Citat:Da krenemo - za početak, da odmah razbijemo najpodliji mit. Napoleon ne da nije bio nizak, već je bio natprosečno visok za to doba!
Pa sad, bio je deset santima niži od minimuma za grenadira koji je on postavio (grenadiri su doduše bili notorno veliki ljudi). Delimično je i legenda nastala zbog nadimaka koje su mu davali njegovi vojnici, npr:
Le Petit Caporal (mali kaplar) Napolen
Le Petit Tondu (mali obrijani) Napoleon
Mada ovo petit može da znači i skromni.
Ne bitno, ako uspeš da nađeš i Kritički rečnik Francuske revolucije od Fransoa Firea i njegove asistentkinje Mone Ozuf.
Dopuna: 12 Jul 2019 14:32
No duboka naklon za temu!
Dopuna: 12 Jul 2019 15:47
Još par stvari o Napoleonovom niskom stasu.
Napoleon je zaprao bio malo iznad proseka za svoju epohu, no ništa previše kao Žoakim Mira (čini mi se) koji je bio preko dva metra.
Šta je doprinelo da deluje malo? Prvo njegov stil oblačenja, sa velikim šinjelom i poslovičnim šeširom (ima seriju nadimka oko tog šešira), još malo pogrbljen delovao je niži od proseka. Drugo njačešće je dolazio u kontak sa svojom Starom gardom, divovskim grendirima, gde su najniži bili deset santima viši od njega. Pa onda oni jer mogu,krenu da mu lepe nadimke (ono mali obirjani je pogrdno, veterani su bili brkati, čak su mladim husarima crtali brkove). Treće Napoleonovi telohranitelji su bili ništa manji od grenadira, kada ga okruže veliki elitni žandarmi sa svojim ogomnim kapama (mešavina šlema i medveđe kože), delovao je mali.
Otud mnogo oko to mita,koji se produžio sa pogrešno sračunatim merenjem Napoleonovgo leša.
Moćni i nadmeni Englez, nedodirljiv na svom ostrvu (-ima), ograđen zidom vode (Lamanš) i zidom drveta (superiorna engleska/britanska flota), gledao je sa visine i otvorenim prezirom na Kontinent, smatrajući se nadmoćnim nad svim tim inferiornim kontinentalcima. Istorija mu je i davala za pravo: za taj milenijum postojanja jedva se može nabrojati nekoliko takmaca koji su umesto oholog držanja uspeli izazvati jedva blagu bojazan u ovom ostrvljaninu (španska Armada 1588. i brkati Austrijanac 1940.). A nije da mnogi nisu pokušali.
No, jedini koji je do srži prestravio ovog nadobudnika i doveo poslovično hladnokrvnog Angla u nepodnošljiv strah, paniku i paranoju bio je Korzikanac Napoleon Bonaparte.
Uspešne invazije V. Britanije (ili bar značajnog dela iste) sa kontinenta, ovako na brzinu na pamet:
Rim pod carem Klaudijem
Vilijem Osvajač (ubio kralja Harolda Godvinsona i proglasio se za kralja Vilijema I)
Edvard, vojvoda od Jorka (Zbacio Henrija VI sa prestola i proglasio se za kralja Edvarda IV, Rat crvene i bele ruže)
Erl od Vorika i Margareta Anžujska (Na kratko zbacili Edvarda IV i proglasili Margaretinog muža, Henrija VI za kralja, Rat crvene i bele ruže)
Henri Tjudor (zbacio i ubio kralja Ričarda III i proglasio se za Henrija VII - Rat crvene i bele ruže)
Čarls II (Restoracija britanske monarhije)
Vilijem od Oranža (zbacio kralja Džejmsa II i proglasio se za kralja Vilijema III - tzv "Slavna revolucija" )
Neuspešne ali ozbiljne invazije
Rim pod Cezarom
Vikinzi pod Haraldom Hadradom (poraženi od strane kralja Harolda Godvinsona)
Luj VIII (zauzeo pola Engleske, ali smrt nepopularnog engleskog regenta Džona - istog onog koji se pominje u legendi o Robinu Hudu - je učinila da se britanski velikaši, koji su ga dotad podržavali, okrenu protiv njega pa je na kraju bio poražen)
Boni Princ Čarli (poražen u bici kod Kulodena, Jakobitski ustanak)
Osim toga bile su bar dve relativno ozbiljne ali neuspešne francuske invazije Irske, jedna pod Lujem XIV, a jedna pod revolucionarnom Francuskom pre ustoličenja Napoleona.
