offline
- vrabac
- Legendarni građanin
- Pridružio: 30 Dec 2010
- Poruke: 4963
|
4.1. ZSU-23M4 i M5 ŠILKA
Oruđe tipa ŠILKA je skoro legendarno. Proivedeno je u 6500 primeraka a od toga je izvezeno 2500 u 23 zemlje. ŠILKA je učestvovala u čitavom nizu ratova i stekla zavidnu reputaciju. I na kraju karijere, u Prvom i Drugom Iračkom ratu, avioni koalicije su leteli iznad 1300 m ne želeći da dođu pod dejstvo ŠILKE. Interesantno je da je sa ruske strane mnogo korišćna u Afganu i u Čečnji, ali ne kao PVO sredstvo, već za zemaljsku podršku.
Ideja o samohodnom višecevnom PA topu sa inetegrisanim nišanskim sistemom je praktično isprobana od strane Nemaca pri kraju Drugog svetskog rata, čak sa prvim primercima nišanskog radara pa i aktivnim IC sredstvom a samohotka se zvala Kugelblic. Amerika je ispravnije procenila to sredstvo i posle tog rata razvila samohodno gusenično dvocevno oruđe 40 mm sa nišanskim radarom ali sa slabom zaštitom posade. SSSR je mnogo više lutao u tome. Oslanjajući se na veliku proizvodnju i uspešnu upotrebu topa S-60 od 57 mm i tenka T-54, prvo je razvijena PA dvocevna samohotka ZSU-57. Bez posebnih nišanskih sprava i sa preglomaznim topovima nevelike praktične brzine gađanja i još sa otvorenim krovom kupole, što ju je činilo osteljivom, ova samohotka se nije dobro pokazala. Ipak prozvođena je nekolko godina i njome su naoružane PA baterije elitnih tenkovskih pukova. Uviđajući njene nedostatke, započet je opsežan program izgradnje dve nove samohotke sa topovima od 23 mm i 37 mm. Obe su uspešno razvijene ali je zbog prevelike težine i preambiciozno zamišljenog radarskog sistema, veći model Jenisej (topovi 37 mm) je odbačen na kraju i pored izvanrednih rezultata na gađanjima. Pobedila je ŠILKA a i ona je zbog raznih problema na topovima (koji su hlađeni tečnošću zbog velikog zagrevanja) ušla u serijsku proizvodnju tek 1964. godine.
Za to veme, bilo je to supermoderno sredstvo. Sa 4 topa 23 mm i brzinom gađanja od 3400 granata u minutu, osmatračko-nišanskim radarom, analognim računarom, potpuno zatvorenom kupolom i sistemom za stabilizaciju, što joj je omogućavalo dejstvo iz pokreta i sa svega 20,5 tona težine, bila je bez premca u svetu. U početku je činila jedan vod u bateriji tenkovskog puka a drugi su i dalje bili sa 57 mm samohotkama, dok ove druge kasnije nije zamenila STRELA-1 a kasnije STRELA-10. Neki pukovi su umesto STRELA imali baterije od 6 ŠILKI. Tako su do sredine 70-tih dvocevci 57 mm potpuno povučeni iz sovjetskih jedinica ali su zato izvoženi po svetu.
ŠILKA je imala je čak 4 režima rada. Potpuno automatski, kada je radar otkrivao cilj i uz pomoć SUV-a (analognog) ga hvatao u praćenje do gađanja. Za slučaj smetnji bio je predviđen drugi režim, u kome je praćenje cilja ostvarivano optički a radar je samo merio daljinu do cilja kao radio daljinomer (u osnovi slično kao i na STRELA-10 sistemu). Treći režim je isključivao rad radara a u SUV su ulazili podaci od optičkog praćenja i uvedeni podaci. Četvrti režim je bio kao na ZSU-57 i koristio se u slučaju otkazivanja kompletnog SUV-a i bio je zasnovan na korišćenju tzv. nišana dublera.
