offline
- cobra
- Ugledni građanin
- Pridružio: 09 Avg 2008
- Poruke: 460
- Gde živiš: U jednoj BG opstini
|
Kako ne dodje do pregrejavanja metka i eksplozije cim dodje u leziste,ipak je temperatura preko 250 stepeni 
Dopuna: 20 Apr 2009 22:28
Citat iz kalibra M84 i Ultimax 100 ,ako neko ima sken neka postavi.
Citat:Vatrena "zavesa" na bojištu
Uporedni test: puškomitraljezi Ultimax-100 i M-84
Uporedni test
U prethodnih nekoliko brojeva, testirali smo puškomitraljeze CIS Ultimax-100 i domaći M-84. Oba oružja su pokazala da se s pravom ubrajaju u sam svetski vrh. Prirodno, javilo se i pitanje - koji je bolji? Na ovo je teško je dati definitivan odgovor, pa smo organizovali uporedni test u bazi Specijalne Antiterorističke Jedinice MUP Srbije, u Batajnici.
Različite konstrukcije
Kada se porede ova dva oružja, ne radi se samo o različitim konstrukcijama u dva kalibra. U pitanju su suprotstavljene koncepcije, prisutne u celom svetu. S jedne strane je laki puškomitraljez za blisku vatrenu podršku malih borbenih timova u kalibru 5,56x45 hranjen iz doboša/magacina velikog kapaciteta, koji se najčešće koristi u pokretu, s ramena ili tokom kratkog zastanka, koga opslužuje jedan čovek. S druge je rešenje, koje je u upotrebi još od Drugog svetskog rata: tzv. "osnovni" puškomitraljez u kalibru srednje snage 7,62x54R, hranjen redenikom sa mogućnošću brze izmene cevi namenjen za intenzivnu vatrenu podršku, bez obzira da li je korišćen u sastavu pešadijskog odeljenja/tima, montiran na neko vozilo ili helikopter. Ovako konceptovano oružje može da izdrži dugotrajnu rafalnu paljbu i stvara pravu "vatrenu zavesu", a i dalje je zadovoljavajućih manevarskih mogućnosti. Ipak, za neposrednu podršku pešadiji, zahteva još jednog pomoćnika, pored strelca, zbog veće mase i načina hranjenja. Obe konstrukcije su prisutne u svetu već više decenija i uspešno su korišćene u najrazličitijim uslovima, u brojnim konfliktima. Baš zbog toga i dalje se radi na njihovoj nadgradnji i modernizaciji, jer je dijapazon upotrebe izuzetno širok. Fokusirali smo se na upotrebljivost na najnižem taktičkom nivou: vatrenu podršku u okviru odeljenja/borbenog tima, u neposrednom dodiru sa neprijateljem. Zašto? Pa, to su uslovi koji omogućavaju da oba koncepta pokažu svoja preimućstva, ali i nedostatke. Evo kako je to izgledalo iz našeg ugla.
Izvanredna kontrola
Ulimax-100 je proizvod "Chartered Industries of Singapore" (CIS) a dizajnirao ga je James L. Sullivan, još 1977. Od 1981, do danas, proizvedeno je preko 80.000 komada ovog oružja, koje se nalazi u arsenalima preko 20 zemalja sveta. Imaju ga i Hrvatska i BiH. Konstruktor je neko vreme radio u korporaciji “Armalite”, koja uglavnom proizvodi streljačko oružje po konstrukcionim rešenjima Eugena Stonera, tako da nije neobično što se Ultimax-100 zasniva na rešenjima sa AR-18.
Ovaj laki puškomitraljez funkcioniše na principu gasne pozajmice i rotacionog zatvarača sa sedam bradavica. Prilično dug sanduk je od presovanog lima. To omogućava da se po opaljenju metka zatvarač po inerciji kreće unazad, sve dok ga ne zaustavi povratna opruga. Pritom, nema nikakvog graničnika u koji bi nosač zatvarača udario na kraju hoda. Ovo donosi relativno nisku kadencu i veoma mekan rad pri rafalnoj paljbi, pa je kontrola oružja odlična. Na raspolaganju nam je bila verzija Mark 3 sa kratkom, tzv. "para" cevi. Duga je 330 mm, ima šest žlebova sa desnim korakom uvijanja od 178 mm i optimizovana je za municiju tipa SS-109. Puškomitraljez je opremljen vertikalnim prednjim rukohvatom, koji po obliku neodoljivo podseća na onaj sa legendarnog automata Thompson. Gasni regulator ima tri položaja za različite radne uslove, a ručica zatvarača koja miruje tokom paljbe, smeštena je sa leve strane sanduka. Na cevi, sa gronje strane je zgodno postavljena ručka blizu centra mase, što olakšava nošenje. Iako prilično kratka, cev ima priključak za postavljanje bajoneta, što je vrlo neuobičajeno za oružje ovog tipa, ali skreće pažnju na univerzalnost upotrebe. U skladu sa zahtevima savremenog bojišta, oružje smo opremili kolimatorskim nišanom "Aimpoint" i odgovarajućim prigušivačem. Ova oprema je dodatno podigla upotrebljivost oružja, jer refleksni nišan olakšava gađanje pokretnih ciljeva, a prigušivač zbog eliminacije buke olakšava komunikaciju u okviru sopstvenog tima. Čak i pri korišćenju municije standardne brzine, znatno je otežano lociranje strelca, trzaj je primetno slabiji, a potpuno je eliminisan blesak na ustima cevi, koji je u uslovima noćnih dejstava i gradske borbe, jedan od najbitnijih demaskirajućih znakova.