I da ne zaboravimo holandski napad na Medvej
Period Paks Britanike je u pravom smislu počeo od pada Napoleona a trajao do Drugog svetskog rata, ako izuzmemo mahom simbolične nemačke vazdušne napade i pomorsko bombardovanje Skarboroa, Hartelpula i Vitbija u I sv. Ratu. Namerno ne kažem "od Trafalgara" jer je pod Napoleonom, posle tog poraza Francuska započela apsolutno masovan program izgradnje ratne flote koji bi, da je stigao da bude završen do pada Napoleona, dao Francuskoj flotu veću od britanske (tako da bi jedino nivo obučenosti bio x faktor koji bi Britance mogao da izvuče, ali doba revolucionarnog organizacionog i finansijskog haosa je tada bio daleko iza Francuske).
Naravno, on nije bio nešto visok ali sigurno nije ono kako ga se predstavlja i kako su sve učinili da ga urežu u umove ljudi ("kepec, midžet, metar i šumska jagoda"). A to što mu njegovi probrano visoki vojnici tako tepaju je između njih i njega. Čim njemu nije smetalo znači da je postojala divna međuljudska veza i prisan odnos tih njegovih vojnika sa njim.
versus ,
ok, Cezar i Klaudije i Vilijem i koga si nabrojao definitivno bi prestravili Engleza (naveo si moj citat gde koristim reč "Englez")...
...samo da je isti tada postojao.
A ni sama Britanija tada nije bila Velika, tj. kraljevstvo i Imperija, već geografski pojam. Gomila keltskih plemena koja žive u njoj nemaju predstavu o istoj i ne osećaju se Britancima - eventualno Britima, ali Britanija nije još ni u začeću... ni u Ideji a kamoli nastanku...
Elem, Boni!
Ko je bio taj čovek? Uvrežena je slika o njemu kao kepecu-ludaku koji je iz čiste zlobe klao i ubijao narode po Evropi, izvršio invaziju Rusije da bi je osvojio & prigrabio njena ležišta nafte i gasa, preotme Englezima Indiju u kojoj su oni tamošnjem stanovništu omogućili rajski život i naravno, kao i svaki veliki Zloća, želeo svetsku dominaciju u kojoj bi eksploatisao planetu nemilosrdno i sadistički.
Sin Sotone lično
gledaš iznova i iznova usporeni snimak iz svih uglova ali neverica, zaprepašćenje i osećaj da je nekako prekršio zakone Fizike, fudbalska pravila ili da su te oči pogrešno informisale o stvarnosti - ne prolazi. Kao ni izraz na tvom licu koji dugo stoji a izgleda otprilike ovako:
Za one koji nisu ljubitelji fudbala, neka se sete Mihaela Šumahera na vrhuncu: toliko celih krugova je znao da ostavi neke kolege takmace iza sebe da su oni - nakon što je on isprskao publiku šampanjcem, odslušao himne, proslavio sa timom, istuširao se, otišao kući, ručao i legao da odrema - i dalje vozili svoje krugove!
Tolika razlika u klasi, sposobnostima i veštini izaziva nekad sažaljenja prema protivnicima, nekad nevericu, nekad transfer blama a nekad i poriv da se takvi pojedinci jednostavno suspenduju ili diskvalifikuju (ili prebace u neku svoju kategoriju gde neće ponižavati obične smrtnike svojom nadmoćnošću). Ti retki ljudi su, prosto, veći i jači od Života. Ili Čarobnjaci. Ili Vanzemaljci.
Eto, takav je bio Boni-što ćete i sami videti kako bude navođeno sve više primera koji to dokazuju.
No, da konačno krenemo: kako je sve počelo? Ratom! Boniju je rat najranija pojava sa kojom se suočio-u majčinom stomaku, dok su bežali sa Korzike. Rat mu je, stoga, sudbina. Ok, on je sin korzikanskog separatiste koji nije uspeo u svom naumu. Odrasta u Francuskoj, završava oficirsku školu (gde se ističe u matematici, a još više svojim korzikanskim akcentom zbog kog ga ismevale kolege), bla, bla , bla... počinje Revolucija, haos u zemlji, rat na sve strane, bla, bla, bla... a onda prvo pominjanje Bonija, prva akcija i... prva pobeda. Veštim manevrom i postavljanjem artiljerije, oterao je britansku flotu koja je držala Tulon u blokadi. Genijalnost se pomalja iz njega i nagoveštava potencijal.