U IV i V arapsko-izraelskom ratu ŠILKA je mnogo korišćena a takođe i u Iračko-Iranskom ratu i to sa dosta uspeha. Pardoks je da u realnim dejstvima posade uglavnom nisu mnogo koristile radar zbog njegovih slabih karakteristika u pretraživanju. Iako je radar talasne dužine 1-1,5 cm bio dobro zamišljen da radu u sektoru od 27° do čak 80° po horizontali a 30° po vertikali, na daljini do 18 km u fazi pretrage, on zapravo u realnoj praksi nije bio sposoban da u tom režimu samostalno otkrije cilj. Glavni razlog su obično bile smetnje od nepogoda i zemaljskih prepreka na ispresecanom zemljištu a u kasnijim decenijama i elektronske smetnje. Osim toga ŠILKE su u obično delovale samostalno, bez spoljne podrške. Najčešće je za ovakva oruđa u realnoj praksi, potrebna akvizicija u punom krugu. U tim uslovima posade su uglavnom koristile drugi i treći režim kao osnovni. Međutim kada bi oruđe dobilo spoljnu informaciju o azimutu cilja ono ga je uspešno otkrivalo a kasnije i zahvatalo. Zahvat je bio predviđen na 10-15 km i prosečan lovac bombarder je zaista i zahvatan na tim daljinama (pri visini od 100 m) prelaskom na rad u nišanskom sektoru od 1,5° sa ipulsnom snagom od 100 KWt. Tako su u Sovjetsku Armiju a kasnije i u druge, uvedena sredstva komandovanja vodom ili uobičajenije baterijom ŠILKI, opšte poznata pod oznakom PU12M. Praktično isto sredstvo je korišćeno i za komandovanje baterijama STRELA-1 i STRELA-10. Međutim dok je sa STRELAMA veza bila uglavnom telekodna sa ŠILKAMA je morala biti telefonska. Ideja je bila da komandno mesto načelnka PVO divizije, koje je raspolagalo takođe sa P12M ali i radarima P-15, šalje podatke o vazdušnoj situaciji potčinjenim jedinicama, opremljenim takođe sa P12M. Na STRELE se mogla preneti sistemom prenosa podataka detaljna slika o vazdušnom stanju ali se u praksi to svodilo samo na podatak o azimutu cilja i to prenesen glasom a ne sredstvom automatizacije.
Dijagram 4.1. Stariji oblik upravljanja baterijama jednog opštevojskovog puka. Uprkos slabosti hijerarhije ŠILKE i STRELE su odlično radile kada bi stizala informacija sa niskovisinskog detektora tipa Tropa od komande PVO divizije. To je međutim slabo funkcionisalo.
Na ŠILKAMA takav telekodni prenos nije ni bio moguć ali je uspostavljana radio-telefonska linija i tako primana informacija o cilju, a posle je ŠILKA, kako smo već naveli, dobro obavljala posao. Međutim dostup informacijama o vazdušnoj situaciji sa divizijskog nivoa često nije ostvarivan iz mnogih razloga kao što su, elektronsko ometanje, neostvarenje radio veze ili jednostavno kašnjenje radara P-15 zbog velike brzine kretanja jedinica pukova. Snabdevati radarskim informacijama čitavu diviziju sa jednog mesta inače nije bilo izvodljivo. Sovjetska Armija je brzo uočila taj problem i urgentno ga rešila