ASURK koji je razvijen srodno Krabu je bio u startu neznatno boji ali što je najvažnije brzo je usavršavan. Prvobitna verzija ASURK-1 je bila namenjena za komandovanje sa 8 diviziona S-75. 1965. godine svega 3% jedinica je bilo opremljeno sistemom, a već se pojavila nova verzija ASURK-1M sposobna da komanduje mešovitim sastavom S-75 (Dvina, Desna) i S-125 (Neva) od 8 diviziona u proizvoljnom odnosu. Pojava S-200, krajem 60-tih je opet promenila stanje. Iako početno projektovane za samostalno dejstvo (iz kog razloga je imala svoj osobni sitem upravljanja) rešeno je da i Angare dejstvuju iz mešovitih sastava. Radi takvih, potpuno mešovitih jedinica (S-125, S-75, S-200), stvorena je nova verzija ASURK-1MA 1967. godine. Mogla je da komanduje sa 8 diviziona, od kojih je S-200 moglo da bude najviše 5, a Desna i Neva u proizvoljnom odnosu. Grupacija Vazdušne PVO je izgledala 1970. godine u ovakvim mešovitom sastavu vrlo moćno. U sastavu su bili radari P-80 Altaj (na komandnom setu ASURK) sa visinomerima PVR-11 Veršćina, osobno komandno mesto S-200 je imalo P-14 Lena (Furgon), dok su na raspolaganju unutar Desni i Nevi još i P-12 Jenisej (Desert) svi sa PVR-10 Konus ili PVR-11 Veršćina, i još P-15 Tropa za male visine. Istina, neke jedinice S-75 su koristile P-10, pa čak i P-8. Kod vazduhoplovaca je u potpunosti prevladao Vozduh-1 kao taktički i viši taktički sistem komandovanja i upravljanja. Sistem je bio komplikovan i glomazan ali se zaista kod njega pojavilo mnogo toga što će kasnije mnogo uticati na razvoj ASU i KSA sistema u SSSR-u u celosti. Pre svega to je prvi ASU koji je imao jasno diferencirane nivoe hijerarhije. Četni nivo, bataljonski nivo i brigadni nivo prikupljanja radarskih informacija i još viši nivoi komandovanja, pomešani po istom redosledu sa komandnim sredstvima automatizacije za proračun i odluku o presretanjima protivnika i praćenju svoje udarne avijacije, a na nižim nivoima, automatizovanim (u pojmovima tog vremena) sistemima upravljanja i prenošenja podataka ka avionima. Neki nivoi prikupljanja radarskih informacija u sistemu ASURK -1M pa nadalje su u stvari bili rođeni u familiji sredstava Vozduh-1. Glomaznost sistema, uslovljenja njegovom projektnom starošću, je davala sa druge strane jedan (kvazi)modularni oblik rasporeda tehnike, koji je davao vrlo veliki potencijal za dalja usavršavanja i modernizacije, prostom raščlanjenošću svojih elementa i posedovanjem fizičkog prostora. Takvo je stanje bilo unutar svekolikih PVO postrojbi SSSR-a na samom kraju sedme decenije prošlog veka, kada je doneta odluka o izgradnji (iz gore pomentuh razloga) kompletnih sistema automaskog upravljanja PVO. Iskorišećni su pri tome i razni eskizni projekti u toj oblasti, u kojima je teorijski, ali i praktično, isprobano više modela strateških prilaza za rešavanje ovog problema. Zapravo, svelo se na dve škole mišljenja, prvu koja je predviđala potpunu automatizaciju procesa, od najvišljih do najnižih nivoa i drugu, koja je predviđala rešavanje ograničenog broja zadataka sa automatskim sredstvima i to po pravilu, da se automatizacija smanjivala sa porastom nivoa hijerarhije. Druga škola je pobedila, jer bila mnogo realnija, obzirom na stvarno tehničko-tehnološko stanje sredstava koja su bila na raspolaganju.
Druga etapa