Ako imate da nađete u HD (mada ni ovako nije loše), pogledajte evu epizodu koja Bonija i ovu akciju dočarava prilično verno (naročito scena kulminacije pred kraj):
Polako, spusti malo loptu sa hvalospevima i svođenjem današnje percepcije Napoleona na onakvu kakvu su koalicione i francusko-rojalističke propagande tokom Napoleonskih ratova želele da stvore o njemu. I sami Britanci su posle njegovog poraza spevali pesmu o njemu u kojoj se vidi doza poštovanja prema njegovom vojničkom talentu:
Sve ti je to dnevnopolitička propaganda u rangu današnjeg Kurira ili Informera. Ili, u rangu onih pariskih dnevnih novina koje su o Napoleonovom povratku sa Elbe ovako izveštavale (parafraziram):
- Čudovište je pobeglo sa Elbe!
- Zver se iskrcala na jugu Francuske, naš kralj poslao trupe da ga uhapse
- Đavo je ušao u Lion
- Antihrist nikada neće ući u Pariz!
- Njegovo imperatorsko veličanstvo je ušlo u Pariz!
Pre svega Napoleon je postigao to što je postigao u ogromnoj meri zato što su mu se sklopile kockice:
Francuska je tada bila najmnogoljudnija država u Evropi - zahvaljujući površini većoj od britanske (mislim naravno na metropolu iz koje se regrutuje vojska) i pruske, plodnijoj zemlji od španske, mnogo boljem pristupu moru od Rusije i jačoj, centralizovanoj vlasti te homogenijim stanovništvu od Svete Rimske Imperije. Uz to bila je u samom vrhu nauke u svetu, imala odličnu putnu i irigacionu infrastrukturu, drugu najjaču flotu na svetu, ogromnu trgovačku mornaricu i povrh svega bogatu kolonijalnu imperiju na američkim kontinentima, nešto malo u Aziji (Pondišeri u Indiji), kao i ostrva Reunion i Mauricijus (moguće je da je imala i nešto u Africi, ali da ne tražim sad). Treba istaći i da je vojna škola koju je Napoleon završio bila među najboljima u svetu. Francuska je u to vreme, pogotovu u artiljerijskoj tehnologiji bila prva sila na svetu (brojna poljska, iliti "konjska" artiljerija, pokretnija od konkurencije, usled lakih lafeta sistema Girboval... ).
Ali, naravno, nije sve bilo idealno, usled napretka medicine i poboljšanja higijene života Francuska je postala prenaseljena, usled nekoliko loših žetvi zavladala je glad, a skoro konstantni britanski pomorski uspesi u ratovima sa Francuskom su debelo skresali francusku kolonijalnu imperiju u drugoj polovini 18. veka, a finansijska pomoć SADu u ratu za nezavisnost od UK su doveli Francusku na rub bankrota. Kralj je probao da reši situaciju dizanjem poreza, izbio je sukob oko toga koji staleži bi koliko trebalo da plate i eto revolucije koja je u toku nekoliko godina što proterala, što pobila šti privukla sebi stare aristokrate i uvukla Francusku u rat sa celom Evropom. U situaciji revolucionarnog haosa iskristalisalo se nekoliko ljudi koji su po mom dubokom uverenju u mnogo čemu nadmašivali Napoleona. Lazar Karno, siva eminencija francuske vojske: "organizator pobede" - čovek koji je u situaciji opšteg organizacionog haosa usled revolucije uspeo da sirovi francuski vojni potencijal (usled masovne mobilizacije), postepeno pretvori u vojsku koja je uspešno odolevala koalicijama poslatih na nju, osvojila Holandiju, prešla u ofanzivu u Švajcarskoj i Italiji, dakle sve to pre nego što je Napoleon uopšte postao general. Žozef Fuše - siva eminencija francuske policije - ministar unutrašnjih poslova pod svim vlastima u revolucionarnom periodu i čovek koji je uspeo da uvede zavidan nivo reda u državu u kojoj je u suštini besneo građanski rat a bila u ratu sa celom Evropom. Šarl-Moris de Taljeran-Perigor - siva eminencija francuske spoljne politike izuzimajući kraći period nemilosti pod Napoleonom. Čovek koji je video da Napoleon svojim preteranim ambicijama vodi Francusku u poraz i već tada počeo da priprema tlo za odbranu francuskih interesa posle pada Napoleona.