uvođenjem sasvim novog sredstva u hijerarhiju upravljanja i komandovanja pod nazivom PPRU-1 OVOD, kao mestom komandanta PVO puka i sa sopstvenim malim radarom. Sredstvo je vrlo pokretljivo i sposobno da prati vodove i baterije ŠILKI i STRELA i da njihova komandna mesta P12M snabdeva slikom vazdušne situacije. Šilkama je međutim i dalje ostao problem jer je veza sa P12M morala biti telefonska, a to je u brzim dejstvima i dejstvima na maršu bilo neizvodljivo i iznuđivalo samostalan rad, koji se usled spomenutog slabog osmatračkog moda radara (nedostajo je kalsični mali akvizicioni radar) svodio na na slabije režime gađanja. Od uvođenja u jedinice 1965. godine ŠILKA imala je nekoliko manjih poboljšanja a konačno su svi PA modeli svedeni na varijantu ZSU-23-M3 koja je ušla u jedinice 1977. godine i koja je imala i uređaj za indetifikaciju tipa svoj-tuđ (IFF). Jedan deo oruđa pod oznakom ZSU-23-M2 je imao skinuta sva sredstva za PVO a na njihovo mesto je dodato novih 1000 pa i 2000 granata na već postojećih 2000 i noćni nišan. To sredstvo je bilo u visokim brdima Afgana ponekad jedino koje je moglo brzo i uspešno da tuče protivnika na velikom nadvišenju, zahvaljujući velikoj maksimalnoj elevaciji, a to se dešavalo često, pogotovu u zasedama. Nekoliko stotina ŠILKI je poslednjih godina takođe prepravljeno za tu svrhu i nalaze se pre svega u jedinicama padobranaca i mornaričke pešadije. Na početku 80-tih svaki tenkovski i motostreljački puk je imao mešoviti divizion od baterije sa 4 ŠILKE baterije sa 4 STRELE-10 i baterije IGLA-1. Na svake dve ŠILKE dolazio je jedan kamion sa dodatnom municijom (po dva bojeva kompleta) i dizel-agregat. U okviru diviziona bila su još dva dodatna kamiona, jedan sa rezervnim delovima i alatima a drugi je bio kontrolono reglažna stanica.
Taktičko tehničke karakteristike ZSU-23-4M5 "Šilka M5"
težina 19,2 t
specifična snaga 14,6 ks/т
maksimalna brzina kretanja po putu 60 km/č
radijus kretanja 450 km
naoružanje 4x23 mm automatski top i modul Strelec za rakete
bojevi komplet granata 23 mm 2.000
Kosa daljina gađanja maksimalna 2.500 м
Plafon gađanja 1.500 м
Dužina rafala maksimalna 150 granata
Daljina otkrivanja/zahvata radarom 12 км/10 km
Daljina otkrivanja/zahvata optikom 8 km/7,5 km (5/4 km noću)
Dijagram 4.2. Razvijen oblik PVO diviziona puka KoV-a sredinom 80-tih posle uvođenja u upotrebu sistema OVOD (kasnije SBORKA) kao komandnog mesta PVO puka i sistema MANEVR oličenog u MP-22 punktu komandanta PVO divizije, koji koristi MP-25 četni čvor sa nekoliko radara na raznim frekfencijama. Baterija ŠILKI je dole levo. Na terenu, ako kretanje dozvoljava, pravile su se mešovite baterije od dve ŠILKE i dve STRELE-10. Ovakvi divizioni su dopunjavali dejstvo divizijskih pukova tipa OSA-AKM (ka kojima ide crvena strelica od MP-25).