Ovim smo ušli dakle u drugu etapu razvoja koja se odigrava, okvirno rečeno u razdoblju između 1970. i 1985. godine. Između 1980. i 1987. okvirno, razvoj će se preklapati sa sledećom etapom. Osnovna karakteristika etape je stvaranje velikog taktičkog i operativno-taktičkog sistema automatskog upravljanja sa PVO pod generičkim imenom Luč i velikih (originalni ruski način označavanja) komandnih sredstava automatizacije operativnog i strateškog nivoa, pod generičkim imenom Almaz. Zapravo pre toga je došlo do razvoja slepe grane. Kako je za projekat Luč trebalo mao više vremena, rešeno je da se iskoristi već završena modernizacija sitema Vozduh pod oznakom Vozduh-1M. Naime, kako je sitem već bio dobrim delom zastareo, odlučeno je da se značajno modernizuje ali i da se projektuju njegovi novi elementi. Tako je sitem postao potpuno razgranat i posedovao je elmente sledećeg tipa: četni, bataljonski i brigadni ASURI nivo, posebni bataljnski nivo za vezu sa ASURK-om koji je postao (vidi u nastavku) pravi KIS, dodatne delove za rad sa raketnom artiljerijom, specijalne elmente za rad pelengovanjem postavljača smetnji, zatim je postojeći KUBA sistem (komnadovanje upravljanje borbenom avijacijom) osavremenjen i dodate su nove mogućnosti i na kraju razvijeno je komandno mesto divizije (korpusa) PVO poznato pod oznakom VS-11 koje je bilo hijerarhijski vrh ovog operativno-taktičkog sistema. Razena informacija i broj pratećih ciljeva nije biozadovoljavajući ali je zato sitem modifikaovan tako da je mogao da se spregne sa celokupnim parkom osmatračkih radara i radara za merenje visine. Sistem duplih veza, kablovskih i KT stanicama je takođe bio napredan u zamisli ako već ne u praksi. Broj neprijateljskih ciljeva je toretski dostizao 60 a 40 svojih lovaca i 20 tačaka presretanja (ovo u VP-04M komandnom smestu diviziskog nivoa) ali je u praksi u smešanom sastavu sa raketnim baterijama ostvarivano samo oko 50 jer je to verovatno određivano sa kapacitetom VP-02M ASURI bataljonskog nivoa, koji je bio 31 cilj. Kako bilo, sistem Vozduh-1M nije zadovoljio kao hijerarhija PVO i njime su opremljena samo 3 korpusa (divizije) PVO. Međutim široko je uveden u naoružanje zemalja saveznica u Varšavskom Ugovoru (najčešće u nešto skraćenom sastavu) a u Poljskoj je kasnije duboko modernizovan prema sopstvenom projektu Ciber-Dunajec. U SSSR-u je služio duboko u 80-tim a kod zemalja korisnica i duže. Na taktičkom nivou došlo je od pojave najsavršenijeg i poslednjeg od sistema ASURK-1P. On je razvijen jer se uočio nedostatak centralizovanog dejstva pri prodoru avijacije na malim visinama i slab rad pri pelengovanju postavljača smetnji. Zato je osim P-80 Altaja sa nekoliko visinomera, dodato još tri niskovisnska radarska posta vodnog karaktera pri čemu je na taj način stvoreno kompletno osmatranje na svim visinama. Razvijen je sistem bolje pasivne pelengacije verovatno istovetan sa opremom sa istim zadatkom iz sitema Vozduh-1M pod oznakom VP-15. Posebna karakteristika koja se pojavila kod razmeštanja ASURK-a je bio rad na sva tri talasna opsega, metarskom, decimetarskom i centimetarskom. Posle dodavanja VP-03KS elementa u njegov sastav, ASURK je mogao direktno da se uključi kako u sistem Vozduh-1M tako i u sitem Luč i naravno u ostale neautomatizovane starije sisteme. Iako tako modernizovan, ASURK-u se nazirao kraj karijere. Naime, već je razvijen njegov dosta bolji naslednik, koji će biti poznat pod generičkim imenom Vektor. Ipak iako neki otvoreni ruski izvori posredno daju podatak da je ASURK od 1975. godine van bojevog sastava to očigledno nije tačno a nije ni logično jer je njegova poslednja modifikacija iz 1973. godine. Posmatranjem prepiske na forumima može se uočiti da je do stvarnog gašenja ASURKA kao aktivnog sistema došlo negde oko 1982. godine a potpunog tek oko 