Na strelištu, Ultimax-100 je opravdao visoka očekivanja. Preciznost je odlična, a kontrola oružja, zahvaljujući principu "konstantnog trzaja slabog impulsa", bila je izvanredna. Plastični doboš sa 100 metaka pruža opciju velikodušno dugih rafala, za razliku od kolega iz tima koji nose po 30 metaka u okviru. Ipak, ako situacija to zahteva, moguće je koristiti okvire za M-16 bez ikakvih intervencija na oružju. U opisanoj konfiguraciji Ultimax-100 je težak oko 8 kg što se posle izvesnog vremena trčanja i kretanja sa oružjem "na gotovs" i te kako oseti. Ipak, za ono što pruža, to je najboljih 8 kg koje možete poneti.
Ispitivanja su pokazala da je Ultimax-100 čak osam puta efikasniji od jurišne puške M-16, kada se koristi "sa ramena" i tri puta pouzdaniji od lakog puškomitraljeza Minimi M-249! To je i bio razlog što je tokom 2007, na zahtev Mornaričkog Korpusa SAD razvijena verzija Mark 4 sa sklopivim kundakom i mnoštvom Picatinny šina za montažu razne dodatne opreme. Nije čudo što je USMC požurio da opremi njime marince iz Ekspedicione jedinice (MEU).
Robustan i pouzdan
Na red je došao naš M-84. Uz minimalne razlike, to je "klon" čuvenog ruskog PKM kalibra 7,62x54R. Razvijan tokom pedesetih godina 20. veka, u oštroj konkurenciji sa sjajnom konstrukcijom Nikonova, ovaj puškomitraljez je izvanredan. Bez obzira da li se koristi kao pešadijsko oružje ili montiran na čamcu, tenku, helikopteru, stekao je reputaciju robustnog, preciznog i veoma pouzdanog oružja, na koga ne utiču ni najgori uslovi upotrebe. Dokazao se u mnogobrojnim sukobima širom sveta, a kod nas je početkom devedesetih godina prošlog veka dobio nadimak "ceca" po čuvenom mitraljescu iz tadašnjih "Crvenih beretki", koji ga je majstorski koristio.
Konstrukciono, M-84 je derivat dobro poznate konstrukcije AK-47, naravno, uz neophodne izmene. Mehanizam je preokrenut, tako da je sistem gasne pozajmice lociran sa donje strane cevi, čime je olakšana njena brza zamena. Rotacioni zatvarač sa dva masivna zabravljujuća brega je pojednostavljen, a na njegovom čelu je fiksna udarna igla, budući da M-84 kao većina modernih mitraljeza puca iz otvorenog zatvarača, što olakšava hlađenje cevi i sprečava samoopaljenje metka pri intenzivnom korišćenju. Sanduk je izrađen od dva sloja lima debelog 1,5 mm spojenih zakovicama i tačkasto zavarenih na kritičnim mestima, što je donelo manju masu, uz odgovarajuću čvrstinu. Poklopac sanduka je vezan šarkom, a ručica za zapinjanje je sa desne strane. Neobično je što se i redenik uvodi s desne strane. Ljudi su većinom desnoruki i nišane desnim okom. Ako se redenik uvodi sdesna, normalno je da i pomoćnik mitraljesca bude s te strane, u zaklonu, a to nišandžiju često izlaže vatri celom širinom siluete. Čaure se izbacuju ulevo, na šta me je tokom paljbe podsetila jedna vrela, sveže izbačena pravo na moj levi lakat! Često smo se pitali, zašto nikome nije palo na pamet, da jednostavno celu konstrukciju "preslika" kao u ogledalu? Gasni regulator ima tri položaja za različite uslove i intenzitet upotrebe/zaprljanosti. Na dnu kundaka je sklopivi oslonac za rame, koji prilično pomaže u kontroli dugih rafala. Unutar desne sklopive nožice je trodelna šipka za čišćenje cevi.