U automatskom radu se pokazalo da SUV prevazilazi očekivanja i da radara otkriva ciljeve prosečnog lovca bombardra u susretnom kursu na visini od 100 m sa brzinom od 450 m/s na daljini od 12,5 km a automatski zahvat se odvijao već od 9 km daljine. To je bilo iznad očekivanja jer se rad sistema predviđao samo sa ciljevima do 250 m/s. Taj podatak nam otkriva izvanredno dobro rešen algoritam procesa. Grante u upotrebi su bile pancirno-zapaljive trasirne od 190 g i parčadno-fugasno-zapaljive trasirne od 188,5 g sa početnom brzinom od 980 m/s. Parčadno-fugasna je imala samolikvidator vremena dejstva od 5 do 11 s. Redenik se puni redom sa tri parčadne i jednom pancirnom granatom. Maksimalna kosa daljina dejstva dostizala je 2500 m mada je efikasna vatra bila do 1000 m kose daljine. Plafon dejstva je dosta nizak i iznosi svega 1500 m i to je jedna od najvećih mana sistema. U ratnim dejstvima prema ruskim podacima koeficijent opšte efektivnosti oruđa je dostizao 0,15 do 0,18 po oruđu sa prosečnim rashodom od 6000 granta po uništenom cilju mada drugi ruski izvore navode daleko manjih 0,07 do 0,12. Karijeru u matičnoj državi ŠILKA je završila jer je još davno razvijen novi sistem TUNGUSKA ali je zato početkom 90-tih ponuđen opsežan program modernizacije pre svega namenjen izvozu. Kako se ukupan broj ŠILKI po svetu procenjuje na 2500 kao kandidata za modernizaciju očekivao se veliki uspeh. Međutim on je praktično izostao sve dok Egipat nije rešio da modenizuje svojih 250 vozila jer se tako velikog broja PA sredstava nije mogao odreći iz finanasijskih razloga. Ekstremno mali broj ovakvih oruđa je morao da bude uveden i u rusko naoružanje radi pokaznih radnji u vezi spoljnih prodaja. Ipak kako u Rusiji postoji nekoliko stotina konzerviranh ŠILKI, u nadolaženju nekog velikog vojnog sukoba vrlo je verovatno da bi one bile modernizovane. Zbog toga ne bi bilo iznenađenje da i Rusija uvede bar nekoliko baterija modernizovanih ŠILKI, recimo u naoružanje Vazdušnodesantnih jedinica. Za sada je sve ostalo na desetak reklamnih primeraka.
Modernizovane ŠILKE su ponuđene u dve verzije. Prva je M4 kod koje je primenjen čitav splet modernizacija i poseduje radarski SUV. Druga je M5 i ima još dodat i nezavistan optoelktronski SUV. Splet modernizacija zajednički za obe verzije podrazumeva mnoge promene na pogonskim agregatima i hodnom delu kao i pomoćnom agregatu. Vozač je dobio kamere za gledanje napred i nazad. Radar je (osim predajnika) sa potpuno promenjenom tvrdom elektronikom i uvedena je potpuno digitalna obrada u svim režimima. Računar SUV-a je takođe digitalan. Svi aktivni IC sistemi su zamenjeni sa pasivnim. Uvedena je elektronska kontrola ispravnosti sklopova. Ugrađen je sistem za treniranje posade, tzv. elektronsko gađanje. Potpuno su zamenjena sredstva veze. Od ogromne je važnosti što se ovako modernizovana ŠILKA napokon oslobodila telefonskih linija, jer poseduje telekodne kanale za prijem komandi sa viših nivoa upravljanja. Time je napokon dovedena u mogućnost kvalitetnog vezivanja u komandno-vatrenu hijerarhiju. Na taj način omogućen je ne samo prijem informacija o vazdušnoj situaciji već i direktno komandovanje sa više instance, pri čemu samo oruđe ostaje sa isključenim svojim radarom, odnosno deluje u uslovima radarske tišine. Samo time je znatno povećan broj gađanih cijeva i efikasnost vatre. naravno uz tu koncepciju morao se KIS PPRU-1M SBORKA dodeliti bateriji od 6 ŠILKI kao stalan deo. On otkiriva niskoleteće ciljeve (na 25 m visine) na 22 km a ostale (200 m i više) na 34 km i istovremeno