1991. Glavni uzrok za potiskivanje ASURK-a je pojava novijeg i boljeg višeg taktičkog KIS-a tipa Vektor. Iz početka je predviđen za upotrebu u hijerarhiji komandovanja tipa Luč. Kako je to bilo 1962. godine neko bi rekao da ona prethodna priča o Vijetnamu ne stoji, ali poenta je da su mnogi takvi projekti započeli pre tih događanja sa mnogo skromnijim namerama i daleko nižim izlaznim performansama, i zapravo projekat Luč je bio samo u naziranju i daleko od onoga što će postati. Vektor je bio sledeća generacija sistema u odnsou na ASURK. Pre svega imao je veliko poboljšnje kako po broju mogućih pratećih ciljeva (40 u ovom slučaju) tako i po načinu i brzini distribucije i prijema podataka. Generalno razvijena je verzija Vektor-1L za rad u sastavu hijerahije Luč, koji je uveden u naoružanje 1972. godine i 1973. godineVektor-1V koji je bio prilagođen za dejstvo u već spomenutoj hijerahiji Vozduh-1M. Vektori su mogli da komanduju sa 14 diviziona raketne protivavionske artiljerije Desna, Neva i Angara u bilo kom odnosu, sa ograničenjem da Angara ima samo dve grupe (po 5 diviziona najviše) što je za realne kombinacije, gde je po pravilu bilo manje Angari, bilo sasvim dovoljno. Često su Angare bile kombinovane samo sa Nevama. Sistem Vektor se kod Rusa smatra prvim pravim automatskim sredstvom upravljanja ili KISAR-om, dok se ASURK opisuje samo kao sredstvo automatizacije. Istovremeno sa PVO gađanjima, Vektori su mogli da navode do 6 grupa lovaca presretača na cilj. Mogli su to biti pojedinačni lovci ali po pravilu bi to bile pare ili u krajnjoj liniji veće grupe. Vrlo je važno što je baš na Vektoru uveden na ARM (automatskom radnom mestu) takozvani režim ICR, odnosno vizuelni interfejs slike na ekranima sa operatorom, koji sadrži informacije o ciljevima i drugom, i istovremeno prikazuje predlog dejstva od strane računara. Taj režim je u osnovi ostao do dana današnjeg i na najnovijim ASU sistemima. Kao klasičan hijerarhijski KISAR Vektor je imao razvijene i vertikalne i horizontalne veze, a sistemi veze su dovedeni na danšnji oblik gde se kao primarna i sekundarna veza koriste radioreleji i kablovi. Izvori radarskih informacija su bili u samom početku ASURI tipa Meža a kasnije po pravilu tipa PORI.-ME. Sistem Vektor se vrlo brzo raširio u naoružanju pre svega napredovanjem hijerarhije Luč. Hijerarhija Luč uz Almaz je glavni produk druge etape. Njen stožerni sistem se pojavljuje pod generičkim imenom Proton. On je i ASU i KSA veće raznovrsne grupe za PVO i odgovara operativno-taktičkom nivou. Interesantno je da su u SSSR-u najslabije popunjavali upravo ovaj nivo, slabije nego taktičke i strateške nivoe. Dok su taktički nivoi u 80-tim dostigli 75% i vrlo brzo i 95% a strateški svih vrsta 100% operativno taktički nivo je dostigao 20%. Ako znamo da je sitemom Luč bilo opremljeno 7 divizisko-korpusnih grupacija a sistemom Vozduh-1M, 3 takve grupacije, ispada da je problem bio jednim delom uslovljen gigantizmom PVO SSSR-a tih godina, kada su skoro svi stari raketni sitemi bili aktivni, a iz novih generacija već počeli da pristižu novi modeli, a broj lovaca presretača u okviru PVO dostigao svoj pik. Raspadom SSSR-a i reorganizacijom ruske vojske broj ovakvih grupacija je sveden na približno 16 korpusnih grupa uz posebnu odbranu Moskve i takođe posebnu ali manju odbranu Leninjgradskog područja sa centrom u Sankt Pitersburgu (nije greška). Istina Vozduh je potpuno zastareo i povučen je, ali se Luč u svojoj verziji Luč-4 još drži. No krenimo redom. Dakle sistem Proton je bio srce projekta Luč. Za