Napoleon je sve to nasledio kada je uspeo da prigrabi vlast. Neosporno je bio sposobniji od ostalih revolucionarnih velikana, koji su tada još bili živi, da se izbori za vlast, ali ne trebamo danas praviti bajke od toga...
... Kao što ih je on pravio. Ono u čemu je čovek neosporno bio među najboljima, a verovatno i najbolji od vojskovođa i političara tog toba, pored neosporne taktičke i donekle strateške briljantnosti - u propagandi. Čova je uspevao da pripiše sebi odlučujuću ulogu u svakom uspehu (ok u mnogima jeste bio zaslužan ali ne u svim, kahm Auerštet...), kao i da ne mali broj pobeda čiji je ishod sreća odlučila (Marengo... Ejlau...) pripiše svojoj veštini, da sebi u zasluge pripiše, ili u drugi plan stavi sve ove prednosti koje je nasledio, a koje sam gore naveo, da vešto sakrije ili čak predstavi kao uspeh svaki poraz (egipatska ekspedicija, Trafalgar, rat u Španiji, pohod na Rusiju). Propagandni uspesi kod domaće publike i nisu bili toliko začuđujući ali uspesi na strani su takođe bili impresivni (do danas, što se vidi i iz Cufovih poruka). Po tome, sa njim možemo porediti Staljina, Čerčila, Tita, Mao Ce Tunga, Putina i uopšte gomilu tih LIDERA kojima bi se jako dopalo što sam tu reč ispisao svim velikim slovima jer su sebi stvarali kult ličnosti. Naravno, nije Napoleon prvi, gomila više ili manje uspešnih vladara iz prošlosti je sebi gradila kult ličnosti, ja bih izdvojio Aleksandra Makedonskog, Cezara, Luja 14. Olivera Kromvela, Mariju Tereziju, Karola VII, Fridriha Velikog, Katarinu Veliku, Petra Velikog, (insert random name here) Velikog itd.
Napoleonove ambicije su vremenom narasle u prevelike. Njegovo razumevanje međunarodnih odnosa se, uprkos vidnom učenju, na kraju pokazalo kao nedovoljno. Njegov strateški genije je bio ograničen na kratke i brze kampanje. Nije razumeo koliko može biti rasipanje snaga pri kontroli države veličine Španije (Rusiju da ne spominjemo).
Bilans: gubitak Luizijane, Haitija, Belgije... I to samo u odnosu na predrevolucionarnu Francusku (dakle izgubio je i mnoge teritorije koje su njegovi prethodnici osvojili). Razlog zašto Francuska nije prošla i gore - rivalstvo pobednika koje je na mirovnim konferencijama vešto uspeo da iskoristi francuski pregovarač, gorepomenuti Taljeran.
@Versus, Napoleon je gledao kako da skrati front sa kolonijama, Haiti je bio već problematičan, a Luzijana predaleko, prevelika i ne istražena. Uz to ni preterano naseljena francuskim stanovništvom,osim na samom jugu, pa otud današnji Kajuni. Čak i od mladih SAD nisu mogli da je odbrane,bar one važne delove. Uz to sa očiglednim gubitkom Haitija i drugih šećernih ostrva, nije bilo potrebe za istom.Luizijana je prvenstveno služila da hrani robove na ostrvima. Jednsotavno ga nije zanimala. Takođe Amerika je bila nepopularna u francuskoj javnosti,
Uostalom veći deo Prve kolonijalne imperije je izgubljen u vreme kraljeva.
Znam, sve to stoji, ali kada se podvuče crta i to je izgubljeno na duže staze, a posle Napoleona se relativno brzo javila ponovna želja za kolonijalnom imperijom oličenom u "grabežu po Africi", Indokini... Dakle govorim o dugoročnim francuskim interesima a ne o Napoleonovim trenutnim prioritetima iznuđenim ratovima u Evropi. Haiti je npr. bio donosio gomilu para jer odatle stizalo puno skupocenog šećera. Zato je Napoleon i probao da ga povrati (robovi su se bili digli tokom revolucije u Francuskoj i proterali francuske kolonizatore) i s tim zadatkom tamo poslao generala, muža svoje sestre Pauline (koja se javlja u onoj istorijskoj drami koju je Cufo okačio) kao i Frerona, njenog ljubavnika (koji je vrlo nepovoljno prikazan u istoj drami), sa nekoliko desetina hiljada trupa, ali je posle nekoliko bitaka epidemija odnela i Paulininog muža i Frerona i dobar deo trupa, a preostali su se vratili. Usput se Paulina proslavila bahanalijama sa svakim oficirom koji joj se svideo.