Primerak koji smo testirali bio je opremljen optičkim nišanom Zrak 4x29 sa standardnom vojnom končanicom. Nišan je izrađen po uzoru na engleski Trilux SUIT, veoma uspešnu konstrukciju, široko rasprostranjenu u svetu. Bočna montaža optike i širina sanduka dovode strelca u pomalo čudan položaj, tako da je najlakše držati kundak na desnom ramenu, a nišaniti levim okom. I na ovom oružju je montiran prigušivač. Radi se o eksperimentalnom modelu “Teleoptika”, koji je razvio naš poznati stručnjak Slobodan Orašanin. Snažan metak, velika količina gasova i visoka kadenca, stavljaju ovu konstrukciju na žestoku probu. Iako je korišćen na isti način kao Ulimadž-100, velika masa M-84 značajno ograničava način otvaranja vatre u pokretu ili sa kratkim zastankom. Skoro dvostruko teži, M-84 je teško držati u zgibu ramena i nišaniti, pa se češće koristi za zasipanje vatrom instiktivnim metodom iz visine pojasa, dok se nosi na remenu sa municijskom kutijom od 100 komada. Ako je oslonac na nožicama, M-84 je neprikosnoven. Na daljini od 100 m prvi metak iz kratkog rafala na meti uvek završi u "crnom". Dug rafal na početku više rasipa pogotke, ali je moguće "naneti" snop na metu i ostvariti zastrašujuću gustinu pogodaka. Bez prigušivača, lako je ostvariti jedinačnu paljbu. Po subjektivnoj proceni, prigušivač podiže kadencu za oko 20% jer raste pritisak gasova u sistemu za pozajmicu, pa je najbolje što sam uspeo da izvedem, rafal od dva metka sa prigušivačem. Da bismo proverili da li i u kojoj meri prigušivač utiče na preciznost oružja, pucali smo serije od po pet i deset metaka koji su ručno ulagani u cev, jedan po jedan, da bi se izbegao uticaj mehanizma za punjenje. M-84 je čuven po pouzdanosti i vrlo retkim zastojima. Gledao sam kada je vojnik od 80 kg u punoj opremi, sa obe noge stao na redenik tokom paljbe. Mitraljez je nastavio da "veze", izvlačeći mu redenik ispod čizama!
Na proveri preciznosti sa prigušivačem, jedinačnom paljbom na 100 m grupe su se u proseku kretale između 50 i 60 mm. To je u granicama vojnih zahteva za snajpersko oružje, sa standardnim mitraljeskim metkom. Redukcija zvuka mereno na 10 m od usta cevi pod uglom od 45 stepeni kreće se od -10 do -12 dB, a subjektivno se doživljava kao sedam-osam puta slabiji pucanj. Ovako opremljen M-84 predstavlja izuzetno upotrebljivo oružje, za najširi spektar zadataka. Uostalom, pogledajte fotografije iz Iraka, Avganistana, Južne Osetije... Rusi su svoj PKM modernizovali i nazvali ga Pečeneg, postavivši mu težu, fiksnu cev sa oblogom i drugačiji nišan.
Laki mitraljezi nisu uspeli da potisnu proverene, snažne konstrukcije. Naprotiv, čini se da je u toku renesansa srednjekalibarskog oružja za podršku. Metak koji nudi više energije, veći domet i probojnost lakih zaklona (pregradni zidovi, neoklopljena vozila...) i dalje je poželjan na najnižem taktičkom nivou.
Zaključak? Najbolje je imati mogućnost da birate, u zavisnosti od trenutnih potreba. Za dugotrajno patroliranje, kada sukob nije izvestan, pri bliskoj borbi u stalnom kretanju i sl. odabrao bih Ultimadž-100. Za sve ostalo - tu je M-84. Mišići su mišići...
Tehničke karakteristike
Model: Ultimax-100 M-84
Kalibar: 5,56x45 7,62x54R
Masa (kg): 4,9 7,00
Kapacitet: doboš sa 100 kom i okvir sa 30 kom redenik sa 100 i 250 kom
Dužina cevi (mm): 508 i 330 658
Ukupna dužina (mm): 1024 1175
Kadenca (met/min): 570 650
Početna brzina V0 (m/s): 945 825
|
koji je konstruisan da bude najizdzljiviji ima tezu cev sigurno zbog toga da izdrzi neprekidnu paljbu i da se bolje hladi ,da li je neko i iz njega gadjao,ima li zastoja i koliko se cev brzo zagreje?Zna li neko princip rada elektricnog okidaca,da li on okida pomocu elektromagneta tj solenoida i da li se moze ugraditi na obican mitraljez.Pomocu cega se okida(mislim na elektricni okidac) ima li neko malo detaljnije slike?Da li je moguce da kad se M84 "usija" pocne neprekidno da puca?
Kako je izdrzala cev 