komandovanje raketnim brigadama bio je predviđen projekat Dirindžer ali pisac ovih redova zaista ne zna da li je i gde on realizovan i najverovatnije je da je iz njega izveden unikatni sistem S-100 koji je pripao posebnom PVO Lenjingradskog područja pod oznakom RTC-94. Umesto njega u sisteme Luč uključivani su u okviru raketnih jedinica sitemi ASURK pa zatim Vektor. Za navođenje lovačke avijacije razvijen je novi sitem navođenja. Sistem prikupljnja radarskih informacija je bio potpuno razvijen. Sastojao se od elemenata četnog nivoa Nizina, kasnije Nizina-U koji su informacijama snabdevali bataljonski nivo oličen u sitemima Meža i kasnije Meža-M. Sistem Luč-1 je uveden u naoružanje 1973. godine pošto je prošao poligonska ispitivanje od 1968. Zapravo sistem je počeo da se projektuje još 1958. i pretpeo je dug i promenljiv sitem izmena i prepravki usled noviteta tokom razvoja. Ipak, kao takav je bio prilično zastareo, pre svega po malom broju ciljeva koje je mogao da obrađuje, odnosno 120 ciljeva ukupno. Tih godina došlo je do kvantitativne promene u dejstvima avijacije mogućeg protivnika. Pre svega, pojavila su se, a onda postala i masovna, sredstva za djestvo iz vazdušnog prostora velike preciznosti, pre svega laserski ali i optički vođene bombe i rakete. Borbeni helikopter sa vođenim raketama se masovno raširio. Sredstva za elektronsko ratovanje iz vazdušnog prostora su veoma napredovala i kvantitavino i kvalitativno. To je dovelo odmah do modernizacije sistema Luč-1 u novi tipa Luč-2. Razvijeno je poboljšano komandno mesto tipa Proton-2. ASURI sitem se sastojao od Nizina na četnom i Meža na bataljonskom nivou ali u većem broju i sa jednim brigdnim komandnim mestom, tako da je je ukupan broj ciljeva povećan do vrlo upotrebljivih 300 ciljeva. Raketne jedinice su bile pod ASURK i Vektor-1L sistemima u potpunosti spregnutim sa višom komandom. Brzina prenosa odatka je skoro udvostručena a i drugi parametri su poboljšani. Uveden je i novi sistem navođenja lovaca poznat pod oznakom ANIP-68. Usavršeni naslednik Vektora, poznat pod nazivom nazivom Senjež-1, je tada upravo tada ušao u naoružanje tj. 1975. godine. U mnogim elmentima je bi sličan Vektoru-2L ali je radio sa nešto većim brojem ciljeva i komanodvao sa čak 17 raketnih diviziona umesto 14. Sistem Luč-2 je uveden u naoružanje 1979. godine. Omogućena je veza sa ASURI sistemima tipa Meža-M koji su bili elemetni upravljanja radarima tipa P-80 Altaj koji su smatrani osnovnim modelom radara borbenog tipa. Od Meže je bilo moguće dobiti triangulaciju postavljača smetnji. Međutim ni sa njim nisu bili u potpunosti zadovoljni jer se ponovo osetila potreba za modernizacijom koja je brzo realizovana modernizacijom Luč-2 u Luč-3 koji se pojavio već 1982. godine. Srce modernizacije je bio sistem Proton-2M. Modernizacija je bila olakšna neočekivanom okolnošču. Naime, već je bila doneta odluka da se ide u izgradnju nove hijerarhije poznate pod imenom Piramida i za nju su već bili razvijeni neki elementi. Pre svega do kraja je razvijena troslojna hijerarhija ASURI sistema. Najniži, četni nivo činili su čuveni sitemi Polje, kasnije Polje-S, zatim na bataljonskom nivou Osnova-1 i na kraju na nivou brigade ELINT-a sistem Niva. Sistemi navođenja avijacije, KUBA sistemi, su inkorporirani ne samo stariji nego i novi, razvijeni za Piramidu ili nezavisno. Na primer sitem je dobio mogućnost rada sa KUBA sistemom Rubež doduše tih godina u predserijskim oblicima. Dodata je vrlo važna mogućnost prenosa podataka sa AWAC-sima tipa A-50. Po prvi put se