Slom francukse Amerike je samo pod Napoleon dostigao svoj kraj, ceo proces počinje još pod kraljevima. Mada opet Francuzi i dan danas imaju kolonijalne posede na Karibima i Latinskoj Americi. Francusko osvajanje i kolonizacija Amerike je poprilično avanturistički poduhvat, sa momentima zaradim i vratim se. Otuda i gubitak francuske Kanade, pred Britancima. 50000 Francuza, na oko milion Britanaca.
Nisu ni Francuzi jedini, većina evropskih kolonija upravo u ovom periodu postaju nezavinse države. Otud kasnije vrlo brzo drugi kolonijalni talas, delimično prouzrokovan gubitcima opravo amerčkih poseda evrpskih sila.
Napoleon je skratio agoniju odričući se Haitija (već de facto nezavisnog i opsanog) i ogromen i slabo nstanjene Luizijane, zaravo prostora koji danas obuhvata više američkih država. Da li je Napoleon imao kolonijalne ambicije? Ne bih ovako iz glave znao da kažem, imao je avanturu u Egiptu. Ali za dalje ne znam.
I posle teških ratova pod Napoleonom Francuska je ostala moćna i snažna država, pa jako brzo francuske trupe intervenišu u Šapniji.
neshvatljiv si mi. Očigledno poseduješ veliko istorijsko znanje a istovremeno iznosiš stavove koji su kontrdiktorni tome. Kao u prvom postu gde navodiš istorijske podatke poznate malom broju ljudi a istovremeno u istu rečenicu stavljaš Engleze i Rimljane.
versus ::Napoleon je postigao to što je postigao u ogromnoj meri zato što su mu se sklopile kockice:
Da, sklopile mu se kockice, to je to. Sve sama "kocka do kocke-kockica". Ne bi mu ih bolje posložio ni Gospodar kockica:
Ili ti hoćeš da kažeš da je Boni zapravo Gospodar kockica? U pravu si, evo našao sam ga u inkriminišućoj pozi:
Auuu, znao sam da su negativni mitovi ukorenjeni ali ovo već prevazilazi očekivanja... nismo ni krenuli "u meso" a već mora da se bude Mythbuster... očekivao sam to tek kasnije ali dobro...
Dakle, da vidimo te "kockice koje su mu se sklopile". U trenutku Bonijevog preuzimanja kormila Francuske, ta država je:
- u građanskom ratu već godinama, akumulirali su se svi negativni aspekti istog
- zemlja koja ne kontroliše ni sopstvenu teritoriju - rojalisti drže Vandeju, iskaču pa osvajaju područja i u drugim delovima zemlje, a Britanci im doturaju pomoć a povremeno i ljudstvo kako bi napravili mostobran
- puna velikih pljačkaških bandi koje haraju Normandijom, Bretanjom i drugim područjuma, paleći i ubijajući
- bez čvrste centralne vlasti
- urušenih finansija, sistem akciza je ojadio narod, deficiti su zastrašujući, prinuđeno se zajmati kod bankara zbog latentnog bankrotstva
- gotovo nepostojeće administracije
- krahiranog sudstva
- uništene privrede
- odsečena od kolonija koje grabe Englezi /Britanci i drugi
- blokirane obale od nadmoćne engleske/britanske flote
- izjedena iznutra međusobnim sukobima frakcija u vrhu (Montanjari, Jakobinci, Žirondinci, Eberovci, ovi i oni)
- pred pobunom sopstvene vojske - francuski vojnik je gladan, žedan i bos takođe i jadno plaćen kad je uopšte plaćen jer plata kasni i po godinu dana a revolucionarni žar je već iscrpljen; on prima samo hleb a ostalo pribavlja kako zna i ume a bolnice i kasarne su mu san
- zemlja desetkovane populacije - giljotina je odnela hiljade, građanski rat uz rat sa svim susedima, invazije sa svih strana, pobuname u kolonijama, da i ne pominjemo masovno umiranje od gladi, promrzlina i bolesti a gde je veliko iseljavanje Rojalista koji su osim hiljada ljudi odneli i ogroman kapital uz hiljade izgubljenih u neuspešnim invazijama Irske, Velsa