prati 63 cilja i vrši raspodelu gađanja između 6 ŠILKI. Senzori unutar SUV o nagibu oruđa i orijentaciji su potpuno promenjeni a uveden i je i potpuno drugačiji oblik upotrebe meteo balističkih popravaka kao i korišćenje korekcija zbog slučajnih i sistematskih grešaka. I na kraju, jednako značajno, uveden je modul sistema STRELEC za lasnsiranje raketa tipa IGLA odnosno IGLA-S. Modul Strelac upravlja sa dva lansera na bokovim akupole na kojima može biti 2,3 ili 4 rakete IGLA-S. Takođe sadrži svu potrebnu aparaturu upravljanja i mehaničkog i električnog povezivanja sa samohotkom kao i rezervne delove. Posebnim blokom se vezuje za SUV samohotke. Brzina gađanja topova je nešto malo povećana na 4000 u minuti. Uočavanjem slabosti granate na cilju, razvijen je i potkalibarni probojni projektil. IGLA-S jedan od najboljih, ako ne i najbolji projektil u svojoj klasi, sa dometom po daljini od 6 km a po visini od 3,5 km. Verovatnoća uništenja cilja raketama je dostigla 0,5-0,6 a 0,3-0,4 topovima za prosečne poligonske uslove. Stvarne borbene verovatnoće su naravno daleko manje. Treba spomenuti da modul Strelec omogućava gađanje cilja plotunom od dve rakete u jednom gađanju. U cilju povećanja borbene žilavosti uvedena je zaštita od laseski navođenih projektila. Četiri senzora laserskog zračenja povezana su sa elektroblokom i pultom upravljanja i kontrolišu lansiranje 12 aeroslnih punjenja radi stvranja neprozirnog oblaka.
Fotografija Stari 9S80M1 SBORKA ili PPRU-M1 je u postao komandno mesto baterije ŠILKI-M4
Poseban kvalitet kod verzije M5 je pasivni optolektronski sistem koji je u stanju da potpuno zameni radar unutar SUV-a. Otkriva avione tipa lovca bombardera na 8 km danju i 5 km noću. Automatsko i poluautomatsko praćenje ciljeva može se ostvariti na daljini od 7,5 odnosno 4 km. Daljina do cilja se meri laserom, a ceo optičkio-laserski modul je montiran na levoj strani nišanskog vizira. Inače, posle svih modernizacija, daljina otkrivanja radarom nije porasla, naprotiv smanjena je ali ceo proces je učinjen mnogo pouzdanijim. Radar je napokon postao dobrim delom otporan na smetnje u klateru a uvedeni su i sistemi zaštite od ometanja. Ukoliko SUV koristi radar, cilj se otkriva na daljinama do 12 km a praćenje se ostvaruje od 10 km što je sasvim dovoljno u radu sa spoljnim KIS-om tipa SBORKA ili BARANUL koji ionako poseduju radare većeg dometa. Minimalna visina gađanja je smanjena na 25 m u verziji M4 i na 0 m u verziji M5, a maksimalna brzina cija je dostigla 500 m/s. Ipak maksimalna visina dejstva topovima nije mogla biti poboljšana jer je to uslovljeno balistikom oruđa i plafon dejstva je ostao samo 1500 m. Ista je ostala i kosa daljina od 2500 m ali je efikasan domet povećan do 1500 m. Utrošak granata po cilju je jako smanjen na manje od 1000 po tipičnom cilju. Možemo da primetimo da bi projekat Jenisej, sa snažnim topovima 37 mm, da je kojim slučajem realizovan, danas bio mnogo bolji kandidat za modernizaciju. Mana ŠILKI, koja suštinski ničim ne može da se otkloni je slabost topova, iz proste činjenice njihovog malog kalibra. Ipak, modernizacija se više nego isplati, jer dobijate savršenu platformu za modul STRELEC i njegove rakete IGLA-S, koje su toliko dobre, da je Izrael zbog njihove prodaje Siriji prigovarao Rusiji, iako se njihovo vazduhoplovstvo navodno odavno ne boji sistema ove klase. Interesantno je da Rusija sistem IGLA-S prodaje samo sa sistemom STRELEC, koji se može ometati (od strane proizvođača) u radu, čime je postignuta (makar ograničena) zaštita od terorističke upotrebe.
|