pojavila mogućnost rada sa kompleksnim sistemom upravljanja protiv elektronske borbe (SUPEB) tipa AKUP-22 koji se sastojao od nekoliko grupa postavljača raznih vrsta smetnji avionskm radarima. Iz hijerarhije Piramida u sitem je mogao da se uključi i KIS tipa Bajkal-1 mada je on u malom broju. Poslednja modifikacija hijerarhije Luč bila je verzija Luč-4. Za njega je razvijen poboljšani Proton-2M-1. Generalno sistem Luč-4 je bio vrlo sličan po svim parametrima Luču-3 ali je dobio i jednu za to doba egzotičnu mogućnost saradnje sa sistemima komandovanja trupne PVO. Luč-4 je ušao u naoružanje 1987. godine, dakle dobrano već u vremenu Treće etape. Kao takav ostao je upotrebi do dana danšnjeg. Istina sitem je odavno zastareo. Pre svega celokupan sitem je projektovan na elektronici 2 i 3 generacije, što je bilo zastarelo već na kraju 70-tih a definitivno na kraju 80-tih. Usled tehnološke zastarelosti sitem je patio od nekoliko krupnih nedostataka ali svakako najveći je ogroman gabarit opreme. To je uslovilo potrebu za velikim inženjerijski uređenim površinama i ogromnim vremenima razvijanja, što se upraksi svodilo na upotrebu Protona u stacionarnim objektima u realnom ratu velike ranjivosti. Istina ponekad su to bili vrlo tvrdi objekti. Pri tome su korišćeni vrlo snažni izvori struje a preterano grejanje opreme, nesposobnost neprekidnog rada i njena mala pouzdanost su bili poslovični. I pored uvođenja niskovisinskih postova MVP-1N sistem nije dobro kontrolisao niske visine, pogotovu u slučaju složenih elktronskih smetnji, jer radarski park nije bio dorastao zadatku. U krajnjoj meri sitem je imao ograničene mogućnosti po broju ciljeva, pa i ograničeno komandovanje svojim snagama, što je snižavalo ukupnu teorijsku efektivnost borbenih jedinica pod njegovom komandom. Razlog za dugo zadržavanje u upotrebi i neadekvatne osobine sitema Luč-4 u upotrebi je složen. Prvo, gigantska PVO SSSR-a je čak i sa uvođenjem 7 Lučeva i 3 Vozduha-1M bila na opertivno-taktičkom nivou pokrivena samo 20 možda najviše 30%. Oni su čak upotrebljavani na onim pravcima na kojima se očekivalo najjače dejstvo potencijalnog protivnika, dok sporedne zone nisu ni imale sredstva ovog nivoa. Drugo, projekat naslednika, hijerarhije Piramida je kasnio i kvantitativno i kvalitativno i u stvari do raspada SSSR-a nije ni dovršen, naročito u segmentu operativno-taktičkog nivoa. Na strateško-operativnom i strateškom nivou stanje je bilo nešto malo bolje. Za taj nivo razvijana je, delimično paralelno sa hijerarhijom Luč, hijerarhija KSA (komandnih sredstava automatizacije a ne automatskih sitema upravljanja) tipa Almaz-2. Ruski izvori ga često navode kao sredstvo operativnog nivoa i nije sporno da je on ponekad tako i korišćen ali to zavisi od označavanja strukture i realnih okolnosti. Činjenica je da su njime prvobitno bile naoružane samostalne PVO armije, a i da ga dan danas neke od njih imaju, i u tom smislu Alamaz-2 se sreće paralelno sa Protonima kao sredstvo za komandovanje Zonom PVO, mada je tome uzrok nedovoljan broj Protona za komandovanje Rejonom PVO, hijerahijskim nivoom koji mu je prirodniji, a niži od Zone. Iz Almaza-2, koji je ušao u potrebu 1971. (prvi modeli, standardno od sredine decenije) razvijeni su Almaz-4 (odmah posle Almaz-2) i Almaz-MO (1981. godine) za komandovanje bakinskom armijom PVO i za armiju PVO Moskovskve a na kraju Almaz-C i Almaz-CKP, za potpunos samostalne armije PVO i za vrhovno komandno mesto PVO takođe 1981. godine. U normalnim, idealno popunjenim hijerarhijama, KSA Almaz bi bio nadređen ASU