- već navikla na česte periode gladi - loše žetve, loše raspolaganje državnim finansijama, najstrašnije zloupotrebe u snabdevačkim poslovima dovode do čestih nemira i u samom Parizu
- u ratu sa svim susednim a i mnogim nesusednim državama već više od deceniju, na ogromnom, nepreglednom frontu od Teksela do Mesinskog moreuza, što bi teško dugoročno podnosila i neuporedivo moćnija država a ne Francuska u revolucionarnom haosu a sad još nadiru i Rusi (dotad zauzeti klanjem sa Turcima i gutanjem Poljske)
- izdajnici se kote neverovatnom brzinom u svim segmentima društva
- korupcija cveta, neregularnosti bujaju a pokvareni liferanti i intendanti mlate ogromne pare na bedi sirotinje
- loše stanje samo dodatno pothranjuje nove podele i omogućava svakakvom šljamu da dalje razgrađuje društvo uz dalji rast podrške povratku u uređeniji rojalistički koncept što opet vodi u još veće unutrašnje sukobe
- često paralisane vojske jer komesari koje šalju iz Pariza da kontrolišu komandante usporavaju, koče i frustriraju zapovednike i vojnike
- ambijent finansijskih skandala i divljanja kojekakvih gadova što dodatno potkopava veru naroda u Direktorijum i Vladu,
itd, itd... mogu da nabrajam do sutra.
Da je Boni ovakvu Francusku samo:
- spasao od samourušavanja i uspravio na noge - pa već to bi bilo veliko postignuće
- odbranio od invazije sa bukvalno svih strana od znatno jačih protivnika, ovladao celom teritorijom i zaustavio samoubilačka trvenja - smatralo bi se to zavidnim podvigom
- uredio, ujedinio i stvorio čvrst državni aparat - bio bi smatran Čudotvorcem, Čarobnjakom.
No, Boni je učinio sve to... pa samleo sve vojske protivnika, osvojio njihove zemlje (i ušetao se u Beč, Madrid, Rim, Berlin, Moskvu, Varšavu, Milano, itd) i od onakve Francuske stvorio najmoćniju Imperiju u Evropi (a možda i u svetu).
Eto, takav čovek je bio Boni.
I ti kažeš da ga ne hvalim i ne veličam. E, pa, baš hoću. Jer, Boni to zaslužuje. Mnogi su hvaljeni i slavljeni a nisu mu ni do članaka, nisu postigli 10 % njegovih dostignuća.
Dobro, do sada samo se upoznali sa Bonijem, videli gde se prvo pojavio a sada konačno krećemo sa "mesom" teme.
Sledeći post:
Avantura počinje - Boni se lansira u večnost ili kako upućeniji to zovu - "Italian job"
.
<br />
<br />
Boni je, pre svega, čovek koji je svojim sposobnostima toliko nadmašivao sve druge iz svoje epohe da je to bilo komično. Čitajući sa kojom lakoćom ostvaruje bukvalno nemoguće praveći remetilačke paradokse u prostorno vremenskom tkanju i uređenju svemira... sa kojom samouverenošću izvrće ruglu zakone verovatnoće & ratovanja koji od muke ujedaju sami sebe za donji deo leđa... sa kojom ležernošću čupa pobede ne iz čeljusti, ne iz jednjaka, ne iz želuca, već iz debelog creva poraza... sa kojim suverenim stavom ruši hiljadugodišnje carevine, diktira uslove čitavoj Evropi udruženoj protiv njega, tera ogromne armije u bacanje oružja i bezglavu bežaniju samom svojom pojavom na bojištu...
<br />
<br />
Teško je naći adekvatno poređenje koje bi približilo i dočaralo o kakvom formatu čoveka govorimo. Napribližnije bismo morali navesti, možda Lionela Mesija. Fudbaler koji uzme loptu kod svog gola, krene sam protiv celog protivničkog tima (tim svetske klase, sa najkvalitetnijim i najskupljim igračima), sve ih naniže uključujući i golmana, i postigne pogodak. "Šta sam upravo video???" I <span style=)
gledaš iznova i iznova usporeni snimak iz svih uglova ali neverica, zaprepašćenje i 