Luč. U praksi je bilo dosta razlike. kako bilo strateški i strateško operativni nivo je do 1985. godine popunjen 100%. Završetkom programa Almaz i Luč, završena je druga etapa, sa svim svojim bremenitostima koje nosila, ali i prenela u budućnost. Primenjena matematika i uopšte intelektulni modeli, na ovim sistemima, u svim svojim oblicima, od algoritama preko matematičkih modela, pa do izvedbi, čak i elktrotehničkih napora, su bili najvišeg nivoa. Tehnologija je međutim bila vrlo zastarela. U to vreme zapda je već široko koristio CMOS tehnologiju i mikročipove sa upotrebom procesora i memorija. To je na zapadu dalo mnogo veće performanse ovakvih sitema, uz daleko manje dimezije, težinu i potrošnju struje a i uz veću mobilnost. Međutim zapad nije razvijao ovako složene i moćno naoružane hijerarhije, jer i nije tih godina ni razvijao PVO u vidu ovako složenog oblika., zapravo nije nikad posle II. svetskog rata. Ruski izvori nikad u ovakvim razmatranjima ne spominju kako se problem razvijao kod Suhoputnih odnosno trupen PVO. Kod nje je situacija bila još gora. Istina na nivou pukovske PVO pojavio se široko u upotrebi KIS najnižeg taktičkog nivoa PM-12. On je preuzeo na sebe komandovanje sa baterijama Šilki, ali i Strela-1, pa kasnije i sa Strela-10 a još kasnije i sa OSA sistemima. Pokušao se sa hijerahijom baterija-pukovski PVO-divizijski-PVO od tog KIS-as ali to nie bilo ni malo uspešno. Zato se uvodi sitem Ovod kao komandno mesto pukovske PVO. Viši nivoi su međutim bili problematični. Kopnena vojska je krajem 70-tih krenula s jednim megalomanskim projektom potpuno atomatizovanog bojišta, idejom revolucionarnom u zamisli i potpuno neostvayrivoja u to doba, ne samo zbog zatarelosti tehnologije SSSR-a u tom domenu već i inače. Takav projekat u to doba ne bi realizovala ni Amerika i Evropa zajedno. Da ne dužim, projekat Masnevr je propao, ali su od svih mogućih, sitemi za komandovanje i upravljanje sa PVO bili razvijeni skoro do kraja, i manje više parcijalno ali sintetički umetnuto primenjeni u praksi. Tako su elitne divizije dobile komandna vozila MP-22 i MP-25 i pripadajuće radare i uz Ovod na pukovskom i PM12 na nivou diviziona i baterija i sve se sklopilo u jednu dosta funkcionalnu celinu. Imala je samo jednu manu. Takvu lepu hijerarhiju do nivoa divizijske PVO imao je samo ograničen broj od nekoliko desetina divizija. Ostali su kuburili sa nefunkcionalnim PM-12. Međutim, na nivou armijske i frontovske PVO stanje je bilo loše. Dok se sitem Krab kod topova 100 mm još i mogao, trpeti pogotovu sa pojavaom KIS Vaza, kod raketaša je bilo mnogo gore. Krab se za sitem Krug pokazao kao neefikasan i zastareo. Ipak oni su njime naoružavani celu jednu deceniju. Ne zaboravite Krab, je generacija ASURK-a i to nešto manje savremen oblik. Mane su mu bile takve da je u ovoj etapi naređeno projektovanje novog KIS-a za siteme Krug i on se pojavio 1981. godine pod imenom Poljana-D1. Poljana-D1 je bila osetno bolja od Kraba. Krab je na žalost i dalje dodavan Kubovima i bio i dalje masovan. Ipak, Suhoputni su rešili da se oslobode takvog stanja. Polako su dolazili novi oružni sitemi Buk, S-300V i zaista je bilo potrebno novo upravljanje. Zato su izvukli većinu radova iz propalog projekta Manevr i počeli da ih uvode u jedinice. Ali to je već događaj koji suštinski pripada Trećoj etapi. Treća etapa je vreme između kraja 80-tih i recimo kraja Jeljcinove vladavine recimo oko 2000. godine. Upozoravam vas da sami Rusi ovu etapu završavaju uglavnom oko 1995. godine ali po mom mišljenju to nije tako.
|
